Jedna od najuticajnijih stvari koje možete da uradite u borbi protiv klimatskih promena je da napravite nekoliko malih ali značajnih izmena u vlastitoj ishrani.

Skoro dve trećine stanovništva u Velikoj Britaniji i više od polovine Amerikanaca smatra da je važno jesti na održiv način.

Ali informacije o tome koja hrana je zaista „održiva“, „zelena“ ili „ekološka“ često su zbunjujuće – a ponekad ti pojmovi direktno dovode u zabludu.

Sa proizvodima od govedine do piva koji se sada prodaju sa etiketom „ugljenički neutralni“, kako biti siguran da je ono što jedete istinski održivo?

Prvi veliki izazov jeste znati kako odvagati mnoge različite faktore koji doprinose otpuštanju emisije iz hrane.

Na primer, postoje odlični dokazi da hrana biljnog porekla zahteva manje energije (i pravi manje emisija) od proizvoda životinjskog porekla.

Ali šta ako su ti proizvodi biljnog porekla leteli avionom preko pola sveta pre nego što su stigli do vaše trpeze?

I kako različiti metodi kuvanja smanjuju ili povećavaju emisiju ugljenika?

Da bi saznao odgovore na ova pitanja, BBC Fjučer je sarađivao sa Sarom Brajdl, profesorkom hrane, klime i društva sa Univerzitetu u Jorku, u Velikoj Britaniji, i nezavisnom istraživačicom održivosti Rebekom Lejt, koje su analizirale našu emisiju hrane u dvonedeljnom eksperimentu.

Pratili smo ishranu veganke Zarija Gorvet i vegetarijanke Marte Enrikes – uračunavajući sve, od s ljubavlju spremane hrane kod kuće do skrivenih grickalica iz fioke.

Pratili smo i prehrambenu statistiku jednog volontera svaštojeda, koji nam je služio kao kontrola sa kojom smo poredili naše veganske i vegetarijanske podatke.

Hipoteza našeg eksperimenta?

Pretpostavili smo da će veganska ishrana imati najmanju emisiju, svaštojedska najvišu, a vegetarijanska da će biti negde u sredini.

Na kraju krajeva, poznato je da je meso kao što je govedina jedna od hrana sa najvećom emisijom koju možete da pojedete.

Za to vreme, drugi proizvodi životinjskog porekla kao što su sir, puter i jaja takođe se visoko kotiraju kad je u pitanju uticaj na klimu.

Neka hrana biljnog porekla, s druge strane, može čak da ima negativan uticaj na klimu (zbog prekrivanja obradive zemlje drvećem sa orašastim plodovima koje pohranjuje ugljenik) – zbog čega ju je teško nadmašiti.

Takav eksperiment mogao bi da deluje kao svršena stvar – ali naša istraga je iznedrila nekoliko iznenađenja.

Uloga vazdušnih kilometara, metoda kuvanja, bačene hrane, pa čak i uticaj jedenja u restoranu ili kod kuće imali su veliki značaj.

Neka od naših najvećih prosvetljenja tiču se toga koliko su ovi faktori imali uticaj u odnosu jedni na druge.

Na kraju, eksperiment je istakao i neke od najbolje dokazanih načina da se smanji klimatski uticaj hrane.

Veganka (Zarija Gorvet)

U vlastitoj sam kuhinji i kupam se u sjaju svoje samožive nadmoći.

Zamoljena sam da učestvujem u eksperimentu održivosti – i podozrevam da će me rezultati prikazati u dobrom svetlu.

Sve što treba da uradim je da nedelju dana pratim vlastite normalne obroke i vidim kolike su moje ugljeničke emisije u poređenju sa koleginicinim.

Iako ovo tehnički nije takmičenje, moja protivnica – ups, mislila sam moja koleginica – vegetarijanka je, dok sam ja veganka.

I iako se sve strogo radi u edukativne svrhe, čini se da se već nalazim u boljoj poziciji.

Danas – onog dana kada sve počinje – već sam prigrabila veliku prednost preskočivši doručak, mada je to, naravno, praktično varanje.

Sada je vreme ručka.

Elegantno izbegavši ugljeničku pretnju koju predstavlja avokado na tostu, odlučujem se za jednu drugu poslasticu na tostu – pan kon tomate (španski tost sa paradajzom).

Ova verzija samo je ražani hleb posut mešavinom iseckanog paradajza, svežeg belog luka, maslinovog ulja i soli.

Budući da je ovo javni obrok, dodajem šačicu peršuna radi dodatnog raskoša.

Nije loš početak, sa 196 grama CO2e (iliti „ekvivalenta ugljen dioksida“ – što znači da su u cifru uračunate emisije ugljen dioksida kao i drugih gasova efekta staklene bašte kao što su metan).

Posle nekoliko dana – i nekoliko obroka – stvari počinju da obećavaju.

Do sada sam jela biljnu pastu (356 grama ekvivalenta ugljen dioksida), pire krompir (589 grama ekvivalenta ugljen dioksida), veganski jogurt (69 grama ekvivalenta ugljen dioksida) i nekoliko salata.

Kao što sam rekla, ovo u teoriji nije takmičenja u trošenju ugljenika, ali da jeste, mislim da bih već bila jako dobro pozicionirana.

Sada jedem još jedan obrok koji je toliko zahvalan da maltene deluje izmišljeno: burgeri od kinoe i kelja (394 grama ekvivalenta ugljen dioksida), za koje se ispostavlja da su odlični.

Ali, prekasno, nailazim na iznenađujući podatak: u nekim slučajevima, većina ugljeničko otiska potiče od načina na koji se hrana sprema – a ne od onoga što je u njoj.

Obično se emisije izračunavaju vodeći računa o tome kako je nešto spremljeno, pohranjeno i prevezeno pre nego što stigne do mušterije.

Međutim, tu nije uračunato šta se dešava kad ljudi krenu to da jedu.

Jedna studija iz 2020, koju je predvodila istraživačica održivosti hrane Anđelina Frankovska sa Univerziteta u Mančesteru, pokazala je da do 61 odsto ukupne emisije povezane sa nekom hranom nastaje dok se ona priprema kod kuće, naročito u slučaju povrća.

Čak i tostirani hleb ima značajnije veću ugljeničku vrednost od obične vrste – taj konačni čin dodaje 13 odsto na njegov otisak.

Kod hrane koja je unapred delimično spremljena u fabrici, kao što je tofu, neke zamene za meso – i, najverovatnije, kinoa burgera – dovršavanje posla doprinosi sa oko 42 odsto njihove ukupne emisije.

I to nije sve. Neke vrste kuvanja troše značajnije više energije nego neke druge.

Uključivanje čitave rerne maltene je neverovatno neefikasan način da se nešto zagreje, budući da ne zagrevate samo vašu večeru, nego i vazduh koji je okružuje.

Jednu stepenice niže je kuvanje na ringli – prženje, na primer – koje podrazumeva malo efikasniji transfer toplote.

Međutim, prvo mesto ide mikrotalasnoj pećnici, koja konkretno gađa vodene molekule u hrani, tako da ne gubite energiju na zagrevanje same mikrotalasne.

Ova potonja ima i prednost što koristi samo električnu energiju, a ako je ona iz obnovljivog izvora, tim bolje.

Šta je ekvivalent ugljen dioksida?

Ekvivalent ugljen dioksida je mera koja se koristi za poređenje emisije različitih gasova efekta staklene bašte na osnovu njihove sposobnosti da zagreju atmosferu – njihov potencijal za globalno zagrevanje.

„Što se povrća tiče, kuvanje može da dovede i do 80 odsto uticaja hrane na klimu – ako se, na primer, peče u rerni“, kaže Sara Brajdl sa Univerziteta u Jorku.

„To može da se smanji ako se kuva na pari ili u mikrotalasnoj. Kuvanje u ekspres loncu ili sporo kuvanje takođe štede energiju.“

Međutim, izgleda da imam sreće.

Kao što dodaje istraživačica održivosti Rebeka Lejt, procenat emisije koja zavisi od kuvanja umnogome varira u zavisnosti od toga šta spremate – prirodno, za sastojke sa nižom količinom ugljenika, isti otisak od kuvanja činiće veći delić ukupne količine.

Drugim rečima, ono što jedete je i dalje veoma važan faktor. Nekako sam i dalje na pravom putu.

„Ako kuvate špagete bolonjez, možemo da uporedimo upotrebu sočiva ili govedine“, kaže Lejt.

„Kad uzmete emisije od 100 grama sočiva koje kuvate na ringli 10 minuta, to potroši 80 grama ekvivalenta ugljen dioksida iz hrane, a 60 grama ekvivalenta ugljen dioksida sa ringle.

„Može da izgleda kao da je emisija od kuvanja ovde veoma velika. Ali da ste umesto toga uzeli 100 grama govedine, to bi izazvalo oko 4.500 grama ekvivalenta ugljen dioksida, a ringla ponovo dodaje samo 60 grama ekvivalenta ugljen dioksida“, kaže ona.

Kod mene kao veganke, sve što kuvam već je jako održivo, tako da se odlučujem da metode kuvanja koje emituju malo ugljenika doživljavam nešto kao bonus.

U svakom slučaju, vraćam se eksperimentu.

U subotu se moj manifest raspao.

Za ručak uključujem rernu i pravim veganski kiš sa krompirićima (845 grama ekvivalenta ugljen dioksida) – ali tu nastaje novi problem.

Ispostavlja se da emisije koje nastaju jednom kad hrana stigne u vašu kuću ne potiču samo od kuvanja, već i od skladištenja: smrznuti pomfrit ima veću emisiju od bilo kog drugog proizvoda od prerađenih krompirića, a ovaj stadijum u značajnoj meri doprinosi njihovom ukupnom zbiru.

Odatle, čini se, sve polazi nizbrdo.

Te večeri, nadoknađujem pređašnje posrnuće salatom koja se ispostavlja da ima toliko dekadentno poreklo da je lako mogao da je naruči srednjevekovni lord.

Pored lokalno uzgojenog paradajza, shvatam da sam nehotice iskoristila potrošačku moć da prizovem pola avokada iz Perua, udaljenog 9.777 kilometara i šačicu maslina iz Grčke, udaljene 2.969 kilometara.

Tu je i malo seckanog dimljenog tofua napravljenog u najrazličitijim evropskim zemljama uključujući Nemačku, udaljenu 857 kilometara, Austriju, udaljenu 1.388 kilometara, i Francusku, udaljenu 840 kilometara.

Međutim, brza internet pretraga me umiruje – ova međunarodna mešavina možda ne koristi toliko ugljenika u saobraćaju kao što biste na prvi pogled pomislili.

Štaviše, ogromna većina hrane zapravo se prevozi kopnom i morem, a samo 0,16 odsto kilometraže hrane u proseku potiče od vazdušnog saobraćaja.

On je toliko skup da je obično rezervisan samo za izuzetno kvarljivu robu kao što su borovnice, maline i jagode, i delikatno povrće kao što su boranija, špargla i grašak šećerac.

„Većina hrane se prevozi brodom, ali bi slanje iste hrane avionom izazvalo 100 puta više klimatskih promena“, kaže Brajdl.

„Teško nam je da znamo koja hrana je stigla brodom a koja avionom – ali gruba procena je da ako može da izdrži nedelju dana u frižideru, onda može i da izdrži nekoliko nedelja u pažljivo kontrolisanim uslovima na brodu.“

Za sve ostalo, luksuznije putovanje je skuplje – oko 60 odsto hrane stiže teretnim brodovima.

„Suve mahunarke, jabuke, narandže i banane stižu brodom, ako su sa drugog kraja sveta“, kaže Brajdl.

„U tom slučaju, uticaj na klimu od njihovog prevoza verovatno je manji od uticaja na klimu od samog uzgoja iste hrane.“

Čak i luksuzno voće kao što je avokado retko stiže mlaznim prevozom.

Prema danskom istraživačkom medijskom i istražnom centru Denvoč, većina koja završi u zemlji stići će iz Čilea na tronedeljnom putovanju preko Atlantika u kontejnerima-hladnjačama, nakon čega sledi usputna stanka od sedam do 14 dana u komori za sazrevanje u Holandiji, pre nego što se prebace tamo gde će biti prodato.

Najveće iznenađenje – i, na neki način, otkriće koje mi je pružilo najveće zadovoljstvo do sada – jeste da praksa u trendu „jesti lokalno“ zapravo ima vrlo mali uticaj.

Jedna studija je pokazala da, u SAD, procenat emisije hrane povezane sa njenim transportom iznosi svega 11 odsto.

U poređenju sa ugljenikom neophodnim da se napravi, čak i putovanje na duge staze – prosečni proizvod pređe 6.760 kilometara do kraja života – pravi relativno mali doprinos.

Čim uvedete proizvode životinjskog porekla u ishranu, ne možete da izbegnete činjenicu da će vaše emisije ugljenika skočiti.

Kao predstavnica vegetarijanaca u ovom eksperimentu, pretpostavila sam da ću se naći negde u sredini spektra prehrambenih emisija.

Ali ono što sam zaista želela da znam bilo je, koliko će tačno više moje emisije biti od proseka naše veganke?

Time što jedem mlečne proizvode, ali ne jedem meso, da li neznatno smanjujem svoje prehrambene emisije ili sam ih približavam skoro veganskim nivoima?

Uz izvesnu strepnju, počela sam da pravim beleške o svojim dnevnim obrocima.

Prvi obrok koji sam zabeležila bio je onaj bez koga bi mi život bio veoma težak: klasičan doručak sa tostiranim pita hlebom sa tanko namazanim puterom i marmajtom sa kuvanim jajima.

Dva jaja su napravila 500 grama ekvivalenta ugljen dioksida.

Pita hleb, puter i marjmajt zajedno, međutim, iznosili su svega 30 grama ekvivalenta ugljen dioksida.

Iako je i puter proizvod životinjskog porekla – i pravi 3,5 puta više emisija od biljnih namaza – bila sam zaintrigirana kad sam videla da ako ga koristite malo, pravite manje emisija od jaja.

Vrlo brzo sam se suočila sa još jednim proizvodom životinjskog porekla.

Sir nije moja najveća slabost, ali je visoko na listi.

Za svaki kilogram sira koji kupite, ispusti se 23,9 kilograma ekvivalenta ugljen dioksida.

Sir proizvodi više ugljen dioksida čak i od svinjetine, mesa živine i uzgojene ribe.

Za jednog vegetarijanca, to je vrlo verovatno najveći izvor emisija koji će se naći na vašem tanjiru.

Da sve bude intrigantnije, tvrdi sirevi prave više emisija od mekih sireva, jer zahtevaju veću količinu mleka da bi se napravili – i način na koji se dotična mlekara rešava otpada takođe može da ima značajan uticaj na emisije.

Ali čak i najmekši sirevi prave relativno visoke emisije.

Laki ručak od pirinčanih kolača sa mekim belim sirom i kiselim kupusom iznosi 766 kilograma ekvivalenta ugljen dioksida – jedan od mojih obroka tokom nedelje sa najvišim iznosom ugljenika.

Uskoro je usledilo još veće iznenađenje.

To se dogodilo jednog popodneva kad je frižider počeo da ispušta određeni miris i više nisam mogla da odlažem njegovo temeljno čišćenje.

Dok sam prebirala po fioci za povrće, pronašla sam tri prastara paškanata i dva brokolija koji su postali smeđi i odavali reski miris pokojnog povrća.

Uprkos mojim najboljim naporima da ne preteram sa kupovinom svežeg voća, u posudi za voće nalazila se inkriminišuća buđava pomorandža.

Nažalost, sve je to moralo da ide u smeće.

Koliko god tužno bacati hranu, u tome nisam usamljena.

Prosečno domaćinstvo u Velikoj Britaniji bacilo je ekvivalent od osam obroka nedeljno 2018. godine – smanjenje tog bacanja moglo je da uštedi čak 75 dolara mesečno u troškovima hrane.

U SAD, prosečno domaćinstvo baca ekvivalent od 156 dolara hrane svakog meseca.

Čišćenje mog frižidera od otpada, ispostavilo se, proizvelo je više emisija nego bilo koji pojedinačni obrok koji sam pojela te nedelje (osim jednog – samo veliki i izvrsni obrok iz grčkog restorana imao je više emisija, sa 2,001 grama ekvivalenta ugljen dioksida).

Bila sam i te kako svesna da otpad daje veliki doprinos emisijama od hrane, ali mi nije palo na pamet da će otpad od hrane od tog popodneva iznositi dvostruko više emisija u odnosu na proprženi pasulj i povrće u tiganju koje sam pojela te večeri (713 grama ekvivalenta ugljen dioksida).

Povrće kao brokoli i paškanat obično nisu hrana sa velikom količinom ugljenika – za njihovu proizvodnju potrebno je mnogo manje energije nego za proizvode životinjskog porekla.

Gram za gram, kad se jede, brokoli ispušta 3,7 grama ekvivalenta ugljen dioksida manje od jajeta.

Problem je što nisam pojela to povrće.

Nije toliko bio problem trošenje ugljenika na uzgoj i transport tog voća i povrća, koliko sudbina koja ih je zadesila u mojoj kanti za smeće.

Kad bacate hranu, pomislili biste da će njihova emisija ugljenika biti ista kao da ste je pojeli.

Ali, zapravo, ako je pojedete, to čini ogromnu razliku.

Kad se hrana razgrađuje u okruženju sa malo kiseonika kao što su deponije, veći deo njenog ugljenika pretvara se u metan umesto u ugljen dioksid.

Metan je oko 80 puta jači gas efekta staklene bašte od ugljen dioksida u prvih 20 godina koje provede u atmosferi (mada se vremenom metan razgradi, dok ugljen dioksid poživi mnogo duže).

Emisije metana odgovorne su za skoro četvrtinu globalnog zagrevanja i celokupni, rapidni trud da se smanje mogao bi da uspori stopu aktuelnog zagrevanja za 30 odsto i izbegne povećanje temperature od 0,5 stepeni Celzijusa do kraja veka.

Jedan od način da razmišljate o tome je da, ako pojedete hranu umesto da je bacite, njena emisija praktično tu staje, kaže Lejt.

„Ali ako se baci, ukupna količina ispuštenih emisija se tu ne zaustavlja sve dok ta hrana ne istruli“, kaže ona.

Tamo gde živim ne postoji opštinska služba za sakupljanje otpadaka od hrane, tako da otpaci od hrane iz domaćinstva idu u obične kante namenjene deponijama.

Pošto su moji bačeni paškanat, brokoli i pomorandža bili zakopani duboko ispod ostalog smeća iz domaćinstva, ušli su u okruženje lišeno kiseonika i proizveli velike količine metana.

Brajdl i Lejt su izračunali težinu moje greške sa otpacima od hrane: jedna glavica brokolija ispušta otprilike 153 grama ekvivalenta ugljen dioksida ako se pojede, naprema ekvivalentu od 2,7 puta isto toliko ako završi na deponiji (423 grama ekvivalenta ugljen dioksida).

Da sam nešto preduzela nekoliko dana ranije, mogla sam da pretvorim taj otpad u hranu (pečeni paškanat i brokoli sa dresingom od pomorandže, možda?)

„Postoje sjajne alternative bacanju hrane“, kaže Lejt.

„Mogućnost kompostiranja hrane je jedna. To izuzetno podržavam.“

Sreća je, međutim, htela da sam ubrzo posle mog incidenta sa bačenom hranom dobila priliku da postanem volonterka za kompostiranje u okviru programa lokalne zajednice, što mi je omogućilo pristup zajedničkim kontejnerima za bacanje hrane na kraju moje ulice.

Bačena hrana koja se kompostira ispušta samo 14 odsto gasova efekta staklene bašte koji završe na deponiji.

Za ljude koji žive u drugim četvrtima u kojima ne postoji služba za sakupljanje bačene hrane, postoji mogućnost da prave vlastiti kompost ako imaju prostora za to ili da se pridruže jednom od mnogih programa lokalne zajednice, kao što su MakeSoil, ShareWaste ili CompostNow.

Dok grabuljam kompost kako bih ga prozračila na toplom prolećnom danu, mislim na sve one gasove efekta staklene bašte koji su na taj način osujećeni i trudim se da ne udahnem nijednu muvu.

Na bacanje hrane odlazi 6 odsto globalne emisije gasova efekta staklene bašte

Drugo neočekivano saznanje došlo je od jela sa sataj panirom (1,049 grama ekvivalenta ugljen dioksida).

To je trebalo da bude večera za mog partnera i mene.

Budući da ne uživam preterano u kuvanju i radim to što je ređe moguće, napravila sam duple porcije koje možemo da jedemo i u narednih nekoliko dana.

Energija od kuvanja na šporetu činila je više emisija ugljenika (45 grama ekvivalenta ugljen dioksida) od bilo kog povrća u jelu.

Spremanjem dovoljno hrane za oko četvoro ljudi, emisije od kuvanja po porciji bile su negde oko četvrtine od onoga što bi bile da sam pravila obrok za jednu osobu.

Međutim, najveća promena koju sam mogla da postignem za ovo konkretno jelo bila je da izbacim panir (795 grama ekvivalenta ugljen dioksida) i zamenim ga alternativom biljnog porekla.

Želeći da pođem korak dalje od spremanja većih količina hrane, zanimalo me je da saznam da li je jedenje u grčkom restoranu posebno efikasno u poređenju sa energijom utrošenom na kuvanje kod kuće (procenjenih 18 grama ekvivalenta ugljen dioksida za čitavo jelo).

Možda će vas iznenaditi, imajući u vidu zamišljenu sliku zaparene profesionalne kuhinje, ali to može da bude prilično efikasan način kuvanja.

Ali, kao što ističe Brajdl, ako 20 ljudi jede u restoranu, to je desetina manje uključenih rerni, ringli i mikrotalasnih pećnica kod mušterija kod kuće.

Mnogo toga će zavisiti, međutim, od prakse održivosti kuhinje samog restorana, odakle ona troši energiju i tipova hrane koju sprema.

Određeni tipovi restorana su skloniji da se služe održivom praksom od nekih drugih.

Jedna studija sprovedena na 93 američka restoranska lanca pokazala je da su restorani u kojima može da se sedne i jede bili skloniji da imaju razrađenu održivu praksu od lanaca restorana brze hrane (uključujući odakle nabavljaju hranu, spremaju je, reklamiraju i služe).

Bacivši pogled na moju evidenciju emisija u bojama saobraćajnog semafora koji su mi spremili Brajdl i Lejt, čudila sam se unosu izrazito crvene boje od mog poslednjeg petka uveče u eksperimentu.

Bio je to moj obrok sa najviše emisija od te nedelje i, na moje veliko iznenađenje, radilo se o veganskoj pici sa pečurkama.

Kao što je već otkrila naša rezidentna veganka, metod pripreme može umnogome da utiče na emisiju određenog jela.

Budući da je moja pica bila ispečena u rerni, emisije od pripremanja pretvorile su ovu vegansku picu u jedan od najvećih potrošača ugljenika među obrocima te nedelje.

Rezultati

Kako smo, dakle, prošli?

Nekoliko nedelja posle našeg eksperimenta, BBC Fjučer organizovao je veliko obelodanjivanje rezultata preko Zuma, tokom kog su saopštene naše ukupne emisije u eksperimentu.

Veganske emisije ugljen dioksida nedeljno: 9,9 kilograma
Vegetarijanske emisije ugljen dioksida nedeljno: 16,9 kilograma
Svaštojedske emisije ugljen dioksida nedeljno: 48,9 kilograma

Šta ove brojke predstavljaju kad se prevedu u svakodnevni život?

Digitron ekvivalentnosti Američke agencije za zaštitu životne sredine pruža neka korisna poređenja:

Vegan, 9,9 kg: 39,6 kilometara pređeno u kolima na benzin, ili 1.204 napunjenih pametnih telefona
Vegetarijanac, 16.9 kg: 67,4 kilometara pređeno u kolima na benzin, ili 2.056 napunjenih pametnih telefona
Svaštojed, 48,9 kg: 194,7 kilometara pređeno u kolima na benzin, ili 5.948 napunjenih pametnih telefona

Kao što je bilo očekivano, naša veganka je postigla najmanje emisija, manje od dve trećine emisija naše vegetarijanke i samo petinu emisija svaštojeda.

Da je ovo bilo takmičenje, naša veganka bi svakako izašla kao pobednica.

Ali rezultat nije tako čist kao što smo zamišljali.

Ispostavlja se da je nekih dana vegetarijanstvo bilo tip ishrane sa najmanje emisija:

Veganski dan: Tostirani krampeti sa pasuljem, posle kog je išao ručak od krompir pirea i salate, i za kraj jogurt i skoro cela kesa gricaklica fenel tarali: 1, 9 kilograma ekvivalenta ugljen dioksida – ili 231 napunjenih pametnih telefona
Veganski dan: Tostirani krampeti sa pasuljem, posle kog je išao ručak od krompir pirea i salate, i za kraj jogurt i skoro cela kesa gricaklica fenel tarali: 1, 9 kilograma ekvivalenta ugljen dioksida – ili 231 napunjenih pametnih telefona

Čini se da najniži ugljenički otisak veganima nije zagarantovan – zavisi od toga šta jedete.

Ono što jeste jasno na osnovu našeg eksperimenta (i, još važnije, na osnovu rigoroznih naučnih istraživanja) da u proseku ishrana biljnog porekla pravi značajno manje emisija.

Jedenje velikih količina mesa, naročito govedine, siguran je način da se višestruko povećaju vaše emisije.

Korekcije naše ishrane koje bi za posledicu imale najveći pad emisija su:

Smanjenje proizvoda životinjskog porekla – jedenje manje ili njihova zamena alternativom biljnog porekla
Usredsređivanje na ono što jedete umesto na kilometražu koju je hrana prešla
Efikasno kuvanje i čuvanje rerne za specijalne prilike umesto svakodnevnu upotrebu
Kuvanje veće količine odjednom da bi se hrana spremala za samo delić potrebne energije
Izbegavanje bacanje hrane pažljivim planiranjem i kreativnim kuvanjem

A šta naši istraživači misle o našem eksperimentu?

„Najveće iznenađenje za mene je koliko različite hrane svi jedemo tokom dana“, kaže Brajdl.

„Komplikovano je za svakoga da izračuna sam kolika je posledica njegove hrane po klimu.

„Ali uprkos tome, ispoljili su se uobičajeni trendovi – da su najvažniji faktori obično kvantitet svakog proizvoda životinjskog porekla, i bilo koji dugi periodi kuvanja.

„Bila sam impresionirana vašom iskrenošću u vezi sa bacanjem hrane i iznenađena koliko je otpad pridodao ukupnom uticaju na klimu.“

Za Lejt, to je bilo koliko brzo odluke u vezi sa hranom počinju da donose rezultate.

„Radila sam mnogo računica sa pojedinačnim obrocima ili školskim jelovnikom“, kaže Lejt.

„Ali kad sam videla koliko toga može da promeni vaša ishrana za samo par nedelja – to me je podsetilo koliko moćne naše odluke u vezi sa hranom umeju da budu prilikom uticaja na klimatske promene. Imamo priliku da donosimo te značajne odluke nekoliko puta dnevno.“

Svetski sistem prehranjivanja je izuzetno složen, a emisije potiču iz mnogih različitih izvora.

Mnogi od njih dešavaju se čak i pre nego što skinemo hranu sa rafa: upotreba zemljišta, zemljoradnja, pakovanje i transport, i otpad pre maloprodaje između njih.

Ali nekoliko prostih pravila može da pomogne prilikom našeg snalaženja u ovom lavirintu, da bismo bili sigurni da naše odluke u vezi sa hranom zaista smanjuju emisije.

I iako je naš eksperiment bio prosvetljujući, razmere izazova prilikom emisija od hrane duboko su otrežnjujuće.

Jedan pregled iz 2020. godine pokazao je da čak i da smesta prestanemo sa sagorevanjem fosilnih goriva, čovečanstvo i dalje ne bi uspelo da postigne granicu od 1,5 stepeni Celzijusa povećanja globalnog zagrevanja zacrtanu u Pariskom sporazumu.

Naše emisije od hrane su toliko visoke, da bi samo one mogle da nas prebace preko praga.

Prilikom zagrevanja od dva stepena Celzijusa, koralni grebeni će skoro potpuno izumreti – očekuje se da će nestati više od 99 odsto njih – mala ostrva i obalske zajednice će potpuno iščeznuti, a Arktik će imati leto bez leda svakih 10 godina.

I zato, za sada, naša veganka će nastaviti da izbegava proizvode životinjskog porekla, prilično zadovoljna sama sobom, a naša vegetarijanka će nastaviti da grabulja kompost sa obnovljenom odlučnošću.

Ovaj članak nastao je uz dodatno istraživanje Zubaidaha Abdula Džalila, producenta sadržaja pri BBC Njuzu

Sara Brajdl je autorka knjige Hrana i klimatske promene: Bez toplog vazduha, u izdanju UIT Kembridža.

Rebeka Lejt je slobodna istraživačica održivosti iz Velike Britanije.

Zarija Gorvet je viša novinarka u BBC Budućnosti, i tvituje sa @ZariaGorvett

Marta Enrikes je urednica BBC Buduće planete, i tvituje sa @Martha_Rosamund

Pogledajte video