Tokom 65 godina koliko vojnici sa prostora Balkana učestvuju u mirovnim misijama Ujedinjenih nacija zatvoren je ceo krug.

Najpre su bili učesnici akcija i pomagali uspostavljanju mira, zatim su tokom devedesetih dočekali svetske mirovnjake tokom raspada Jugoslavije, da bi sada ponovo bili aktivan deo mirovnih operacija širom sveta.

Od nekadašnjih republika najangažovaniji naslednik jugoslovenskih mirovnjaka je Srbija, ocenjuje general Predrag Bandić.

„Srbija ima dugogodišnje iskustvo učešća u mirovnim operacijama i postala je kredibilan i respektabilan član međunarodne zajednice u tom pogledu.

„Kao ilustracija, poslednjih deset godina je učestvovalo više od 5.000 pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u operacijama širom sveta, u ovom trenutku se godišnje rotira oko 600 ljudi“, kaže Bandić, pomoćnik ministra za politiku odbrane za BBC na srpskom.

Gde su danas mirovne misije?

Jedno od 12 žarišta u svetu na kojima su pod zastavom Ujedinjenih nacija ljudi iz različitih vojski sveta jeste i Kosovo.

Tamo je već 12 godina Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu – UNMIK, uspostavljena Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti juna 1999.

Na početku im je mandat bio da osiguraju bezbednost i vode istrage i krivično gone počinioce teških i ratnih zločina, što su radili sve do 2008. godine, a danas su više usmereni da stabilnost i poštovanje ljudskih prava.

Pored toga, takozvani plavi šlemovi u Evropi su angažovani još samo na Kipru, a ostale operacije su uglavnom na Bliskom Istoku i u Africi.

Među njima su: Liban, zatim misija na granici sa Sirijom, jedna za očuvanje mira na Bliskom Istoku, posmatračka misija u Indiji i Pakistanu i šest operacija u Africi – Mali, Zapadna Sahara, Demokratska Republika Kongo, Centralnoafrička Republika, Južni Sudan i region Abjej.

Šta im je zadatak?

Mirovne misije Ujedinjenih nacija pomažu zemljama da se kreću teškom stazom od sukoba do mira, glasi zvanična definicija.

„Imamo jedinstvenu snagu, legitimitet, a podeljeno breme i sposobnost raspoređivanja trupa i policije sa svih strana sveta.

„Zajedno sa civilnim mirovnim misijama usmereni smo na izvršenje različitih mandata koje postave Savet bezbednosti UN ili Generalna skupština“, piše na sajtu UN.

Posmatračke misije UN počele su 1948. godine, a u prvu su poslati naoružani vojnici u jeku krize oko Sueckog kanala 1956. godine.

Jugoslavija i počeci oružanih mirovnih misija

U sukobu oko Sucekog kanala na teritoriji Egipta borile su se snage Izraela, Velike Britanije i Francuske na jednoj i Egipta, koji je želeo da ga nacionalizuje, na drugoj strani.

Deo tamo poslate mirovne misije bila je i jugoslovenska vojska.

Zato se danas u znak sećanja na 17. novembar 1956. kada je prethodnica Odreda Jugoslovenske narodne armije upućena u sastav Snaga za hitno reagovanje UN na Sinaju slavi kao Dan Centra za mirovne operacije Vojske Srbije.

„To je važno istaći, jer je Jugoslavija imala važnu ulogu u rešavanju Suecke krize, tada kao nestalna članica Saveta bezbednosti.

„Osim toga, imala je veoma bliske odnose sa Egiptom kome je itekako pomogla tokom same krize i tokom tripartitne agresije na tu zemlju“, kaže profesor Filozofskog fakulteta Aleksandar Životić.

„Odluka da se ponude jugoslovenske snage doneta je posle konsultacija sa Egiptom, koji je izrazio ne samo saglasnost, već i želju da trupe dođu na Sinaj“, dodaje.

Kombinovani izviđački bataljon jugoslovenske vojske tamo je ostao gotovo 11 godina – do juna 1967. i trećeg arapsko-izraelskog rata.

„Kroz taj odred je prošlo nekih 15.000 vojnika.

„Radilo se o jednom ozbiljnom i masovnom angažovanju“, ističe Životić, autor knjige „Jugoslavija i Suecka kriza 1956-1957″.

Značaj te operacije nije samo u klasičnom smislu očuvanja i nadgledanja mira.

„Taj angažman mnogo je značio za međunarodnu afirmaciju Jugoslavije na globalnom planu i afirmaciju njene bliskoistočne, ali i nesvrstane politike“, ističe istoričar.

To je bilo i prvo angažovanje jugoslovenske vojske na zadacima koji se ne odnose na direktne zaštite državnih granica.

U godinama koje slede jugoslovenske snage učestvovale su u mirovnim operacijama u Jemenu, ali u skromnijem obimu i kraće je trajalo.

„Posle 1967. uglavnom je upotrebljavana naša vojska u posmatračkim misijama.

„Najznačajnija je bila nadgledanje primirja između Iraka i Irana osamdesetih godina, čak je naš general pokojni Slavko Jović bio komandant tih snaga“, navodi Životić.

Jedna jedinica je pripremana za angažovanje u Namibiji neposredno pred raspad Jugoslavije, ali do toga nije došlo.

UNPROFOR i raspad Jugoslavije

Usledio je rat i Jugoslavija se našla u sasvim drugačijoj ulozi – kada su početkom devedesetih međunarodne mirovne snage bile angažovane na prostoru nekadašnjih republika Hrvatske, Bosne i Hercegovine – poznate po skraćenici UNPROFOR.

„Tu je i ona nesrećna misija na kojoj je insistirala Severna Makedonija koja je nadgledala granicu između Makedonije i Savezne Republike Jugoslavije iako nikakva vojna pretnja nije postojala sa jugoslovenske, odnosno srpske strane“, napominje Životić.

Kakav su efekat te misije imale, zavisi od strane sukoba koju pitate.

„Neka iskustva su vrlo pozitivna, kada je bilo u pitanju očuvanje primirja i nadgledanje linije razdvajanja na prostoru Hrvatske, međutim i tu u mnogim slučajevima jedinice UNPROFOR-a nisu zaštitile civilno stanovništvo“, smatra on.

Najveći propust Srebrenica

Bilo je i velikih propusta međunarodnih misija.

„Posebno je negativna uloga na području Bosne i uloga holandskog bataljona koju su sve strane u sukobu ocenile kao izuzetno negativno, pre svega mislim na slučaj Srebrenice, gde oni nisu izvršili svoj zadatak.

„Zbog toga je i pala vlada u Holandiji, da ne pričam o problemima humanitarnog karaktera“, ističe profesor.

Holandski Vrhovni sud potvrdio je da je Holandija delimično odgovorna za smrt 350 ljudi u masakru u Srebrenici.

Podsećanje na događaj koji i pored presude Međunarodnog suda pravde, vlasti u Srbiji ne nazivaju genocidom.

Sud je rekao da je država 10 odsto odgovorna, jer je postojala verovatnoća da su holandski vojnici mogli da spreče ubistva.

Snage bosanskih Srba ubile su 1995. godine više od 8.000 muslimanskih muškaraca u Srebrenici.

Holanđani su obezbeđivali Sigurnu zonu Ujedinjenih nacija (UN).

Zbog zločina koji su pratili pad Srebrenice 11. jula 1995, kada je ubijeno više od 8.000 Bošnjaka, do sada je pred međunarodnim i sudovima u regionu osuđeno ukupno 47 ljudi na više od 700 godina zatvora, a izrečeno je i pet doživotnih kazni.

Sudovi su izrekli pet kazni doživotnog zatvora uključujući onu Ratku Mladiću koja još nije pravosnažna.

Pravosnažne doživotne kazne zatvora izrečene su Radovanu Karadžiću, bivšem predsedniku Republike Srpske, Ratku Mladiću, bivšem komandantu vojske RS, Ljubiši Beari, nekadašnjem načelniku za bezbednost generalštaba vojske RS, generalu Zdravko Tolimiru i Vujadinu Popoviću, bivšem načelniku za bezbednost Drinskog korpusa vojske RS.

Redak je slučaj da država bude proglašena odgovornom za neuspehe u mirovnim operacijama UN.

Jedan od pozitivnih primera mnogo je manje bio u medijima.

Posle Srebrenice očekivalo se da sledeća meta srpskih snaga bude obližnja enklava Žepa koju je čuvalo 79 ukrajinskih vojnika mirovnih snaga iz 240. specijalnog bataljona.

Države koje su se bavile rešavanjem sukoba u Bosni ovu enklavu su bukvalno „otpisale“ i očekivale su njen pad odmah po zauzimanju Srebrenice.

Međutim, vojska bosanskih Srba se zadržala u okolini Žepe skoro dve nedelje, a ukrajinski mirovnjaci su uspeli da za to vreme iz enklave izvuku nekoliko hiljada ljudi.

Ukrajinci i sami mirovnjaci nazivaju ovaj događaj najuspešnijom operacijom u istoriji vojnih snaga te zemlje do 2014. godine, pisao je BBC.

Krajem devedestih na Balkan ponovo stižu plavi šlemovi, ovaj put na Kosovo, tada još u sastavu Jugoslavije.

„Njihov mandat se u mnogome razlikuje od svih prethodnih misija, jer to jesu jedinice koje dejstvuju pod mandatom UN, ali u suštini su pod komandom NATO“, opisuje Životić.

Od povratka u multinacionalne operacije 2002. i desetogodišnje pauze zbog ratova u bivšoj SFRJ, Vojska Jugoslavije i Vojska Srbije i Crne Gore učestvovale su u dve misije Ujedinjenih nacija: u Istočnom Timoru i u Burundiju, angažovanjem oficira na dužnostima vojnih posmatrača.

Gde danas Srbija učestvuje?

U pet misija Ujedinjenih nacija.

Najbrojnija grupa je trenutno u Libanu – tamo je 177 pripadnika srpske vojske.

Gde će vojnici otići odlučuju poslanici u Skupštini, a na poziv UN-a.

Kroz angažovanje u mirovnim misijama se, kaže general Bandić, ostvaruju dva ključna cilja -podrška strateškim i spoljnoplitičkim interesima države i razvijanje sopstvenih sposobnosti.

„Kroz poseban koncept obučavanja i pripremanja naših pripadnika poboljšavamo i njihovu spremnost za odbranu zemlje“, dodaje Bandić.

Pošto u mirovnim misijama učestvuju pripadnici različitih vojski oni na terenu ne smeju imati jezičke barijere, moraju biti jednako obučeni i opremljeni kako bi nastupali kao jedna jedinica.

Zato je obuka budućih mirovnjaka standardizovana na svetskom nivou.

„Uzmimo kao primer radio veze – ne možete krenuti s nekom drugom vojskom na isti zadatak, a imati različite frekvencije radio uređaja, a ove standardizacije su daleko više od toga“, ističe Bandić.

Centar za mirovne misije Vojske Srbije je međunorodni sertifikovana ustanova gde se obučava veliki broj domaćih i stranih pripadnika za odlazak u mirovne misije, kako teorijski, tako i praktično.

„Oni moraju da nauče kako da se postave u toj zemlji, njihovu kulturu i običaje, to je vrlo složen proces u kom vojnik treba da bude prijatelj, a ne neko ko provodi nasilje nad lokalnim stanovništvom, to nikako“, kaže Bandić.

Kako izgleda rad mirovnih misija na terenu?

Zavisi od zadataka i mandata koji su dobili od UN-a.

„Postoji široka paleta zadataka od patroliranja, obezbeđivanja određenog prostora, kao što je na Kipru, borbenih kapaciteta, do obaveštajnih, logističkih i medicinskih zadataka.

„Mi smo posebno ponosni na našu poljsku bolnicu u Centralnoafričkoj republici nivoa 2 plus“, navodi Bandić.

Oznaka dva predstavlja kompletnu bolnicu koja pruža sve vidove zdravstvene zaštite, ne samo prvu pomoć ili hitnu službu, a plus znači da ima in nešto preko toga.

Ta vojna bolnica je, prema Bandićevim rečima, jedna od najistaknutijih i najbolje ocenjenih i u očima UN-a.

Tamo rade srpski vojni lekari gotovo svih specijalizacija, koji su i kod kuće protekla godine imali pune ruke posla.

Ne samo da su mnogi od njih tokom pandemije radili u posebnom kovid režimu – poput Vojnomedicinskog centra Karaburma ili bolnice u Novom Sadu, već su i pomagali u postavljanju šatora i kreveta, kao što je bio slučaj u Novom Pazaru.

„Pored brige o zdravlju naših ljudi i učešća u zbrinjavanju i zaustavljanju pandemije, oni istovremeno pronose zastavu Srbije tamo negde u Africi i pohvaljeni su od UN-a. A i tamo ima pandemije.

„To pokazuje koliki su oni heroji i zato im odajem iskreno priznanje“, ističe general.

Sa generalom Bandićem razgovaramo u njegovom kabinetu u Ministrastvu odbrane.

Ovaj višestruko nagrađivani pilot je posle studija na Vazduhoplovnoj akademiji i kasnije u Generalštabnoj školi, završio američki Nacionalni ratni koledž, kao prvi iz Srbije.

Mediji su o njemu pisali kada je 2014. učestvovao u akciji spašavanja deteta iz smetova u vojvođanskom mestu Feketić.

Drugi put je u žižu javnosti dospeo tokom istrage tragičnog događaja – kada je 2015. u padu helikoptera Vojske Srbije poginulo sedam ljudi, on bio na mestu komandanta 204. vazduhoplovne brigade.

Posle bogate karijere u jugoslovenskom i srpskom vazduhoplovstvu, a pre dolaska u Ministarstvo, četiri godine je bio vojni predstavnik Srbije pri NATO i EU u Briselu.

Somalija i borba sa piratima

Pored učešća u misijama UN-a, srpska vojska je deo i operacija obuke koje sprovodi Evropska unija.

„Te misije usmerene su ka obučavanju pripadnika zemlje (domaćina) kako bi oni sami mogli da obezbede mir i stabilnost.

„Srbija je jedna od visoko rangiranih zemalja u Evropi po doprinosu koji je veći i od nekih država članica EU, što se može videti i kroz njihove izveštaje“, tvrdi Bandić.

Punopravno članstvo u EU je strateški cilj Srbije.

„Srbija je jedina zemlja koja ima oficira za vezu u vojnom štabu EU, to je jako važno.

„Postoje samo dva takva oficira u štabu koji upravlja misijama van EU, to su SAD i Srbija“.

Jedna od takvih je operacija pomorskih snaga EU – Atalanta čiji je cilj da obezbedi hranu ljudima u regionu Somalije.

Hrana se doprema brodovima koji su veoma često izloženi napadima pirata.

„Srbija je angažovana u komandi, zatim na samom brodu, a ima tim specijalaca za zaštitu broda, koji ga štite od napada pirata.

„Pripadnici vojske Srbije kad se vrate sa takvih zadataka imaju neprocenjivo iskustvo i mogu ovde da prenesu znanje“, opisuje Bandić.

Zašto vojnik želi da ode u mirovne misije?

Iako postoji percepcija u društvu da je glavni motiv vojnicima da se prijave za operacije gde su ne samo ugroženi od napada, već neretko i izloženi raznim bolestima – novac, Bandić je uveren da to nije slučaj.

Na prvom mestu je, smatra, usađeni osećaj odgovornosti prema državi.

„Dalje, vojnika najviše raduje kada nema rata.

„Ako mi možemo da doprinesemo da neki drugi uživaju u miru i bezbednosti, onda je to osećaj sreće za svakog pripadnika vojske“, ističe on.

Trinaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.