Boks: Kad su tvrde jugoslovenske pesnice donosile olimpijske medalje

Kada se 22-godišnji jugoslovenski bokser Anton Josipović na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. peo na pobedničko postolje, znao je da će uslediti zvižduci.

Dodelili su mu medalju, stavili mu na glavu lovorov venac i intonirana je himna „Hej Sloveni“, ali publika nije bila baš najzadovoljnija.

Ivander Holifild, jedan od najvećih bokserskih šampiona 1980-ih i 1990-ih, poznat i po kraćem uvetu usled čuvenog ugriza Majka Tajsona, stajao je levo od njega na postolju.

Američki bokser diskvalifikovan je u polufinalu kategorije do 81 kilograma, kontroverznom odlukom jugoslovenskog sudije Gligorija Novičića, iako je nokautirao protivnika.

„Pokojni novinar Politike Slobo Momčilović mi neki dan uoči dodele kaže: ‘Svi će biti protiv tebe, zviždaće ti i gađaće te, a ti se lepo popni, pozovi Holifilda pored sebe i pokazaćemo im mi'“, priseća se 61-godišnji Josipović u razgovoru za BBC na srpskom.

„To sam i uradio i samo čuješ – aplauzi. Izveli smo to momački“, dodaje uz osmeh.

• Mate Parlov – „bokserski genije, slučajni profesionalac i rođeni šampion“
• Marijan Beneš: Bokseri idu u raj
• Srpski boks uzvraća udarac

Josipovićevo zlato samo je jedna od četiri bokserske medalje tog leta 1984. u Gradu anđela, na najuspešnijim olimpijskim igrama za Jugoslaviju u istoriji.

Među čak 18 odličja su i srebro Redžepa Redžepovskog u kategoriji do 51 kilograma i bronze Aziza Salihua u superteškoj i Mirka Puzovića u kategoriji do 63 kilograma.

„To je za mene najlepši period karijere, iskustvo koje nikada neću zaboraviti“, kaže Puzović za BBC na srpskom.

Tri bokserske priče

• Jedno kobno „stop“

Josipović se uopšte nije borio za zlato, medalja mu je dodeljena za zelenim stolom, što je sve posledica Holifildovog slučaja.

Šta se zapravo desilo?

Pred kraj druge runde polufinala, Kevin Beri sa Novog Zelanda na trenutak je spustio ruke, što je Holifild iskoristio i snažnim udarcem ga poslao na pod.

Sudija Novičić je Beriju odbrojao do 10 i označio kraj meča.

Ipak, nokautirani Novozelanđanin je pobedio.

Holifild je diskvalifikovan zato što je poslednji udarac zadao tren nakon što je Novičić uzviknuo „stop“ i prekinuo meč.

Beri se plasirao u finale, ali, prema tadašnjim pravilima, bokser posle nokauta nije smeo u ring sledećih 28 dana – i eto zlata za Josipovića.

„Kad smo stigli u Los Anđeles, rekao sam sebi ‘hoću da ostanem ovde koliko god mogu, da se borim makar ispred mene bili Majk Tajson ili Muhamed Ali'“, navodi Josipović.

Član banjalučke Slavije u polufinalu je savladao Mustafu Musu iz Alžira, a prethodno Markusa Bota iz Nemačke.

Četrdeset godina kasnije, posebno pamti olimpijsko selo, gde ti je „sve nadohvat ruke“.

„Od frizerskog salona do perionica, sve je bilo džaba i ne treba ni zbog čega da se sekiraš, samo zbog rezultata“, seća se Josipović.

• Iz vojske u ring

Kapiten te selekcije bio je Mirko Puzović, nekadašnji bokser kragujevačkog Radničkog, koji Olimpijske igre u Los Anđelesu naziva najvećim uspehom karijere.

Posebno pamti to što je, kako kaže, video gomilu sportista za koje nikad u životu ne bi ni pretpostavio da je moguće, poput Holifilda i slavnog atletičara Karla Luisa.

„U to vreme bio sam u vojsci, nisam imao nikakve pripreme. Tek mesec dana pred Los Anđeles su me pustili sa odsluženja da treniram“, navodi 68-godišnji Puzović.

Zbog toga je, kaže, pred takmičenje imao veliku tremu, ali ne od protivnika, već zbog sebe.

„Ipak je to boks, trenirati i sparingovati mesec dana nije isto što i zvaničan meč“, kaže Puzović, dvostruki vicešampion Evrope i sedmostruki prvak Jugoslavije.

Pred prvi meč protiv Kanađanina Denisa Lambera celu noć nije spavao.

„Sve vreme sam razmišljao šta ću i kako ću“, priseća se.

Lamber je ipak savladan bez mnogo problema, potom Stiv Larimor sa Bahama i Žan Mbereke iz Kameruna, da bi ga u polufinalu savladao domaći bokser Džeri Pejdž.

Na kraju bronza.

„Nikada neću zaboraviti kad se to sve završilo, pa kada smo napravili veselje na tom sedmom ili osmom spratu hotela gde smo bili.

„Pili smo, igrali, baš je bilo nezaboravno.“

• Olivija Njutn Džon

Igru i ples posebno pamti i 61-godišnji Redžep Redžepovski iz Severne Makedonije – ali sa samog početka turnira.

„Olivija Njutn Džon je imala koncert za sportiste, otišli smo tamo i malo preterali… Ludnica je bila“, priseća se Redžepovski u razgovoru za BBC na srpskom.

„Ja mlad, 22 godine, voleo sam sport, ali i društvo i da igram malo disko, pa me i ona pozvala na binu sa njom da đuskam.“

Englesko-australijska glumica i pevačica, najpoznatija po ulozi u filmu Briljantin sa Džonom Travoltom, na kraju ga je, kaže, pohvalila da „dobro đuska“.

Ipak, to je sve imalo posledice.

„Malo sam previše pojeo i popio i sledećeg dana, majku mu, ne mogu nikako da skinem kilažu, tih poslednjih 200 grama pred meč… Sedim 20 minuta u sauni, kaplje znoj sa mene i ništa.“

U pomoć mu je uskočio tadašnji selektor reprezentacije Mate Parlov, jedan od najslavnijih jugoslovenskih boksera u istoriji.

„Vidi Mate da mi ne ide i kaže ‘ajde, praviću ti društvo’ i skinem ja tih 200 grama, ali on skine dva kilograma“, navodi Redžepovski.

„Imao je šta i da skine, ja nemam“, dodaje uz osmeh borac muva kategorije do 51 kilograma.

U prvom meču bio je bolji od Sangua Teraporna sa Tajlanda, potom i od Peta Klintona iz Velike Britanije, da bi u četvrtfinalu savladao Austrijanca Džefa Feneša, a u polufinalu Ibrahima Bilalija iz Kenije.

U finalu je poražen od američkog boksera Stiva Mekrorija.

„Teško ti od Amerikanca da uzmeš medalju u Americi, malo morgen“, kaže Redžepovski.

Jugoslavija i boks

Jugoslovenski bokseri sa Olimpijskih igara ukupno su doneli 11 medalja, što boks čini drugim najtrofejnijim sportom nekadašnje SFRJ.

Više olimpijskih medalja ima samo rvanje sa 16, dok su do 11 odličja došli i gimnastičari.

Sve to činilo je boks jednim od najpopularnijih sportova Jugoslavije, a boksere pravim superstarovima.

Olimpijske medalje Jugoslavije u boksu

• Meksiko 1968 – Zvonko Vujin, bronza
• Minhen 1972 – Zvonko Vujin, bronza; Mate Parlov, zlato
• Montreal 1976 – Tadija Kačar, srebro; Ace Rusevski, bronza
• Moskva 1980 – Slobodan Kačar, zlato
• Los Anđeles 1984 – Anton Josipović, zlato; Redžep Redžepovski, srebro; Mirko Puzović i Aziz Salihu, bronza
• Seul 1988 – Damir Škaro, bronza

Medalje su osvajane zato što se „znalo šta se i kako radi da bi se došlo do uspeha“, ističe Redžepovski.

Međutim, posle rata na području Jugoslavije, boks je dugo bio u nokdaunu.

„Bio sam ponosan na Jugoslaviju, za nju smo ginuli… Kad mi se Jugoslavija raspala, raspalo mi se sve“, kaže Josipović, etnički Hrvat rođen u Banjaluci, glavnom gradu Republike Srpske, jednog od dva entiteta Bosne i Hercegovine.

„Nikada nisam bio spreman za to, nisam verovao da će se to sve tako desiti.“

U tome vidi i razlog velikog pada boksa, dodajući da „bez ozbiljne države nema ni ozbiljnog sporta“.

Posle rata, olimpijsku medalju od zemalja bivše Jugoslavije uzela je samo Hrvatska – Filip Hrgović je u Rio de Žaneiru 2016. osvojio bronzu u superteškoj kategoriji.

Bokseri danas

Posle tog Los Anđelesa 1984, nekadašnje jugoslovenske boksere zadesile su najrazličitije sudbine.

Redžepovski je 1987. bio prvak Jugoslavije u lakoj kategoriji.

U penziju je otišao posle 120 borbi u amaterskom boksu, sa 110 pobeda, četiri nerešena rezultata i šest poraza, navodi se na sajtu Olimpijskog komiteta Srbije.

Po završetku karijere radio je kao trener boksa u rodnom Kumanovu, ali je teško živeo.

„Šta da ti pričam, bio sam socijalni slučaj, na 50 evra je bilo nas šest duša u kući – četvoro dece, žena i ja.

„Sada primam penziju zbog medalja, ali to je čisto da ne umreš, gde je da ostaviš neki dinar, putuješ, živiš?“.

Aziz Salihu, slavni teškaš sa Kosova, takođe je posle karijere teško živeo, odbivši penziju Srbije zbog podrške ideji nezavisnog Kosova.

• Muhamed Ali, nikad anđeo, zauvek najveći
• Len Džonson – bokserski as kome je rasizam zadao najteži udarac

Nekadašnji drugovi iz reprezentacije se i dalje redovno čuju.

„Bili su nam skoro njih devet iz Srbije, Puzović, Tadija (Kačar), malo odemo mi kod njih i tako“, kaže Redžepovski.

Puzović dodaje da se „baš juče čuo sa Antom“, kao i da je „nedavno išao kod Redže“.

„Održavamo ta prijateljstva, šta ćemo. A što se sporta tiče, brzo te zaborave, šta da vam kažem“, navodi Puzović, danas predsednik Saveta veterana Bokserskog saveza Srbije.

Od svih nabrojanih, Josipović je imao daleko najdramatičniji život.

U profesionalne boksere je prešao 1990, dobivši prvih osam mečeva, da bi 1994. i 1995. dva puta bio poražen od Asmira Vojnovića iz Hrvatske.

Dve godine kasnije, upucan je u Banjaluci, ali su ga „doktori nekako sačuvali u životu“.

„Posle smo se zezali, sledeći put moraju da probaju nekim eksplozivom, ovako im ne uspeva“, kaže Josipović.

Iako je „imao tih nesreća“, danas je „srećan i ostvaren“, a posebno ga raduje što je „dobrodošao svuda, od Skoplja do Ljubljane“.

I na prvi pomen Makedonije, odmah priča o Redžepovskom.

„On je dobrica, bili smo cimeri na Olimpijskim igram – iz jedne sobe dve medalje, bokte mazo.“

Medalju iz Los Anđelesa više nema.

Kako kaže, bila mu je kod prijatelja koji je imao sef, a koji je nekoliko godina posle rata opljačkan.

„Mogu oni da izdaju i repliku, samo moraš da odeš tamo gde si je osvojio. Mene u Los Anđeles put baš nije naneo, a i sve su teža i teža vremena.

„Kad mi je propala država, toliko i ne žudim za tom medaljom… Poklonio bih je Novaku Đokoviću da je nije osvojio, zaslužio je da je ima.“

Pogledajte video: Muhamed Ali i čuveni komentar

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]