Anđela Stanojević ima 28 godina.
Rođena je u Beogradu i živi običan život – ide na posao, druži se sa prijateljima, igra folklor, izlazi, šeta i čita knjige.
Istrčala je nekoliko polumaratona, iako je pre samo nekoliko godina imala 25 kilograma. Zbog anoreksije i bulimije imala je niz zdravstvenih problema, zbog kojih joj je i život bio ugrožen.
Borba je bila duga, ali je Anđela pobedila. Danas se sprema za prvi maraton – u Ljubljani 27. oktobra.
Ovo je njena priča.
- „Činilo mi se da tonem“ – žene u Srbiji o postporođajnoj depresiji
- „Bila sam spremna na sve, samo da mi bude dobro“
Ljudi misle da je anoreksija „samo kad si mršav“. Nije, to je poremećaj u glavi – anoreksija je imala moj um i telo pod kontrolom.
A moram da priznam da ni ja ne znam tačan uzrok svega. Psihijatri uvek kažu da je on negde daleko, u detinjstvu, ali ja ne znam gde.
Uglavnom, sve je počelo na prvoj godini fakulteta.
Celog života sam sve radila na vreme, igrala folklor 21 godinu, bila fino dete, završavala sve obaveze…
Kada je krenuo faks, neprestano sam učila i počela manje da jedem. Čak mi je i tada neko rekao nešto poput „mogla bi da malo smanjiš stomak“.
Pomislila sam, „ok, hajde da probam“.
Krenula sam da vežbam i vodim računa o ishrani, iako sam uvek pazila na to. Jednostavno ne volim brzu hranu.
Smršala sam nekih sedam kilograma i ljudi su počeli da mi govore da super izgledam. Valjda mi se to dopalo.
Onda je bilo, ajde još malo, pa još malo… I izgubila sam kontrolu.
Prestala sam da jedem, potpuno.
„Anoreksija najčešće tako počinje – željom da se oslabi kako bi se ‘postigla željena težina'“, kaže za BBC doktorka Sanja Životić, specijalista dečije i adolescentne psihijatrije u KBC Dragiša Mišović.
„Prvo ide izbegavanje hrane koja goji – što prikriva stvarni cilj, gubitak težine – a potom smanjivanje obroka i izračunavanje kalorijskih vrednosti, uz sve manje unosa hrane i tečnosti, nekada do potpunog izgladnjivanja.“
Kako navodi, to podrazumeva sakrivanje i bacanje hrane, izbegavanje obroka pred drugima, uzimanje obroka u neuobičajeno vreme ili striktno pridržavanje isplanirane satnice.
„Uz to se često praktikuje i preterano vežbanje, pa čak i korišćenje laksativa“, ističe ona.
Naravno, sve vreme sam lagala roditelje.
„Jela sam kod drugarice“ i tako to, pa sve u krug… A zapravo sam sama sebe lagala.
Oni su to odmah primetili, majka se veoma potresla, ali sam uspevala da je smirim.
Drugarica je živela u domu, pa sam stalno išla kod nje i to su takve neverovatne laži bile…
Bukvalno sam počela da izlazim iz kuće pre nego što svane, pre nego što se oni probude, i vraćala se kasno noću.
U međuvremenu im telefonom javim gde sam, kažem da sam jela i pila, da je sve dobro.
A zapravo krenem ujutru sa Novog Beograda, pešačim do fakulteta na Voždovcu i nazad. Šetam, šetam, šetam, a ne pojedem ništa.
U tom trenutku se nikada nisam merila ni pred kim. Nije bilo prilike, nikada nisam bila kući.
Lagala jesam, podesim vagu, prevarim…
Sada je to možda i smešno, ali tada nije bilo uopšte.
„Prema istraživanjima, jedna od 200 devojaka oboli od anoreksije nervoze, najčešće u uzrastu između 14. i 18. godine života“, kaže doktorka Životić.
„Tipično, poremećaj počinje u pubertetu ili u srednjoj adolescenciji, a bolest se javlja i kod mladića, u pet do deset odsto od ukupnog broja obolelih.“
Jedno vreme sam, na primer, jela šaku badema na tri dana.
Poslednjih dana nisam jela uopšte. Baš ništa… Sedam, osam litara vode dnevno, šolju kafe i to je to.
Tada sam imala 25 kilograma. Mislim da ni u prvom osnovne nisam imala toliko.
A kad imaš 25 kila tebi je uvek hladno. Uvek.
Odem u kafanu, svi u majici na bretele, a ja obučem dva sakoa i tresem se od zime.
- Bodibilderka koja je pobedila depresiju
- Kako da se naspavate „kao čovek“
- Kad alkohol ošteti mozak: I zdravstveni problemi i osude
Da ne govorim o sedenju… Nisam mogla da sednem na stolicu. Tvrdo. Nigde nisam mogla da sednem.
Teško mi je bilo i da ležim, sve je bilo teško. Sve te žulja, sve te boli.
To je pakao.
Na kraju sam počela da padam na ulici, uz stepenice nisam mogla da se popnem… Poslednji put kad sam pala pokušala sam da otvorim vrata od lifta i nisam imala dovoljno snage.
Čini mi se da ni tada nisam bila sasvim svesna u kom sam stanju.
Naravno da nikada sama ne bih otišla kod lekara, ali tada je već bilo „ne pitaš se ništa, idemo“.
Doktorka Životić kaže da se uz promene težine istovremeno odvija „nevidljivi deo poremećaja“.
„Okolina to u početku najčešće ne opaža“, ističe ona.
„Reč je o nerealnom sagledavanju svog tela u ogledalu, uz strah od hrane i strah od dobijanja na telesnoj težini. Zbog toga osoba koja pati od anoreksije nervoze, koliko god imala kilograma, sebe doživljava debelom“.
To uvek ima i brojne posledice, dodaje.
„Stradaju gotovo svi organski sistemi… Praktično, nijedan ne ostaje pošteđen, a poremećaj metabolizma i hormonski poremećaji mogu dovesti do teških oštećenja, nekada i sa fatalnim ishodom.“
Šest meseci ranije sam sa najboljom drugaricom bila kod lekara.
Ona me je molila, kao i svi, ali je možda njoj bilo najlakše da mi priđe.
„Ajde, molim te, samo da odemo, da porazgovaraš sa njima“, rekla je i zakazala mi u KBC Dragiša Mišović.
Otišli smo tamo i zatekli gomilu devojaka koje su izgledale dosta bolje i zdravije od mene.
Sećam se mog komentara „ma daj, bre, vidi ih, ne izgledam ja tako“.
A kad sam ušla kod doktorke, ona se žena šokirala… Rekla mi je da odem odmah po papire, uzmem stvari i dođem da ostanem u bolnici.
Izašla sam iz ordinacije, pocepala krišom papire i rekla joj „nisam ja za ovo, idemo kući“. Tako je i bilo.
Sledeći put sam završila na VMA.
„Da si došla sedam dana kasnije bilo bi kasno„, rekla mi je doktorka.
To je bila druga godina fakulteta.
„U psihološkom smislu može se javiti čitav niz simptoma – neraspoloženje, bezvoljnost, iritabilnost, nesanica, nisko samopoštovanje, snižena koncentracija, pa sve do ideja o samoubistvu“, navodi doktorka Životić.
„Stopa smrtnosti kreće se od sedam do 15 odsto i posledica je telesnih oštećenja ili samoubistva.“
Sve to, ističe, često je praćeno problemima u socijalnom funkcionisanju.
„Odnosi sa drugima osiromašuju ili se gase, osoba se izoluje, svoje dotadašnje aktivnosti i interesovanja zapostavlja, svodi na minimum“, kaže Životić.
Oporavak nije bio lak.
Krenula sam redovno kod psihijatra, psihologa, dijetologa, koga sve ne.
Ne kažem da oni nisu radili dobro, nisam doktorka pa da znam, ali tu je bilo problema, nije bilo lako.
I dalje sam lagala. Kod psihijatra nikada ne kažem sve...
A oni su se uplašili za mene i bilo je „ajde sad sve – i lekovi i hormoni…“ Tu se ja naglo ugojim, što mi je bio veliki šok.
Onda je nastupio period koji mi je bio dosta teži…Počela sam sa bulimijom.
To je bilo baš mučenje.
Čim pojedem malo više od onoga što ja mislim da je u redu – a nemam pojma šta je pristojna porcija – odmah se prejedem.
Onda ispraznim ceo frižider, pojedem ceo porodični sladoled, na hleb namažem… Ma sve živo. Samo zato što znam da ću to da povratim. Sve sa namerom.
Kao, povratiću i biću ok. Naravno da nisam bila ok.
Glupo zvuči, ali kad sam imala anoreksiju gotovo sam bila srećna, a sa bulimijom potpuno nezadovoljna, iako sam bila koliko-toliko zdravija, iako sam povraćala posle svakog jela.
Znala sam da su moji roditelji ok, jer su me videli da jedem, to mi je bilo bitno.
Doduše, bili su ok sve dok me nisu provalili. Ne sećam se kako se to dogodilo, majka me je verovatno čula da povraćam.
Sve to je trajalo do pre godinu dana… Tada sam počela da radim, došle su neke nove obaveze, trčala sam i sve to mi je pomoglo.
Mislim da su mi više pomogli roditelji, prijatelji i sport, nego terapije i lekovi koji te samo smire i uspavaju…
Pomislim na to ponekad i danas, ali kažem sebi „ne, Anđela, nećeš to raditi.“
Životić kaže da je bulimija često duže skrivena, jer osoba ima težinu koja je u granicama uobičajenog.
„Ona, u naletima, unosi hranu, obično krišom, ponekad i u nezamislivo velikim količinama.
„Na trenutak oseća olakšanje od napetosti koja je prethodno bila prisutna, a odmah zatim psihološki užas, obično u vidu griže savesti, što privremeno rešava namernim izazivanjem povraćanja.“
Sa trčanjem sam počela pre oko dve godine. Sasvim slučajno, iz nekog inata.
Jer „naravno da mogu da istrčim polumaraton, šta“.
Prija mi, srećna sam. Kad istrčim bude mi super. To je više od prelaska kilometara.
Taj osećaj kad završiš… Ne znam kako bih to objasnila.
Baš je borba sa samim sobom. Naročito te veće dužine kada ti hiljadu puta kroz glavu prođe „ma šta mi ovo treba, zašto ja ovo sebi radim, bolje da stanem…“
I tu se boriš sa sobom…
„Ajde, izdrži…“ I pobedim sebe svaki put.
Šta znam, stvarno sam ranije bila srećna, polagala sve žive ispite, sve mi je išlo lepo.
Jedino zbog čega bih volela da vratim vreme jeste što sam roditeljima napravila problema i problema.
Zbog toga mi je baš žao, znam da su bili beskrajno tužni. Ovo sve ostalo nije bilo teško, bulimija mi je mnogo teže pala.
Ja pritom ne volim da jedem gomilu stvari… Da postoji tabletica za doručak, ručak i večeru bilo bi super. I da imam kafu i vodu, milina.
Volim grejp i badem.
Uzroci nastanka poremećaja ishrane su kompleksni – biološki, psihološki, socijalni, navodi doktorka Životić.
„Istraživanja pokazuju da u određenom broju slučajeva postoji genetska predispozicija za poremećaje ishrane, izolovano ili u kombinaciji sa nekim drugim psihijatrijskim poremećajima.
„U nekim slučajevima prisutno je i iskustvo zlostavljanja, uticaj mogu imati psihološki faktori unutar porodice, socijalni faktori, ali i kompleksni faktori unutrašnje psihološke dinamike“.
Tu je još jedna stvar – vreme u kojem živimo.
„Nametnuti kriterijumi mršavosti kao jedine poželjne estetike i formule za ličnu i društvenu uspešnost i ostvarenje mogu doprineti razvoju bolesti“, ističe ona.
Nisam brojala medalje, ali imam ih dvadesetak.
To su sve trke od po pet, deset kilometara ili polumaratoni.
Maraton još nisam istrčala, ali se spremam za Ljubljanu 27. oktobra, a volela bih da istrčim i maraton u Atini.
Najdraža trka mi je Beogradska ponoćna trka (Belgrade midnight run) jer počinje noću i kao startni broj dobiješ kombinaciju brojeva.
Onda dobiješ kovertu u kojoj ti piše šta je svaki broj – koje lokacije za koji period treba da istrčiš.
Na primer, Marakana, Sajam… I nema pravila, možeš da trčiš kuda god želiš.
Ima tako baš zabavnih stvari. Ako ne trčite, počnite.
Danas trčim skoro svaki dan. Barem pet kilometara, ne mora više.
I dalje treniram folklor, pa teško uspevam da organizujem posao, koncert, trčanje… Ali plivam, borim se.
„Prvi korak lečenja je prepoznavanje i prihvatanje činjenice – pre svega kod roditelja – da se radi o bolesti, a ne o hirovitom ponašanju“, navodi Životić.
„Do oboljevanja, one koji pate od anoreksije okolina bi obično opisala kao poslušne, odgovorne, tihe i neupadljive.
„Kod onih koji boluju od bulimije nešto je izraženija slaba kontrola impulsa, razdražljivost, sklonost ka upuštanju u opasne situacije, te tu ponekad viđamo i udruženu zloupotrebu alkohola i psihoaktivnih supstanci.“
Kako kaže, lečenje je uvek kompleksno i dugotrajno.
„Potrebno je obratiti se stručnjaku iz oblasti mentalnog zdravlja, a u lečenje se uključuju i adolescent i čitava porodica.
„Brzog i lakog rešenja jednostavno nema.“
Prva stvar na koju pomislim kad se osvrnem je zašto sam sve to sebi dozvolila i dopustila.
Onda pomislim kako oko sebe imam strava ljude, koji su čak i tada bili tu za mene.
Žao mi je što sam neke stvari… Pokvarila, da ne kažem neku ružnu reč.
Napravila sam hiljadu problema koje bih volela da nisam, ali dobro, to je samo još jedna životna lekcija.
Doduše, lekcija koja nikada više ne bi smela da se ponovi.
U okviru KBC Dragiša Mišović u Beogradu postoji Bolnica za psihijatriju, sa odsekom za adolescentnu psihijatriju i psihoterapiju.
Tamo se leče pacijenti oboleli od poremećaja ishrane, anoreksije i bulimije.
Kontakt telefon je 011/3630764.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
