Emina i Mustafa kažu da su ih ljubav i vera oporavili

Čekajući tehničara u hodniku psihijatrijske bolnice, Mustafa je video mladoliku devojku koja mu je zatražila cigaretu.

Kao nepušač, cigaretu nije imao, ali je osetio nešto posebno prema devojci kojoj ni ime nije znao.

„To je bila ta hemija. Jednostavno, nešto se u meni desilo“, priseća se Mustafa događaja od pre šest godina.

Sedam dana kasnije, Emina i Mustafa već su se družili u bolničkoj sobi za odmor, dok su za drvenim stolovima igrali šah i domine.

„Nisam imao za lekove, nisam imao šta da jedem, bio sam u depresiji, čitav život sam radio i zarađivao, a tad sam se razboleo i ne možeš više ništa.

„Otišao sam u bolnicu i našao sam Eminu“, započinje ljubavnu priču Mustafa.

Na lečenju je bio ukupno 38 dana i tamo sreo buduću suprugu, koja će, zapletom sudbine, tada u bolnici biti 38. put.

Skoro sedam godina kasnije, Hadžići žive skromno, on radi, a ona se bori da nađe posao u malom mestu gde svi znaju njihovu prošlost.

Razgovaramo u njihovom domu u bosanskom gradu Olovo, smeštenom uz magistralni put na 50 kilometara od Sarajeva prema Tuzli.

Centrom grada, uz reku Krivaju, dominira i natpis „grad budućnosti“, mada ništa ne odaje futuristički utisak.

Natpis u Olovu, gradiću koji se nalazi između Sarajeva i Tuzle

„Znaš mentalitet našeg naroda: ako čovek ode kod psihijatra, potraži pomoć, ili legne na psihijatriju, odmah je lud.

„Nikog nisam ni ubila, ni udarila, nisam nikom zla nanela, ali sam trpela i to me je kasnije stiglo“, kaže 37-godišnja Emina.

Godinama je odlazila na psihijatrijsko lečenje, izlazila i ponovo bivala primljena sa dijagnozom depresivne i emocionalno nestabilne ličnosti.

U njenoj životnoj priči prelamaju se teško odrastanje, porodično nasilje, komplikovano lečenje, borba za svaku marku.

Rat i porodično nasilje

Mustafa i Emina danas se zajedno oporavljaju od starih rana.

U vreme dok je Mustafa bio vojnik Jugoslovenske narodne armije, pre ratova i raspada države, Emina je rođena kao najstarije od petoro dece u Sarajevu.

On je završio višu školu za stolara, a onda još dve godine na Pedagoškoj akademiji.

Kada je nekoliko godina kasnije Bosna i Hercegovina postala poprište krvavog rata, Emina je bila devojčica, a Mustafa borac.

Na pitanje da li je učestvovao u ratu, odgovara: „A gde ću biti!?“.

Ne želi da se priseća perioda od 1992. do 1995. godine kada je bio deo Armije BiH, jer mu se onda te slike pojave kroz san.

Sve vreme je bio u Olovu, koje je i pre rata bilo većinski muslimansko naselje, držeći liniju fronta između dve vojske ili pomažući u vađenju mina.

Naučnim istraživanjem otkriveno je i identifikovano 220 imena ubijenih stanovnika ove opštine, navodi se u radu Olovo 1992-1995. Stradanje i razaranje herojskog Olova.

Mustafa je ponosan na jedinicu kojoj je pripadao – tvrdi da nije bilo zločina prema civilima, niti je on osećao mržnju.

„Zločine prave kukavice, kukavica i tuče ženu, slaba ličnost.

„Pravi borac nikad neće civila napasti, samo poslednja kukavica“, kaže Mustafa, pozivajući se i na Ženevsku konvenciju o pravilima rata.

Kao i mnogi borci, razočarao se u posleratnu državu, profitere koji nisu učestvovali u borbama.

„Ti sad moraš da radiš za onog što je čitav rat švercovao, a sve znamo – malo je mesto, ideš njemu da radiš za dnevnicu, a ti branio njegovu decu i porodicu, dok su se ljudi bogatili na budalama“, kaže Mustafa.

U godinama posle rata, Eminina majka je imala problema sa alkoholom, te joj je Emina pomagala u odgajanju mlađe braće i sestara.

U drugom razredu srednje škole udala se i napustila nastavu.

Sa mužem je dobila dvoje dece, ali je trpela i nasilje.

Od depresije je obolela 2013. kad je njen stariji sin imao devet godina.

Kako kaže, umela je da se od buke i svađe u kući skloni u ćošak sobe, a kad ne bi mogla ni to da trpi, odlazila je u bolnicu.

„Samo sam se vrtela u krug.

„Želela sam da ozdravim, prvo da bih sebi bila dobra, jer ako nisam sebi dobra, ne mogu ni deci“, kaže ona.

Prema podacima Agencije za ravnopravnost polova u BiH, svaka druga žena starija od 15 godina doživela je neki oblik psihičkog, ekonomskog ili fizičkog maltretiranja.

SOS telefonski broj 1265 za pomoć žrtvama nasilja u porodici na teritoriji Federacije Bosne i Hercegovine
SOS liniju 1264 za područje Republike Srpske

Kada je napustila muža, a nije imala gde da ode, Emina je devet meseci bila u sarajevskom domu za nezbrinute.

„Morala sam, jer sam imala problem s majkom, koja nije shvatala moju bolest.

„Bila sam tretirana kao osoba koja je zdrava, a u stvari nisam bila“, kaže Emina, sa blagim jecajem u glasu.

Majka joj je, kaže, govorila da je `luda`, da treba da ode iz kuće, ucenjivala je pranjem sudova da bi dobila cigaretu.

U Domu za nezbrinute, prvih nekoliko dana bila je u zasebnoj sobi sa rešetkama, da bi kasnije prešla u zajedničku sobu sa drugim ženama.

„Moram se pohvaliti! Za dan Doma sam osvojila prvo mesto na takmičenju u pevanju: Branka Sovrlić je bila u žiriju, a dolazili su i iz drugih domova.

„Pevala sam `Avlije, avlije pune behara` Zorice Brunclik“, kaže uz osmeh.

Ipak, problemi sa mentalnim zdravljem nisu iščezli.

U lutanju između porodične kuće, doma i bolnice, Emina je srela Mustafu 2017. godina i od tada su zajedno.

Ističe da depresija, ma kako teško izgledala, može da se prevaziđe, uz podršku i pomoć.

A njena je bila teška.

Znala je da po 24 sata leži u mraku, nije želela da vidi svetlo dana niti bilo koga.

„Želim svakoj ženi koja je pala u depresiju da poručim: to je stanje iz koga se svako može izvući, samo treba da bude jaka, snažna, hrabra i da kaže `ja to mogu, hoću i želim`.

„Ja sam to uspela uz pomoć Mustafe, ali i sama“, napominje ona.

Tih godina, Mustafa je vrlo uspešno radio kao nastavnik u srednjoj školi.

Kako kaže, za nastavnika je važno da bude i pedagog i psiholog, da poznaje porodičnu situaciju đaka, da li su se nedavno zaljubili.

„Ako daš jedinicu, sebi si je dao – ako đak nije naučio, ti treba da znaš da li je mogao da nauči“, opisuje.

Zatim su krenule fizičke i psihičke boljke.

Dok razgovaramo, Mustafa traži od Emine hrpu nalaza, da bi mogao da pobroji sve bolesti kičme, srca i pluća od kojih pati.

„Idemo sad psihički“, zastaje i lista žutu fasciklu punu lekarskih nalaza, uputa i otpusnih lista.

„Imam četiri dijagnoze: PTSP (posttraumatski stresni poremećaj), srednje teška depresija, zavisnik od hipnotika i granični poremećaj ličnosti“, kaže on.

Posttraumatski stresni poremećaj je anksiozni poremećaj koji se javlja kod nekih osoba nakon svedočenja ili proživljavanja opasnog događaja, navodi se na sajtu sarajevskog Doma zdravlja.

Bilo koja osoba može oboleti od PTSP-a, u bilo kojem periodu života.

U riziku da obole od PTSP-a su ratni veterani, ljudi koje su preživeli fizički ili seksualni napad, zlostavljanje, nesreće, prirodne katastrofe i mnoge druge teške događaje.

Analiza Balkanske istraživačke novinarske mreže Bosne i Hercegovine (BIRN BiH) pokazuje da zemlja tri decenije od završetka rata nije razvijala posebne centre za obolele od post-traumatskog stresnog sindroma niti ima jasne i jedinstvene podatke o tačnom broju obolelih i njihovim potrebama.

Sa njima uglavnom rade nevladine organizacije, uz sporadično finansiranje bez jasno razvijenih strategija, iako je problem veoma rasprostranjen.

„Za sve nas koji smo tokom rata živeli u Sarajevu ili u istočnom delu Mostara, pitanje je da li postoji neko ko nema neke od simptoma PTSP.

„Kad odete u inostranstvo, čudite se kako su ljudi staloženi, kako su teme drugačije, nekako se opušteno živi, a ovde smo svi u stalnom grču i napetom stanju, praskavi, bez tolerancije“, kaže psihijatar Omer Ćemalović.

Vizita na psihijatriji

Depresivan i umoran, Mustafa završava u sarajevskoj psihijatrijskoj bolnici.

Od 15 pacijenata, petorica su bolovala od šizofrenije i primali su lekove za smirenje, a desetak ih je bilo obolelih od depresije, poput Mustafe.

Razgovor sa lekarom o porodičnoj situaciji i osećanjima se obavi, kaže, samo na prijemu u bolnicu, a kasnije pacijentima sleduju samo lekovi i grupne terapije.

Sa lekarima su razgovarali samo ujutru, kad dolaze u obilazak pacijenata.

„Pitaju me `kako si ti, Mustafa, kako si spavao`, ja kažem `dobro`, i oni `hajmo sledeći`.

„Pita Fehima, on kaže dobro je, onda ide Edin, on kaže `meni je žena napravila sir`, onda Muharem koji pita `doktorice, imaš li šta za potenciju`“, prepričava Mustafa.

Do prvog susreta, on je o Emini već znao sve, raspitao se i saznao da je iz problematične porodice i da ima brak iza sebe, ali mu to nije smetalo.

„Mislim, Bože dragi, što ja ne bih oženio Eminu, bolesna ona, bolestan ja, pa volećemo se, izborićemo se nekako“, kaže Mustafa.

Žigosanje

Više od polovine ljudi sa mentalnim bolestima ne dobija pomoć, a ljudi često izbegavaju ili odlažu da je potraže jer se plaše da će okolina početi da se prema njima ophodi drugačije i da će izgubiti posao i primanja.

Žigosanje, predrasude i diskriminacija ovih ljudi i dalje je veliki problem, navodi se na sajtu Američke psihijatrijske asocijacije.

Stigma nije samo stigma pacijenata, već i okruženja u kome se bolnice nalaze, kaže psihijatar Omer Ćemalović, koji je godinama bio direktor Psihijatrijske bolnice Jagomir u Sarajevu.

„Kažu samo `ti si za Jagomira`. Žigosano je i osoblje, ne samo pacijenti“, kaže Ćemalović za BBC na srpskom, dodajući da je to problem čitavog Balkana.

Da se duboko ukorenjena stigma ukloni, potrebno je da se angažuju i sociolozi, psiholozi, filozofi i psihijatri da bi pomogli nekadašnjim pacijentima da vode normalan život.

A stručnjaka nema dovoljno.

„Mi smo društvo u takvoj situaciji da bi maltene svaki haustor trebalo da ima psihologa“, dodaje doktor.

Društvo u Bosni i Hercegovini opterećuje i to što se neizlečene traume roditelja prenose na decu, mnogi koriste droge i alkohol, a urušen je čitav vrednosni sistem, ocenjuje Ćemalović, lekar sa višedecenijskim iskustvom i posebnom specijalizacijom u forenzičkoj psihijatriji.

„Imate sistem koji glorifikuje one koji su ljudska pogan, to je neverovatno.

„Ratovi na ovom terenu su doveli da na površinu ispliva sve ono što ne treba i nikako da potone to najlošije“, kaže Ćemalović.

Posao kao nedosanjani san

Emina posle razvoda nije ni pokušavala da završi upisanu školu za prehrambenog tehničara, pa joj se računa samo završena osnovna škola.

Ima nekoliko godina radnog staža, pokušavala je i sa prodajom robe preko interneta, ali to nije uspelo.

Kaže da bi mogla da radi kao frizerka ili trgovkinja u maloj lokalnoj radnji.

„Zbog terapije sam malo usporena, ali mogla bih i da čuvam neku nanu koja je polupokretna“, kaže Emina.

Kad god je išla u Centar za socijalni rad, govorili su joj da uz njenu dijagnozu sleduje ocena da je sposobna za rad.

Ipak, na pitanje ima li zdravlja posle psihijatrije, Emina odmah odgovara „nema“.

Zbog bolesti, ona ne može da se zaposli, a bez primanja ne može da pruži deci šta žele i onda ponovo ulazi u začarani krug.

Mustafa svakog dana radi skoro po 12 sati, posao nije naporan, ali nije ni jednostavan – održava higijenu u toaletu na autobuskoj stanici i boravi u sobičku pored.

„Faktički, ja sam 100 odsto invalid.

„Da mi neko ponudi neki posao, morao bih da vadim lekarsko uverenje da sam sposoban za rad, a ja to ne mogu dobiti zbog bolesti, a penziju mi ne daju – ni tamo ni vamo“, kaže Mustafa.

Većina nekadašnjih psihičkih pacijenata bi mogla da radi poslove za manju platu, a da im država ili društvo dodaju neku pomoć da bi imali dovoljno za život, kaže Omer Ćemalović.

Međutim, i tu izostaje sistemsko rešenje.

„Važno je da se taj začarani krug preseče i da se krene u boljitak, ali su pametni ljudi često skrajnuti“, kaže doktor.

On je već 35 godina konsultant u tri državna zavoda za mentalno invalidna lica, gde su pacijenti najteži duševni bolesnici.

Tvrdi da ima zdravlja posle psihijatrijskog lečenja, da ljudi uz terapiju i podršku i u najtežim slučajevima dožive boljitak.

„Psihijatrija je toliko napredovala, posebno farmakoterapija, uz veštinu i sposobnost psihijatra da osvesti bolest u očima pacijenta.

„U većini slučajeva, pacijent može da oseti podršku da je lekar neko ko će mu uvek pomoći i imati razumevanja, baš kao i porodica“, zaključuje Ćemalović.

Pomoć koja pokriva samo lekove

Hodžići dobijaju pomoć od Crvenog polumeseca i od države.

Tri leka za srčane bolesti, antidepresiv, antipsihotik, tablete za spavanje su Mustafi svakodnevna terapija.

„U banju ne smem zbog srca, zub ne smem da izvadim zbog razređivanja krvi, a opet sam srećan – to je do vere“, kaže uz osmeh.

Emina, sa otokom od tek izvađenog zuba, smeje se i kaže da će „kad napravi svoje, Mustafi posuđivati“.

Pre dve godine, Mustafa je počeo da prima mesečni borački dodatak koji danas iznosi 240 konvertibilnih maraka (120 evra).

„To nam može pokriti samo lekove“, dodaje Emina.

Uz socijalnu pomoć su od opštine dobili i stan za koji plaćaju umanjene troškove, a opremljen je novim nameštajem i kuhinjom, policama od iverice, sa modernim detaljima.

„Da nam nije staničnog ve-cea, umrli bismo od gladi.

„Od toga mi i decu školujemo, radim 15 sati za njih, ne radim za sebe, ja ću pojesti dva krompira i ja sam zadovoljan“, kaže Mustafa, govoreći o Emininoj deci o kojoj zajedno brinu, iako dvoje tinejdžera žive kod oca u Sarajevu.

U takvim okolnostima, uspeh psihoterapije veoma je težak.

„Ako je čovek egzistencijalno ugrožen, nema šta da jede i od čega da živi, a fizički nesposoban da radi i stvara, vi njemu dajete terapiju i psihoterapiju, ali nema tu priče.

„Ne može on vas slušati gladan. Prvo i osnovno je rešiti egzistencijalni momenat i dati osnovnu sigurnost, pa tek onda raditi na rehabilitaciji“, kaže psihijatar Ćemalović.

Primećuje da sistemska podrška širom Balkana izostaje, iako postoji veliki broj humanitarnih organizacija koje se deklarativno bave tim pitanjem.

‘Biti zadovoljan onim što imaš’

Uz posao oko toaleta, Emini i Mustafi je plan da se bave poljoprivredom na porodičnom imanju u obližnjem selu Boganovići, odakle je Mustafina porodica.

„Da bi čovek bio sretan, mora biti zadovoljan onim što ima“, kaže Mustafa, a Emina dodaje da se i ona tako oseća.

„Srećan sam jer ne idem u bolnicu, imam šta da jedem – koliko imam, deca su, hvala Bogu, dobro i zdrava.

„Ako se prepusti blještavilu ovog sveta, čovek gubi smisao za životom i propada. Meni moja Emina kaže `ti živiš u praistorijskom dobu` zato što nemam Tik Tok, a to je za mene dangubljenje“, kaže smejući se.

U teškim danima, Emina je mnogo puta ostajala u krevetu, plakala, tražila da vidi decu.

„Dosta je živaca izgubio sa mnom“, primeti ona.

Život sa nekim ko ima problema sa mentalnim zdravljem nije lak i zahteva mnoga odricanja i žrtve, kaže Mustafa, ali se ne žali.

„Sebe moraš žrtvovati da bi pomogao, a pitanje koliko je ljudi spremno na to.

„Moja Emina je možda imala sreće“, kaže on, a Emina uz osmeh dodaje: „Loto“.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

Ostali komentari (0)