Represija protiv onih koji se ne slažu sa politikom Aleksandra Lukašenka počela je u leto 2020. godine i nastavlja se do dan danas.
Predstavnici opozicije u Belorusiji su odavno na meti progona, još od kraja 1990-ih godina, kada su dobijali prekršajne i zatvorske kazne, a neki su i ubijeni, dok ovi slučajevi nikada nisu rasvetljeni.
Međutim, članovi porodica obično nisu bili na meti, ali su vlasti Belorusije sada prešle i tu liniju.
BBC donosi tri priče o tome kako je beloruska vlast napada ne samo neistomišljenike, već i njihove bližnje.
- „Nikad se nisam suočila sa tolikom mržnjom“, kaže beloruska teniserka Arina Sabalenka
- Dobitnik Nobelove nagrade za mir osuđen na 10 godina zatvora u Belorusiji
- „Hvala Lukašenku“: Beloruski novinar Roman Protaševič kaže da je pomilovan
- Liderka beloruske opozicije osuđena u odsustvu
Viktor i Eduard Babariko
Aleksandra Zvereva kaže da jasno seća trenutka kada joj je Eduard Babariko, sa kojim se viđala, rekao da je njegov otac Viktor odlučio da se kandiduje za predsednika.
„Izašla sam iz tuša, bila sam umotana u peškir.
„Sećam se Edikovog izraza lica i da sam samo skliznula niz zid, u peškiru.
„Imajući u vidu gde sam živela i kako sam odrasla odmah sam shvatila da to neće da izađe na dobro“, priča ona.
U kasno proleće 2020, u Belorusiji su počele pripreme za predsedničke izbore.
Opozicioni političari koji su dugo u politici kažu da su izbori u Belorusiji predstava, tako da ih jednostavno nazivaju „reizborima“ aktuelnog šefa države.
Međutim, ovog puta u javnosti je postojala velika potreba za novim licem na političkoj sceni, a bilo je i kandidata.
Preduzetnik i bloger Sergej Tihanovski, jedan od osnivača Parka visokih tehnologija Valerij Cepkalo najavio je nameru da se kandiduje.
Viktor Babariko je takođe počeo da formira svoj predizborni štab.
Počeli su da prikupljaju potpise, a ljudi su satima stajali u redovima kod aktivista kako bi popunili formulare.
Do početka izbora 9.avgusta Tihanovski i Babariko su uhapšeni, Cepkalo je napustio Belorusiju u julu 2020., a zatvorsku kaznu od 17 godina dobio je u odsustvu.
Aleksandra Zvereva i Eduard Babariko upoznali su se preko platforme VKontakte 2012, ona se priseća da su se već 2013. nalazili sa celom porodicom bankara u maloj kući na obodu Minska.
Eduardova mama bila je u lepoj raskošnoj haljini a otac je brinuo o gostima. „Atmosfera je bila iskrena, neizveštačena i prijatna“, seća se ona.
U proleće 2015. godine Zvereva i Eduard Babariko pokrenuli su prvi belorusku platformu za prikupljanje sredstava „Košnica“.
Ona se priseća da su 2018. imali veliki projekat – objavljivanje knjiga na beloruskom jeziku Svetlane Aleksejevič, glavne savremene beloruske književnice.
Babariko Stariji je odlučio da podrži projekat tako što je otkupio deo tiraža i razdelio ga po bibliotekama iz čitave zemlje.
„To je bio jedini trenutak kada sam zatekla Viktora Dimitrijeviča na poslu i bila sam iskreno zadivljena, zbog toga što, verovatno, nikada nisam videla takav nivo upravljanja da je sve bilo tako precizno organizovano“, priseća se Zvereva.
„Nije ostavljao utisak ozbiljnog i zaguljenog šefa, ali je bilo očigledno da je kod njega sve jasno organizovano. Dok sam kod kuće pre svega gledala veoma bliskog, beskrajno dobrog i nežnog čoveka“, dodaje.
Prema njenim rečima, Viktor Babarika se kandidovao za predsednika jer se plašio da zemlja postaje sve autoritarnija i da narednih izbora jednostavno neće biti.
„Preuzeo je ogromnu odgovornost, od početka je govorio, ja neću izvoditi ljude na trg. Ali ako ljudi budu krenuli, krenuću i ja. On nikada ne bi otišao [iz Belorusije]“, kaže Zvereva.
Svoju kandidaturu Babariko je objavio 12. maja 2020. godine. Sociološka istraživanja tokom izbora u Belorusiji su de fakto zabranjena, međutim, već krajem meseca internet ankete su mu davale više od 50% glasova, što bi označilo pobedu u prvom krugu.
Do sredine juna beloruske snage bezbednosti su privele 15 zaposlenih iz „Belgasprombanke“.
Viktora i Eduarda Babarika priveli su 18. juna. Oni su, prema prvobitnoj verziji tužilaštva, umešani u navodno neplaćanje poreza i prebacivanja 430 miliona dolara u Letoniju.
Babarikov otac i sin živeli su u vikendici pre hapšenja.
Zamolili su Aleksandru Zverevu da se tih dana preseli u grad, bojeći se da će snage bezbednosti, ako dođu ovde, i nju privesti.
„Dan uoči hapšenja, Edik i ja smo sedeli u stanu i razgovarali o tome u kom pravcu bi mogli da se odvijaju događaji.
„Edik je rekao da je čist pred zakonom. Ako ga uhapse, to će biti vrhunac cinizma i bespomoćnosti, zato što on nije ništa prekršio ni tokom izborne kampanje, ni u životu kao takvom“, kaže Zvereva.
Sud je 20. juna uhapsio Viktora Babarika, a 21. juna Eduarda.
U julu 2021. godine, Viktor Babarika dobio je 14 godina zatvora u strogo obezbeđenoj koloniji.
Pogledajte video: Prijateljice čije su zemlje u ratu
U septembru iste godine, Maksim Znak i Marija Kolesnikova, ključni saradnici u njegovom štabu, dobili su 10, odnosno 11 godina.
Eduard Babariko još uvek nije osuđen.
Prema beloruskom zakonu, osoba posle hapšenja može biti zadržana u istražnom zatvoru ne više od 1,5 godine.
Onda se njegov slučaj mora izneti na sud ili osoba mora biti puštena.
Međutim, on je prvih godinu i po proveo u istražnom zatvoru na osnovu člana o utaji poreza, a zatim je optužen za organizovanje masovnih nereda i izazivanje mržnje – i ostavljen je u pritvoru još godinu i po dana.
Ovaj rok ističe u junu 2023. O predaji predmeta sudu ništa se ne zna.
Aleksandra Zvereva otišla je iz Belorusije u Litvaniju ubrzo nakon hapšenja oca i sina Babarikovih.
Prijatelji su rekli: nemoj da daješ uhapšenima dodatni razlog da se brinu za tebe, nego idi. I danas živi u Litvaniji.
„Edik je bio u zatvoru jer se njegov otac usudio da objavi svoju kandidaturu. Lukašenko je okrutan, osvetoljubiv, i to odavno znamo“, kaže ona.
„A to što se nalazi u istražnom zatvoru… Da, ovo je osveta, to je kazna za primer ostalima. Čini mi se da je to najbolnija kazna za roditelje kada za njihove postupke, a treba istaći da u njima nije bilo ništa loše, odgovaraju njihova deca.“
Zvereva se dopisivala najbolje što je umela sa Eduardom i Viktorom Babarikom.
Pisma i odgovori mogu da se dostave brzo, a mogu i uopšte da se ne dostave. Viktor Babariko nije odgovorio na neka od njenih poslednjih pisama i prepiska je zamrla.
Eduard i ona su napisali jedno drugom više od 150 pisama, numerišući ih da bi znali koja stižu, a koja ne.
Zverevu su više puta pominjali na beloruskim propagandnim TV kanalima.
Pokazali su njenu fotografiju iz 2018. na kojoj sedi na sofi na svoj rođendan u prelepoj haljini i cipelama sa visokim potpeticama.
Istina, na televiziji su rekli: pogledajte kako mlada Babarikovog sina živi u Vilnusu u predsedničkim apartmanima.
„Ja tamo svakako mogu da odem ali neću daleko stići.“
Zvereva kaže da bez obzira kako se stvari odvijaju, Eduard joj u svakom slučaju ostaje najbliskija osoba.
Ona dodaje: „Pa, ja sam kao „devojčica Saša“, ponekad razmišljam u kontekstu Edika – zašto? Ti si mlad, pametan, lep, možeš da živiš tako neverovatan život, možeš da doneseš ogromnu korist svetu koji te okružuje. Pošto ti je to važno, ti sada sediš u zatvoru. Za šta? Za koga? Za mene lično ta žrtva ne može ničim da se opravda. Ali nije na meni da odlučujem.“
Viktor Babariko je hospitalizovan 27. aprila u bolnici u Novopolocku. Infromacija o tome je potvrđena ali šta se dogodilo još uvek se ne zna.
Igor i Darija Losik
Oko 20-og juna 2020. godine Tviter i Telegram kanal pod nazivom Belorusija mozga radili su praktično danonoćno.
Ovde su objavljivane pomešane fotografije i video snimci koje su pretplatnici slali sa prvih uličnih akcija protiv Aleksandra Lukašenka i za nezavisne predsedničke kandidate, vesti o prvim hapšenjima, o hapšenju zaposlenih u štabovima kandidata, a zatim i o hapšenju najglavnijeg, u tom trenutku, od svih njih: Viktora Babariko.
Ovde je sarkastično komentarisano nekoliko skupova podrške Lukašenku, objavljene su vesti o korona virusu i prekidima pijaće vode u Minsku.
Tokom prepodneva 25. juna na kanalu Belorusija mozga pojavila se objava:
„Prijatelji. Kod jednog od naših administratora, Igora Losika, došli su sa nalogom za pretres. Upravo su u stan ušla tri policajca i dva svedoka. Pokazali su nalog za pretres potpisan od strane javnog tužioca.“
- Ruska studentkinja uhapšena u avionu osuđena na šest godina zatvora
- „Spreman sam da se borim bilo čime”: zašto sve više Belorusa ide da se bori za Ukrajinu
Tridesetogodišnji Igor Losik iz Baranoviča u Brestskoj oblasti, po obrazovanju je filolog i nastavnik, ali se još u školi zainteresovao za društvene mreže i to je postalo njegov glavno zanimanje.
On je 2011, kada je imao 18 godina, organizovao akciju „Revolucija kroz društvene mreže“.
U znak protesta protiv pada životnog standarda, stanovnici različitih gradova su se koordinirali na društvenim mrežama, izašli na ulice i jednostavno stajali ne radeći ništa.
Baš tada se KGB prvi put zainteresovao za Losika.
Otprilike u isto vreme, pozvan je da od nule kreira društvene mreže za beloruski servis Radio Slobodna Evropa (u Rusiji je radio stanica proglašena za „stranog agenta“, a u Belorusiji za „ekstremističku formaciju“).
„U početku smo bili sumnjičavi prema ovome, ipak, mi smo ozbiljna radio stanica, imamo emisije, ali je on objasnio da smo zaraženi“, kaže novinarka Radija Sloboda Ina Studinskaja.
„On nije samo bloger, on je inovator, osoba koja prati sve trendove, on je stručnjak za društvene mreže“, dodaje Anastasija Piljugina, koja je radila sa Igorom Losikom u istom odseku od 2016.
Studinskaja i Piljugina opisuju Losika kao mirnu, introvertnu, čak ranjivu osobu koja je veoma volela svoj posao, provodila mnogo vremena na njemu, a zatim bi se odmah prebacio na svoju porodicu – suprugu Dariju i ćerku Paulinu.
Piljugina se priseća da je bio zaista odan svojoj porodici, često je pričao kolegama o njoj.
Igor Losik je 2013, kreirao nalog na Tviteru Belorusija mozga (2016. je dodao istoimeni Telegram kanal).
Oni su se sastojali od satire i ironije na račun vlasti, zajedljivih komentara na zvanične vesti.
Međutim, kako se kanal razvijao i povećavao se broj pratilaca ovde su počele da se objavljuju u sopstvene vesti.
Po pravilu su ih pričali čitaoci, koji su zahvaljujući poslu imali pristup nekoj informaciji.
Na primer, na vrhuncu pandemije korona virusa, koju beloruske vlasti nisu shvatile ozbiljno, lekari i zaposleni u mrtvačnicama su podelili pravo stanje stvari sa Belorusija mozga.
Svi TV kanali u Belorusiji su državni, opozicioni i nezavisni mediji rade pod pritiskom još od 1990-ih (posle događaja 2020. pritisak je prerastao u represiju, a redakcije su napustile zemlju).
U tom kontekstu, društvene mreže su postale izuzetno popularne u Belorusiji.
Pogledajte video: „Želim da se ljudi u mojoj zemlji više ne boje“
A Telegram, gde možete ne samo da komunicirate, već i da kreirate kanale, postao je socijalna mreža broj jedan u zemlji.
Danas, kada beloruske snage bezbednosti privode ljude, one pre svega oduzimaju telefone i vide šta osoba čita.
Igor Losik je znao da službenici bezbednosnih službi prate njegovu aktivnost na društvenim mrežama.
Njegove kolege se prisećaju da su on i njegov kanal nekoliko puta postali antiheroji propagandnih izveštavanja.
Ujutru, na dan Losikovog hapšenja, Aleksandar Lukašenko je pričao o telegram kanalima koji „šire svakakve lažne vesti“.
Pozvao je „da se pozabavimo njima“.
Studinskaja kaže da su vlasti, naravno, bile besne kada su o njoj govorile „banalno i do srži“.
Anastasija Piljugina kaže da vlasti nisu razumele sam koncept interneta i društvenih mreža.
Mislili su da se, na primer, opozicionar Sergej Tihanovski pojavio zahvaljujući telegram kanalima, ali to nije tačno, postao je popularan jer su ljudi tako odlučili.
Prvo je protiv Losika pokrenut postupak po članu o „pripremanju radnji koje narušavaju javni red“ i on je poslat u istražni zatvor.
U decembru 2020. dodat mu je strožiji član zakona o „pripremanju za učešće u masovnim neredima“.
Losik je odgovorio štrajkom glađu koji je trajao 42 dana. Njegova supruga Darja takođe se pridružila.
Sud u Gomelju je 14. decembra izrekao kaznu celoj grupi opozicionara. Njihov slučaj je objedinjen.
Među njima, pored Losika, bili su i bloger Sergej Tihanovski koji je pokušao da se kandiduje za predsednika, Nikolaj Statkevič, veteran beloruske politike dva puta osuđen za svoje aktivnosti, moderator društvenih mreža za predsedničkog kandidata Svetlanu Tihanovsku i ruski državljanin Dmitrij Popov i videooperater Artjom Sakov, koji je pomogao porodici Tihanovski; bloger Vladimir Ciganovič.
Osuđeni su na 14 i 18 godina zatvora.
Novinarka Anastasija Piljugina, prema rečima Darije Losik, priča da je ovaj slučaj imao mnogo tomova ali da se prezime autora Belorusije mozga spominje samo jednom ili dva puta.
Ina Strudinskaja kaže da je suđenje održano ne samo iza zatvorenih vrata, već na teritoriji zatvorske ustanove u Gomelju.
Darija Losik, kaže ona, je išla tamo kao na posao, iako je znala da nema šanse da je puste unutra. Dolazila je ujutru i do večeri je stajala pored ulaza.
Prvi i do sada poslednji put porodica Losik se u punom sastavu srela na sastanku u aprilu 2022. godine, 22 meseca posle njegovog hapšenja.
Losik je prebačen u zatvorsku koloniju visoke bezbednosti u Novopolocku, koja se smatra najstrožim zatvorom u Belorusiji.
Jednom je Darija Losik dobila pismo od Igora, gde je bio cenzurisan ceo tekst, ostavljajući samo nacrtanu razglednicu za svoju ćerku.
Darija Losik je još 2021. snimila dve video poruke u kojima je rekla da će se boriti za svog muža, da neće odustati i da je želela da se sastane sa Lukašenkom kako bi ga pitala kako se oseća „nakon što je slomio živote nevinih ljudi“.
U aprilu 2022. pojavila se u programu TV kanala Belsat (emituje program iz Poljske, a u Belorusiji je proglašen za „ekstremistički“).
U oktobru 2022. privedena je, formalno zbog ovog nastupa, i optužena za „pomaganje ekstremističkim aktivnostima“.
U januaru 2023, osuđena je na dve godine zatvora, a zvanični beloruski mediji o ovoj kazni nisu objavili ni reč.
U optužnici se navodi da se Darija Losik „pozicionirala kao supruga političkog zatvorenika“.
„Daša je direktna i oštra i zbog toga su je uhapsili“, smatra Ina Studinskaja.
Anastasija Piljugina ne vidi direktnu vezu između zatvorskih kazni supružnika: „Jednostavno je primenjen generator slučajnih brojeva.“
Sama Piljugina je 2021. odslužila 15 dana zatvora, pritvorili su je službenici KGB-a i naterali da snimi video sa nekakvom osudom Igora Losika, a ukoliko to ne uradi pretili su da će protiv nje pokrenuti krivično delo.
Ali uspela je da izađe iz zatvora i napusti zemlju.
Oslobađanje Darije i Igora Losikova zahtevali su američki Stejt department i vlasti EU.
- Lukašenkov nedolazak na skup podstakao glasine da je beloruski lider bolestan
- Ko je bila ubijena ruska filozofkinja i novinarka Darija Dugina
Beloruski centar za ljudska prava „Vesna“ proglasio je oboje za političke zatvorenike.
U martu 2023. Igor Losik je trebalo da se sastane sa roditeljima (ne može da viđa svoju ćerku, jer su Darijini roditelji postali njeni staratelji nakon njenog hapšenja – a prema zatvorskim pravilima, devojčici nije bilo dozvoljeno da ga vidi).
Istovremeno, prema informacijama rodbine i aktivista za ljudska prava, Igor Losik je poslat u kaznenu ćeliju, navodno zbog odbijanja da počisti sobu.
Kazna podrazumeva zabranu poseta.
Poznato je da je Losik demonstrativno naneo sebi posekotine po rukama i vratu, a kao u Rusiji, u Belorusiji, među osuđenicima, ovo je izraz krajnjeg očaja.
U aprilu je ponovo poslat u kaznenu ćeliju, a advokat nije smeo da ga vidi.
Nije bilo pisama od Igora Losika od februara 2023. godine.
U jednom od njih je ogorčeno napisao da će sledeći put verovatno videti svoju ćerku na njenoj maturskoj večeri.
Tviter i Telegram kanal Belorusija mozga su u Belorusiji proglašeni za „ekstremistički“. Oni i dalje rade svakodnevno. Ne zna se ko ih vodi.
Anatolij i Artjom Lebedko
Policija je 28. marta privela Artjoma Lebedka, stanovnika Belorusije. Sutradan je dobio 15 dana administrativnog pritvora jer je navodno stajao u blizini zgrade policijske stanice i govorio neprimerene reči.
Artjom Lebedko nije pušten 12. aprila jer je dobio još 15 dana. Zbog čega, nije poznato.
Ovo je standardna praksa za Belorusiju: bilo je slučajeva kada su učesnici protesta 2020. odležali u zatvoru po šest, sedam administrativnih kazni za redom.
Zabeleženi su slučajevi kada je krivični predmet počinjao administrativnim hapšenjem, a zatim bi osoba bila prevezena iz zloglasnog pritvora u Ulici Okrestinoj u Minsku u istražni zatvor.
Artjom Lebedko apsolutno nije javna ličnost, on radi u privatnoj kompaniji koja se bavi nekretninama.
A njegov otac, Anatolij Lebedko, učestvuje u beloruskoj političkoj sceni od ranih 1990-ih i predstavlja oštru opoziciju Aleksandru Lukašenku.
U Belorusiji je protiv njega pokrenut krivični postupak.
Lebedko stariji je siguran da mu sina drže iza rešetaka zbog posla kojim se on sam bavi.
Anatolij Lebedko je bio poslanik prvog saziva Vrhovnog saveta Belorusije, koji je usvojio Ustav zemlje, i poslanik u drugom sazivu, koji je ušao u težak sukob sa Lukašenkom.
Zatim se 1996. dogodila jedna od najvećih političkih kriza u zemlji.
Vrhovni savet i Ustavni sud želeli su da ograniče vlast Aleksandra Lukašenka, ali je on uspeo da raspusti parlament i razreši sudije.
Od tog trenutka, beloruski predsednike je samo dalje uzurpirao vlast.
„Evo već sam mnogo decenija u opoziciji. Mnogi me pitaju da li sam umoran, ali ja se postavljam kao lider političkih optimista. I zaista verujem da danas devet miliona ljudi, naravno, zaslužuje bolje, nego što imaju“, kaže.
Lebedko stariji je više puta privođen i hapšen, od decembra 2010. do aprila 2011. bio je u istražnom zatvoru KGB-a pod optužbom za organizovanje masovnih nereda.
Sada Anatolij Lebedko živi u Litvaniji i radi u kancelariji Svetlane Tihanovske, koja se bavi ustavnom reformom. On sam svoj prinudni odlazak naziva „poslovnim putovanjem“.
Anatolij Lebedko kaže da je ovo prvi put da se nešto ovako dešava – da se proganjaju ne samo opozicionari, već i njihovi bližnji.
„Uvek je bilo rata, ali su postojala neka pravila“, kaže on. „Ono što ovaj režim sada radi je, naravno, igra bez pravila, to je političko rvanje“.
Za sina kaže da je „sjajan momak, idealan građanin bilo koje zemlje u Evropskoj uniji“.
„Za svaku drugu državu on bi bio srednja klasa, koja ceni i poštuje vlast, i čini sve da takvih ljudi bude što više.
„A kod nas je sve upravo suprotno – ljudi poput Artjoma, ili završavaju u zatvorima ili ih istiskuju iz zemlje. A već govorimo o stotinama hiljada [ljudi].“
Lebedko je siguran da je hapšenje njegovog sina odobreno od strane Aleksandra Lukašenka.
A to je povezano sa politikom: Lebedko stariji je deo grupe koja priprema nacrt novog Ustava Belorusije.
Osim toga, bio je u parlamentima 17 zemalja: SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke i drugih – i svuda se dogovarao o stvaranju nezvaničnih poslaničkih grupa za podršku demokratiji u Belorusiji.
Za našu diktaturu ovo je, naravno, ekser u isto mestu“, komentariše svoje aktivnosti.
Lebedko mlađi se nikada nije bavio politikom, ali je od detinjstva video kako to funkcioniše. Njegov otac je bivao privođen i pretučen na protestima.
Artjom Lebedko je, kaže njegov otac, uvek znao za rizike i rekao je supruzi da, ako se nešto desi da ona i ćerka treba odmah da odu u inostranstvo.
Anatolij Lebedko dodaje da je njegov sin oduvek želeo da živi samo u Belorusiji.
Anatolij Lebedko kaže da ga čak ni sinovljevo hapšenje neće naterati da odustane od političkih aktivnosti u opoziciji:
„Naravno, ovo je teško pitanje, ali ono što ja radim ima za cilj da uništi sistem koji je zemlju pretvorio u koncentracioni logor. I ovo će osloboditi ne samo mog sina, već i hiljade ljudi. Tako da ću nastaviti. Vredno je toga.“
Lebedko se priseća da su mu, kada je sedeo u „Amerikanki“ (kako se u Belorusiji zove istražni zatvor KGB), dali poruku, bila je bukvalno jedna rečenica koju je Artjom napisao: tata, kod nas je sve uredu.
Kaže da mu je to bio najsrećniji dan boravka u istražnom zatvoru.
Artjom Lebedko nije pušten na slobodu 27. aprila.
Njegov otac je 28. aprila rekao za BBC da je protiv Artjoma pokrenut krivični postupak za „finansiranje ekstremističkih aktivnosti“, on je prebačen u istražni zatvor.
Nema informacija o zapletu krivičnog dela, član Krivičnog zakonika predviđa do pet godina zatvora za ovaj prekršaj.
Centar za ljudska prava „Vjasna“ bavi se hronikama beloruskih represija. U Belorusiji su materijali društvenih mreža centra prepoznati kao „ekstremistički“.
Advokat organizacije „Vesna“ Pavel Sapelko kaže da se praksa pritiska na rođake i prijatelje tiče ne samo opozicionih lidera, već bukvalno svih koji su ikada bili privedeni na masovnim skupovima opozicije u drugoj polovini 2020.
A ta praksa je, prema njegovim rečima, veoma široka: vrše se pretresi kod rođaka, pri čemu se prevrće ceo stan, otpuštaju se ljudi sa posla i proteruju sa fakulteta.
Ponekad ove informacije dospeju u medije ili društvene mreže, ali ponekad i same žrtve traže da se slučaj ne iznosi u javnost kako sebi ne bi naneli još veću štetu.
Sapelko se priseća slučaja kada je brat administratora telegram kanala procesuiran za iznudu ali niko ne može da kaže da li ovde postoji direktna veza, kao u mnogim sličnim situacijama. To znaju samo snage bezbednosti.
U julu 2021, Aleksandar Lukašenko je prokomentarisao informaciju da je Svetlana Tihanovska bila primorana da napusti zemlju pošto je bila ucenjena decom.
„Slušajte, deca su za mene uvek van ove priče, i vi to znate. Deca ne bi trebalo da snose takvu odgovornost za roditelje“, rekao je on.
Vlasti i agencije za sprovođenje zakona Belorusije nikada nisu komentarisale hapšenje Eduarda Babarika, Darije Losik i Artjoma Lebedka.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
