Bosna i Hercegovina: Priča o dva Sarajeva, podeljena politikom, a spojena životom

Zamišljena linija, jedno brdo i nekoliko kilometara vožnje.

Toliko razdvaja Sarajevo, glavni grad Bosne i Hercegovine, i susedno Istočno Sarajevo, grad u Republici Srpskoj, jednom od dva entiteta posleratne države.

Selma Baralić, 53-godišnja meštanka Sarajeva, u susednom gradu posećuje majku i prijatelje i odlazi u kupovinu, a granica između dva entiteta za nju „postoji samo na karti“.

„Retko i izgovaram ‘Istočno Sarajevo’, jer je istok za mene strana sveta, a kraj gde mi majka živi nazivam Lukavica, kao jedan deo istog grada.

„Ta linija razgraničenja običnim ljudima ne znači ništa, da su se oni pitali, ne bi bilo podela“, priča Selma za BBC na srpskom.

Istu liniju često prelazi i Vlatka Trivić, 72-godišnja nastavnica književnosti u penziji iz Istočnog Sarajeva.

U Sarajevo odlazi da poseti dugogodišnje prijateljice, ali i u pozorišta, bioskope i galerije.

„Ne znam ni gde je ta linija, odrasla sam u drugačijim uslovima i granice te vrste za mene ne važe.

„Zakuvavanje odnosa među narodima traje već dugo, ali to služi samo da zamaže oči i ja na takve stvari ne pristajem: ne dopuštam da neko na taj način upravlja mojim životom“, objašnjava oniža plavokosa Vlatka.

• Kako je nastala bosanska marka, jedina marka koja i danas živi
• Milorad Dodik, od reformatora do antizapadnog populiste
• Šta je ostalo iza Alije Izetbegovića u Bosni i Hercegovini

U poslednjih godinu dana, napetost između dva grada su rasle: najpre zbog postavljanja tabli na ulasku u Istočno Sarajevo, potom proslave Dana Republike Srpske 9. januara, koji je Ustavni sud BiH dvaput proglašavao neustavnim, 2016. i 2019.

Benjamina Karić, gradonačelnica Sarajeva, ističe da je „činjenica da ljude u dva grada ne treba miriti, jer žive i rade zajedno“.

„Ali politika pravi problem i nju treba miriti: politike se ne slažu baš najbolje, ali se ljudi zaista slažu i politika bi mnogo od njih mogla da nauči“, kaže za BBC na srpskom.

I Ljubiša Ćosić, njen kolega iz Istočnog Sarajeva, odnose deli na one među ljudima i „one koji se gledaju kroz političku prizmu“.

Dok prve ocenjuje kao „normalne“, gde stanovništvo svakodnevno sarađuje i živi na istom prostoru, političke relacije između gradova daleko su manje harmonične „zbog želje bošnjačke strane da umanji ulogu Srba i Istočnog Sarajeva“ u državi.

Grad Istočno Sarajevo osnovan je 1992. godine od nekadašnjih opština pod kontrolom Srba koji nisu prihvatili nezavisnost Bosne i Hercegovine proglašenu posle referenduma održanog nekoliko meseci ranije.

Tokom ratnih godina, nazivan je Srpsko Sarajevo, a od 2006. nosi današnje ime, pošto je Ustavni sud BiH prvobitno proglasio neustavnim.

U njemu živi nešto više od 60.000 ljudi, većinom Srba, pokazali su rezultati popisa stanovništva u Bosni i Hercegovini 2013. godine.

Nevidljiva linija ‘u mislima i na karti’

Nekoliko desetina metara od linije entitetskog razgraničenja i table koja putnike obaveštava da izlaze iz Istočnog Sarajeva, srećem Ahmeta, 72-godišnjaka iz sarajevskog naselja Dobrinja.

Dolazi peške iz Istočnog Sarajeva, u jednoj ruci mu je cigareta, a u drugoj kese iz prodavnice.

Pitam ima li razlike između dva grada, a ovaj muškarac sedih obrva, sa kapom na glavi i šalom oko vrata, brzo odgovara.

„Ma kakvi, bolan. To samo na karti stoji, tu liniju samo političari crtaju, vidiš da je sve isto i sa ove i sa one strane table“, priča pokazujući rukom ka žutoj limenoj ploči dvadesetak metara dalje.

Baš tu ulica Srpskih vladara postaje Bulevar Mimara Sinana, a nekoliko stotina metara dalje, Ravnogorska se utapa u ulicu Kurta Šorka, iako među njima, kao ni među entitetima, barijere nije moguće opipati.

Sa jedne strane, na banderama se vijore zastave Republike Srpske, dok nekoliko desetina metara dalje, zgradu osnovne škole u Dobrinji krasi žuto-plava zastava Bosne i Hercegovine.

Nešto dalje, hodajući linijom entiteta, prvi put me okruženje upozorava da se krećem između Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine.

Zamišljena linija preseca niz zgrada bledo žute i zelene boje na Trgu Sabora bosanskog, izgrađenih tokom 1980-ih.

Na fasadama su i dalje stotine rupa, podsetnik na rat okončan pre tri decenije.

Selma Baralić je saznala za ove zgrade neposredno posle rata i razgraničenja entiteta, predviđenog Dejtonskim mirovnim sporazumom 1996.

„Znam da je jedna zgrada u Dobrinji bila podeljena na pola, pa su dve sobe u istom stanu u dva različita entiteta.

„Svi smo to tada shvatili baš kao besmislicu i bilo je šala na račun toga“, priseća se Selma.

Podele i ljubav preko granice

Dvadesetak kilometara od Dobrinje živi Sara Lučić, 28-godišnja instruktorka skijanja sa Pala, koja u ovoj opštini Istočnog Sarajeva živi oduvek.

Nekada u istom danu i deset puta pređe liniju entiteta.

„Nema tu nikakvog bitnog obeležja. Kada pogledate mapu, to je jedan isti grad, samo postoji ta zamišljena linija“, priča Sara.

Ali su se stanovnici dva Sarajeva „nesvesno podelili“, pa i ona mnogo više prijatelja ima u entitetu u kojem živi.

„Imam možda dvoje prijatelja iz grada Sarajeva, iako imam mnogo poznanika, a mnogo više prijatelja imam u Lukavici – ne svojom voljom, nego smo jednostavno tako oduvek živeli, tako je nametnuto i to je to“, objašnjava.

Podele na Srbe i Bošnjake u dva Sarajeva gotovo celog života oseća i Ena, devojka dvadesetih godina iz Dobrinje.

Majka joj je rođena u hrvatsko-srpskom braku, otac je Bošnjak – u njenoj porodici, sjedinjena su sva tri konstitutivna naroda zemlje u kojoj živi i rođake ima u oba entiteta.

Nije želela da otkrije prezime, jer veruje da bi „sve što kaže moglo da bude kontroverzno na obe strane“.

Tokom odrastanja je „breme nacionalizma iskusila sa svih strana podjednako“, jer ljudi „ne znaju da li sam ‘naša’ ili ‘njihova'“, kaže.

Već dve godine je u vezi sa Srbinom iz Istočnog Sarajeva, a stekla je i nekoliko prijatelja.

„Sa ljudima u Istočnom Sarajevu nikada nisam imala problema, ali oni mogu da nastanu kada pokušaš da uđeš u zajednicu, školu, radno mesto ili neki veći krug, jer je jako prisutan mentalitet ‘mi i vi’ i u odgoju, i u kulturi u oba grada“, opisuje Ena.

„Postoje razlike oko nekih pitanja, za koja pretpostavljamo da su nam mišljenja različita, pa ćemo ih izbegavati i nećemo komentarisati“, priča za BBC na srpskom.

• „Meni je 5. februar sve uništio“: Tri decenije od masakra na sarajevskoj pijaci Markale
• Kad je zaista počeo rat u Bosni i Hercegovini
• Boško i Admira – sarajevska ljubavna priča iz koje se nije mnogo naučilo

‘Običan svet ne postavlja granice’, a šta radi politika?

Ono što pripadnici tri naroda u oba Sarajeva često prećute, neretko izgovaraju njihovi politički predstavnici.

„Normalne odnose“ neguju stanovnici Sarajeva i Istočnog Sarajeva, a protok ljudi, roba i usluga je „svakodnevan i potpuno neometan“, ocenjuje Ljubiša Ćosić.

„Oko 3.000 stanovnika Istočnog Sarajeva radi u federalnim institucijama u Sarajevu, pre svega zbog prava srpskog naroda da sa 33 odsto učestvuje u radu tih institucija

„Ali ima i ljudi iz Sarajeva koji dolaze na posao ovde“, govori Ćosić.

On u drugi koš stavlja „političke odnose“.

„Rođeni sam Sarajlija, kao i moj otac, ali to više nije onaj multikulturalni grad kao pre rata, jer Srba tamo više gotovo i da nema.

„Smatram da je politika Sarajeva takva da ljude nastoji da ‘naoštri’ protiv Istočnog Sarajeva i Srba“, tvrdi.

U julu 2023, postavljene su table sa natpisom „Dobrodošli u Istočno Sarajevo, grad 157.000 Srba koji su morali napustiti Sarajevo“.

Ubrzo je jedna od njih uklonjena, pošto je utvrđeno da je postavljena na teritoriji Kantona Sarajevo, a ne Istočnog Sarajeva.

Gradonačelnica Benjamina Karić podnela je tužbu protiv Ćosića zbog izazivanja nacionalne, verske i rasne mržnje.

Tabla i dalje stoji na nekoliko drugih ulaza u Istočno Sarajevo.

Ćosić kaže da mu je „drago da te table i danas stoje, iako su ih na početku pomerali i uklanjali“, te da ne vidi ništa sporno.

„Time smo želeli da kažemo da je Istočno Sarajevo danas grad koji pripada svim Srbima koji su tokom i posle rata morali da napuste Sarajevo.

„Njih je zabolela istina jer ja nisam rekao ni da su proterani, ni da ih je neko primorao, već da su ‘morali da napuste’ Sarajevo“, kaže.

• Šta je Park pravednika i zašto ga još nema u Sarajevu
• Dodik i nezavisnost Republike Srpske u 100 i 500 reči
• Koliko je Kristijan Šmit promenio izbore u Bosni i Hercegovini

Još jedna tabla bila je kamen spoticanja, u aprilu 2021. tik pošto je Benjamina Karić stupila na dužnost.

Ćosić je tada tražio uklanjanje table sa Gradske većnice u Sarajevu na kojoj je pisalo da su „srpski zločinci zapalili Nacionalnu i Univerzitetsku biblioteku“ 1992. godine.

Njom se srpski narod „karakteriše kao agresorski i zločinački“ i „podstiče se mržnja prema Srbima“, tvrdio je on, ali je Karić ubrzo odgovorila da ploča neće biti zamenjena.

Usledio je 9. januar, u Istočnom Sarajevu proslavljan kao praznik datum kada je 1992. godine Skupština srpskog naroda u Bosni i Hercegovini donela Deklaraciju o proglašenju Republike srpskog naroda Bosne i Hercegovine.

Ćosić je tog dana Benjamini Karić poslao komade 32 torte sa obeležjima Republike Srpske, s namerom da joj tim gestom „simbolično poruči da je vreme da prestanemo da se svađamo“.

„Zar komšije komšijama i kuća kući ne šalju torte kad se nešto slavi?

„Ako mi gradonačelnica Karić pošalje tortu za bilo koji njen praznik, čak iako ga ne osećam kao svoj, to ću fino reći, ali ću se srdačno zahvaliti i čestitati“, tvrdi Ćosić.

Ali u Gradskoj većnici ovaj potez smatraju „provokacijom“.

„Obeležavanje neustavnog 9. januara, negiranje genocida, postavljanje tabli na kojima je 157.000 navodno proteranih Srba – to sve vređa građane Sarajeva, nije ljudski i stvara lošu atmosferu za saradnju u budućnosti.

„Provokacije i dosipanje soli na ranu građanima Sarajeva, koji su preživeli najdužu opsadu u novijoj istoriji Evrope, prave problem, ulivaju nepoverenje i ostavljaju gorak ukus u ustima“, kaže Benjamina Karić.

Sarajevo su gotovo četiri godine pod opsadom držale snage bosanskih Srba, a u snajperskoj vatri i granatiranju stradale su hiljade Sarajlija.

Kao jedan od primera „provokacije“ Karić pominje i postavljanje tornja u bojama zastave Republike Srpske na Trebeviću, brdu iznad Sarajeva, u oktobru 2023.

„Svi su tada očekivali da reagujem, ali sam odlučila da to ne uradim, jer nema svrhe tako postupiti ako je cilj bio da se izazove reakcija koja će dalje produbiti problem“, kaže.

Karić i Ćosić imaju i potpuno suprotne poglede na status Sarajeva, koje Ustav Bosne i Hercegovine prepoznaje kao glavni grad države.

Ustavom Republike Srpske propisano je da je Sarajevo i glavni grad tog entiteta.

„BiH nema zakon o glavnom gradu, već je Sarajevo zapravo administrativni centar, a tretira se kao prestonica“, tvrd Ćosić.

Benjamina Karić veruje da „svaki grad u Bosni i Hercegovini treba da oseća Sarajevo kao sopstveni glavni grad“.

Uprkos razmiricama, dva grada su zajednički organizovali Evropski olimpijski festival mladih (EYOF) 2019. godine, kao i obeležavanje 40. godišnjice Zimskih olimpijskih igara.

Univerziteti Sarajeva i Istočnog Sarajeva organizuju studentske razmene i zajedničke naučne projekte, a i izgradnju biciklističke staze od Sarajeva do Pala sprovode zajednički

Rad na „konkretnim projektima koji se tiču naših lokalnih zajednica“ i manje bavljenja „visokom politikom“ trebalo bi da bude model buduće saradnje, smatra Benjamina Karić.

„Moramo da tražimo prilike gde će se potencirati zajednička saradnja, a jedna od njih je kandidatura za domaćina Olimpijskih igara mladih 2032″.

„Korisni“ projekti, poput biciklističke staze i planinskog turizma, treba da budu dobar primer za budućnost, kaže Ćosić.

Kako život pobeđuje podele

Nevidljivu liniju entiteta pre nekoliko godina prešla je i majka Selme Baralić kada se iz sarajevskog naselja Čengić vila preselila u Istočno Sarajevo uz uštedu prilikom prodaje i kupovine stana.

Kada je poseti, Baralić često ide i u kupovinu, jer tamo „ima finih prodavnica, kojih kod nas u gradu nema“, a i cene su niže.

„Imam prijatelje koji idu u Lukavicu na pijacu da kupuju svinjske proizvode, pre svega domaće, koje mi u gradu nemamo, jer se mogu kupiti samo u velikim trgovinama“, dodaje.

Selmina majka nije jedina, jer zbog razlike u cenama iznajmljivanja i kupovine nekretnina sve više Sarajlija odlučuje na selidbu u Istočno Sarajevo, pisao je portal Klix.ba.

Dokaz je ukupan broj Hrvata i Bošnjaka u Istočnom Sarajevu, njih „između 1.000 i 1.500″, kaže gradonačelnik Ćosić.

Kranovi i građevinske mašine uobičajen su pejzaž u opštini Istočno Novo Sarajevo, a dovikivanja radnika i glasni udarci čekića svakodnevnica.

Gotovo sve zgrade, poslovne, stambene i javne, izgledaju novo, a ulice su prostrane, za razliku od tesnih puteva koji se usecaju kroz centar Sarajeva, u kotlini između nekoliko planina.

Ostavljam auto na dobro obeleženom parkingu u stambenoj četvrti izgrađenoj u ovom veku.

Pored mene iz kola izlazi muškarac i kaže da je parkiranje „džaba“, što u Sarajevu skoro da je nemoguće.

U jednu od zgrada se 2013. doselila Vlatka Trivić, 72-godišnja profesorka književnosti u penziji.

Prednost je, kaže, što „nema gužve i buke, a naselja su uređena prema potrebama ljudi, ima divnih parkova i staza za bicikle“.

Raduje je i sve veći broj novih sugrađana hrvatskog i bošnjačkog porekla što „primećuje i po prezimenima u zgradama njenog komšiluka“.

„Kako je moja majka govorila: ‘Najlepše je šareno cveće, jednobojno ne valja'“, uz blag osmeh kaže Trivić.

Često odlazi u Sarajevo, gde je nekad živela, u pozorišta, bioskope i na izložbe.

„Ovde mi nedostaje kulturnih manifestacija, pozorište je obećano 2018. godine, ali još nije završeno, a samo povremeno imamo promocije knjiga, mada nisu to poznati autori ili velikani.“

• Srbin, Hrvat, Bošnjak: Treba li lična karta da odaje nacionalnost u Bosni
• Bosna i Hercegovina strepi od povratka duha nacionalizma
• Kako je razum pobedio oružje u bosanskom selu Baljvine: „Pusti rat, nemamo vodu u 21. veku“

Preko entitetske linije samo automobilom

Odlazak u Sarajevo za Saru Lučić podrazumeva automobil, jer redovne linije javnog prevoza ne idu preko granice entiteta.

Kada prelaze iz jednog u drugi grad, taksisti moraju da skidaju reklamne table.

Ena iz Dobrinje i njen momak iz Istočnog Sarajeva ne bi „tek tako“ mogli da se viđaju da on nema auto.

Trojelbusom ili „komercijalom“, privatnom autobuskom linijom, može se samo do ivice Kantona Sarajevo, a onda sledi presedanje u Istočnom Sarajevu, stotinak metara dalje.

„Autobus na koji možeš da presedneš je neredovan i to nije rešenje“, kaže Ena.

Htela je da iznajmi električni trotinet, ali je nevidljivi zid entiteta ponovo bio nepremostiv.

„Trotinet možeš da voziš samo u opštinama grada Sarajeva, ali ne smeš da prelaziš entitetsku liniju“, priča Ena.

Naučila je da prepoznaje trenutak prelaska, kaže uz ironičan osmeh.

„Put koji delom prolazi kroz jedan, a delom kroz drugi entitet, bude obnovljen u jednom, a ne u drugom – tako znaš da si prešao entitetsku liniju, drugačije i ne bi.“

Pogledajte i ovu priču:

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]