Bosna i Hercegovina i Srebrenica: „Mi smo ovde zanimljivi samo nekoliko dana godišnje“

„Ljudi koji prvi put ovde dođu, osete negativnost. Ima nečeg u Srebrenici magnetičnog, lepog, ali istovremeno se oseća zlo i tama.“

Ovako grad u kome je rođen i u kome danas živi opisuje diplomirani, a nezaposleni pravnik Muamer Čivić.

Bošnjak po nacionalnosti, Čivić kaže da u Srebrenici danas Srbi, Bošnjaci i Hrvati žive normalno, pomažu jedni drugima, ali su u središtu pažnje jedino u julu, kada se obeležava godišnjica genocida u kome su jedinice vojske Republike Srpske ubile više od 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka.

„Mi ovde živimo normalno jedni sa drugima cele godine, onda u julu dođu političari, novinari, diplomate, daju razne izjave, istraumiraju ljude, poremete izgrađene odnose i odu, a mi ostajemo prepušteni sami sebi i moramo opet da gradimo mostove“, priča Čivić.

„Ostalih meseci nismo interesantni nikome. I tako je od 11. jula do 11. jula, iz godine u godinu“, priča Muamer.

Genocid počinjen 1995. godine promenio je sliku ovog grada u kojem je pre rata živelo više od 36.000 ljudi.

Prema podacima iz 2016. godine, u Srebrenici i okolnim selima bilo je 11.698 stanovnika.

• Genocid u Srebrenici očima dece
• Genocid u Srebrenici: „Svaki mi je dan težak, nema šta da me obraduje“
• „Bilo nas je pet u vozilu – samo sam ja preživeo“: Tuzlanska kolona, 30 godina kasnije

‘Grad za najjače’

Muamer je pre 27 godina bio sa majkom u autobusu kojim su u Tuzlu prevoženi civili iz Srebrenice pošto su jedinice vojske RS zauzele grad.

Posle više od 15 godina, vratili su se u Srebrenicu.

Dočekala ih je kuća koja je nosila rane rata, a posledice sukoba osećale su se svuda.

„Prisutna je bila netrpeljivost, podele, bilo je izazovno vratiti se“, priča Muamer dok pali cigaretu.

Imao je samo sedam godina kada je 1992. počeo rat i zbog sukoba nije završio prvi razred osnovne škole.

U međuvremenu je naučio da svira gitaru, radio je u nevladinim organizacijama, diplomirao i sada je u potrazi za poslom.

Dok je odrastao u Tuzli, sanjao je da se vrati kući i Srebrenici.

Ipak, kaže da je bio veliki izazov doći u mesto „u kome je video i doživeo mnogo zla“.

Sa majkom je obnovio kuću i iza žute fasade u Ulici maršala Tita danas nema naznaka rata.

Ipak, u njegovom komšiluku i duž srebreničkih ulica mnogo je napuštenih kuća koje svedoče o stradanju i tragediji koja je pogodila ovaj grad.

Muamer kaže da je „u Srebrenici video i pakao i raj, doživeo i najteže i najlepše momente“.

„Dosta sam putovao, živeo u inostranstvu, po drugim gradovima Bosne i Hercegovine, ali ovde sam svoj na svome.

„Ovo je moj dom i jedino ovde osećam da sam kod kuće“, priča Čivić i gasi cigaretu.

Iako je želeo da se vrati, kaže da je i danas izazovno živeti u Srebrenici.

„Ovo je grad za najjače“, priča Muamer.

Dok čeka rezultate konkursa za posao, nada se da neće morati da ponovo napušta rodni grad.

Pogledajte i video o Fabrici akumulatora u Srebrenici danas

Opština kao posao snova

Kroz vrata zgrade građene u austrougarskom stilu, pred kojom se vijore zastave Republike Srpske, Bosne i Hercegovine i opštine Srebrenica, svakodnevno prođe stotinak zaposlenih u opštinskoj upravi.

Abdurahan Omić u kancelariji u prizemlju provodi poslednje godine rada pred odlazak u penziju.

Pre rata je radio kao nastavnik u osnovnoj školi u Potočarima.

Jula 1995. bežao je kroz šumu i posle 36 dana stigao je u Tuzlu.

Iz šume nisu izašli njegovi otac i braća.

U rodno selo u okolini Srebrenice, nedaleko od Potočara, vratio se 2002. sa suprugom i dvoje dece.

Od tada radi u opštini, pri službi angažovanoj na povratku izbeglica.

„Posao u opštini jeste posao snova za Srebreničane, ali mnogi zaposleni ovde nisu Srebreničani“, priča Omić.

Kaže da se to najbolje vidi po automobilima kojih je za vreme radnog vremena javnih službi pun grad.

Vikendom je slika, kaže, sasvim drugačija, a u Srebrenici je sve manje stanovnika.

„Pitam se zašto su ljudi ginuli, odlaze i jedni i drugi. Srebrenica je pusta i jednih i drugih“, priča nekadašnji nastavnik tehničkog obrazovanja.

BBC na srpskom je nekoliko nedelja pre objavljivanja teksta pokušao da dođe do podataka o trenutnom broju stanovnika u Srebrenici, broju zaposlenih i nezaposlenih, ali odgovori iz opštinske uprave su izostali.

Prema podacima objavljenim na sajtu opštine, u Srebrenici je 31. marta 2017. bilo 1.786 nezaposlenih, dok je podatak za 2016. govorio da je u Srebrenici bilo dve hiljade zaposlenih.

U istom periodu, Srebrenica je brojala 11.698 stanovnika.

Prema popisu stanovništva iz 2013. živelo 7.248 Bošnjaka, 6.028 Srba i 16 Hrvata.

Prema popisu iz 1991, bilo je 27.572 Bošnjaka, 8.315 Srba i 38 Hrvata.

Omić kaže da je Srebrenica u centru pažnje u julu delimično, da se tih dana „naduvavaju priče“, koje ostaju posle 12. jula, kada se kamere isključe i političari odu.

„Mi ovde normalno živimo jedni s drugima. Ja sam Bošnjak, moje komšije su Srbi, ovde radim sa svima, ali politika je čudo.

„Ako je neko od vođa na televiziji prokomentarisao nešto, to će se odraziti i u školi, kancelariji, na ulici. Oni su krojači sudbine nas svih“, priča Omić.

Osim u opštini, Srebreničani rade i u rudniku, nekoj od fabrika koje posluju u Potočarima, po kafićima, prodavnicama.

Kako do hleba bez pekare

Dok uz cvrkut ptica dan smenjuje noć pod obroncima planine Javor, sa minareta Čaršijske džamije čuje se poziv na molitvu.

Nedugo zatim, uz prve zrake sunca, pedesetak metara dalje niz ulicu 27. jula, odjekuju zvona Crkve pokrova presvete Bogorodice.

Ulica je nazvana po nekadašnjem državnom prazniku u Bosni i Hercegovini, Danu ustanka iz Drugog svetskog rata, koji se proslavljao 27. jula.

Posle 1995. nazivi ulica u Srebrenici su promenjeni, ali su godinama kasnije vraćena predratna imena.

Tako Srebreničani ponovo žive na Trgu bratstva i jedinstva, u ulici maršala Tita, Reufa Selmanagiđa Crnog ili Srebreničkih odreda.

Sviće još jedno srebreničko jutro, ali se ni danas po hleb ne ide u pekaru.

Poslednja je zatvorena pre nekoliko godina, a od nje je ostao jedino natpis ispred lokala.

„Srebrenica je imala industrijsku i još tri manje pekare, imala je dve poslastičarnice, dve zlatarske radnje, sajdžiju.

„Danas nema nijedne pekare, nema nijedne specijalizovane radnje tekstila, obuće, nema mesare. Ima dve, tri manje prodavnice i veliki market u nekadašnjoj robnoj kući.

„Za sve ostalo, mora se u Bratunac ili neki drugi grad“, priča 65-godišnji Srebreničanin Marinko Sekulić.

Bratunac je udaljen 11 kilometara od Srebrenice.

I za to je Srebreničanima najčešće potreban auto jer redovnih autobuskih linija ka drugim gradovima nema.

Autobuska stanica je pre nekoliko godina privatizovana, ali je ubrzo izgorela i nikada nije obnovljena.

U Srebrenici više nema ni pijačnog dana, a na prostorijama tržnice ovih dana rade dve tezge na kojima prodavci nude, umesto voća i povrća, garderobu.

Ne radi ni nekadašnji motel na Trgu bratstva i jedinstva, hotel Domavija je ruiniran, kao i pansioni u banji Guber.

Oni koji bi da ostanu u Srebrenici, mogu da prespavaju u hostelu ili u privatnom smeštaju.

I njega je malo.

Nijaz Đozić je pre nekoliko godina kupio stan u takozvanim rudničkim zgradama i izdaje ga.

„Jul je popularan, ali retko dolaze ljudi koji govore naš jezik. Sve su to stranci“, priča Đozić.

I on je za vreme rata boravio van Srebrenice, a po povratku živi u obližnjem selu.

Kaže da je Srebrenica danas pust grad i da je u centru pažnje oko 11. jula, „da bi se svako okoristio, da bi se slikao“.

„Srebrenica više nije grad, to je jedna mesna zajednica.“

• Bosna i Hercegovina strepi od povratka duha nacionalizma
• Srebrenica i Bratunac: Pomen za srpske žrtve
• Jasmila Žbanić: Film o Srebrenici pokušaj da se ljudi pomere sa zacementiranih pozicija

Kada je o odnosu među ljudima reč, kaže da postoje dve slike – jedna koju daju stanovnici i druga koju daje politika.

„Ja živim sa mojim komšijama, Srbima i Bošnjacima, mi nemamo nikakvih problema. Kada slušamo politiku, to je katastrofa, samo što se genocid ne desi opet.“

Sekulić, koji je otišao iz rodnog grada pre nego što se zapucalo, kaže da te 1992. nije verovao da će biti rata.

„U školi su nas učili da rat može da bude samo ako nas neko napadne sa strane, a ne da je moguć unutra.“

U Srebrenici su tada svi živeli kao porodica i nije bilo bitno ko je koje vere i nacionalnosti, dodaje.

Tako je, kaže Sekulić, i sada.

„Nikada ovde među nama nije bilo važno ko je Srbin, ko je Bošnjak. Ko je bio čovek, on je ostao čovek. Rat je pružio priliku ljudima da pokažu pravo lice.

„Ko je loš, on je bio loš i pre, rat je to samo potvrdio“, priča Sekulić.

Sekulić kaže da ljudi koji dođu u Srebrenicu, a naročito stranci, misle da ovde rat i dalje traje.

„Politika sve to radi, zavađuje ljude. A ljudi normalno žive, imaju iste probleme, a problem je očigledan – kako preživeti.

„Ovde ima dosta ljudi koji nemaju nikakvih primanja i niko im ne pomaže“, priča Sekulić.

Mrtvare – cipele stradalih Srebreničana

Mladi koji (ne) odlaze

Muamer Čivić ne voli da provodi julske dane u Srebrenici zbog atmosfere koja je tada naročito teška.

Ove godine je ostao, jer među onima koji su sahranjeni ima njegovih rođaka.

„Teško je nositi se sa ovakvom pričom, i (mesecom) julom“, priča Muamer.

Voleo bi da ostane u Srebrenici i da njegovo potomstvo tu odrasta.

Dodaje da u Srebrenici žive dobri ljudi i da grad mora da preživi.

„On je trenutno na aparatima, kada bi se aparat isključio, grad bi umro.

„Ja verujem da će grad ponovo zaživeti, ako živim u zabludi, neka nastavim da živim tako“, zaključuje on.

Pre nekoliko godina Muamer je bio među pokretačima muzičkog festivala čiji je cilj bio povezivanje ljudi.

Jednu staru zgradu pretvorili su u pivnicu i prostor za svirke.

U prostorijama se i dalje povremeno održavaju svirke, ali za mlade nema mnogo mogućnosti za zabavu.

Dok pada veče, u bar u kome radi Miloš Đokić dolazi uobičajeno društvo.

Za jednim stolom u kafiću koji je dobio ime po detalju iz knjige Autostoperski vodič kroz galaksiju Daglasa Adamsa, sedi šestočlana družina.

Najstariji ima 31 godinu, dok je najmlađa Anastasija upravo upisala studije.

„Vidiš da smo podeljeni, za ovim delom stola su trojica Bošnjaka, a ovde je nas troje Srba, valjda ti je sve jasno“, šali se Miloš.

Uz pivo, priča sa drugarima, dok se zvučnika dopiru zvuci panka.

„Ovde je takva depresija, da je neizdrživo. Mladih nema, svi čekaju trenutak da zapale. Od moje generacije, ostalo je nas nekoliko. I ja uskoro idem“, priča Anastasija, koja od septembra počinje da studira slikarstvo u Trebinju.

Posle godine pauze između srednje škole i fakulteta, priprema se za prve studentske dane.

„Ženskog društva nemam nikako ovde, samo muški su ostali. Drugarice su sve na fakultetima, gledam koja dolazi za vikend, da popijemo kafu.

„Nemaš izbora s kim ćeš se družiti, družiš se sa ljudima koji su tu ostali. Imam super krug ljudi oko mene, sve to stoji, ali nemaš mnogo ljudi. Ovde je šta dobiješ, to ti je“, priča Anastasija.

Trenutno radi u kuhinji srebreničkog restorana i kaže da je ovo doba godine kada u Srebrenici ima više ljudi.

„Vidi se u kafićima. To sve traje pola meseca i kada prođe sve to, viđaš iste ljude, ostajemo mi sami“, priča 21-godišnja Srebreničanka.

I dok ona pakuje kofere, Miloš se nada da će ipak uspeti u Srebrenici.

Nešto je pre ponoći, lokal u kome radi polako se prazni, a na ulici nekoliko pasa lutalica traži hranu.

Meštani kažu da su u poslednje vreme psi napali nekoliko njihovih sugrađana, a da nadležni ne reaguju.

Anastasija kaže da prikupljaju potpise za peticiju koju će uputiti opštini za rešavanje problema napuštenih pasa.

Osim gostiju kafića, drugih prolaznika nema.

Prošla je ponoć, a uskoro će sa minareta novi poziv na molitvu.

Mladi koji ostaju

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]