BBC na srpskom u 2021: 12 priča koje su obeležile prethodnih 12 meseci

Još jedna pandemijska godina je za nama.

Teško da je dan mogao da prođe da na korona virus niste pomislili, da o kovidu niste nešto pročitali ili čuli.

Iako je novi virus postao sastavni deo naših života i u prethodnoj godini, 2021. gotovo da je bila podjednako turbulentna poput sada već čuvene 2020.

Od globalnih političkih kriza i masovne imunizacije, preko lokalnih protesta i problema u oblasti životne sredine, do malih nevidljivih heroja među nama.

Ovo su priče koje su privukle najviše vaše pažnje u godini za nama.

Hvala na poverenju.

Avganistan i ženska prava: „Pod vlašću talibana, biti žena je jednako smrti, one dišu, ali su mrtve“

Poslednjih avgustovskih dana 2021. godine američka vojska napustila je Avganistan, posle dvadesetogodišnje mirovne misije.

Na vlast su se vratili talibani, i doneli pravila kojima je promenjen dotadašnji život u zemlji.

Dok širom sveta stižu upozorenja da bi ljudska prava mogla da budu ugrožena, velike promene dogodile su se za žene u Avganisatanu.

„Žene će imati prava koje im obezbeđuje šerijatsko pravo“, rekao je portparol talibana na prvoj konferenciji za novinare od preuzimanja vlasti.

Dodao je da će aktivno biti uključene u društvo, ali nije izneo više detalja.

„Mi ćemo biti srećni i one će biti srećne“, rekao je tada portparol.

Avganistanka Hatidže B. ispričala je za BBC na srpskom kako je živeti u talibanskom Avganistanu.

Ona već sedam godina živi u Turskoj, gde je otišla na studije.

• „Pod vlašću talibana, biti žena je jednako smrti, one dišu, ali su mrtve“
• Kakav je život za žene u šerijatu
• Ko su talibani

U Istanbulu je sa mužem i sinom, ali kada je sredinom avgusta govorila za BBC rekla je da je duboko uznemirena događajima u njenoj zemlji.

Posebno je plaši sudbina sestara, kao i svih žena koje su u Avganistanu.

„Pod vlašću talibana u Avganistanu, biti žena ili devojčica je jednako smrti.

„Da li ste nekad videli smrt? One dišu, ali su mrtve. Nemaju prava ni na šta“, rekla je Hatidže.

Hatidže je pristala da za BBC na srpskom ispriča priču o strahotama koje je doživela odrastajući kao devojčica tokom vlasti talibana devedesetih godina.

Iz detinjstva nosi teške uspomene koje je prate tokom celog života.

Branka Katić o Ubistvu s predumišljajem i tome šta uvek nosi sa sobom kada odlazi i vraća se u Srbiju

Odlazak iz sopstvene zemlje zbog ratnih sukoba iskusila je i glumica Branka Katić.

Ona je 1999. iz Beograda otišla u London i 22 godina kasnije je, kaže, saznala i shvatila da je tada bila izbeglica, poput onih sa Bliskog istoka na čije probleme i poteškoće danas skreće pažnju.

„Moj odlazak iz Srbije je bio na sedam dana u jedno češko selo gde sam za BBC snimala dramu Ratnici reditelja Pitera Kozminskog“, rekla je sredinom decembra glumica za BBC na srpskom.

U Češkoj je snimala film o britanskim vojnicima u ratu u Bosni, kada je počelo bombardovanje Jugoslavije 1999. godine.

• Branka Katić za BBC: Kakvi smo ljudi ako nas tolika muka i nedaća ostavlja ravnodušnima
• Zašto se avganistanski bokseri kriju u Srbiji: „Uz talibane umirete ili poludite“
• Od Burundija do Beograda u potrazi za boljim životom

Tada nije mogla da se vrati u zemlju, otišla je u London.

„Tek sam od pravnika Nikole Kovačevića, koji radi sa izbeglicama, ove godine saznala da sam ja tada zapravo bila izbeglica u Londonu“, kazala je Branka Katić za BBC.

Predmeti današnjih izbeglica tema su i kratkog filma Agencije Ujedinjenih nacija za zaštitu izbeglica (UNHCR) u kojem Branka Katić učestvuje.

Film nosi naziv Šta su poneli sa sobom, a inspirisan je upravo pričama i svedočenjima izbeglica koje su bile prisiljene da napuste domove usled sukoba i progona.

Samo jedan kofer za sedam dana imala je Branka Katić kada je izbegla iz Srbije, a da nije ni znala da će biti primorana na to.

Najvrednije što je Branka 1999. godine ponela sa sobom bile su fotografije iz detinjstva koje je dala produkciji filma.

Postjugoslovenski filmski razdor: Dara, Aida i nastavak borbe za filmsku istinu

Dok smo na terenu sedme umetnosti i politike, veliki razdor na Balkanu u godini za nama stvorila su dva filma i dva imena – Dara i Aida.

Dara iz Jasenovca, film Predraga Gage Antonijevića o stradanju Srba u logoru u Jasenovcu i Quo vadis, Aida?, film Jasmile Žbanić o srebreničkom genocidu, podelili su javnost.

Prvi je prikazan premijerno u februaru na Radio-televiziji Srbije, bio je srpski kandidat za Oskara, nazivan je projektom od državnog značaja.

Drugi je nedavno osvojio Evropsku filmsku nagradu, nekadašnji predsednik Amerike Barak Obama svrstao ga je na listu najboljih filmova iz 2021, a premijeru u Srbiji imao je tek krajem decembra u novopazarskom bioskopu.

• „Dara iz Jasenovca“, „Quo vadis, Aida“ i borba za istinu na filmu
• Milan Marić za BBC o seriji Porodica: „To su bili pregovori sa mirisom baruta u nosu“
• „Karađorđe” se vraća kući: Kako je izgledala potraga za najstarijim srpskim igranim filmom

I pre premijere, film Dara iz Jasenovca je privlačio pažnju javnosti, prvenstveno iz razloga koji nisu filmske prirode.

Predsednica Upravnog odbora Filmskog centra Srbije Jelena Trivan je o filmu u više navrata govorila kao „o projektu od nacionalnog značaja“.

Izbor nacionalnog kandidata za Oskara pratile su proceduralne neregularnosti, tvrdili su drugi učesnici u ovom procesu.

Naime, neophodno je da film koji će predstavljati Srbiji ima sedmodnevnu bioskopsku distribuciju u zemlji, da učestvuje na relevantnim svetskim festivalima i da ima pozitivne kritike u filmskim časopisima.

U trenutku kandidovanja, film Dara iz Jasenovca prikazan je, prema tvrdnjama producenata, samo na specijalnoj projekciji u Gračanici.

Film Quo vadis, Aida distributeri u Republici Srpskoj nisu želeli da prikažu u bioskopima, a deo javnosti u Srbiji ga smatra „antisrpskim“.

Premijerno je prikazan u Srbiji 27. decembra 2021, u bioskopu u Novom Pazaru.

Drugi svetski rat i Jugoslavija: Životna priča Nemice koja je preživela ustaške logore

Dok se film Dara iz Jasenovca bavi životom u logoru, osamdesetšestogodišnja Marija Maričić može da posvedoči kako se u logorima stvarno živelo.

Životnu priču ispričala je javno prvi put u razgovoru za BBC na srpskom u martu 2021. godine.

Ona je Nemica i partizanka, Sremica i žrtva ustaških logora, danas Subotičanka – penzionerka, majka i baka.

Subotičani je pamte kao nastavnicu, osnivačicu izviđačkog odreda, a malo njih zna da je rođena kao Marija Marks 1935. godine u sremskom selu Laćarak.

„Ja sam prava Nemica, samo ne znam nemački, a sa perfektnim srpskim“, rekla je Marija za BBC kroz osmeh.

• Priča o vojvođanskoj Nemici koja je preživela ustaške logore
• Sremski front: Uvod u oslobođenje Jugoslavije
• Bitka na Neretvi: Film koji je doveo Holivud u SFRJ

Kao devojčica od sedam godina, sa mlađim bratom i sestrom bila je u više logora po Vojvodini.

Zbog oca koji je iako Nemac, bio predratni komunista i partizan u Vojvodini – cela njena porodica pretrpela je stradanja u tadašnjoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj pod upravom fašističkog pokreta, ali to mu ne zamera, naprotiv.

„Moja mama je jednom dala izjavu da je bila na pravoj strani istorije i da je srećna što može da sedi sa ljudima.

„Ja isto to mislim i brat i sestra i svi, jer znamo šta smo mi preživeli“, rekla je Marija za BBC u martu 2021. godine.

Jugoslavija, muzika i Paket aranžman: Četiri decenije, „svetog grala“ novotalasnog Beograda

I dalje smo na terenu umetnosti, samo se sa velikog platna selimo na vinil i gramofone.

U godini za nama obeleženo je četiri decenije od prvog izdanja kultnog albuma Paket aranžman.

Zagrebačka diskografska kuća Jugoton objavila je 18. februara 1981. izdanje za koji tadašnji urednik ove kuće Siniša Škarica kaže da je „prva autentična muzika jugoslovenskih sastava, imena i autora“.

„Mladi na prostoru bivše države prvi put su zapravo dobili stvarne idole na maternjem jeziku koje su mogli slušati, uz koje su mogli plesati i zabavljati se, a i ponešto naučiti“, objasnio je povodom godišnjice izdanja Škarica za BBC na srpskom u februaru 2021.

Izvođači na ovom albumu bile su tri beogradske rok grupe: Idoli, Šarlo akrobata i Električni orgazam.

• Četiri decenije Paket aranžmana – „svetog grala“ novotalasnog Beograda
• Šta znači nova prodaja BIGZ-a, arhitektonskog simbola Beograda
• Intervju petkom – Darko Rundek i Ekipa

Međutim, mladi beogradski muzičari sa kompilacije nisu mogli ni da pretpostave njen budući uspeh, pa je tada nisu ni slavili.

„Niko od nas nije želeo da bude na toj zajedničkoj kompilaciji – svi smo mi bili spremni za solo albume i vukli smo u tu stranu“, rekao je povodom godišnjice objavljivanja albuma za BBC na srpskom Srđan Gojković Gile, pevač i gitarista Električnog orgazma.

„Ubrzo nam je postalo jasno da ćemo ipak morati da napravimo kompromis i, gledajući iz današnjeg ugla, mislim da je baš super što je to tako ispalo“, rekao je Gile.

On smatra da je Paket aranžman danas, četiri decenije od objavljivanja – „jedna od najznačajnijih ploča jugoslovenskog rokenrola“, a da je po samom uticaju koji je izvršio na buduće generacije muzičara i bendova ovog prostora – na prvom mestu.

Croatia Records – nekadašnji Jugoton, objavila je reizdanje Paket aranžmana povodom četiri decenije od izlaska ploče.

Muzika i Zaječar: Nikola Živanović – MC Džoni – reper koji nikada nije repovao

Nikola Živanović možda još nije poznat kao muzičari s albuma Paket aranžman, ali on je „reper koji nikada nije repovao“ i mladić čeličnog srca čiji se otkucaji daleko čuju.

Kada je bio beba dijagnostikovana mu je cerebralna paraliza, poremećaj do koga dolazi usled oštećenja mozga deteta, zbog čega otežano govori i kreće se isključivo u kolicima.

Nikola Živanović, umetničkog imena MC Džoni, u rep vode Zaječara, pa onda i Srbije, uplivao je kao tinejdžer 2014. godine.

Iste godine počeo je intenzivno da sluša rep muziku i došao na ideju da napiše prvu pesmu.

Zdravstveno stanje nije ga omeo da vlastitu muku, bol, ali i radost i sreću pretoči u reči, a onda i pesme, koje će zbog bolesti, izvoditi njegovi prijatelji.

„Osećao sam potrebu da emocije izbacim iz sebe na neki način i pisanje tekstova mi se činilo jako pogodnim za tako nešto“, rekao je nedavno u intervjuu za BBC na srpskom ovaj mladi Zaječarac.

Ovaj „reprezent“ koji se „svakog dana bori“ u muzičkom arsenalu ima oko stotinak objavljenih pesama, koje uglavnom kači na Jutjub kanal.

• Nikola Živanović – MC Džoni: Reper koji nikada nije repovao
• Kako je Srbija dobila prvi „rep bukvar“
• Buč Kesidi za BBC: O frizurama, bermudama, kućnim žurkama i Areni

Motive za pisanje pronalazi u vlastitom životu, a potom ih nesebično deli sa publikom.

„Sve stvari koje mi se dešavaju, bile one loše ili dobre, trudim se da iz toga izvučem neku korisnu pouku koja će biti od koristi drugima“, rekao je Džoni.

Kruna njegovog dosadašnjeg rada je nedavno objavljena zbirka pesama Reper koji nikad nije repovao.

„Ta knjiga za mene predstavlja skup svega što sam radio i stvarao godinama unazad – jednostavno kao da držim svoj život u ruci.

„Znači mi mnogo jer nije nimalo lako biti potpuno iskren i staviti ceo dosadašnji život u javnosti, ali opet, sada mi je drago ako će sva ta moja iskustva i znanja biti od pomoći drugim ljudima“, naveo je Živanović za BBC na srpskom.

Srbija, retke bolesti i deca: „Korak napred, tri nazad“ – kako izgleda život sa dijagnozom retke bolesti u Srbiji

Desetogodišnja Anđela iz sela Dobri Do kod Smedereva, kao i Džoni iz Zaječara, može da se kreće jedino pomoću invalidskih kolica.

Ona, za razliku od Džonija, ne može da priča, piše, niti da obavlja bilo koju aktivnost samostalno.

Prema fizičkom izgledu, Anđela se ne razlikuje od vršnjaka.

Ona raste, ali se psiho-motorni razvoj zaustavio kada je bila beba.

Može samostalno da sedi, ali ne može sama da stoji, niti da hoda, ne govori i nema adekvatnu interakciju sa okolinom.

Anđela boluje od retke bolesti – genskog sindroma CDKL5, koji izaziva smetnje u razvoju i epileptične napade.

Za ovo stanje ne postoji lek.

• „Korak napred, tri unazad“: Život sa dijagnozom retke bolesti u Srbiji
• Šta je spinalna mišićna atrofija i zašto je lek toliko skup
• Kako jedna porodica iz Banjaluke pobeđuje neizlečivu bolest

Anđela je jedina sa ovim sindromom registrovana u Nacionalnoj organizaciji za retke bolesti Srbije (NORBS).

O njoj stalno brine mama, koja živi od socijalnog davanja za tuđu negu i pomoć, iznosa koji je manji od minimalne zarade u Srbiji.

Suzana kaže da je pokušala da koristi neka od sistemskih rešenja za pomoć u čuvanju deteta kako bi mogla da traži posao, ali nijedno od njih ne može da odgovori na specifičnu situaciju u kojoj se ova porodica nalazi.

„Iako ima deset godina, o njoj brinem kao o bebi od devet meseci“, kazala je Suzana Živančević, Anđelina tridesetšestogodišnja majka prilikom posete BBC ekipe njihovoj kući.

Anđela je rođena u junu 2011. i njena prva tri meseca života protekla su bezbrižno – lepo je jela, bila vesela i sve je ukazivalo da se uredno razvija.

Međutim, oko trećeg meseca, Suzana je primetila trzaje koji su je isprva zbunili.

Nije ni slutila da se zapravo radi o epileptičnim napadima.

Napadi su se nastavili, a konačnu dijagnozu Anđela je dobila kada je imala tri i po godine.

Suzana kaže da Anđelu zanimaju stvari za koje se obično interesuju bebe.

„Voli zvečke, muziku, zanima je kad nešto šuška“, navodi.

A „najviše od svega“, Anđela voli da se mazi sa najbližima – bakom i dekom koji žive u istoj kući.

„Grle se i igraju, baš uživa u tome“, kaže Suzana.

Balkan, siromaštvo i humanost: Obroci za one koji „gube bitku za dostojanstvo“ – i bebe su među njima

Veliki korak za mnoge porodice u Bratuncu u Bosni i Hercegovini napravljen je u novembru 2021. kada je otvorena prva javna kuhinja za bebe u Bosni i Hercegovini.

Dok su jedni pozdravili potez članova udruženja „Obraduj nekoga“ o otvaranju prve javne kuhinje za bebe, nazivajući ga plemenitim, drugi se pitaju da li je moguće da je situacija u zemljama bivše Jugoslavije postala toliko tužna i alarmantna.

Usluge ovog humanitarnog udruženja trenutno koriste roditelji 30 beba u Bratuncu i okolini, a očekuje se da će se taj broj „makar udvostručiti“ zbog velikog odziva, rekla je za BBC na srpskom predsednica udruženja Aida Sadiković-Mehonić.

• Bebe su gladne – otvorena prva javna kuhinja za najmlađe u bivšoj Jugoslaviji
• Zašto se u Srbiji baca toliko hrane i kako se to može rešiti
• Gde i kome odneti viškove garderobe u Srbiji

„Te bebe su i dosad bile ugrožene korisnice usluga javne kuhinje preko roditelja koji se hrane tu – tako su bebe od dva ili tri meseca jele grah (pasulj) ili neko drugo jelo koje se tog dana pravilo.

„Sada imamo obrok prilagođen bebama koji nutritivno zadovoljava njihove potrebe i gledamo da celu priču dignemo malo i na zdravstveni nivo, a ne samo na humanitarni“, objasnila je ona.

Ovo je prva javna kuhinja u zemljama bivše Jugoslavije koja deli hranu za bebe, a u Lukavcu kod Tuzle je 2017. otvorena i prva narodna kuhinja za decu u Bosni i Hercegovini.

„Kako je nastupila pandemija korona virusa, povećao se broj korisnika i došli smo na ideju da otvorimo kuhinju u nekom gradu, gde bi roditelji mogli da dolaze i preuzimaju obroke za bebe“, rekla je predsednica udruženja Aida Sadiković-Mehonić.

Odličili su da kuhinju otvore u Bratuncu, mestu blizu granice Bosne i Hercegovine sa Srbijom, pošto su tokom terenskog rada primetili da tamo ima veliki broj ugroženih porodica.

Kosovo i probne tablice: „Već deceniju menjam kosovske tablice za srpske“

Na relaciji Kosovo – Srbija i prošle godine bilo je dosta napetosti, a u septembru su stvari kulminirale.

Niz protesta kosovskih Srba protiv Vlade Kosova počeo je 20. septembra 2021. godine, izazvan odlukom Prištine da zabrani srpske tablice.

Vlasnici automobila sa srpskim tablicama na Kosovu morali su da plate porez od pet evra da bi ih zamenili za privremene kosovske, koje važe na 60 dana, dok su na toj teritoriji.

Odluka o zabrani srpskih registarskih oznaka navela je Vojsku Srbije da podignu borbenu gotovost trupa na granici sa Kosovom i počnu sa transportom vojne opreme do pograničnog područja, pa i i borbene avione i helikoptere od 23. do 26. septembra 2021.

Dogovor je postignut poslednjeg septembarskog dana posredstvom predstavnika EU.

• „Srbi menjaju tablice sedam dana, a ja već deset godina“
• Rešena kriza oko tablica – na prelazima Srbije i Kosova se sada lepe nalepnice
• Čiji je dvoglavi orao i zašto se pokazuju tri prsta

Glavna odredba jeste da će se na grbove na registarskim tablicama Srbije i Kosova od 4. oktobra na prelazima lepiti nalepnice, kako bi se prekrila državna obeležja.

Avni Mustafa, već deset godina, pri ulasku u Srbiju, menja tablice već deset godina.

Šrafciger i barem pola sata dodatnog vremena – ove dve stvari Avni Mustafa uvek mora da ima u vidu kada iz malog mesta u blizini Prištine krene automobilom za Srbiju.

Već deset godina zna da će morati da odvrće tablice na vozilu i da će na granici zato čekati barem 30 minuta.

U Srbiju sa registracijom ‘rks’, koje izdaju vlasti u Prištini, nije nikada mogao da uđe.

„Srbi menjaju tablice možda sedam dana, a ja to radim već deset godina“, kazao je krajem septembra Avni za BBC.

„U turističkoj sezoni sve traje mnogo, mnogo duže. Stvarno je ponižavajuće, a tu je i finansijski deo – to sve košta“.

U Avnijevoj koži su od 2011. godine svi drugi sa registracijama koje izdaju vlasti u Prištini.

Oni koji su u više navrata putovali u Srbiju, do sada su morali da plate i do nekoliko stotina evra za probne tablice i čak nekoliko hiljada evra za osiguranje, koje je ukinuto 2015.

„Pre dogovora o osiguranju, ljudi sa Kosova su morali da plate više od 100 evra ukupno, ali posle dogovora (2015) plaćaju svega pet evra za privremene tablice za dva meseca“, kazao je za BBC Špetim Gaši iz Saveta za inkluzivno upravljanje.

Zamenom tablica i na kosovskoj i na srpskoj strani, objašnjava Gaši, „nijedna strana ne krši Briselski sporazum, ali primena pokazuje da sporazum jednostavno nije dovoljno dobar“.

Sve ove peripetije dogovorene su upravo Sporazumom o slobodnom kretanju između Beograda i Prištine 2011, ali mnoge odredbe ovog dogovora nisu primenjivane.

Srbija i električna energija: Kako možete da postanete kupac-proizvođač

Prvi decembarski sneg ove godine možda nije iznenadio putare, ali sistem elektrodistribucije u Srbiji izgleda jeste, pa su tako drugi vikend tog meseca stanovnici nekih mesta u Srbiji proveli bez grejanja, vode i struje.

Za sve je, tvrdili su u Elektroprivredi Srbije, kriv loš ugalj – nekoliko čelnih ljudi u sistemu je smenjeno, a najavljena je i ostavka generalnog direktora Milenka Grčića.

Srbija za proizvodnju električne energije i dalje većinom koristi termoelektrane, a 2021. napravljen je jedan korak ka obnovljivim izvorima energije.

U aprilu je u Srbiji usvojen novi Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije zahvaljujući kojem je procedura za postavljanje solarnih panela umnogome pojednostavljena.

• Koliko košta ugradnja solarnih panela u Srbiji i da li se isplati
• Čemu industrija heroina može da nas nauči u vezi sa solarnom energijom
• Vetar kao energetska revolucija koju treba pažljivo voditi

Podsticaj za ugradnju panela dalo je i Ministarstvo rudarstva i energetike, koje će preko jedinica lokalne samouprave zainteresovanima subvencionisati 50 odsto troškova.

Iz Ministarstva rudarstva i energetike naveli su da je subvencionisanje ugradnje solarnih panela podsticaj da se građani „aktivnije uključe u energetsku tranziciju“.

Ministarka Zorana Mihajlović izjavila je da je cilj Srbije da do 2040. dobija najmanje 40 odsto energije iz obnovljivih izvora.

Ona je početkom 2021. navela da Srbija trenutno proizvodi gotovo 27 odsto iz obnovljivih izvora energije.

„Ali, kad izuzmemo velike hidroelektrane – biomasa, geotermalna energija, solarna energija čini svega četiri do pet odsto“, izjavila je ministarka.

Šta je sve potrebno za ugradnju panela, kakva je procedura i koliko sve to košta, pročitajte u tekstu koji je BBC na srpskom ranije objavio.

Srbija, politika i životna sredina: Šta ukidanje prostornog plana Loznice znači za projekat Jadar i Rio Tinto

Na polju životne sredine 2021. godine u Srbiji bilo je veoma uzbudljivo.

Od početka godine i zagađenih reka koje se vidi iz svemira, do još zagađenijeg vazduha koji se takođe vidi i od kog možda niste mogli da vidite prolaznike na ulici, do otvaranja poglavlja 27 u pregovorima Srbije sa Evropskom unijom, brojnih protesta za čist vazduh, očuvanje prirodnih dobara i zabranu otvaranja rudnika Rio Tinto u okolini Loznice.

U Loznici, gradu od oko 20.000 stanovnika, tik uz granicu sa Bosnom i Hercegovinom, već dugo se lome koplja oko projekta Jadar, multinacionalne kompanije Rio Tinto i njihove namere da u Srbiji izgrade rudnik litijuma.

Jedna od bitaka završena je sredinom decembra – gradska uprava, posle najave predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ukinula je prostorni plan Loznice koji u tom kraju predviđa rudnik.

Isti odbornici, odnosno skupštinska većina, pre samo četiri meseca su usvojili taj plan, ali su potom usledili protesti lokalnog stanovništva, koji su kulminirali organizovanjem blokada saobraćajnica u čitavoj Srbiji u novembru i decembru.

• Šta ukidanje prostornog plana Loznice znači za projekat Jadar i Rio Tinto
• Od Vučićevog „ne podležem pritisku“ do vraćanja zakona, organizator protesta: „Pobeda!“
• Jadarit, Rio Tinto i šta o tome treba da znate

„Pobeda je kad sve bude gotovo i Rio Tinto ode, ovo je samo jedan korak napred“, kazao je za Zlatko Kokanović iz sela Gornje Nedeljice, predstavnik udruženja „Ne damo Jadar“ reporteru BBC-ja na srpskom prilikom posete ovom selu.

Meštani sela u zapadnoj Srbiji, ekološki aktivisti i stručnjaci gotovo dve godine protestuju zbog najave izgradnje rudnika, navodeći da bio on bio štetan po životnu okolinu.

Međutim, neki ljudi u tom kraju već su prodali nekretnine – kuće, imanja, njive – međunarodnoj kompaniji koja više godina vrši istraživanja na tom terenu.

Odluka o ukidanju prostornog plana doneta je posle brojnih protesta u gradovima širom Srbije i blokada glavnih saobraćajnica.

Jedna fotografija postala je sinonim blokadu u Beogradu.

„Okrenuo sam se i video – Gazela je bila puna, a reka ljudi je izgledala impresivno, uz prizore ljudi koji vise sa bilborda.

„Shvatio sam da je to trenutak, da je to pik protesta“, ovako je za BBC na srpskom fotograf Marko Risović opisao momenat kada je napravio fotografiju sa protesta u Beogradu, koja je za kratko vreme obišla čitav svet.

• Kako je nastala fotografija sa protesta koju je podelio i Novak Đoković
• Gornje Nedeljice, dan posle povlačenja zakona: „Ništa nije gotovo, borba tek predstoji“
• Direktor firme Rio Tinto podnosi ostavku zbog uništavanja drevne pećine

Risovićevu fotografiju sa protesta protiv usvajanja dva zakona podelilo je za 24 sata više od 45.000 ljudi, među kojima je i prvi teniser sveta Novak Đoković.

Dan sećanja na žrtve transfobije: Ko je bila srpska Merlinka – prva trans osoba u javnosti Balkana

Marta 2003. godine u Beogradu je zidarskim čekićem ubijena „trans legenda Balkana“, kako je Vjeran Miladinović Merlinka nazvana u jednom tekstu redakcije B92.

Njeno telo je pronađeno mesec dana kasnije, u stanju raspadanja, a ubica do danas nije pronađen i kažnjen.

Dvojica osumnjičenih su na suđenju oslobođeni zbog manjka dokaza.

Merlinke smo se prisetili u novembru, na Svetski dan sećanja na žrtve transfobije.

• Ko je bila srpska Merlinka – prva trans osoba u javnosti Balkana
• Trans Balkan: 105 portreta, ljudskih priča i sudbina trans osoba sa Balkana
• „Ja sam autističan i ja sam trans – u čemu je problem“

„Gledano iz ugla običnog sveta, to je smešno, ružno, bolesno… ali gledano iz našeg ugla, bilo je nešto čemu smo težili celog svog života“.

Ovako je Vjeran Miladinović Merlinka u knjizi Terezin sin opisala zašto je rešila da prva na Balkanu javno živi kao trans osoba još tokom osamdesetih godina 20. veka.

Revolucionarna, hrabra, spremna na brze odgovore, inteligentna i talentovana za umetnost, ali i topla osoba koja je iznutra jako patila – širok je i slojevit raspon Merlinkinih osobina koje su za BBC na srpskom predočili njeni prijatelji, savremenici i saradnici.

„Vjeran je bio neverovatno otvorena i duhovita osoba, koja se nije libila da prihvati svaku uvredu, ali samo ako može na nju odmah istom oštrinom da odgovori“, kazao je Želimir Žilnik, poznati srpski reditelj u čija je dva filma Merlinka glumila i iz čega se rodilo specifično prijateljstvo.

„U tom vrtlogu transfobije u Jugoslaviji, pa onda i ratu devedesetih, uvek je govorio: U ovom ludom vremenu, mi smo ispali jedini normalni u Srbiji“.

Merlinka je ubijena u Beogradu 2003, a njen život i smrt ostali su pokazatelj jednog vremena i nasilja prema trans ljudima.

Femicid u Srbiji: Kako je moj otac ubio moju majku

Još jedan tekst od koga vam je možda u decembru zaigrala vilica bio je razgovor sa sinom žrtve femicida.

Dejan Mošić, čiju je majku ubio bivši suprug dok je na autobuskoj stanici u Pančevu čekala da krene na put u novi život, pristao je da priču njegove majke ispriča za BBC na Međunarodni dan borbe protiv femicida.

Kako je rekao, na razgovor je pristao jer smatra da to duguje pokojnoj majci, a i kako bi apelovao na druge žrtve nasilja da što pre preduzmu sve mere i da pre svega izostave strah ili porade na njemu.

Te 2019. godine, Desanka Mošić je bila jedna od 26 žrtava femicida u Srbiji.

Od januara do oktobra 2021. godine u Srbiji su u nasilju u porodici ubijene 22 žene, pokazuju podaci Ministarstva unutrašnjih poslova do kojih je došao Autonomni ženski centar (AŽC) i dostavio ih BBC-ju.

• Kako je moj otac ubio moju majku
• Nasilje nad ženama: Od početka 2020. ubijene 22 žene u Srbiji
• Pet predmeta koji su pomogli žrtvi porodičnog nasilja

Njegova majka Desanka Mošić prijavljivala je nasilje, boravila u Sigurnoj kući iz koje je 12. jula 2019. krenula u novi početak.

Stotinama kilometara dalje, u Nemačkoj, čekao ju je novi život.

Desanka nije dočekala autobus za Požarevac, već je kolima Hitne pomoći prevezena u pančevačku bolnicu, gde je u operacionoj sali preminula.

Na pančevačkoj autobuskoj stanici ju je nekoliko puta nožem izbo bivši suprug Petar Mošić.

Ubio ju je pred trinaestogodišnjim unukom i, nešto više od godinu dana kasnije, pravosnažno je osuđen na 30 godina zatvora.

Njen sin Dejan danas sa porodicom živi u Beču i pristao je da za BBC ispriča priču njegove majke.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]