Strme sarajevske uske ulice vode do Sarač Ismailove džamije, kojoj se iznad visoke kameno-drvene kapije vide samo kupola i minaret.

Nedelja je i prolaznika na Mejtašu nema.

Prvi put odlazim u tekiju – mesto gde se okupljaju derviši – i ne znam šta me tamo čeka, iako su odmah prihvatili da nas ugoste.

Novembarsko veče rano spusti mrak, pa uz neizbežnu maglu sve izgleda još neizvesnije.

Kapiju nam ljubazno otvara Mirza Abaz, kolega novinar, ali ovog puta sa fesom na glavi, u zelenom prsluku i gumenim papučama – drugačije nego kad smo se poslednji put videli u kafiću.

Kroz uređeno dvorište puno cveća, posle nekoliko koraka, dolazimo do ulaza u džamiju, ali idemo dalje, do tekije.

U njoj se govori tiho.

Takav je red.

• Ko su savremeni balkanski derviši
• Hatidža – ključna žena za rođenje islama
• Kuća mudrosti – mesto nastanka savremene matematike

Kako se postaje derviš?

Dok pričamo gotovo u poluglasu, starešina – šejh Midhat Maglajlija ispija čaj i puši cigarete, koje naziva „drugama“, inače uredno složene u tabakeru.

„Ovo je u samoći drug, u društvu razgovor.

„Ko bi za moju ljubav ovako goreo, kao što ona gori“, kaže Maglajlija kroz osmeh.

U tekiji se odvajkada i duhovno uzdiže, i uživa.

Za svakog je spremno „meze“- sarajevska pita i suvo meso.

Spolja je tekija klasična zgrada u turskom stilu.

Na ulazu se izuva, kao pred džamijom.

Kažu mi da pokrijem glavu maramom, pa je moja ešarpa nenadano dobila novu namenu.

To je jedini detalj kojim se razlikovao odnos prema meni kao ženi.

Tokom razgovora, obraćaju mi se sa puno uvažavanja.

Derviši veruju da, kada čovek umre, iza njega ostaju telo i razum – odnosno sva znanja, diplome, statusi i moć.

Jedino što, pak, odlazi u večni život jeste duša i znanje stečeno u „duhovnoj školi“ ili tekiji.

„Samo gradivo naučeno pod ovom krovom, krovom tekije, ide sa nama“, opisuje Maglajlija.

Hoće li neko biti derviš ne zavisi od porodice, već predstavlja izbor svakog pojedinca.

Pogledajte video: Zavirite u svet sarajevskih derviša

Midhat Maglajlija je odabrao taj put pre 21 godinu, kad je već bio u četrdesetima.

„Kako – nemam pojma, ni sam ne znam kako sam došao ovde, jer nisam imao nameru doći ovde, jednostavno je to bila, slobodno mogu reći, viša sila“, kaže kroz osmeh.

Ta sila ga, kaže, nije pitala hoće li.

„Učitelj se sam pojavi kad učenik izraste za tu vrstu učenja“, citira staru dervišku izreku.

Malo-pomalo postizao je „radnu temperaturu“.

„Možda sam to opredeljenje u sebi i ranije nosio, a kasnije samo manifestovao.

„Bile su potrebne godine iskustva da se neke stvari poslože“, dodaje.

Njegov učenik Mirza Abaz dodaje da se tako nešto često dešava među dervišima – ne znaju kako su došli u tekiju.

Mirza je rođen 1996. u Sarajevu, posle rata u Bosni i Hercegovini.

Njegov pokojni „daidža“, ujak, bio je sufija.

Sufizam je drugo ime za derviško učenje.

„Majka je sa daidžom tokom rata išla na zikr, a posle rata, kad se udala, izgubila se ta konekcija.“

Ipak, decenijama kasnije, i Mirza je odabrao put sufizma.

Uveren je da je to „davno bilo predodređeno“.

„Mi nismo birali put, put je zapravo pronašao nas, trebalo je samo kretati se“, kaže uz osmeh mladi novinar koji već godinama dolazi u tekiju.

Još je na početku puta, ocenjuje Mirza.

Oseća da ljudi lepo reaguju kada im kaže da je derviš, otvoreniji su prema njemu, često mu se i poveravaju.

„Puno ljudi nas isključivo poistovećuje sa asketizmom, ali sam naš život se vrlo teško može porediti sa ljudima u manastirima ili samostanima.

„Mi participiramo u društvu“, kaže on.

Mirza je diplomirao studije jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, a radio je kao dopisnik za nedeljnik Dan, kao novinar portala Kliks i dnevnog lista Oslobođenje.

Za sebe kaže da voli da sluša džez, gleda nezavisne filmove i čita dečiju književnost.

U Egziperijevom Malom princu prepoznaje brojne sufijske mudrosti – od ljubavi prema ruži do potrebe da se bude dobar prema drugom.

Manje poznate reči o dervišima

• Sufizam – mističko islamsko verovanje i praksa u kojoj derviši kroz lično iskustvo Boga teže da pronađu istinu božanske ljubavi
• Tesavvuf – arapski naziv za sufizam
• Tarikat – (arapski tarika – „put“, „staza“) derviški red
• Tekija – institucija u kojoj se okupljaju derviši
• Šejh – učitelj derviša i poglavar tekije
• Zikr – (arapski dikr „podsećanje“, „pominjanje“) derviški obred ili bogosluženje

Fizika i metafizika koje se dopunjuju

Šejh Midhat je profesor fizike i matematike.

Želeo je da nas opusti i upozna i pre „programa“, kako nazivaju derviški obred.

Trudi se da svaku tursku reč, a koristi ih mnogo, prevede.

U želji da nam približi i sufizam kao traganje za Bogom kroz popravljanje sopstvenog bića – više puta poseže za simbolikom.

„Čovek je kao točak – dok ide on stoji, kad stane on pada.

„Sve dok je čovek aktivan fizički, duhovno, kako god, on je u životu, ali počnu li padati parametri njegove funkcionalnosti, on počinje da se gasi“, kaže šejh, spontano skrećući u njegovu drugu oblast – fiziku.

Radni vek je ovaj 68-godišnjak proveo predajući u školi, a sad je u penziji.

Kaže da se „fizika i metafizika“ savršeno uklapaju i dopunjuju.

„Fizičari se bave božanskom tvorevinom, daleko više nego ljudskom“, dodaje.

To ilustruje prirodnim zakonima, kojima čovek ne može ništa, osim da konstatuje njihovo postojanje.

„Uzmimo zakon poluge: polugu možemo uništiti, ali opet ćemo dobiti dve manje poluge, zakon ne možemo uništiti.

„Svaki zakon koji figurira u fizisu – prirodi (odatle i reč fizika) božanske je naravi, iz duhovnog sveta spušten u materijalni prostor“, kaže Maglajlija.

Za šejha je božija manifestacija vidljiva na svakom koraku „svakom ko je traži“.

„Neki kažu kad vidim, ja bih verovao, ja kažem veruj, pa ćeš videti.

„Vera bez nauke je slepa, nauka bez vere je nemoćna“, napominje.

Dozvolili su nam da prisustvujemo najpre večernjoj molitvi – jaciji, a zatim i derviškom obredu – zikru.

Zikr je njihov put do duhovnog povezivanja sa Stvoriteljem i traje oko 45 minuta.

Kao izraz dobrodošlice, derviši su se pomolili za naše zdravlje.

Razgovor smo nastavili u tekiji u desnom delu gde posle obreda odlaze žene.

Po pravilu, muškarci sede zasebno u levoj prostoriji, ali su se domaćini nama pridružili tamo gde možemo da budemo zajedno.

Na podu debeli crveni tepisi, na zidovima brojni natpisi na arapskom.

Sve vreme prinose zaslatđeni braon čaj, za koji kažu da je „najbolji u Sarajevu“.

Osim dolazaka u tekiju, pojavno se život sufije ne razlikuje ni po čemu od ostalih, objašnjavaju.

Imaju žene, decu, karijere.

„Razlika je u suštinskom pitanju, gledamo da se ne očešemo o greh.“

Sufije mogu biti filozofi, naučnici, imami, ili prodavci, zemljoradnici i isposnici.

Često su to uvaženi pojedinci, ali šejh kaže da ljudi derviše „gledaju normalno“.

„Kad izađemo odavde, obučemo civilno odelo i nema nikakve razlike.

„Sufija, ako pretenduje da zaista bude sufija, mora se ponašati isto i u tekiji i van tekije“, kaže šejh.

Stražar na kapiji misli

U tom duhu objašnjava i suštinu sufizma.

„Sufizam je put od samoljublja do samosvesti“, rekao je i na početku zikra i kasnije tokom razgovora.

Prave razliku između dostojanstva kao pozitivne osobine, i ponosa kao negativne.

Samoljublje i ponos rađaju gordost, oholost, sujetu, zavist, a na kraju mržnju i ubistvo, smatraju derviši.

„Sufija, svestan toga, uvek budno motri na postupke sopstvenog ega, da bude stražar na kapiji svojih misli“, napominje.

Misli dolaze i prolaze, dodaje, čovek ih ne može zaustaviti, ali ih može osvestiti, ako u sebi ima „duhovnu policiju“.

„Suština je u tome – pomisao svaka može ti doći, ali ne sme ostati u tvom sećanju i razmišljanju ukoliko nije dobra“, kaže šejh.

Ta budnost i stišavanje ega, kroz jačanje razuma, ali i obrede poput zikra, čoveka vodi unutrašnjem spokoju, smatraju derviši.

„I drugima će biti lepo sa nama, ako je nama lepo sa nama.

„Samo ako čovek u sebi nađe mir, imaće mir sa drugima – sve dok je nemir u njemu, on će non-stop imati nemir prema okolini“, navodi šejh.

„Ne možemo voleti boga, ako ne volimo sva njegova stvorenja, bez izuzetka“, kaže dok mu se mačka meškolji u krilu.

On je, mazeći, nastavlja.

„U svakom čoveku ima bar trunka dobra, tu trunku hajmo potražiti, pa kad plane kao žiška ona napravi svetlo u grudima čoveka, eto boljitka za sve ostale.“

„Nažalost, formirana je ta slika u javnosti da sufije deluju parainstitucionalno, što je apsolutno pogrešno“, kaže Abaz.

To su zlonamerna tumačenja, dodaje šejh.

„Gledaju se kao da su neki čudaci.“

• Šta je „Raselov čajnik“ i kakve veze ima sa raspravama o postojanju boga
• Kako pričati o seksu i religiji u konzervativnom društvu

Odbacuje i tvrdnje da su derviši radikalni ili militantni islamisti.

„Sufizam je borba sa samim sobom.

„Ako se tako stvari posmatraju, nema govora sa nekim radikalizmom koji bi bio na štetu bilo koga, to je totalna zabluda“, kaže šejh.

Abaz navodi da su derviši liberalna opcija, iako ne u bukvalnom ideološkom značenju.

„Ako bismo pravili paralelu sa političkim podelama – na levicu, centar i desnicu, mi bismo bili čak među liberalima najotvorenijim.

„U otvorenosti prema drugima, prema društvu i okolini, tu definitivno prednjačimo“, kaže on.

Isti čaj u različitim čašama

Tekija na Mejtašu deo je nakšibendijskog derviškog reda, koji je poznat po tome što privlači karakteristično mirne i pacifistične osobe, piše Balkan insajt.

Postoji ukupno 12 derviških redova, ili tarikata, koji se razlikuju samo po praksi i ritualima, a svi dele istu veru u Boga.

Svi nose imena osnivača.

Šejh to poredi sa istim čajem sipanim u različite čaše.

„Forma je različita, suština je ista, način dolaska do svoga gospodara – svaki tarikat ima svoj sistem, koji je ustanovljen od osnivača tog tarikata.“

Nakšibendijski tarikat, najrasprostranjeniji u Bosni i Hercegovini, potiče od Muhameda Behaudina el Buharija Nakšibendije koji je živeo u 14. veku.

Vernici pristupaju određenim tarikatima, na osnovu vlastitih osećaja.

Učenik ne može imati više učitelja, smatra se, tako se ne može biti član više derviških redova.

Život sa sufizmom

Lepota življenja na sufijski način se ne može rečima opisati, mora se kušati, tvrdi šejh.

„Ko hoće sreću trenutka – nek dođe u tekiju, ko hoće sreću večnosti – neka nađe učitelja koji će ga njemu znanim putem dovesti do gospodara“, navodi on.

Jedinstvena definicija sufije ne postoji, ali se po ponašanju ljudi i „lepoti njihove naravi“ u odnosu prema Bogu, ali i drugima – može reći da li je neko odmakao više u sufizmu.

„Vas ne zanima da li sam ja sufija ili nisam.

„Vas zanima da li se ja fino, korektno ponašam prema vama“, kaže on.

Islam je način življenja, a sufizam njegova duhovnost i suština islama, dodaje.

Iako se u nekim definicijama naziva mističkim islamskim učenjem u zatvorenim grupama, na Mejtašu su se trudili da nas uvere u suprotno.

„Sufizam je jasan i svima dostupan ukoliko ljudi žele da uđu u tu materiju.

„Ako ne žele, normalno da će za njih to biti zatvorena knjiga“, kaže šejh.

Iz neznanja nastaju i predrasude.

A oni ostavljaju utisak duhovnika u savremenom svetu.

„Cilj i ideja sufizma je da svojom vanjštinom biti sa svetom, svojom nutrinom biti sa Gospodarom“, opisuje šejh.

„Hleb dajte, za veru ga ne pitajte“

Na zidu tekije stoje ovi stihovi koji govore kakav će odnos biti prema svakom gostu i time se vode i naši domaćini.

Rekli su nam da ostanemo koliko hoćemo – koliko nam je ćeif.

I potrajalo je šest sati.

Govorilo se o veri i smislu, ali niko nije pitao ko u šta i da li u nešto veruje, niti koje su gosti nacionalnosti.

Derviši veruju da su svi ljudi nastali od jednog čoveka i žene, ali da su se razmnožavanjem podelili.

Među ljudima postoje razlike, smatraju, da bi se međusobno upoznavali, ali da su razlike uvek manje od sličnosti.

Deset zapovesti, koje je po Bibliji bog na pločama saopštio Mojsiju, predstavljaju „ustav morala“ i za muslimane, kao i za Jevreje ili hrišćane, podseća šejh.

Takođe, unutar samog učenja islama važno mesto zauzima Isus Hristos, kao i njegova majka – za hrišćane Bogorodica.

„U časnom Kuranu imamo posebnu suru posvećenu Merjem i misli se na majku Isa alejhi selama ili Mariju.

„Vidite koliko islam visoko rangira Isa alejhi selama ili Isusa, jedan od najviših među poslanicima, to mnogi ne znaju, ali to je činjenica“, ističe šejh.

Na Balkanu, hronično podeljenom po brojnim šavovima, njegove reči imaju dodatnu težinu.

A izgovorio ih je i u džamiji i kasnije.

„Nas razlike treba da spajaju, da budu mostovi i vežu obale, a ne da budu razlog razdora“, zaključuje šejh.

Možda će vas zanimati i ova priča

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]