Plave zone su regioni na planeti u kojim stanovnici dosežu zdravu starost.
Na celom svetu je ukupno pet Plavih zona, a istraživanja govore da njih omogućava niz faktora koji uključuju ishranu, klimu ili religiju.
Dobio sam zadatak da istražim zbog čega je Kostarika dom jednoj od takvih izuzetnih zona, pa smo Dre, moja tadašnja devojka, i ja tamo doleteli iz Kalifornije.
Od grada Puerto Veho koji je na karipskoj strani Kostarike, ukrcali smo se u kanu koji je išao uzvodno rekom Jorkin i zašli duboko u džunglu na granici sa Panamom.
To je i dom domorodačkog Bribri naroda koji je zahvaljujući udaljenosti i zabačenosti sopstvene teritorije uspeo da očuva vlastitu kulturu i tokom uspešnih evropskih invazija na ova područja.
- Zašto sve više ljudi doživi stotu
- Može da vam skrati život i naškodi zdravlju: Šta je ultra-prerađena hrana
- Tajni sastojci za duži život
Džungla je prepuna života i Bribri to obilje koriste za sve i svašta, od soka kamfora koji tera komarce, pa do biljke koju žvaću i koriste umesto paste za zube.
Možda neiskusnom oku Bribri bašte izgledaju kao i ostatak džungle sa međusobno isprepletenim različitim biljnim vrstama i leptirićima koji lepršaju oko njih, ali ovaj prividni haos ume da bude i varljiv.
„To se dešava zato što ste vi navikli da vidite farme sa samo jednom kulturom. Mi ne gajimo monokultrue jer su biljke ovde evoluirale u pravcu harmoničnog odnosa: legumi polažu azot u tlo, banane dodaju kalijum, tako da nam veštački proizvodi ili đubrivo nisu ni potrebni.
„Svaka biljka privlači drugačije ptice, tako da ovde imamo na stotine ptičjih vrsta, dok na farmama sa jednom kulturom možete da računate na samo desetak ptičjih vrsta, svaka od njih jede različite insekte, a tu su i koralne zmije i udavi koji ubijaju glodare, pa nam nisu potrebni ni pesticidi ili zamke“, kaže Albin, naš lokalni vodič.
„A zmije otrovnice?“, interesovala se Dre.
„Fer-de-lance i bušmaster zmije ubijamo.
„Naše bašte se nalaze nadomak naših sela, a ove zmije umeju da budu veoma opasne, naročito za radoznalu decu. Ili radoznale turiste“, odgovara Albin.
Naš brod je pristao uz malu, kamenitu plažu.
Dvoje male dece, brat i sestra, koje je čuvao otac pecajući ribu, kikotalo se i vriskalo, brčkajući se u reci.
Puštali su da ih rečna struja odnese do dela u kom su se grane drveća nadvijale nad vodom, samo da bi ih iskoristili da se preusmere natrag ka rečnom toku i ponovo otplivaju uzvodno i ponove ceo proces.
Vazduh je bio ispunjen kamenitim mirisom rečne vode i toplom sladunjavošću cveća i trave.
Dok smo hodali u pravcu sela, Albin je sa grana drveća brao voće koje mi je bilo potpuno nepoznato.
„Ovo je vodena jabuka“, rekao je pre nego što je ubrao još jednu voćku.
„Ovo je majmunsko voće, a ono tamo je karambola, zvezdasto voće. Izgleda drugačije od onog koje možete da kupite u samoposluzi jer nije hibridnog porekla“, dodao je.
Prišao je oko sedam metara visokom drvetu na kojem je voće raslo direktno iz stable i grana.
Imalo je oblik rebraste ragbi lopte veličine mog dlana i bilo je uglavnom žućkaste ili zelenkaste boje.
„Ovo je kakao drvo.
„Naši ljudi smatraju da je najlepše drvo u raju i njegovo seme koriste kao valutu“, rekao ja Albin, nežno dodirujući stablo.
Ubrao je jednu žutu voćku sa narandžastim tufnama i udario njom o stablo drveta.
Prepolovila se i pokazala beličasto meso i savršeno uklopljene kockaste semenke.
„Slatko je“, rekao je i pružio mi jednu semenku da je posisam, dodajući da je „ali semenka gorka ako se prethodno ne obradi“.
Stigli smo na čistinu gde su bile slamnate kuće na uzdignutim stubovima i jedna koliba od belog drveta poput ogromne kućice za ptice.
U njoj su bili rafovi sa semenkama sa kakao drveta, sada obojenih u crveno i smeđe.
„Semenke se uklanjaju iz voćki, a onda se na nedelju dana ostavljaju radi fermentacije.
„U tom periodu se razvija ukus čokolade zahvaljujući enzimima i mikro organizmima. Zatim ih pet dana sušimo na suncu“, objasnio nam je.
Pokupio sam jednu sasušenu semenku i zagrizao je.
I dalje je bila gorka, ali se sada u daljini osećao i ukus čokolade.
Albin je zgrabio punu šaku semenki i ubacio ih u tiganj koji je zagrejao na ringli.
Posle nekoliko minuta je prelomio spoljni omotač semenke i izvukao tostirano zrno koje je nazvao „šiljkom“.
Imalo je ukus gorke čokolade i blagu aromu kafe i kestena.
Preko prepečenog zrnevlja prešao je zatim krupnim kamenom, a onda odbacio spoljni omotač sa većih šiljaka koje je potom sasuo u ručni mlin.
Kako je počeo da okreće ručku mlina, sa njegovog drugog kraja počela je da izlazi gusta pasta, a snažan, bogat miris crne čokolade počeo je da se širi kolibom.
Bio je to čist kakao puter ispunjen komadićima prepečenih šiljaka.
Tako Bribri suše i prodaju kakao turistima.
Kada se takva smesa doda u kondenzovano mleko, dobija se najbolja čokolada koju sam ikada probao.
- Čokolada je starija nego što se mislilo
- Da li je crna čokolada stvarno zdrava
- Dve kockice crne čokolade svaki dan – ukusno, a dobro za zdravlje
„Bila je potrebna vizija da bi turizam stigao u ovu oblast, ali je to bio jedini način da našu kulturu održimo u životu“, kaže Albin.
„Zašto?“, upitao sam ga.
„Još od kada su Evropljani stigli, mi iz naroda Bribri smo pod velikim pritiskom i sada vlada želi da gradi brane i od nas traži da im damo našu zemlju, za opšte dobro države i uz ogroman novac, ali naši ljudi su već dali sve što su imali osvajačima.
„Brana će za nekoliko godina biti zaboravljena, biće potrebno još energije, moraće da se pregradi još reka, džungla će postati plantaža banana.
„Ali ovo selo i ova kultura će zauvek nestati. Turizam primorava ljude da nas primete, a kroz priču o našem kakaou, ljudi će saznati i priču o našem narodu.
„Čudno je to. Kakao je bio bitan i našim precima. Bila je to sveta biljka koja nas je učinila snažnim, ne samo fizički, već i duhovno.
„Sada je to jedan od razloga zbog kojeg dolaze turisti i upravo je to ono što će nas možda spasiti od svog tog razvoja“, priča Albin.
„Da li je zbog čokolade Kostarika Plava zona?“, upitala je Dre.
„Samo ako se pravi na ovakav način – u tom slučaju, čokolada je superhrana, prepuna antioksidanata i flavonoida koji ublažavaju zapaljenja.
„Dobra je i za prevenciju karcinoma, a ima i ezoterična, duhovna svojstva za naše ljude“, odgovara joj on.
„Ali zdravlje dolazi iz mnogih stvari: zajednice, osećaja svrsishodnosti, vremena provedenog u prirodi, aktivnog života, a vođenje računa o sopstvenom zdravlju svakako je dosta komplikovano u ovako udaljenim predelima.
„Ali nije čitava Kostarika Plava zona – da biste pronašli pravu Plavu zonu, morate da odete u Nikoju“, priča Albin.
Te večeri, dok smo ležali u našim ležaljkama koje su visile sa grana u šumi, Dre i ja smo počeli da planiramo naredni korak našeg putovanja.
„Nikada ne bih došla u ovo selo da sam došla samo na odmor, ali to što na ovako divnom mestu i što upoznajemo jednu kulturu na direktan način je neverovatno iskustvo.
„Postavljamo pitanja, upoznajemo fascinantne ljude…osećam se kao da sam privilegovana“, kaže mi Dre.
Nikoja je na suprotnoj strani Kostarike u odnosu na zemlju Bribrija, na poluostrvu koje štrči iz Pacifika.
Zbog specifične geografije Kostarike, domorodačka Ćorotega kultura ima više dodirnih tačaka sa Mezoamerikancima iz Meksika nego sa Bribrijima iz džungle.
Ovo se najbolje očitava u hrani: polja koja se prostiru oko puta prepuna su klipova žutog i ljubičastog kukuruza koji se suši na suncu, baš kao i u Meksiku.
„Plava zona zaista postoji“, kaže Ezekijel Agire Perez, tradicionalni ćoroteganski grnčar koji živi u gradu Mutambu.
„U ovim krajevima, ljudi žive i do 90. godine, bez pristupa uobičajenim zdravstvenim ustanovama, ne uzimajući vitamine i slične stvari, umesto toga, jednostavno žive svojim, zdravim načinom života“, dodaje on.
Istraživači koji se bave Plavim zonama su prepoznali značaj načina ishrane koji insistira na unošenju velikih količina povrća i umerenoj konzumaciji mesa.
U Nikoji se kukuruz koristi za sve, od pljeskavica do supa.
On se fermentiše u ćiću ili alkoholna pića pod imanom ćićeme, ili se peče i melje i tako se pravi pinjol, od kojeg se pravi nešto slično sladnom mleku Horliks.
Ćorotege imaju i snažan osećaj za zajednicu, pa tako ceo grad dolazi da pomogne kada se gradi nova kuća.
Taj običaj se naziva mano vuelta, što se slobodnije može prevesti i kao „posao za opšte dobro“.
„Ljudi pribegavaju različitim trikovima ne bi li živeli duže, ali ne može se živeti potrošački i pohlepno i zbog toga je neophodno izbalansirati takav život sa superhranom.
„Moramo da integrišemo aktivan i pristojan život i život u zajednici.
„Kada je nekome u selu potrebna nova kuća, svi dolazimo da pomognemo u njenoj izgradnji.
„Kada neko zakolje svinju, svi dođemo da je razdelimo. Niko ne jede previše, ali svi imamo dovoljno hrane i svi učestvujemo u ovakvoj raspodeli hrane“, objašnjaav Ezekijel Agire Perez.
Ezekijel nam je pričao i o Paćitu, koji je živeo u blizini i nedavno proslavio stoti rođendan.
Dao nam je njegovu adresu i predložio nam da ga posetimo.
Paćitova hacijenda je u dolini okruženoj cvetnim žbunjem.
Ezekijel ga je pozvao i najavio naš dolazak, ali smo mi morali da ga, zajedno sa njegovom ćerkom, sačekamo da se vrati iz posete prijateljima.
Nismo čekali dugo.
Paćito je ubrzo stigao na njegovom belom konju kojeg je potom vezao u bašti i spretno sjahao sa njega.
Ušao je, a zatim je usledio i čvrst stisak ruke sa mnom i poljubac u obraz sa Dre.
„Kakav kavaljer“, nasmejala se ona.
On joj je namignuo i smestio se u stolicu.
„Oprostite što kasnim.
„Morao sam da odem u posetu prijatelju koji se ne oseća dobro, ali on ima 102 godine, šta drugo i očekivati?“, rekao nam je.
„Da li svakog dana jašete konja?“, upitao sam.
„Kada mirujem, sve počinje da me boli.
„Ceo život sam radio kao sabanjero – kauboj – pa mi je to prirodniji način od hodanja.
„Nikada nisam radio nikakve druge vežbe, ali to vam je veoma aktivan način života“, odgovorio mi je.
Paćito je seo na nisku stolicu od pruća iza koje je bio zid sa slikama njegovih brojnih naslednika.
Njegova unuka mu je dala šolju toplog pinjola, poljubila ga u glavu i otišla u baštu.
„Ovo nikada nije bio kraj prepun mudrosti i obrazovanja, ovde se uvek naporno radilo.
„Najveća razlika u odnosu na današnji način života je što smo uvek znali odakle dolazi hrana koju jedemo.
„Sami smo gajili pirinač i kukuruz, imali smo našu stoku i svinje, a i pilići su se hranili ostacima naše hrane.
„Nije to bila sjajna ponuda, ali je bilo čisto i zdravo i jeli smo tri puta dnevno, što je dovoljno“, rekao nam je.
„A šta je po vama bitno, Paćito? Šta vi govorite svojoj deci, unucima i praunucima?“, upitao sam ga.
„Nisam bio neka bitna osoba, neko od značaja ili bilo šta slično, ali sam uvek bio dobar prijatelj.
„Morate da volite i sebe i druge, jer ako volite svog prijatelja, onda ništa loše ne možete da učinite drugim ljudima. Prijateljstva ne dozvoljavaju da budete loši iznutra“, odgovrio mi ovaj 100-godišnjak.
Dok smo izlazili, potapšao me je po ruci i klimnuo glavom u pravcu Dre.
„I veoma je važno da voliš dobru ženu“, rekao mi je.
I bukvalno sam poslušao Paćita: Dre i ja smo sada u braku.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
