Devet je ujutru, sunce još nije doseglo zenit, a Suvada Selimović zaliva cveće ispred kuće u selu Đulići, u istočnoj Bosni i Hercegovini.

Većina kuća u njenoj ulici ima okrečene fasade, uređena dvorišta i bašte u kojima se gaji povrće.

Pre 25 godina, kada se Suvada vratila iz izbeglištva, ovo selo, udaljeno deset kilometara od Zvornika, izgledalo je potpuno drugačije.

Mnoge kuće su bile spaljene, a prozori i vrata zakovani daskama ili pokriveni najlonom svedočili su o razaranjima tokom ratnih sukoba u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995.

Tri dana posle početka rata u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici, 8. aprila 1992. srpske snage, sastavljene od pripadnika paravojnih formacija i teritorijalne odbrane, uz oružanu podršku Jugoslovenske narodne armije (JNA) i srpskih policijskih jedinica, zauzele su Zvornik.

Sela zapadno od Zvornika bila su blokirana, bez hrane i struje, a od žitelja se zahtevalo da predaju oružje.

Stanovnike Đulića, ali i nekoliko sela u okolini, koji su bili Bošnjaci, naoružane srpske jedinice proterale su iz kuća 1. juna 1992.

Bili su okupljeni na livadi, koju u selu nazivaju Bijeli potok, gde su razdvojeni muškarci od žena i dece.

Vojnici su dovezli kamione i poslali muškarce u nepoznatom pravcu, dok su žene odvezene do Tuzle, na teritoriju pod kontrolom bosanskih muslimana.

Suvada je tada poslednji put videla muške članove porodice.

Imala je 27 godina i troje dece.

Rat je provela u Sloveniji kao izbeglica, a posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. poželela je da se vrati kući.

Posle završetka rata u Bosni i Hercegovini, kuće u njenom selu i okolini obnovile su žene.

Udruživanje žena: Izgradnja kuća i psihička obnova

U podne vrelog letnjeg dana, sunce je nemilosrdno prema kukuruzu i voću, zasađenom na njivama na obodu Đulića, a u prohlađenoj prostoriji u seoskom domu kulture veoma je prijatno.

Suvada kuva kafu u velikom lončetu – ovde je ona domaćica, sedimo u prostorijama udruženja Anima 2005 za mirovni aktivizam i ekonomsko osnaživanje žena, koje je osnovala.

Dok je obnavljala kuću 2003. i priseća se kako je „bila u trenerci, radila na mešalici“, čula je da grupa žena iz Tuzle predstavlja projekat pomoći povratnicama i da traže osobu koja bi okupila žene u ovom selu kako bi se sprovodio program psihološke podrške.

„Niko nije to hteo, pa sam se ja javila.“

Selo Đulići u istočnoj Bosni obnovile su žene

U tom trenutku, u prostorije Anime 2005 stižu njene saborkinje i prijateljice Ramiza Velagić i Razija Šabić.

Piju kafu, pale cigarete, odgovaraju ljubazno, ali uzdržano na naša pitanja.

„Poznajem se s Suvadom dugo,“ počinje Razija tiho da govori, „mi smo kopale zajedno, ona se bavila poljoprivrednom proizvodnjom“.

„Pomogla mi je u svemu. Dala mi je jednu motiku, imam je i dalje.“

Nežne građe, sede kose, vezane u rep, u cvetnoj haljini, Razija sedi na kauču i drži hladnu oblogu preko stopala, jer ju je tog jutra ujeo stršljen.

Atmosferu menja dolazak Safete Avdić, koja će odmah preuzeti glavu reč.

„Meni je ovo udruženje pomoglo najviše u psihičkom smislu, psiha nas je pratila u ratu, psiha nas je pratila u izbeglištvu, psiha nas je čekala u povratku, mi nismo imali gde to opterećenje da podelimo“, objašnjava ona.

„Bila sam u klinču, sva povijena, ali više nisam, sad sam neka druga ja.“

Godine razgovora o traumama, uz stručnu podršku, pomogle su ženama dok su im deca bila mala, a one pokušavale da same izgrade novi život.

Kada su se vratile iz izbeglištva, u njihovim kućama bili su Srbi iz drugih delova Bosne, najčešće iz Sarajeva, kojima su opštinske vlasti obećale da će moći da žive tu.

Proces vraćanja kuća u vlasništvo trajao je nekoliko godina, a obnovu su pratile provokacije komšija.

Suvada se seća kako je bila sama, bez telefona u kući, a celu noć bi čula četničke pesme i pucnje u vazduh ispod prozora.

„Iz bola i patnje, rodila se hrabrost,“ kaže ona.

Pošto je bila prva povratnica u selu, Safeta se suočavala s krađom materijala za obnovu kuće, dobacivanjima mladih koji bi ponekad parkirali automobile i uperili svetla ka njenoj kući „kao da su reflektori“.

Sve incidente je prijavila, seća se ona.

„Za mesec dana u Zvorniku imala sam 30 prijava.“

Maloletnom sinu je objasnila da mora da bude hrabar.

„Ne smeš lajati, ne smeš izazivati, ali ne daj nikome od dece da udari na tebe.“

U njenoj kući su kasnije boravili mnogi povratnici i tog perioda se seća s radošću.

„Bilo je i lepih trenutaka kad smo bili zajedno, kada se poređamo kao sardine, nekako je drugačije bilo, sada se svako svojim vratima zatvorio.“

Pogledajte video: Opsada Sarajeva tri decenije kasnije: „Imali smo vrelu krv, al’ tanku pamet“ – priče maloletnih dobrovoljaca

Opsada Sarajeva: Priče maloletnih dobrovoljaca

Sve četiri žene insistiraju da ne bi mogle da obnove kuće, da se nisu međusobno pomagale.

„Niko nije radio za sebe, zajedno smo čistile ruševine, sređivale kuće, nas pet-šest kopa danas kod jedne, sutra kod druge žene, istovarivale smo građevinski materijal ručno“ kaže Ramiza Velagić.

Njena kuća je bila minirana, a izgradila ju je ponovo uz pomoć drugih povratnica, jer „uvek neko nešto zna da radi, što ti ne umeš“.

Odgajila je dve kćerke, bavila se poljoprivredom i uzgajala stoku.

„Kada su se kćerke udale, sve sam stopirala i posvetila se sebi“, objašnjava s osmehom.

„Došla sam kod Suvade da se družimo.“

„Na rehabilitaciju,“ dodaje Safeta, a smeh odzvanja sobom.

‘Ne ponovilo se nikom’

Poruke ohrabrenja ženama, slogani kojima se poziva na mir i toleranciju i veliki broj fotografija ispunjavaju zidove ove prostorije.

Na mnogim fotografijama, Suvada i njene prijateljice su u Beogradu, gde ih je primila antiratna organizacija Žene u crnom.

Kako Suvadu vide kao predvodnicu, nekoga „ko lomi led“, posle njenih brojnih poseta srpskoj prestonici krenule su i one s njom.

„Da sam pošla sama, možda bih imala sumnje, ali pošto ide Suvada, idem i ja, ako se žene ne boje, što bih se ja bojala,“ kaže Ramiza.

Razija im se nije nikada pridružila na putovanjima za Beograd.

Odmahnuvši glavom, Safeta kao da pokušava da kaže prijateljici da joj se ništa ne bi desilo u Srbiji.

„Ne mogu, počnem da plačem i gušim se, kad na to pomislim,“ kaže Razija, držeći se za grkljan.

„Zašto bih išla da nekome pravim problem.“

Stresla se, obuhvatila je sebe rukama i nastavlja: „Kad si u nekim godinama, sve manje možeš da podneseš.“

„Kada su naši nađeni i bili su u onim vojnim kesama, tad sam sve gledala, a sad na filmu ne mogu da gledam mrtve ljude, sve me to potrese.“

„Ne ponovilo se nikome“, nekoliko puta će ponoviti tokom razgovora.

Razijin suprug i brojni muški članovi porodica ove četiri žene pronađeni su u nekoliko masovnih grobnica u okolini Zvornika i pokopani su na mezarju, što je groblje na kome se muslimani sahranjuju, u Gornjoj Kalesiji.

Kada su pronađene prve masovne grobnice u okolini Zvornika, nije postojao zajednički prostor za ukop i mnogi su sahranili članove porodica u selima.

„Da sam ja mog muža ili devera ukopala tako, njega više ne bi bilo, on se briše s evidencije. A ovako, svi su pokopani tu. Mislim da će istorija nekad pisati o tome“, kaže Safeta.

Rat u Ukrajini im je otvorio bolna sećanja.

Suvada kaže da, kad je počela ruska agresija na Ukrajinu, deset dana nije spavala i da je samo gledala vesti.

„Ja to ne mogu da podnesem“, kaže Razija, „ali, eto sve se preživi“.

U prostoriji je zavladao muk i žene su se prepustile mislima.

Jedna od fotografija na zidu je isečak iz novina s naslovom je „Presuda Grujiću i Popoviću“, ispod koga piše „Žrtve iz Zvornika smatraju presudu sramnom“.

Među okupljenim ljudima na stepeništu specijalnoj suda u Ustaničkoj ulici u Beogradu stoji Suvada Selimović.

Zvornik II: Suđenje u Beogradu i nezadovoljstvo žrtava presudom

Još u izbeglištvu Suvada davala izjava o tome šta se dogodilo na Bijelom potoku 1. juna 1992.

„Čula sam pucnje, ali nisam videla da je neko ubijen“, kaže ona.

Međutim, muža Hasana, devere i svekra nikada više nije videla.

Oni su među 700 muškaraca koji su kasnije ubijeni na nekoliko lokacija u blizini Zvornika.

Posmrtni ostaci njenog supruga pronađeni su u masovnoj grobnici Crni vrh, a on je sahranjen u Gornjoj Kalesiji 2008.

Tačno mesto ubistva nije poznato, ali saznala je tokom suđenja za ratne zločine u Beogradu da je Hasan bio u grupi ljudi koji su sa Bijelog potoka odvedeni u Tehničko-školski centar u obližnjem Karakaju.

„Tu ih je odmah 200 umrlo, jer im je puštana nekakva vodena para, a ostali su probili zid da bi došli do vode“, kaže ona drhtavim glasom.

Za deportaciju stanovništva i prisilno preseljenje u zvorničkoj oblasti pred Međunarodnim sudom za ratne zločine na području bivše Jugoslavije u Hagu osuđeni su Momčilo Krajišnik, Radovan Karadžić, Biljana Plavšić.

Godine 2003. osnovano Tužilaštvo za ratne zločine i Veće za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu.

Tadašnja tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte odlučila je da slučajevi u kojima potencijalni izvršioci koji nisu visoko pozicionirani treba da budu prebačeni lokalnom pravosuđu, kaže za BBC na srpskom Vladimir Vukčević, bivši tužilac za ratne zločine.

Postojali su kriterijumi po kojima su određene zemlje preuzimale suđenja, u zavisnosti od mesta izvršenja, mesta na kojima su optuženi živeli i bili uhapšeni, pa je slučaj ratnih zločina u Zvorniku dodeljen tužilaštvu u Beogradu, kome su predate izjave svedoka, objašnjava on.

Za zločine progona, prisilnog preseljenja, nečovečnog postupanja prema zatvorenicima i ubistva, ranjavanje, gušenje, u Tehničkom centru Karakaj, Domu kulture Pilica i ubistva najmanje 400 civila u Gerinoj klanici u Karakaju 8. juna 1992. optuženi su bili Branko Grujić, ratni predsednik opštine Zvornik i Branko Popović, bivši komandant Teritorijalne odbrane ovog grada u predmetu Zvornik 2.

U periodu od 2003. do 2007, klima u društvu je bila nova, s puno očekivanja i nagoveštaja da će suđenja početi da se organizuju, opisuje atmosferu pre početka procesa Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo, koja je predstavljala žrtve na suđenju.

Pripremu suđenja i vođenje postupka smatra dobrim, pa je očekivala „potpunu pravdu, a ono što se dešavalo pri kraju suđenja vodilo je drugom zaključku i ta pravda je bila manjkava“.

Vukčević kaže da su ljudi iz Tužilaštva išli u Zvornik, razgovarali sa predstavnicima udruženja nestalih i pokušavali da ih ubede da svedoče na suđenju.

Suvada Selimović se seća kada je prvi put išla u Beograd da prisustvuje suđenju sa još dvoje predstavnika udruženja porodica nestalih u Zvorniku i dva novinara.

„Celim putem, niko nije rekao nijednu reč“, kaže.

Suđenje je pratila pet godina, a tokom postupka iskaz je dalo više od 160 oštećenih i svedoka i ona je bila među njima.

Ahmet Grahić, predsednik Udruženja nestalih i zarobljenih lica u Zvorniku, takođe je svedočio na sudu u Beogradu, a tužilaštvu je predao spiskove nestalih, koje su skupili članovi udruženja.

Nije polagao velike nade u sud, ali je presudu doživeo kao „poniženje za porodice“.

Branko Grujić, ratni predsednik opštine Zvornik, osuđen je na šest godina, a Branko Popović, bivši komandant Teritorijalne odbrane ovog grada, na 15 godina zatvora.

Nataša Kandić ukazuje da je optužnica tokom postupka revidirana i „da se išlo na minimiziranje odgovornosti Grujića, a prebacivanje većeg tereta odgovornosti na Popovića“.

Grujić je osuđen za uzimanje talaca, nečovečno postupanje prema njima, na prinudno raseljavanje sela Kozluk, uzimanje talaca iz sela Đulići.

Postoji deset i više različitih izvora, koji potvrđuju da je ubijeno 700 Muslimana izdvojenih na Belom potoku 1. juna 1992, kaže ona.

Pročitana su imena samo 370 žrtava u presudi, sud je odlučio da prihvati iskaze i materijalne dokaze, koji su imali najviši nivo dokazne vrednosti, jer u tom trenutku još nisu pronađene sve masovne grobnice i nisu identifikovani svi ubijeni.

Tužilac Vukčević ukazuje da je u na suđenju u slučaju Zvornik 2 „prvi put na neki način uključena komandna odgovornost, iako ona ne postoji u našem zakonu, kroz takozvano saizvršilaštvo“.

Na ovu činjenicu skrenuli su pažnju i advokati odbrane posle čitanja presude.

„Presuda predstavlja presedan, u smislu novih elemenata krivično pravne odgovornosti za radnju propuštanja (da se spreči zločin)“, izjavio je Miroslav Perković, branilac Branka Popovića za televiziju B92 posle čitanja presude.

Dodao je da je sud prihvatio tezu optužbe, „maltene išao po komandnoj odgovornosti, a koja je isključena po osnovnom propisu i odredbama krivičnog zakona, koji su se tada mogli primeniti“.

„Kazna jeste niska“, priznaje Vukčević, „ali Grujić i Popović nisu neposredni počinioci, za najteže zločine se dobijala kazna od po 15 godina“.

Porodice žrtava su razočarane presudom, tvrdi Nataša Kandić.

„To su čitava sela u kojima nema muškaraca.“

Ipak ističe da je prve dve godine suđenja, ono „bilo besprekorno“, kao i da sudski spis pruža „forenzičku sliku o tome šta se događalo u Zvorniku 1992″.

Tokom obrazloženja presude, predsednica sudskog veća Tatjana Vuković rekla je da je Branko Popović „čovek državne bezbednosti Srbije i da je vodio paravojne formacije u Zvorniku, bio je u kontaktu s komandantima tih jedinica Željkom Ražnatovićem Arkanom i Miloradom Ulemekom Legijom, kao i da je Jugoslovenska narodna armija bila umešana u dešavanja u Zvorniku“.

Sve je manje interesovanja za temu ratnih zločina u Srbiji, ali i u Bosni i Hercegovini.

Još 420 ljudi na spisku Udruženja porodica nestalih i zarobljenih lica u Zvorniku se vodi kao nestalo.

Tužilaštvo u Bosni i Hercegovini je sporo u procesuiranju ljudi koji su učestvovali u zločinima, kaže rezignirano Ahmet Grahić.

„Svedoci umiru, više neće imati ko da svedoči.“

‘Pčelice su tu, ali matice nema‘

Udruženje Anima 2005 sada se manje bavi direktnom psihološkom podrškom ženama, već podstiče druženje, organizuje putovanja i izleta.

„Žene iz ovog kraja toliko su radile, toliko se borile, nikad nisu išle na godišnji odmor, a u poslednjih pet godina organizujemo putovanja, druženja,“ kaže Suvada.

Među članicama udruženja ima žena koje su izgubile decu, „a one nikada ne bi išle na neku proslavu u hotel ili restoran,“ objašnjava ona.

„Ali kad to organizuje udruženje, kao da sebi kažu, mogu i ja da idem, to im je neka vrsta pokrića.“

Sve osećaju potrebu za druženjem, pošto se „tu opustimo ženski ili ženturački„, tvrdi Safeta.

Ramizu, koja je najviše ćutala tokom razgovora, ovo je konačno nasmejalo.

„Lepo mi je, volim ovo druženje.“

I dalje pomažu jedna drugoj u poljoprivrednoj proizvodnji, iako priznaju da to rade u manjem obimu nego nekad.

Kada su nedavno prodavale proizvode na sajmu u Tuzli, Suvada nije bila sa njima, pa je Safeta preuzela njenu ulogu pred okupljenim novinarima.

„Pčelice su tu, ali nema nam matice,“ rekla im je tada.

Suvadi nije teško da se bavi organizacijom i predstavljanjem žena i njihovih proizvoda, a aktivizam shvata „kao sastavni deo života, bez koga bih nestala“.

„Imam prijateljice svuda, ne treba mi ništa drugo, nisam usamljena, srce mi je puno.

„To je bogatstvo“, zaključuje ona.

Pogledajte video: Bosna i Hercegovina i rat: „Gde ima dima, ima i vatre“ – porodice poginulih u strahu od novog sukoba