Julija* je rođena u drugom veku naše ere u rimskoj provinciji Gornja Mezija, u mestu Singidunum – današnji Beograd.

Ima dvanaest godina, a to je u njenom svetu vreme za veridbu.

Udaće se između 13. i 14. godine.

Živi na desnoj obali Dunava, u gradskom naselju koje je niklo oko vojnog logora.

Duž obale reke, gde je danas šetalište koje vodi od Dorćolskog keja ka Adi ciganliji, prostire se rimska vojna granica.

„Arheološki materijal je jedini relevantan izvor na osnovu kojeg možemo da govorimo o vojnim logorima i naseljima uz njih, ali nažalost pruža malo podataka o ženama“, kaže Deana Ratković, kustoskinja Narodnog muzeja u Beogradu, za BBC na srpskom.

Ipak, pojedini predmeti koje su arheolozi pronašli na području Balkana omogućavaju da se donekle rekonstruiše svakodnevica žena koje su živele na tlu rimskih provincija.

Neki od tih predmeta, koji su korišćeni između trećeg veka pre nove ere i četvrtog veka naše ere, mogu se videti u Narodnom muzeju u sklopu izložbe Femina Balcanica – Žena na Balkanu u antičkom dobu, koja traje do 28. avgusta 2022.

Julijin svet

Julija nikad nije bila van Singidunuma – njegove granice su ujedno i granice njenog sveta.

Zato ova dvanaestogodišnjakinja često putuje u mašti.

Čula je da ako sedneš na konja i danima jašeš na jug, možeš da stigneš u druge rimske gradove.

Noću, kad svi odu na spavanje, Julija dugo leži budna i zamišlja mesta koja zna samo po nazivu – Viminacijum (okolina Požarevca), Remezijanu (Bela Palanka) i Ulpianu (Gračanica).

Gornja Mezija, provincija u kojoj je rođena, obuhvata današnju Srbiju bez Vojvodine, deo severozapadne Bugarske i severne krajeve Severne Makedonije.

U Singidunumu, Aleksandrine komšije su uglavnom vojni veterani i trgovci – baš kao njen otac, koji trguje luksuznim srebrnim posuđem.

‘Slobodna’

Julija je imala sreću da se rodi u dobrostojećoj porodici, kao slobodna građanka.

To znači da će, kada odraste, moći da poseduje imovinu, vodi privatni posao i učestvuje u dobrotvornim akcijama.

Ipak, njena sloboda je relativna – o njoj odlučuju muškarci.

„Život žene se u suštini odvijao u porodici (familia), i to uz znatna ograničenja slobode“, kaže Ratković.

Porodica je podrazumevala širu zajednicu, koja je pored kruga srodnika uključivala i robove.

Žena je najpre bila pod vlašću oca (pater familias), a kasnije i supruga (manus).

Udajom je postajala gospodarica kuće (mater familias), ali bez većih prava.

Ratković dodaje da su žene iz višeg staleža bile zaštićene pravima koja su regulisala život u porodici.

Međutim, pripadnice srednjeg staleža, ropkinje i oslobođenice (žene koje su se oslobodile ropstva) imale su sasvim drugačiju sudbinu.

Supruge i ćerke su u periodu Republike bile podređene očevima i muževima, dok su u periodu Rimskog carstva dobile veća prava, kaže Ratković.

Rimska republika je postojala od šestog do prvog veka pre nove ere.

Zatim nastupa period Rimskog carstva do 457. godine, kada je Rim pao u ruke germanskih plemena.

Devojčica, devojka, žena

Kroz odrastanje, Julija uglavnom provodi vreme u krugu porodice, sa roditeljima i rođacima.

Baš kao i njena braća, kao devojčica učila je da piše, čita i računa, i to u javnoj školi.

Međutim, kada je napunila 11 godina, obrazovanje je morala da nastavi od kuće.

Njeni imućni roditelji plaćaju privatnog učitelja, sa kojim savladava retoriku, istoriju i mitologiju.

Ali, u sredini gde živi, obrazovanje je za žene sekundarno – najvažnije je da se ostvare kao majke.

Dvanaesti rođendan bio je velika prekretnica u Julijinom životu, jer je više ne smatraju devojčicom, nego devojkom za udaju.

A to je već ugovoreno – roditelji su sklopili pogodbu o braku pre nego što je Julija naučila da govori.

Već ima i verenički prsten od zlata, a na njemu su ugravirani muškarac i žena kako se rukuju.

Dok gleda kako se sjaji na njenoj ruci, seća se veridbe – preterano jakog stiska dok se rukovala sa budućim mužem.

„Rukovanje mladenaca desnom rukom bilo je sastavni deo ceremonije veridbe, a označavao je potvrdu sporazuma“, objašnjava Ratković.

Julijina starija sestra ima malo drugačiji verenički prsten, sa gravurom dve ruke u stisku.

Venčanje – tunika, pletenice i dijadema od cveća

Julija ponekad sedi na prozoru i zamišlja kako će izgledati venčanje.

Nosiće jednostavnu, belu tuniku, a oko struka vuneni pojas svezan u Herkulov čvor.

Imaće lepu frizuru – kosu će joj svezati u šest pletenica i učvrstiti crvenom trakom.

Najviše se raduje što će na glavi imati koronu (corona) – venac od ubranog cveća i lišća, koji simbolizuje plodnost.

Kada je očešljaju, staviće joj veo jarkožute boje.

statua žene — Frizura žene otkrivala je njen društveni status

Šminka i frizura

Frizura je bila simbol statusa, ali i ženstvenosti i predtavlja je senzualnost žene, kaže Ratković.

Vodilo se računa o nezi kose, koja je oblikovana u složene frizure.

„Što je položaj žene bio viši, to je frizura bila kompleksnija“, objašnjava.

Frizure carica i drugih pripadnica imperijalne porodice kopirale su se širom Rimskog carstva.

Žene su koristile mirisna ulja i parfeme koji su se čuvali u staklenim bočicama, toaletni pribor za pravljenje frizura – ogledala, dekorativne igle i dijademe.

Venčanje će se održati pred sveštenicima i deset svedoka.

Pošto Julija dolazi iz bogate porodice, glavni deo obreda biće prinošenje žrtve rimskom bogu Jupiteru, u vidu kolača od ječma.

Jupiter se smatrao vrhovnim bogom – zaštitnikom pravde i istine, a povezivali su ga sa nebom, munjama i gromovima.

Da se rodila u siromašnoj porodici, otac bi je fiktivnim ugovorom prodao mužu.

Ceremonija venčanja završiće se ulaskom mlade u novi dom.

„Brak je bio neka vrsta poslovnog sporazuma, pri čemu se status devojke potpuno menjao i započinjala je njena uloga u podizanju dece“, kaže Ratković.

Kada se uda, to će biti Julijine glavne brige.

Već naslućuje kako izgleda porođaj, jer su ga imali u kući – dođu babice i narede deci da izađu napolje.

Ali ne zna kako izgleda sam čin, jer je imala priliku samo da vidi bebu kada je sve bilo gotovo.

Zamišlja kako se pupak žene otvara, sve dok ne postane dovoljno širok da iz njega izađe dete, i pita se kako li deca dospevaju unutra.

Koje poslove su žene mogle da rade?

Julija će moći da radi, ukoliko joj muž dozvoli.

Volela bi da ima svoj posed i da na njemu vodi privatni posao.

Obožava konje i želela bi da ima imanje gde će moći da ih čuva, a na njemu radionicu za proizvodnju konjske opreme, na primer bisaga i potkovica.

Žene iz nižeg i srednjeg staleža su najčešće bile babice, dojilje, pisarke, sekretarice, a ređe glumice, akrobatkinje i igračice, kaže Ratković.

Jedno od veoma traženih zanimanja među ženama bile su dojilje.

„Tim poslom su mogle da se bave i robinje i slobode žene“, navodi kustoskinja.

Svim ženama je bilo zabranjeno da se bave politikom, dodaje.

Ali, postojao je jedan javni posao koji su žene u Rimu ipak mogle da obavljaju.

„Mogle su da postanu sveštenice, čuvarke svetinja i običaja“, kaže Ratković.

Objašnjava da je „najsvetija dužnost rimske žene bilo je pristupanje redu vestalki, sveštenica boginje Veste“.

Vesta se smatrala zaštitnicom ognjišta, domaćinstva, porodice i grada.

Devojčice su postajale vestalke već između šeste i desete godine.

Njihov glavni zadatak bio je da sačuvaju državnu vatru na ognjištu, u hramu na istočnom kraju Rimskog foruma.

Žene su u antičko doba takođe mogle da se bave muzikom.

„Još su grčki filozofi Aristotel i Platon pomenuli i žene koje su svirale na tibiji ili aulosu i koje su mogle da se zaposle na gozbama i drugim proslavama“, priča Ratković.

Tibija je vrsta flaute, a aulos je duvački instrument koji se smatra pretečom oboe.

Sa Venerom u zagrobni život

Dok sedi na prozoru posle ručka u letnje popodne, Aleksandra se trudi da ne razmišlja o smrti.

To je plaši.

Ratković navodi da su tragovi sahranjivanja žena na području današnje Srbije pronađeni u nekoliko nekropola, a neke od njih su Viminacijum kod Požarevca i Gomilice u blizini planine Kosmaj.

U ženskim grobovima pronađeni su predmeti poput nakita i ogledala, koja su „simbolizovala lepotu i sreću u braku“.

Ratković dodaje da su na Gomilicama u dva groba pronađene figurine boginje Venere i figurine prepelice – životinje koja se vezivala za ovu boginju.

Venera je rimska boginja ljubavi, plodnosti i blagostanja.

„Smatra se da se radi o grobu mlade devojke, jer su Rimljani verovali da figurine Zagrobne Venere štite duše prerano umrlih devojaka, na simboličan način oličavajući ideju ljubavi u oba sveta“, kaže Ratković.

*Lik Julije je izmišljen za potrebe teksta u saradnji sa Deanom Ratković, kustoskinjom Narodnog muzejaSrbije

Najstarija egipatska mumija trudnice