Bliski istok: Šta najnoviji izraelski napadi govore o Netanjahuovom sledećem potezu

Bliži se kraj druge nedelje izraelske kopnene invazije na Liban, dok je izraelski rat u Pojasu Gaze ušao u drugu godinu.

Apeli za primirje pojačali su se posle vazdušnog napada na Bejrut u četvrtak uveče i ranjavanja u petak, drugog dana zaredom, mirotvoraca UN-a u južnom Libanu nakon otvaranja vatre izraelske vojske.

Nova ofanziva je u toku u Džabaliji, u severnoj Gazi, uprkos stalnim pozivima da se tamošnji sukob okonča.

Saveznici Izraela takođe pozivaju na uzdržanost dok se zemlja priprema za odmazdu protiv Irana, posle iranskog napada balističkim raketama.

Međutim, Izrael će nastaviti da sledi vlastiti put i da se opire pritiscima, zbog tri faktora: 7. oktobra, Benjamina Netanjahua i Sjedinjenih Američkih Država.

• Kako Izrael zamišlja novi Bliski istok
• Koji je cilj najnovije izraelske invazije na Liban
• Ko vlada Libanom i koliku moć ima Hezbolah
• „Šah-mat“: Šta čeka Hezbolah posle ubistva dugogodišnjeg vođe

U januaru 2020. godine iranski general Kasim Sulejmani sleteo je na aerodrom u Bagdadu noćnim letom iz Damaska.

Sulejmani je bio šef iranskih ozloglašenih Kuds snaga, elitnih, tajnih jedinica iranske Revolucionarne garde specijalizovane za prekomorske operacije.

Grupa – čije ime znači Jerusalim, a čiji je glavni neprijatelj Izrael – odgovorna je za naoružavanje, obučavanje, finansiranje i usmeravanje posredničkih snaga u Iraku, Libanu, na Palestinskim teritorijama i drugde.

U to vreme, Sulejmani je bio možda drugi najmoćniji čovek u Iranu, posle vrhovnog vođe ajatolaha Alija Hamneija.

Dok je Sulejmanijev konvoj napuštao aerodrom, bio je uništen projektilima ispaljenim sa drona koji su njega ubili na licu mesta.

Iako je Izrael obezbedio obaveštajne podatke koji su pomogli da se locira njegov krvni neprijatelj, dron je bio američki.

Naredbu za atentat izdao je tadašnji američki predsednik Donald Tramp, a ne izraelski premijer Benjamin Netanjahu.

„Nikad neću zaboraviti da nas je Bibi Netanjahu izneverio“, rekao je predsednik Tramp kasnije u govoru o atentatu na Sulejmanija.

U drugom intervjuu, Tramp je takođe sugerisao da je očekivao da Izrael odigra aktivniju ulogu u napadu i požalio se da je Netanjahu bio „spreman da se bori protiv Iraka do poslednjeg američkog vojnika“.

Iako je Trampova verzija događaja u međuvremenu osporena, u ono vreme se verovalo da je Netanjahu, koji je pozdravio ovo ubistvo, bio zabrinut da bi direktno učešće Izraela moglo da isprovocira masovni napad protiv njegove zemlje, ili od Irana direktno, ili od njegovih posrednika u Libanu ili na Palestinskim teritorijama.

Izrael je vodio rat iz senke sa Iranom, ali obe strane su pazile na to da zadrže borbu u okviru određenih granica, iz straha da će isprovocirati drugu stranu na sukob širih razmera.

Malo više od četiri godine kasnije, u aprilu ove godine, isti taj Benjamin Netanjahu je naredio izraelskim lovcima da bombarduju zgradu u iranskom diplomatskom kompleksu u Damasku, kada su između ostalih ubili dva iranska generala.

Potom je, u julu, izraelski premijer odobrio atentat na Fuada Šukra, Hezbolahovog vrhovnog vojnog komandanta, u vazdušnom napadu na Bejrut.

Reakcija aktuelnog američkog predsednika bila je navodno da ga opsuje, prema novoj knjizi Boba Vudvorda, koji tvrdi da je predsednik Džozef Bajden bio šokiran time da je izraelski premijer bio spreman da eskalira sukob koji je Bela kuća mesecima pokušavala da okonča.

„Znate, čitav svet sve više doživljava Izrael kao otpadničku državu, otpadničkog aktera“, navodno je izjavio Bajden.

Istog premijera, kog je jedan američki predsednik okarakterisao kao previše opreznog, njegov naslednik je osudio kao previše agresivnog.

• Iran raketama na Izrael: Koliki je napad bio i šta bi dalje moglo da se dešava
• Neprijateljstvo Izraela i Irana: Sve što treba da znate
• Odakle Izrael dobija oružje
• Kolika je vojna sila Irana u poređenju sa izraelskom

Ono šta razdvaja ove dve epizode je, naravno, 7. oktobar 2023. godine – najkrvaviji dan u istoriji Izraela i politički, vojni i obaveštajni propust katastrofalnih razmera.

Ono što ujedinjuje ta dva trenutka, međutim, jeste Netanjahu koji se oglušuje o volju američkog predsednika.

Oba ova faktora pomažu da se objasni način na koji Izrael uporno nastavlja da vodi aktuelni rat.

Najskoriji izraelski ratovi okončavali su se posle svega nekoliko nedelja, čim je međunarodni pritisak narastao toliko da su Sjedinjene Američke Države počele da insistiraju na obustavi vatre.

Žestina i razmere napada Hamasa na Izrael, efekat na izraelsko društvo i osećaj bezbednosti, znače da je ovaj rat morao da bude drugačiji od svih skorašnjih sukoba.

Za američku administraciju koja šalje Izraelu oružje vredno milijarde dolara, smrt palestinskih civila i patnja u Gazi bili su duboko neprijatni i politički štetni po administraciju.

Za kritičare Amerike u regionu, naizgled nesposobnost ove supersile kad je u pitanju uticanje na najvećeg korisnika američke pomoći je zbunjujuća.

Čak i nakon što su američki lovci učestvovali u odbijanju iranskih napada na Izrael u aprilu – jasan znak koliko izraelska bezbednost zavisi od njenog većeg saveznika – Izrael je nastavio da odbacuje pokušaje da se promeni tok ovog rata.

Ovog leta Izrael je odlučio da eskalira sukob sa Hezbolahom, bez prethodnog traženja dozvole od Sjedinjenih Američkih Država.

Kao izraelski premijer sa najdužim mandatom, Netanjahu je naučio na osnovu više od 20 godina iskustva da je američki pritisak nešto što može da istrpi, pa čak možda i ignoriše.

Netanjahu zna da SAD, naročito u izbornoj godini, neće preduzeti korake koji će ga skrenuti sa odabrane putanje (i veruje, u krajnjem slučaju, da se bori i protiv američkih neprijatelja).

Drugačija računica

Naročito kad je u pitanju ova najnovija eskalacija, bilo bi pogrešno pretpostaviti da Netanjahu deluje izvan okvira izraelskog političkog glavnog toka.

Ako ništa drugo, na njega se vrši pritisak da bude još oštriji i da udari jače na Hezbolah, ali i Iran.

Kad su prošlog meseca SAD i Francuska izradile plan za obustavu vatre u Libanu, kritika predloženog 21-dnevnog primirja potekla je od opozicije, i glavne levičarske grupacije u Izraelu, baš kao i od desničarskih partija.

Izrael je rešen da sada nastavi sve ratove, ne samo zato što veruje da može da istrpi međunarodni pritisak, već i zato što se tolerancija Izraela prema pretnjama sa kojima se suočava promenila posle 7. oktobra.

Hezbolah godinama nije krio cilj da izvrši invaziju na Galileju u severnom Izraelu.

Sada kada je izraelska javnost iskusila realnost boraca koji upadaju u njihove domove, ta pretnja ne može da se zauzda, ona mora trajno da se otkloni.

Izraelski doživljaj rizika takođe se promenio.

Dugogodišnje predstave o vojnim crvenim granicama u regionu su iščezle.

U protekloj godini je počinjeno nekoliko činova koji su mogli, sve donedavno, da dovedu do totalnog sukoba, zasuvši bombama i projektilima Teheran, Bejrut, Tel Aviv i Jerusalim.

Izrael je ubio vođu Hamasa dok je bio iranski gost u Teheranu; takođe je likvidirao čitavo liderstvo Hezbolaha, među njima i Hasana Nasralaha; ubio je više iranske zvaničnike u diplomatskim zgradama u Siriji.

Hezbolah je ispalio više od 9.000 projektila, raketa i dronova na izraelske gradove, među njima i balističke projektile na Tel Aviv.

Huti, koji uživaju podršku Irana u Jemenu, takođe su ispalili krupne projektile na izraelske gradove, koje je presrela izraelska odbrana kad su ponovo ušli u Zemljinu atmosferu iznad centralnog Izraela.

Iran je pokrenuo ne jedan, već dva napada na Izrael u proteklih šest meseci, sa više od 500 dronova i projektila.

Izrael je izvršio invaziju na Liban.

Bilo šta od ovoga je moglo, u prošlosti, da dovede do regionalnog rata.

Činjenica da nije promeniće način na koji inače oprezan i rizicima nesklon izraelski premijer odlučuje koji će mu biti naredni korak.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]