„Obijao je banke, provaljivao u radne organizacije, silovao gospođice iz aparata, tapkao pred SIV-om, džepario po GSP-u, lažno se predstavljao, falsifikovao dokumenta, poturao lažne novčanice, prodavao rog za sveću, varao na kartama, podmićivao – samo da bi naš Beograd bio veći i lepši.
„Hvala mu“.
Ovako je jednog od najpoznatijih i najuspešnijih gradonačelnika Beograda Branka Pešića opisao pisac i savremenik Dušan Radović.
Branko Pešić je bio i jedan od omiljenih gradonačelnika, koji je pribegavao raznim lukavstvima da bi obezbeđivao novac za gradske projekte – tako je namerno isključivao struju visokom jugoslovenskom političaru Edvardu Kardelju da bi vlasti uverio da je potrebna obnova elektromreže.
Bio je gradonačelnik koji je lično učestvovao u gašenju požara.
Pojedini Beograđani su znali njegov broj telefona što su obilato koristili.
„Sreća je bila što u to vreme nije mnogo ljudi imalo telefon“, kaže za BBC na srpskom uz osmeh Lazar Pešić, sin nekadašnjeg gradonačelnika.
- Kako je Beograđanka postala teret Beograda
- Svi naši metroi koje smo želeli
- Bitka za Košutnjak: „Pluća Beograda“ na meti projekta od nacionalnog značaja
Pešić je bio na čelu Beograda devet godina tokom kojih su izgrađeni Palata Beograd, poznata kao „Beograđanka„, Mostarska petlja, auto-put kroz grad, most „Gazela“, Terazijski tunel, osnovane kulturne manifestacije kao što su FEST i BITEF, i izgrađeni brojni sportski objekti i bazeni – gotovo na svakoj opštini.
Skupština Grada Beograda donela je ove nedelje odluku da Pešić, kao ponosni Zemunac, dobije spomenik, koji bi trebalo da bude postavljen ispred zgrade Gradske opštine Zemun na Masarikovom trgu.
„Zemunci su dolazili nekad da pozovu nekog ili bi ga čekali ispred kapije. I on bi u povratku s posla sa svakim porazgovarao.
„Nas je to nekad i nerviralo, ali on je želeo da pomogne svima kojima je mogao“.
Omiljen među Beograđanima
Dokaz koliko su ga Beograđani voleli je i neobičan poklon koji je dobio 1. oktobra 1972. godine – za 50. rođendan.
Knjigu velikog formata Pešiću u čast napravile su zajedno 23 najznačajnije javne ličnosti tog vremena.
Svaku stranicu je ispunio jedan velikan – slikari Petar Lubarda, Mario Maskareli, Mića Popović oslikali su ili lepili crteže na stranice knjige.
Pesnici su za Pešića skovali nove ili prepisali svoje pesme – Desanka Maksimović, Ljubivoje Ršumović, Brana Crnčević.
Kompozitor Voki Kostić je ispisao note, a Duško Radović napravio je humorističku vest iz crne hronike s početka teksta o nepočinstvima „maloletnog B. P.“.
Među autorima su i glumci Miodrag Petrović Čkalja, Ljuba Tadić, Mira Stupica, Milena Dravić, Dragan Nikolić i karikaturista Dušan Petričić.
Ta knjiga se zajedno sa njegovom zaostavštinom odnedavno čuva u Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“.
Možda će vas zanimati: Zašto je ovaj momak namerno bacio 4.000 flaša u reku
Ipak, Pešić nije samo bio omiljen među intelektualcima, već i među običnim svetom.
„Imao je fenomenalnu komunikaciju s ljudima – od seljaka na njivi i radnika u fabrikama do akademika, koji su nam dolazili u kuću“, kaže njegov sin Lazar.
Nije ni čudo, jer je Pešić, kažu, sve radio za Beograd – čak i ono što bi za neke bilo opasno.
Kardelj i problemi sa strujom
Unutar sistema i rigidnih pravila umeo je da nađe put i dobije podršku za ciljeve koje je smatrao važnim.
Najteže je bilo nabaviti pare, naravno. Kako za auto-put, tako i za komunalne probleme.
Edvard Kardelj, jedan od najviših jugoslovenskih funkcionera, trebalo je da obezbedi Beogradu novac za obnovu elektromreže, ali je on to odbijao.
Tada je Pešić pribegao lukavstvu – naredio je tajno da se Kardeljevom domaćinstvu svakog dana isključuje struja po dva-tri sata.
„Za takve stvari morate imati sigurne ljude od poverenja, a Branko je imao.
„Zbog isključenja zvala ga je Kardeljeva žena Pepica da se žali i on joj je rekao da je to do velikog trafoa koji mora da se menja“, priča Pešić.
Ubrzo, potom, elektromreža je zamenjena.
Imao je specifičan odnos i sa predsednikom Josipom Brozom Titom – ogromno uvažavanje, ali ne snishodljivost.
Iako je Tito živeo u vili na Dedinju njegovi obilasci glavnog grada, na poziv Branka Pešića, vodili su se kao zvanične posete Beogradu.
Na jednom takvom obilasku prestonice, čelnici Beograda nabrajali su uspehe u gradu i fabrikama.
Otvoren je bio hotel Jugoslavija, spremala su se nova naselja, blokovi na Novom Beogradu.
„Tito im na to kaže: `Vi se dosta hvalite, mogli biste imati i malo samokritike`, jer su se žalili da nema para, a Branko mu odgovori: `Mi se u svemu, pa i u tome, ugledamo na naše starije drugove`“.
„Zavladao je tajac. Onda se Tito nasmejao i rekao `Pešiću, to je dobar šlagvort`, čega se Tito sećao i godinama potom“, navodi Lazar Pešić.
- Koliko se danas sećamo narodnih heroja
- Peko Dapčević – legendarni komandant koji je dospeo do narodnih pesama
- „Čovek koji se bunio kad se niko nije bunio“: Milovan Đilas – priča o prvom, a zaboravljenom disidentu
Ko je bio Branko Pešić?
Rođen i odrastao u Zemunu, već sa 20 godina pridružuje se partizanima 1942. i odlazi u rat.
Učestvovao je u bici na Sutjesci u Drugom svetskom ratu, a kasnije je bio i ranjen.
Čistokrvni komunista, školovani političar – završio je školu Saveza komunističke omladine Jugoslavije u kojoj su stasavali budući funkcioneri poput Marka Tepavca i Mirka Nikezića.
Ipak, slava i moć nisu ga mnogo promenili.
„Pešićeva majka je prodavala cveće na pijaci dok je bio gradonačelnik. Imala je veliku baštu i on joj je čak pomagao u tome“.
„Danas je tako nešto nezamislivo“, navodi Viktor Lazić iz „Adligata“.
Porodica Branka Pešića poklonila je knjige, ordenje, ali i ormane i lične stvari gradonačelnika ovom udruženju uz uslov da ga ne posećuju političari.
Legat nije zvanično otvoren, ali dosad svako ko ga je posetio ispričao je poneku anegdotu, dodaje Lazić.
„Desio je jednom požar u zgradi lista Politika i Pešić je lično otišao da bude deo lanca i nosi vodu za gašenje.
„Peo se prvi na vatrogasne merdevine, to nam je jedna novinarka ispričala. Sad kad bi političar došao na takvo mesto samo bi pometnju napravio“, navodi Lazić.
Voleo je šetnje, planinarenja, ali i muziku i kafane – znao je mnoge pesme i umeo je da razbije čašu o glavu.
To se posebno svidelo supruzi jednog od američkih kongresmena, koji su 1976. bili u poseti Jugoslaviji.
„Bili su u restoranu Ušće sa delegacijom Amerikanaca, sa sve muzikom.
„Kad je Branko razbio čašu o glavu, oni su svi zinuli. Tada je supruga jednog od njih rekla mužu: `Ako me voliš i ti ćeš to da uradiš` i ovaj je uradio, mada se malo i posekao.
„Ipak, dokazao je ljubav“, priča Lazar Pešić.
Možda će vas zanimati: Građani ne daju da se seče drveće
Čist obraz i lukavstva
Do kraja života Branko Pešić je bio meraklija, iako je prestao da pije alkohol 1954, a i duvan je ostavio posle infarkta 1970. godine.
Imao je sto u kafani „Central“ u Zemunu.
Međutim, kada bi neke poslovne večere ili sastanci to zahtevali, umeo je da naruči da mu konobari donesu sok od jabuke ili maline, u zavisnosti od toga da li njegovi sagovornici piju belo ili crveno vino.
Koliko god se lumpovalo, on je ostajao trezan i često završavao poslove.
Od 1965. do 1974. godine, koliko je Pešić bio predsednik Skupštine grada, izgrađeno je više od 80.000 stanova i jugoslovenska prestonica počela je poprima izgled metropole.
„Pamtim taj Beograd pre njega koji je u nekim delovima ličio na palanku.
„I onda u vreme Branka Pešića odjednom je počeo da se menja i postaje moderan grad“, kaže za BBC na srpskom karikaturista Dušan Petričić.
„Mi smo se čak pitali i `šta će nam Beograđanka, kad imamo Albaniju`, ali je on svakako promenio vizuru grada“, dodaje Petričić, koji Pešića nije lično poznavao iako su obojica Zemunci.
Pešić je voleo i sport, posebno uživao u boks mečevima, često iz prvog reda.
„Umeo je, kažu, posle mečeva na ramenima da iznese šampiona kao pravi pravcati obožavaoci“, priča Petričić.
Za vreme Pešićevog mandata izgrađeni su bazeni širom grada – Olimp na Zvezdari, Vračarski sportski centar sa bazenom, Šumice, 25. maj, Banjica, Košutnjak, Tašmajdan, Hala Pionir, Hala Pinki u Zemunu.
Zato je iz njega ostao veliki broj nagrada i zahvalnica za razvoj sporta.
Zašto je Titu to trebalo?
U vreme hladnoratovskih podela i unutrašnjih previranja Titu bilo je važno da Beograd postane moderan grad, pre svega zbog prestiža i ugleda zemlje u svetu, ocenjuje istoričar Slobodan Selinić.
Tako se i 1967. govorilo o problemima sa kojima se suočila jugoslovenska prestonica.
„Za dvadesetak godina Beograd je od grada sa 300.000 stanovnika postao milionski grad, zahvaljujući mehaničkom prilivu stanovnika. To je bio teret sa kojim su se komunalne službe grada teško nosile“, napominje Selinić.
Iako je u gradu napravljeno oko 60.000 stanova, nedostajalo je još toliko.
„Branko Pešić je Titu jezikom brojki objasnio posledice velikog demografskog rasta na život u gradu. Ukazao je da je za 4.000 dece, koliko se doselilo u grad 1964, trebalo izgraditi šest novih škola“, navodi saradnik Instituta za noviju istoriju.
„Suština je u njegovom prisnom i iskrenom odnosu prema ljudima, pa je takav bio i prema Titu, direktan, opušten i neuštogljen.
„A i Tito je voleo da obiđe objekte građene u Beogradu i kritikuje urbaniste“, navodi Selinić.
Kao ilustraciju citira deo njihovog razgovora u Gradskoj skupštini, 16. novembra 1967:
„Podaci pokazuju da glavni grad apsorbuje u toku jedne godine 18.000 vagona pšenice, njegovi stanovnici pojedu 370.000 kilograma hleba, 9.000 vagona povrća i 6.000 vagona voća….“, nabrajao je Pešić.
„A koliko se popije rakije?“, upitao je iznenada predsednik.
„Onoliko koliko u Sloveniji vina“, spremno je uzvratio Pešić.
- Če Gevara u Jugoslaviji: Kako je izgledao susret sa Titom na Brionima
- Bela ćao – priča o pesmi čiji (samo) refren svi znamo
- Američki predsednik u Beogradu – šta bi ta poseta značila za Srbiju
Zlatno doba jugoslovenskog modernizma
Arhitektica Ljuba Slavković iz Beograda ocenjuje kao najvažniji doprinos Pešić novijem i drugačijem Beogradu, ne samo urbanistička postignuće, već i to što je poštovao i uvažavao struku.
Kao primer Pešićeve spremnosti da preuzme ličnu i političku odgovornost da odbrani neke projekte, navodi polemike oko izgradnje Mostarske petlje.
Postojala su dva projekta i odabran je arhitekte Brane Jovina i inženjera Jovana Katanića.
„Pešić je rekao: `Ako grešim, stavite tu tri bandere, jednu za mene i dve za njih dvojicu i obesite nas`“.
„Lično je stao iza te odluke“, napominje Slavković.
Vreme dok je on bio na čelu Beograda spada, kaže, u zlatno doba jugoslovenskog modernizma.
Tada su se širom zemlje gradili veliki projekti – u Splitu, obnova Skoplja posle zemljotresa i na mnogim drugim mestima.
„Beograd se širio kao posledica tog vremena, ali ga je Pešić nesumnjivo dobro vodio“, navodi Slavković.
Kada je Lazar Pešić, Brankov sin, imao sedam godina – 1969. godine u Zemunu u Gornjoj varoši otvorena je osnovna škola.
„Blizu stare škole u koju je išao moj deda, tu u komšiluku, izgrađena je nova. Ogovarali su ga da je to uradio da bih ja išao u školu, što naravno nije bilo tačno“, svedoči Pešić.
Samo na osnovu ratnih zasluga, a posebno političkih Branko Pešić mogao je da dobije stan ili da se preseli u neku od vila na Dedinju.
On to nije želeo.
Ceo život proveo je u rodnom Zemunu i ostao da živi u porodičnoj kući okružen starim komšijama.
Trudio se da ima „čist obraz“ i želeo je da se i njegova deca ponašaju tako da može „mirno da spava“.
„Indirektno nam je nabacivao da pazimo šta radimo i mi smo shvatali tu odgovornost“, kaže Pešić mlađi.
Branko Pešić ima troje dece, ćerku iz prvog i dvoje iz drugog braka.
Sinu je rekao da se nikad ne bavi politikom.
Kakav je bio kao otac?
Bio je, kaže Lazar, posvećen i strog – posebno za ovo današnje vreme.
„Nije nam zabranjivao neke stvari, već se znalo da ako kaže da se u neko vreme moramo vratiti kući, to jednostavno mora tako. Nikad me nije udario, iako bi to u to vreme bilo normalno.
„Nije zaspao nikad, a da iz kreveta ne čuje da smo sestra i ja došli iz izlaska“, opisuje svoje odrastanje.
Trudio se da provodi vreme s porodicom, makar vikendom, svedoči Lazar Pešić.
„Kao klinci u vreme kad je bio gradonačelnik bili smo naviknuti da ga preko nedelje retko viđamo. Uglavnom ode ujutro rano i uveče kasno se vrati, eventualno dođe na ručak.
„Zato se znalo da nedeljom mora biti porodičnog ručka kod kuće ili kad je lepo vreme išli smo na izlete i na roštilj, najčešće na Frušku goru“, kaže sin Branka Pešića.
Iako komunista, koji je do smrti branio lik i delo Josipa Broza, Pešić je porodicu često vodio u obilaske manastira, posebno fruškogorskih.
Predvideo sudbinu zemlje
Branko Pešić je bio gradonačelnik dva mandata, koliko je bilo moguće po zakonu. Posle toga je imao funkcije u saveznoj vladi, ali je više bio čovek od „akcije i terena“.
Preminuo je 1986. godine i sahranjen je u porodičnoj grobnici.
Pamte je kao veliku sahranu.
„Kroz ceo Zemun su ljudi stajali u koloni dok smo išli na groblje“, priseća se Lazar Pešić.
Malo pred smrt sinu je ispričao slutnje šta čeka Jugoslaviju, jer je poznavao potonjeg predsednika Slobodana Miloševića.
- „Fatalni zaokret“: Dvadeset godina od otmice Ivana Stambolića
- Kako su arhitekte iz Jugoslavije gradile Afriku
- Novi gradonačelnik prestonice, velika obećanja
Kao mladi komunista, Milošević je bio Pešićev šef kabineta u Skupštini grada.
„Negde 1985. rekao mi je da ako mu Stambolić da neku slobodu nagrabusiće svi“.
Toga se setio posle Osme sednice.
Osma sednica Centralnog komiteta (CK) Saveza komunista Srbije održana je 1987. godine i smatra se definitivnim razlazom Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića, koji mu je dotad bio poput političkog oca.
Stambolić se privremeno povukao iz politike, a Milošević je devedesetih poveo zemlju u ratove.
„Znao je da je Milošević bio veoma sposoban, daš mu zadatak on će 110 odsto da ga završi, ali ako on mora nešto da smisli i odlučuje teško nama“, zaključuje Lazar Pešić.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
