Božić i Srbija: Novčić za sreću, dren za zdravlje – sve što treba da znate o česnici

Stare, izborane ruke, ukrašene zlatnim prstenom, vešto mešaju testo u beloj posudi.

Svaki pokret je elegantan i precizan.

U prstima prekrivenim brašnom su decenije iskustva u pravljenju česnice, obrednog hleba ili kolača koji je neizostavni deo svakog Božića.

„Neko meri vodu, pa meće brašno“, počinje predavanje 88-godišnja Ana Marinkov iz Novog Sada, što njena ćerka i unuka pomno prate.

„A neko meri brašno, pa stavlja vodu… Ja merim brašno“, dodaje Marinkov.

• Život između povojnice i poskurica: „Priča o hlebu je priča o nama samima“
• Božić se slavio i pre Isusa – zavirite u hodnike istorije
• Mamul – slatki kolačić koji povezuje hrišćane i muslimane
• „Smanjila sam malo meso, šta ću“: O poskupljenjima – kako žive i štede studenti i penzioneri u Srbiji

Tu postoji jedan mali problem – baka Ana, kao i većina drugih baka, sve to radi odokativnom metodom, na iskustvo, pa njene recepte nije lako ponoviti.

„Ovako, gledaj – pregršt, to ti je jedna obgica„, rekla je nešto ranije, zahvatajući obema rukama brašno kao da je voda iz vedra i da želi da se umije.

Za božićnom trpezom, članovi njene porodice će lomiti i podeliti česnicu, a veruje se da će ga sreća pratiti čitave godine onog ko pronađe skriveni novčić.

„Ta slika koju viđamo kada se lomi česnica ima izvor u slici lomljenja slavskog hleba, simbola koji okuplja i ljude u crkvi i porodicu u kući“, kaže za BBC na srpskom Borislav Petrić, sveštenik Srpske pravoslavne crkve.

Sama reč česnica, kako kaže, u prenosnom značenju znači „čest, deo, udeo“, a negde se prevodi i kao „sreća ili deo sreće“.

„Svakome se daje deo, to je simbolika jedne zajednice i učestvovanja u toj zajednici“, dodaje Petrić.

Saša Srećković iz Etnografskog muzeja Srbije kaže da se ne zna kada je tačno nastao običaj lomljenja česnica, ali da je današnje obličje „stekao oko 10. i 11. veka.“

„Po jednoj legendi, Marija je mudracima sa istoka koji su došli Hristu na poklonjenje dala hleb, pa je to jedno od tumačenja simbolične uloga česnice“, objašnjava Srećković za BBC.

„S druge strane, postoji tumačenje da je česnica ostatak, odnosno transformisani običaj davanja krvne žrtve božanstvima iz predhrišćanskog vremena.“

Verski analitičar Željko Injac dodaje da je ova tradicija, kao i većina sličnih u Evropi, nastala „mešanjem drevne kulture pagana i judeohrišćanske kulture“.

„Za narode koji su vezani za zemlju i poljoprivredu uobičajeno je da imaju kultove vezane za proizvode dobijene iz zemlje“, kaže Injac za BBC na srpskom.

„Kult hleba postoji širom Evrope, pa i Bliskog istoka.“

O česnicama i različitostima

Prsti bake Ane i dalje su prekriveni brašnom, ali testo nije više tako lepljivo – polako se podređuje njenim rukama koje ga iznova i iznova mese po brašnjavoj dasci.

„Sad se to mesi, mesi, mesi, mesi, dok ne postane lepo i glatko“, objašnjava njena ćerka Ljubica Ivković, poznata kao Mama Buba, autorka kulinarskog portala i Jutjub kanala.

Njih dve, uz pomoć ćerke i unuke Tijane – takođe poznate Jutjuberke koja se bavi kuvanjem – početkom 2022. snimile su video kako bi pokazale kako nastaje prava vojvođanska česnica.

„Kod nas u Vojvodini česnica je kao kolač, izuzetno je slatka – u nju idu orasi, suvo grožđe i med“, kaže 64-godišnja Ljubica Ivković za BBC na srpskom.

„U nekim krajevima, posebno u delovima oko Tise i Zrenjanina, dodaju još i drugo suvo voće, tipa suve smokve“, dodaje.

U drugim delovima Srbije česnica se pravi kao pogača, ali se recepti i običaji razlikuju.

„Ona bi u principu trebalo da bude posna i tanja, ne ona velika kvasna, a kod nas u jugoistočnoj Srbiji sprema se za Badnje veče“, kaže 62-godišnja Marina Stevanović iz Niša.

Dragica Anđelković iz Valjeva česnicu sprema rano ujutru na Božić.

„Zamesi se testo kao za hleb i onda kad se oblikuje u krug kao pogača, odozgo se izbocka jednom grančicom badnjaka da bude kao šara“, objašnjava ona.

Anđelković u česnicu stavlja novčić, grančice badnjaka i drena, zrno kukuruza i jednu grašku pasulja.

Tako je, kaže, naučila od majke.

„Ko nađe kukuruz njemu će ići ratarski poslovi, ko nađe pasulj bašta će mu dobro ići od ruke, dren je za zdravlje, a parče badnjaka zovu veseljak – ko njega pronađe biće veseo čitave godine“, kaže 69-godišnja Anđelković za BBC na srpskom.

„Zanimljivije je kada tako ima više stvari, iako neko možda bude razočaran kada nađe pasulj, a ne novčić, ali barem je nešto našao“ dodaje ona uz osmeh.

• Sir, meso i nova moda: Šta se sve na Balkanu smatra burekom
• Kroz tri države i 130 godina do odgovora – šta je „pravi“ ajvar
• Kladovski kavijar – od hrane za siromašne do luksuznih trpeza
• Gomboce ili knedle: Gastro-jezičke nedoumice

Petrić, jerej Hrama proroka Ilije u beogradskom naselju Mirijevo, sve to naziva „bogatstvom naroda“.

„U Hercegovini postoji i tradicija da se u česnicu stavi i deo potkovice, kao simbol bogatstva iz doba kada su domaćinstva imala konje i meni je to sve lično simpatično.“

Ljudi tu, kako navodi, nešto nasleđuju, nešto menjaju, a nešto primaju od okoline.

„Ne vidim da bi crkva trebalo da reaguje po tom pitanju i odredi ‘mora ovako i nikako drugačije'“, smatra Petrić.

„To ruši povezanost sa precima koji su tu tradiciju primili i nastavili dalje“, dodaje.

Etnolog Srećković kaže da su na raznolikost božićnih običaja uticale različite istorijske okolnosti i karakteristike pojedinih predela.

„U pojedinim krajevima prave samo jedan božićni kolač, a recimo u zapadnoj i istočnoj Srbiji ima i slučaja da prave veći broj kolačića – takozvane kravajčiće – za svaki poljoprivredni usev ponaosob, ili određenu vrstu domaćih životinja“, navodi Srećković.

Takođe, dodaje, u ranijim vremenima u česnice nije stavljan novčić, već razno zrnevlje.

„Magijska namera zrna pšenice je bila da bude više živine i peradi u domaćinstvu, za zrno kukuruza da bude više svinja, a za zrno pasulja da bude više ovaca.“

Kako navodi, ta tradicija sadrži više kulturnih slojeva, poput „kulta predaka, zatim iz slovenske starine, kao i onih koji su agrarnog karaktera“.

„U slučaju specifičnosti božićne tradicije kod Srba, treba imati u vidu da su jak pečat dale lokalne seoske tradicije, nužno vezane za poljoprivredu“, kaže Srećković.

„To je dugo bio dominantan način života stanovništva u Srbiji.“

Badnjak, rakija i ražanj – proslava pravoslavnog Božića u izbegličkom kampu u Engleskoj pre 70 godina

O vojvođanskoj česnici i merenju

Pred baka Anom i Bubom Ivković sada su već dve obgice – okrugla komada testa koje treba razvući u kore.

„A da izmerimo da budu iste“, kaže uz osmeh Ljubica Ivković.

„Znaš kako… Sad kad vidim da je ova manja, odavde uzmem, stavim ovde i napravim jednake“, odgovara njena mama i brzo otkida komadić testa sa jednog komada i dodaje drugom.

Ništa lakše, na iskustvo, a preciznije od svakog kantara.

Ljubica Ivković se decenijama bavila softverskim inženjerstvom i od nedavno je u penziji.

„Sada se samo bavim Jutjubom sa mojim detetom“, navodi.

I prošle i ove godine porodično su snimale Vlogžić – niz videa o običajima i hrani koja se sprema za praznike, gde je od velike pomoći bila i baka Ana.

„Što se više ovim bavimo i izučavamo kako se nešto sprema, moramo da merimo i njene recepte, a ona uvek kaže ‘ja nemam meru, kuvam bez recepta“, kaže Ljubica, smejući se.

„Kad je pitam kako zakuvaš supu, ona kaže ‘pa, eto, tako, svakom po pregršt i gotov ručak’.“

Međutim, Buba i njena ćerka Tijana u međuvremenu su smislile lukavu taktiku kako da tačno odrede mere za sve bakine odokativne majstorije.

Na početku izmere kilogram brašna i svih drugih neophodnih sastojaka, a na kraju ono što je bio višak – u razlici se kriju sve bakine tajne.

Jednostavna matematičko-kulinarska operacija.

„To su te mere koje se stvore vremenom, iskustvom i rutinom, kad znaš koliko je svaka mera u nekim tvojim kašikama i šoljama, a uvek postoji i to neko čarobno lonče koje je mera za sve.

„Samo ne daj bože da se ta magična šolja polomi, odmah nastane panika u kući… Kako bez nje išta napraviti“, navodi Ljubica.

Decenije iskustva i čarobnih lončića u njihovoj porodici u vlogžiću o česnici dovele su do pet obgica spremnih da budu pretvorene u tanke kore, kao za pite i gibanice.

„Lepše kad se umese i razvlače kod kuće, ali u današnje vreme ih ima u svim samoposlugama i pijacama“, kaže Ivković.

„I onda ide koliko kora toliko oraha – ako je po’ kile kora ide po’ kile oraha.“

One će ovog puta ipak da ih razvlače i tu odmah dolazi do blagog sukoba generacija.

Svaka obgica pre razvlačenja mora da se namaže utučenom mašću.

„Ja to radim mikserom, a ti“, pita Ljubica mamu.

„Varjačom“, odgovara ona kratko.

Koji tren kasnije, sve tri polako obilaze oko stola i nežno vuku krajeve testa.

„Kažu da treba da bude tako tanko da novine mogu da se čitaju kad ih podmetneš ispod“, kaže Ljubica uz osmeh.

Ali izgleda da su preterale – testo se pocepalo.

„Ovo je mesio mikser“, kaže baka Ana.

„Kako znaš“, pita je unuka Tijana.

„Čim se to tako radi, onda je mikser radio.“

O lomljenju česnice i (ne)regularnom takmičenju

Ljubica i Ana svaku koru po nekoliko puta savijaju i svaki sloj posipaju orasima i suvim grožđem – uz povremeni dodatak meda – i tako ih slažu u tepsiju.

„Pet minuta pred kraj česnica se se izvadi iz rerne i bogato zaliva medom, i onda vrati na još pet minuta i u tepsiji u kojoj se pekla ide na sto i seče“, kaže Ljubica Ivković.

Kako to sve dalje izgleda, takođe varira od porodice do porodice, od kraja do kraja.

Negde se česnica iseče i svako uzme parče koje hoće, a negde se parčad namenjuju.

U tom slučaju prvo parče ide putniku namerniku, kaže Ivković.

„Na Božić se ne ide nigde, ali ne možeš da znaš da niko neće da svrati i zato se kaže putniku namerniku, ukoliko slučajno neko svrati da čestita Božić“, objašnjava.

„Drugo parče ide domaćinu, treće domaćici, pa deci po starešinstvu i onda unucima po istom principu.“

• Kako izgledaju časovi veronauke na Balkanu
• Zašto se srpski patrijarh ustoličava i u Pećkoj patrijaršiji
• Crkva Svetih apostola Petra i Pavla u Majdanpeku – između mita i stvarnosti
• Srpska crkva u Bocvani: Kako je izgrađen drugi pravoslavni hram u Africi

U Valjevu je sličan običaj, iako je česnica drugačija.

„Za prvi obrok, doručak, seče se pečenje i lomi se česnica – prvo domaćin lomi sebi, pa ukućanima i to najstarijem muškom članu, pa ženskom i tako dalje“, kaže Anđelković.

„Svakako uvek ceo hleb bude raskopan, pa se jedu samo komadići“, dodaje ona uz osmeh.

Isto je i u Nišu, iako Stevanovići česnicu lome za Badnje veče.

„Od kako smo dobili unučiće, muž Mića odvaja i za njih i za zeta… Oni ujutru i dođu kao položajnici (prvi gosti u kući tokom Božića), pa svako dobije svoje parče.“

Pogledajte video: Ruska salata daleko od kuće

Petrić kaže da se sveštenici u svakodnevnom parohijskom životu susreću sa različitim običajima i za krštenja i za slave i za sahrane.

„To je i bogatstvo pravoslavne tradicije, koja ne traži nigde da se nešto uniformiše u smislu da mora da bude ovako i nikako drugačije“, navodi.

„Razlike postoje od kraja do kraja, od mesta do mesta i tu ne postoji ništa problematično – ne treba ništa zatezati, menjati, voditi visoku teologiju i bogoslovlje.“

Sve je, kako kaže, „toliko pitomo, lepo i radosno“, da je Božić sa razlogom većini ljudi omiljeni praznik, iako je po značaju važniji Vaskrs.

Petrić tu dodaje da je on iz zapadne Srbije, gde je česnica uvek slana i u nju se stavljaju novčić, pšenica i mala grančica bosiljka.

„Čak i nešto što smo mi zvali papak, deo božićne pečenice – ko to izvuče čitave godine neće izlaziti iz kuće.“

Etnolog Srećković objašnjava da se način proslavljanja Božića nije mnogo menjao u uslovima „relativno stabilnih istorijskih ili ekonomskih okolnosti“.

On ipak dodaje da „nema običaja koji se ne menja i transformiše“, zbog čega su mnogi u međuvremenu i nestali.

Ali potraga za novčićem je opstala, iako ta trka često zna da bude neregularna.

„Mame i bake to uvek nameste“, kaže uz osmeh Ljubica Ivković.

„Kod moje svekrve su prvo dobijali jedan, pa drugi sin, a od kad su došli unučići jedne godine je dobijao jedan, druge drugi, treće treći i tako ukrug“, dodaje i smeje se.

Dragica Anđelković na pitanje o nameštanju kaže da svi „uvek sumnjaju da ona zna gde je“.

„Nikad ne nameštam, ne mogu da zapamtim – dok stavim u rernu već ne znam gde je šta“, navodi i ona uz osmeh.

Ni Marina Stevanović nikada ne zna gde je.

Nameštanja je, kaže, bilo dok su sin i ćerka bili manji.

Posle Božića

Sa novčićem se različito postupa – šta će sa njim biti zavisi od toga u kom delu Srbije je pronađen.

Ljubica Ivković kaže da se zlatnik na Božić otkupi – deci se daju pare, a on ide za ikonu.

Anđelković pak kaže da je običaj da novčić „pripada onome ko ga je našao“.

„Po pravilu bi trebalo da ga drži kod sebe, ali ga u principu ostavimo u kući, da se ne izgubi po džepovima.“

Isto je i kod Stevanovića u Nišu.

„Svakako je dobro da parica ostane u kući“, kaže Marina kratko.

„Znači biće više para i moći će lepše da se živi, odnosno da se kupi unučićima nešto više nego što bismo možda mogli.“

U njihovoj kući su se, kaže, i Božić i Uskrs uvek poštovali.

„Mene su te uspomene na Božić kad sam bila mala baš lepe“, navodi za setom u glasu.

„Kompletna familija je bila tu, svi su bili živi i zdravi, pa ti od sabajle dolaze ljudi, dekini sestrići, rodbina, prijatelji, kumovi… Sada toga nema.

„Pojedini ljudi zovu decu iz zgrade da im budu položajnici jer nemaju nikoga drugog… Moje dete je to radilo dve ili tri godine.“

Kako navodi, ona i njen muž su se kasnije uvek trudili da njihova deca na Božić dobiju poklone i nešto novo da obuku.

Tako je, ističe odlučno, bilo čak i u „onom najgorem periodu inflacije“.

Početkom devedesetih godina, po izbijanju rata na području bivše SFRJ, Jugoslavija je bila pod sankcijama Ujedinjenih nacija, kada je došlo do velike hiperinflacije.

U zemlji nije bilo ni najosnovnijih namirnica, pa su bili česti prizori redova, gužvi i sukoba oko mleka i hleba.

„Mi stariji se danas trudimo da sačuvamo tradiciju i da je prebacimo na decu i unuke“, navodi Stevanović.

„Valjda će se i oni sećati toga kada bake i deke više ne bude, kao što se ja sećam mojih.

„Kako bih ja sada znala da sve ovo da radim, da njih nije bilo?“

Mir

O okupljanjima i uspomenama tokom Božića priča i sveštenik Petrić.

„Tu je ta lepa praksa da se za Božić obuče nešto novo i lepo, pa mirbožanje, kada se oslovljavamo međusobno sa mir božiji, pa se ljudi mire međusobno…

„Nema mira sa Bogom, ako mi nismo u miru.“

Dobro je, kaže, i što je početkom godine, da cela „bude na radost i na zdravlje“.

Danas u Vojvodini tri generacije jedne porodice zajedno spremaju česnicu.

„To je baka mesila ručno, a ne mikserom“, kaže baka Ana o sebi u trećem licu, dok se druga obgica lepo razvlači u koru, bez cepanja.

Njena ćerka Ljubica je prati oko stola i trudi se da ponavlja šta njena majka radi, ali joj nešto ne ide.

„Vežbam od malena, ali nikako da uvežbam“, navodi ona uz osmeh.

Koji tren kasnije svi slojevi česnice su bili gotovi i došao je čas da se u nju sakrije dukat.

„Čekaj da vidim koji je. Je l’ Franja (nekadašnji car Austrougarske, čiji je deo bila Vojvodina)“, pita baka Ana, zagledajući novčić.

„Nije Franja, Tesla je“, odgovara njena ćerka, uzimajući kovanicu evra.

Ruke su joj prišle testu, a kamera se zamutila.

„Tijana, snimaj di je“, kaže tiho baka Ana.

Pogledajte video: Šta sa hranom koju bismo inače bacili

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]