BBC 100 žena: Marijeta Mojašević je invaliditet prihvatila kao „partnera“

Marijeti Mojašević iz Crne Gore život se promenio pre dvadeset godina.

Otišla je na ekskurziju u Bar, a probudila se u bolničkoj sobi u Beogradu, kao najmlađa među pacijentima.

„Tu te svi maze, Beograd, velika soba, a ja ne znam nikog i pitam ‘a gde je moja mama?’.

„Lekari shvate da mi se vratilo pamćenje i kažu ‘dolazi za sat’, i došla je“, seća se danas ova 35-godišnjakinja.

Tada će saznati da je preživela moždani udar, koji je uzrokovao amneziju.

I pored lečenja i operacije u Švajcarskoj, posle šest meseci, doživela je i drugi moždani udar koji će joj ostaviti trajni invaliditet.

Danas je Marijeta, diplomirana socijalna radnica širokog osmeha i aktivistkinja za prava ljudi sa invaliditetom, jedna od samo dve žene sa Balkana na ovogodišnjoj BBC listi 100 najuticajnijih u svetu.

• BBC 100 žena 2023: Ko je na listi ove godine
• Rad sa invaliditetom u Srbiji: Kako do posla, a kako kada se do njega dođe
• Invalidska kolica nisu prepreka za putovanja po svetu

Sunđer Bob i šešir

U Crnoj Gori, koja kao mnoge države na Balkanu tek poslednjih godina razvija sistem podrške osobama sa invaliditetom, Marijeta je završila fakultet, upisala master studije, zaposlila se i zasnovala porodicu.

Redovno drži predavanja mladima o životu sa invaliditetom.

Za BBC listu 100 žena je predložila međunarodna inicijativa OneNeurology, čija je ambasadorka.

Kaže da joj je u prihvatanju sopstvenog invaliditeta ili kako ga zove „čvora“ mnogo pomogla psihoterapija, ali i porodica i prijatelji.

Posle prvog moždanog udara, koji je doživela u 15. godini, ostala su oštećenja na krvnim sudovima mozga, koji su pri sledećem udaru, trajno onemogućena da prenose kiseonik.

„Drugi put je isto kao kada prekineš konac, pa ga zavežeš, ostane čvor i moj invaliditet je moj čvor“, kaže Marijeta za BBC na srpskom.

Ostala je hemipareza – delimična oduzetost desne strane i njoj posebno mučno što vidi duple slike kojih ne može da se oslobodi.

Ne može da se operiše ili izleči, jer su joj oči potpuno zdrave, ali je oboljenje u centru za vid u mozgu.

Dok razgovaramo preko video poziva, zid iza nje u domu u Nikšiću mi privlači pažnju.

Iznad glave na garnišni okačen je šešir sa cvetnim obodom, a na zidu poster Sunđer Boba.

Okreće se i kaže mrsko da je šešir njen, „jer mora uvek da se čuva od sunca“, a Sunđer Bob njenog sina Đurađa koji ima dve i po godine i mamin osmeh.

„Ništa drugo ne liči na mene“, dodaje sa sjajem u očima iza naočara.

Ekskurzija, pa bolnica

Marijeta je rođena 1988. u Beranama na severu Crne Gore, brdovitom gradu nazvanom po staroslovenskoj reči za ovna, u kojem živi oko 29.000 stanovnika.

Neuobičajeno ime za ove krajeve joj je dao stariji brat, po sestri iz Vojvodine.

Danas u šali kaže da je brata „mrzela prvih 10-15 godina“.

„Dao mi ime koje niko nema, pa mi još prilepe neke nadimke“, prepričava, smejući se.

„Sad je okej, zapamte me lakše.“

Bila je odlična učenica, u osmom razredu je učestvovala na takmičenju iz fizike, a onda sledi ekskurzija koja je sve poremetila.

„Bila sam u Baru, lekari ne znaju šta mi je, misle da sam popila nešto.

„Ja ne smem da budem pomerana, a oni mene šetaju“, prepričava šta su joj kasnije drugi rekli, jer se ona toga ne seća.

Od tinejdžerke koja piše dnevnik o koncertima, zaljubljivanjima i školi postaje utučena devojčica koja pije jake lekove, ne koristi „normalno“ desnu ruku, teško hoda i bori se sa hroničnim bolom i glavoboljama.

Godinu i po dana nije išla u školu, zapisala je u nedavno objavljenim odlomcima iz dnevnika..

Dragi dnevniče,

Danas mi je rođendan. Ne slavim ga, jer nije vrijeme za to. Nije vreme ni za šta. Tako ti je to. Ja sam tako loše. Trudim se da budem ista kao i pre, ali ne ide. Škola je užasna. Sve je drugačije i glupo.

Društvo, profesori, ma sve. Ja se osećam glupo i usamljeno. Ali, to je već odavno. Ne mogu ti opisati šta me sve nervira, ali spisak je poduži. Nisam ovo više ja. To je neko drugi. I nedostaje mi ona stara ja!

Evo, plačem. Patetično i smešno, zar ne? Mislim da je Bog trebalo da me uzme. Nisam ja za ovo. Nisam.

Ove redove dnevnika 18. septembra 2003. potpisala je kao NIKO.

Do tada se potpisivala kao M, Maki ili fizičarka.

‘Marijeta, ti ne sanjaš, ovo je stvaran život’

Posle drugog moždanog udara, sve se pogoršalo.

Usledile su bolnice i odlasci u banje, nimalo jednostavni za devojčicu koja se u pubertetu preko noći „našla u tuđoj koži“, ne prihvatajući da je to „njena koža“, opisuje danas.

Oporavak je počeo od nule – uvežbala je da jede desnom rukom, a naučila da piše levom.

U učenju i studiranju su joj pomagali mama i prijatelji, jer joj je dupli vid mnogo otežavao čitanje.

Tokom jedne od rehabilitacija u Igalu, fizijatrica ju je poslala na vežbe, ali i „na ćaskanje“ kod psihološkinje.

Razgovor sa njom biće presudan.

Terapeutkinja će odmah prepoznati da je Marijetin tadašnji mehanizam odbrane negiranje stvarnosti.

„Ona mi kaže: ‘Marijeta, ti ne sanjaš, ovo je stvaran život, ti nećeš da se probudiš iz sna, moraš da radiš na sebi i dođeš sutra kod mene’.

„Odlazim u sobu sva u grču i čudim se kako ona zna“, opisuje prvi susret sa psihoterapijom koja će od 2004. trajati godinama.

• Neurohirugija i najveća misterija našeg organizma: „Mozak nas uvek iznenadi“
• „Život u kolicima nije piknik“
• „Vidim svet na drugačiji način“ – slepi avanturista koji želi da obiđe celu planetu

Kaže da ne zna „šta bi bilo“ da nije srela tu psihološkinju, kao i neke doktore koje ceni.

„Naišla sam na super ljude sa kojima mogu da popričam o drugim temama, imala sam sreće, a ne bi trebalo da se ima sreće, nego da to uvek bude tako“, dodaje.

Zato se pre nekoliko godina uključila i u inicijativu OneNeurology da skrene pažnju na neurološka oboljenja, koja su uz rak, među najčešćim uzrocima smrti u svetu.

Priznanje BBC-ja joj puno znači, jer „mnogo može i prevencijom da se uradi“.

Predavanja najbolji lek za predrasude

Danas je Marijeta savetnica za mlade u Kancelariji za mlade Berana i srednjoškolcima i studentima pruža podršku i usmerenje, kao i savete za usavršavanje u inostranstvu, poput Erazmus programa, na koje je i sama često išla.

Osmislila je i radionice „Život sa invaliditetom“ na kojima govori o sopstvenom iskustvu osnovcima i srednjoškolcima.

Kaže da su mladi uglavnom vrlo zainteresovani.

„Te radionice su mi onako vau, to baš volim da radim“, priča sa puno entuzijazma.

Prvu je održala 2016. godine, za Međunarodni dan osoba sa invaliditetom 3. decembra i kaže da je bila vrlo uspešna.

Deljenje iskustava i životnih priča najbolji su put u borbi sa stereotipima i predrasudama među mladima, a i u stvaranju empatije, veruje Marijeta.

„To je premoćan efekat.

„Posle jednog predavanja mi je prišla devojka koja je imala blaži moždani udar i kaže, `sve što si rekla, kao ja da sam pričala`.“

Mladi su puni pitanja, a bez osuđivanja i posle razgovora sa njima, često veoma emotivnih, oseća da je „uradila nešto važno“.

„I presrećna sam.

„Ti se ogoliš pred njima skroz, njima donekle bude neprijatno, a posle toga i drago.“

U Crnoj Gori, 11 odsto stanovnika ili nešto više od 68.000 ljudi ima smetnje pri obavljanju svakodnevnih aktivnosti zbog dugotrajne bolesti, invaliditeta ili starosti, podaci su popisa 2011. godine.

Počela od nule i ne odustaje

Pre tri godine upisala je i master studije, položila ispite i sprema se da napiše i odbrani rad.

Čitanje joj i dalje „rak rana“, a audio knjige joj ne bi bile od pomoći, jer je „vizuelni tip“.

„Čitam sporo kao puž, pa podvlačim, pa to podvučeno čitam, ali sam se nekako dovijala, na kraju nije ispalo loše“, opisuje kako izgleda učenje.

Roditeljstvo predstavlja još jedan, novi životni izazov, ali je srećna što je našla pravog partnera, kome njen invaliditet nije problem.

Tomaš, koji radi u marketingu, joj je „partner u zločinu“, kaže radosno.

„Kad ulaziš u roditeljstvo, to je arena, nema spiska šta treba uraditi, ali se trudimo“, opisuje Marijeta.

Nedostajala joj je sistemska podrška, posebno psihološka. Znala je samo da postoji ginekološki sto za žene koje koriste kolica.

Zbog slabosti u rukama, najveći joj je strah bio da ne ispusti dete dok ga nosi ili doji.

Marijeta hoda bez pomagala, a uspeva, kaže, i da potrči za sinom.

Da vozi ne može, ali voli da hoda i zna koliko je ta veština ili „moć“ važna, jer je iskusila kako je kad je nema.

I ne odustaje.

Sada je u četvrtom mesecu trudnoće i na proleće očekuju devojčicu.

Naporno joj je da gleda filmove, obožava da ide u pozorište i uživa u putovanjima, a nekad piše blog.

Trudi se da joj invaliditet, ili ranac, kako ga nekad naziva, ne bude pretežak.

„Možeš da budeš kivan na ostatak sveta, zato što oni nemaju invaliditet, ili to može da ti bude partner.

„Ja sam jednostavno morala da prebolim, a bilo mi je teško, jer sam se nalazila u sredini gde većina ljudi nema nikakav invaliditet“, zaključuje.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]