Pre pedeset dve godine, u filmu Drakula AD 1972, grof je poharao London veselih sedamdesetih – a kritika ga je listom pokopala.
Ali taj film je promenio obrazac za legendarnog krvopiju, piše Dejvid Barnet.
Slogan filma Drakula AD 1972 vam govori sve: „Vratio se grof i bacio je oko na londonske hot-pentse… spreman je da proba sve!“
Nekada inventar mračnih evropskih dvoraca i uličica 19. veka, legendarna krvopija u ovom britanskom kultnom horor klasiku umesto toga hara Londonom druge polovine 20. veka – prvi put je Drakula izvučen iz vlastitog viktorijanskog miljea i smešten u savremeno okruženje.
Kuća zmaja, sezona druga: Zmajevi, tugovanje i porodični ratoviKako su srpski vampiri postali evropske zvezdeDok čeka suđenje za ubistvo, glumac Alek Boldvin sprema TV rijaliti o vlastitoj porodici
Premijerno prikazan u bioskopima pre 52 godine, film se pojavio u sumrak slavne horor filmske kompanije Hamer, koja je započela dominaciju 1955. godine sa Kvotermasovim eksperimentom a imala je vrhunac od kraja te decenije do kraja šezdesetih.
Umnogome poput ranijeg američkog ekvivalenta Juniverzala, Hamer je okupio ergelu klasičnih horor čudovišta da bi ih doveo na veliko platno – mumiju, Frankenštajnovo čudovište, vukodlake – ali sa britanskim senzibilitetom, i više krvi i seksa.
Za mnoge ljubitelje filma, crvenoooki grof Drakula u tumačenju Kristofera Lija postao je je arhetipska bioskopska inkarnacija, počev od Drakule iz 1958. godine, manje-više direktne adaptacije romana Brema Stokera iz 1897. godine.
U vreme Drakule AD 1972, međutim, Hamer je skrenuo – u ovom slučaju ekstremno – sa dobro utabane staze neprekinutih hronika transilvanijskog zlikovca.
Budući da su dva Hamerova stuba u vidu Lija i njegovog redovnog sparing partnera Pitera Kušinga, koji je igrao lovca na vampire Abrahama Van Helsinga, bila na čelu filma Drakula AD 1972., delovao je kao da mu se smeši uspeh, uprkos tome što Li – u pretposlednjem tumačenju Drakule, dok mu je poslednje bilo direktni nastavak Drakulini satanistički rituali – navodno nije baš bio zagrejan za ovaj film.
U njegovoj autobiografiji iz 2004. godine Gospodar anarhije, Li – iako je izrazio veliko divljenje prema liku grofa – napisao: „Bilo je estetski depresivno gledati kako se filmovi korak po korak kvare… sa Drakulinim satanističkim ritualima stigao sam u neopozivu tačku bez povratka.“
Film počinje na uobičajen način za serijal o Drakuli, sa mahnitom trkom dok Kušingov lovac na vampire Abraham Van Helsing juri za Lijevim transilvanijskim grofom 1872. godine, na kraju mu probovši srce na vrlo neuobičajen način, na slomljeni točak kočije, usput poginuvši i sam.
Jedna od najvećih dinamika na relaciji junak-negativac u istoriji popularne kulture bila je konačno privedena kraju.
Ali dok jedan od Drakulinih sledbenika sahranjuje njegov pepeo blizu Van Helsingovog groba u londonskoj Crkvi Svetog Bartolfa, on diže pogled ka nebu… i na njemu odjednom proleće putnički avion, pretopivši priču na zgodan način u period sto godina kasnije.
A tu, 1972. godine, zatičemo sumornog Kristofera Nima kao Džonija Alukarda (lukavi pseudonim koji apsolutno nijedan od njegovih prijatelja ni ne pomišlja da izgovori unatraške), hipi apostola neumrlog grofa čija je misija da vrati Drakulu da bi poharao London veselih sedamdesetih.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Čak ni zvezda Dinastije Stefani Bičam, koja igra istovremeno Alukardovu poznanicu i potomkinju Drakulinog krvnog neprijatelja Van Helsinga, ne uspeva da poveže šta ovaj smera – čak ni nakon što, posle duge sekvence žurke na muziku bluz-rok benda iz sedamdesetih Stoungraund (čini se da su u jednom trenutku Rod Sjutart i Fejsiz bili razmatrani da budu bend uživo na velikom ekranu), Alukard odvede nju i njenu njihovu smorenu ekipu hipika u Crkvu Svetog Bartolfa da izvedu satanistički ritual iz puke zabave.
Što, naravno, vrati Drakulu zdravog i čitavog i – kao što sam slogan kaže – sa okom bačenim na hot-pentse… ne da bi ih sam obukao, naravno, već da bi zario zube u njihove vlasnice.
„Ovo nije sjajna premisa za još jedan horor film, ali imajući u vidu sposobnost gospođice Bičam da uzdiše, i njeno poprsje kojim uzdiše, to će morati da bude dovoljno“, napisao je slavni i uvaženi filmski kritičar Rodžer Ebert po objavljivanju filma 1972. godine.
On ga je takođe, pomalo neobično, pohvalio uz blagu kritiku požalivši se da je Hamer „izgleda spreman da pođe koracima umetničkih predvodnika nasilnih novotarija imena kao što je Kujubrik. Avaj.“
U međuvremenu, Mantli film buletin je napisao da je to „propali i potpuno nemaštoviti pokušaj da se modernizuje legenda Brema Stokera u savremenom Čelsiju.“
To su bili uobičajeni prikazi iz toga vremena, koji su se nadovezali na podrugljive komentare koje je dobio i prethodni Hamerov film o Drakuli, Drakulini ožiljci.
Izgledalo je kao da je, makar prema viđenju kritičara, Hamerovo starateljstvo nad kreacijom Brema Stokera postalo anemično u vreme kad je objavljen AD 1972.
Protivargumenti u odbranu filma
„Hamerovi filmovi o Drakuli ionako generalno nisu dobijali dobre kritike – a ljubitelji su imali običaj da ne prihvataju inovacije“, kaže Kim Njumen, romanopisac, autor i filmski kritičar.
„Bio je to prvi Hamerov Drakula kog sam video u bioskopu i obožavao sam ga – gledao sam ga ponovo na televiziji kasnije sedamdesetih i tad sam mislio da je beznadežno zastareo. U međuvremenu mi se ponovo omilio… AD 1972 ima kičaste/kempovske elemente, ali su akcione scene sjajne, likovi su živopisni i primamljivi, a dopada mi se i muzika.“
Ono što je Drakula AD 1972 postigao, izvukavši grofa iz njegovog istorijskog okruženja i dovevši ga u savremeno doba, takođe nije za potcenjivanje.
Još jedan veliki ljubitelj filma je pisac, glumac i koautor Šerloka Mark Getis, čija je mini-serija na BBC-ju iz 2020. godine o grofu sa saradnikom na Šerloku Stivenom Mofatom izvela sličan trik.
Smestila je, naime, Drakulu (kog je sa zlokobnim šarmom igrao Klis Beng) u njegov originalni kontekst, a potom, negde na polovini priče, sve okrenula naglavačke dovevši ga u moderna vremena.
Gatis nije mogao biti oduševljeniji sa Drakulom AD 1972, uprkos svim njegovim manama.
„To je jedna jako vesela stvar i vrlo mi je drago što postoji“, kaže on.
„Oduvek sam voleo taj film, uglavnom zato što je toliko pogrešan. Imao je predivnu izmeštenost, a mislim da ona potiče od činjenice da su prvobitno planirali da ga snime 1969. godine, ali je u vreme kad je premijerno prikazan 1972. godine, ta hipi tema već bila dobrano zastarela.“
On dodaje da njegova naizgled ekscentrična premisa zapravo bila savršeno u duhu romana Brema Stokera zato što je on sam predstavljao modernizaciju priče o vampiru u odnosu na njeno tradicionalno okruženje nekoliko vekova starih legendi.
„Ljudi često zaboravljaju koliko je radikalan originalan roman“, kaže on.
„Drakula dolazi u Englesku radi novih horizonata, nove krvi, njegova zemlja je stara i jalova, i ono što je postalo standardno okruženje za adaptacije Drakule, viktorijanska Engleska, bilo je novo i savremeno u to vreme.“
Ipak, kao i Njumen, Getis misli da je nastavak, Drakulini satanistički rituali, koji zadržava Drakulu u savremenom dobu, ovaj put ga suprotstavivši tajnim agentima, bolji film, „sirov i veoma jeziv“, i možda primereniji oproštaj za Lijevu karijeru kao naslovnog krvopije.
„Ne verujem da je Kristofer Li bio veoma zadovoljan Drakulom AD 1972″, kaže Getis.
„Ako pogledate reklamne fotografije iz vremena snimanja filma, on na njima deluje krajnje nesrećno!“
Međutim, neko ko je bio vrlo zadovoljan filmom bila je kultna glumica Kerolin Manro, koja je, kao prva žrtva u filmu Lora Belous, zauzela centralno mesto kad se prijavila da bude centralna ličnost rituala koji vraća Drakulu iz mrtvih.
Prekrivena krvlju koja je prolivena svud po njoj dok leži na oltaru u rashodovanoj crkvi, ona se potom suočava sa grofom.
Bio je to njen prvi film za Hamer nakon što ju je šef studija ser Džejms Kareras zapazio u reklami za rum na bilbordu.
Ona će izgraditi karijeru u horor i naučnofantastičnim filmovima i za Hamer i za druge – glumeći u filmovima kao što su Kapetan Kronos, lovac na vampire i U Zemljinom jezgru, a postavši takođe i Bondova devojka u Špijunu koji me je voleo iz 1975. godine.
„Nisam sasvim sigurna kako je bio primljen kod kritičara ili na blagajnama, ali mislim da su se mnogi mladi prepoznali u njemu, a takođe mislim da je možda bio i malo ispred svog vremena“, kaže ona za BBC Kulturu.
„Bio je to veoma hrabar Hamerov potez, zato što je bio toliko preteran, a mnogi ljudi su pomislili: ‘Majko mila, šta je ovo?'“
Raditi sa legendama kao što su Li i Kušing bilo je inspirativno za Manro, koja insistira na tome da nije videla Lija u njegovoj potpunoj maski Drakule pre snimanja njene ključne scene.
Ona kaže: „Izraz mog lica kad se pojavi je stvaran, zato što sam želela jako da se iznenadim kad se njegova impozantna figura nadvije nad mene.
„Nisam imala scene sa Piterom Kušingom, ali sam ga bolje upoznala kad smo snimali U Zemljinom jezgru“, dodaje ona.
„I on i Kristofer su bili prava gospoda, i bila sam privilegovana što sam radila sa njima. Bilo je to prvi put da sam radila sa tako fantastičnim glumcima, sa Stefani Bičam i Majklom Kičenom. Bila sam veoma, veoma nervozna, ali je to bila neverovatna kriva učenja za mene kao glumicu.“
Iako je možda ovo bio prvi put da je sam Drakula bio transportovan u savremeno doba, temelji su već bili postavljeni, kaže Kristofer Frejling, kritičar kulture, i autor knjige Vampirski film: Prvih 100 godina.
On navodi Grofa Jorgu, vampira iz 1970. godine, u kom naslovni vampir divlja po savremenom Los Anđelesu, i Blekulu, favorit „bleksploatacije“ objavljenog svega nekoliko meseci pre Hamerovog filma, kao primere filmova koji su mu prethodili a doveli su vampira u savremeno okruženje.
Ključno mesto u horor istoriji
Ipak, iako nije bio prvi, „Drakula AD 1972 je fascinantan film“, kaže Frejling za BBC Kulturu, „početak poslednjeg Hamerovog naleta, na neki način. Prilično je inovativan, očigledan pokušaj Hamera da se dodvori mlađoj publici, iako su tinejdžeri Veselog Londona šezdesetih delovalo neobično staromodno u vreme kad je izašao film.“
„Film je neka vrsta vezivnog tkiva između Hamerovih starih filmova iz pedesetih i novog soja horor filmova koji su usledili“, dodaje on.
„Isterivač đavola je izašao 1973. godine, koji je poslao horor u potpuno novom pravcu, a 1975. godine je objavljen vampirski roman Stivena Kinga Salemovo, koji je pretvoren u serijal TV filmova. Dakle, na neki način Drakula AD 1972 je zaista predstavljao kraj te jedne konkretne ere.“
Njumen – koji će kasnije iskoristiti ime „Džoni Alukard“ za jednog od glavnih likova u njegovom serijalu romanu Ano Drakula sa alternativnom istorijom u kojoj se grof Drakula ženi kraljicom Viktorijom – veruje da je film naišao na tvrđu recepciju nego što je trebalo zato što je to bio pozni Hamerov film u vreme kad je kompanija počinjala da ima problema.
„Nije bilo otpora ideji o vampirskom filmu u savremenom okruženju“, kaže on.
„Nekoliko godina kasnije, Salemovo je praktično bilo Drakula smešten u Gradić Pejton.“
Hamer se mučio da ostane u igri, a neki su u to vreme samo primećivali „cake“ – vidi takođe Doktora Džekila i sestru Hajd ili Legendu o sedam zlatnih vampira radi primera neobičnih hibrida.“
I zato, iako nije bio sasvim siguran šta želi da bude i možda nije bio do kraja uspešan u predstavljanju besmrtnog Drakule u hipsterskom centru Londona, Drakula AD 1972 je stekao poprilično sledbeništvo u decenijama koje su usledile.
Posle prvog objavljivanja na DVD-ju 2006. godine, pogotovo, pronašao je novu publiku koja je umela da ga ceni.
Kao što je navela internet stranica Klasična čudovišta, „film je uspeo da uradi ono što je samom sebi zacrtao, osveživši umornu franšizu a istovremeno sačuvavši dovoljno nasleđa da ostane uverljiv.“
I kako kaže Baza podataka grajndhausa, „to je primer eksploatacijskog filma sedamdesetih u najuvrnutijem i najkapricioznijem izdanju… veličanstveno zabavno iskustvo.“
Šta bi na to sve rekao Brem Stoker?
Nikad nećemo saznati, naravno, ali njegov pra-pranećak Deker Stoker, koji je napisao mnogo knjiga o kreaciji svoga pretka, misli da, ako ništa drugo, film priprema teren Drakuli da pobegne iz viktorijanskih okova.
„On jeste pripremio teren za pisce i scenariste koji su modernizovali viktorijansku horor priču Brema Stokera i pustili transilvanijskog groga sa lanca među mnogo širu i raznovrsniju publiku“, kaže on za BBC Kulturu, našalivši se da bi „pomislio da je filmska muzika bila dovoljno loša da ubije grofa, ali je on umesto toga bio naboden na drveni palac točka kočija, što mislim da je bilo prilično umešno rešenje.“
Bez ambicioznosti Drakule AD 1972 i njegovog za to vreme smelog i kontroverznog poteza da Drakula bude doveden u moderno doba, možda ne bi bilo posejano seme za druge pisce i filmadžije koji su i sami osvežili vampirsku legendu.
Tri godine kasnije je Stiven King objavio pomenuto Salemovo, a osnovni koncept filma iz 1972. godine ponovljen je sa holivudskim Drakula 2000 na prelasku u novi milenijum, sa Džeraldom Batlerom kao grofom, i u dva njegova nastavka.
Ko zna, bez AD 1972 možda čak nikad ne bismo imali savremene vampirske priče kao što je Intervju sa vampirom En Rajs, objavljen 1976. godine, ili serijal Sumrak, ili Bafi ubica vampira.
Možda je on blago humorističan raritet u horor kanonu, ali je ipak značajan.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
