Četiri tipa emocionalnog vezivanja: Šta na njih utiče

Strah od gubitka dečka i prijatelja, uvukli su joj se pod kožu.

Slala im je poruke, brojala minute do odgovora, često ih zvala i osluškivala ton njihovog glasa.

„Bila sam opsednuta mislima da će me dečko ostaviti i da su prijatelji ljuti na mene“, kaže 23-godišnja Sofija Janković za BBC na srpskom.

„Nisam razmišljala realno, samo sam se bojala da će me neko napustiti“, dodaje plavokosa devojka.

• Napadi panike: Uznemirujuća oluja koja se iznova vraća
• Kako razlikovati zrelu od nezrele ljubavi
• Zašto nastavljamo da izlazimo sa ljudima sličnim bivšim ljubavima

Sofija ima preokupirani stil emocionalnog vezivanja, što znači da čezne za bliskošću i da se boji odbacivanja drugih.

Stilovi vezivanja su način na koji osoba doživljava emocionalnu privrženost i kako na nju reaguje, objašnjava psihološkinja Jelena Šarić za BBC na srpskom.

Dodaje da na njih najviše utiču odnosi sa roditeljima i starateljima, ali i iskustva u odraslom dobu.

Postoje četiri stila vezivanja: sigurni, izbegavajući, preokupirani i dezorijentisani.

„Ljudi kod kojih u detinjstvu nije bilo većih prepreka i čije su emocionalne potrebe za bliskošću ispunjene, imaju siguran stil vezivanja.

„Njima je lako da se povežu, nemaju problem sa bliskošću i intimnošću, lako i jasno komuniciraju i prevazilaze kritike“, kaže Šarić.

Još kao deca su „stekli poverenje u sebe i druge ljude“ i „ne boje se da će ih drugi odbaciti, ukoliko ne postoji realan razlog za to“.

Postoje i oni, dodaje Šarić, kod kojih je situacija komplikovanija.

Priča prva: ‘Ne odlazi, plašim se’

„Dok razgovaram sa ljudima, gledam im izraz lica i razmišljam kakvu reakciju očekuju.

„Tako je bilo oduvek, sa roditeljima, nastavnicima, kasnije sa partnerima“, počinje priču Sofija.

Govori brzo i na momente deluje usplahireno.

Dok razgovaramo u kafiću, pokušavam da procenim da li i od mene očekuje reakciju, da li ću klimnuti glavom i potvrditi njene reči.

Kao mala, Sofija je posle škole satima učila da bi imala dobre ocene.

„Ne zbog sebe, odgovornosti, nego da niko ne bi bio ljut na mene“, dodaje ona.

I sada je slično.

„Čak i kada bih se vikendom najradije odmorila, kada me prijatelji zovu da idem u grad ne umem da im kažem ne.

„Šta ako me odbace?“, izgovara, ponovo očekujući umirujući odgovor.

Psihološkinja Šarić kaže da je za preokupirani stil vezivanja karakteristična negativna slika o sebi, a pozitivna o svetu i drugima.

Takvi ljudi se lako vezuju za druge i previše se bave analizom svih odnosa u životu – od ljubavnog, preko porodičnog do poslovnog.

Sofija burno reaguje na sitnice koje ukazuju na odbacivanje.

„Nekad i sama osetim da sam previše naporna.

„Koliko god vremena, ljubavi, strpljenja, uveravanja dobila, nikad nije dovoljno“, priznaje.

Šarić objašnjava da su ovakva ponašanja uobičajena za one koji su kao deca čeznuli za roditeljskom pažnjom.

„Zato se u odraslim odnosima trude da privuku pažnju, jer su oni koji su se o njima starali bili distancirani“, ukazuje.

Od psihološkog eksperimenta do društvenih mreža

Kanadski psiholozi Meri Ejnsvort i Džon Bolbi izveli su 1970-ih eksperiment sa decom uzrasta od devet meseci do godinu i po dana.

Nazvali su ga procedurom Čudne situacije kako bi procenili razliku u ponašanju, veštački izazivajući reakciju deteta kada se nađe u stresnom trenutku.

Sastojao se od nekoliko koraka u trajanju po tri minuta, u kojima su u prostoriju ulazili majka i nepoznat čovek i razgovarali sa detetom.

Naučnici su krenuli od uverenja da je emocionalno vezivanje jednostavno – ili postoji ili ne postoji.

Međutim, istraživanja su pokazala drugačije.

Deca su različito reagovala na prisustvo majke, odlazak i ponovni dolazak.

Neka su plakala, neka im trčala u susret, a bilo je i one čija je reakcija izostala.

Novorođenčad klasifikovana kao izbegavajuća predstavljala su zagonetku u ranim 1970-im.

Nisu pokazivali uznemirenost zbog razdvajanja, a ignorisali su roditelja pri povratku.

Ejnsvort i Bolbi su smatrali da je ovo zapravo maska za uznemirenost, a hipoteza je kasnije dokazana kroz studije o ubrzanom srčanom ritmu kod ovih beba.

Nekoliko decenija kasnije, ova teorija se proširila društvenim mrežama.

Korisnici TikToka i Instagrama govore o stilovima vezivanja, povezujući teorijska znanja sa vlastitim iskustvom i dajući savete koje smatraju korisnim.

Na internetu postoje i testovi iz popularne psihologije namenjeni utvrđivanju načina na koji ljudi doživljavaju bliskost.

Priča druga: ‘Kako da pobegnem?’

Kad oseti da joj ljudi postaju previše bliski, Ana Tomić „kreće u beg“.

„Naporno mi je nečije stalno prisustvo i nekad moram da odmorim od toga.

„Onda partneru ne odgovaram na poruke, već nastaje vreme tišine jer postajem preplavljena bliskošću“, kaže Tomić za BBC na srpskom.

Nelagodno joj je i kada joj prijatelji govore o problemima ili traže „stalnu pažnju“.

„Kad neko plače u mom prisustvu, ne znam kako da reagujem, jednostavno bih pobegla“, kaže ona glasom koji ne ostavlja nedoumicu.

Često ne deli razmišljanja i strahove sa drugima da bi ostala distancirana.

Izbegavajući stil karakterišu strah od vezivanja, preterana i nezdrava želja za slobodom, objašnjava psihološkinja Šarić.

Oni partnerima traže mane i sa prijateljima su na distanci, dodaje.

Da se ne bi osećali zarobljeno, ljudi koji se povezuju na ovaj način se trude da flertuju sa „drugim osobama, izbegavaju komunikaciju i fizičku bliskost“.

„Oni imaju poverenja u sebe, ali ne u svet i druge ljude.

„Ovakve osobine nastaju kada roditelji ne zadovoljavaju potrebe deteta, pa su ta deca naučila da ne treba puno da očekuju od ljudi“, kaže psihološkinja.

Ljudi sa ovim stilom privrženosti uče da potiskuju emocionalne potrebe i cene nezavisnost iznad svega, navodi se u radu „Izbegavajući stil i iskustvo roditeljstva (Avoidant attachment and the experience of parenting)“.

Tako su psihološki bezbedni, jer njihovo telo reaguje onako kako je evolutivno pripremljeno za opasnosti – priprema se za borbu ili beg, piše u istom radu.

Priča treća: ‘Uplašeni osvajači’

Za Marka Petrovića međuljudski odnosi su „poput klackalice“.

„Stalno sam između želje za bežanjem od nekoga ko me želi i trčanja za uzaludnom vezom jer se osećam kao da ću umreti od usamljenosti“, kaže on za BBC na srpskom.

Dodaje i da nikad nije mogao da veruje sopstvenoj proceni.

„Da li želim da budem blizu ljudi ili da imam prostora?

„I dalje ne znam odgovor“, priznaje on.

Dezorganizovani stil emocionalnog vezivanja se formira u odnosu sa roditeljima koji su bili ili uplašeni ili agresivni, ukazuje psihološkinja Šarić.

„Svet je za decu izraz lica onog ko se o njima brine, može biti pun ljubavi i prihvatanja ili agresije i straha.

„Oni koji se nisu osetili bezbedno, nisu stekli poverenje ni u sebe ni u druge“, kaže ona.

Marko kaže da se nikada ne oseća zadovoljno.

„Iako mi je dugo trebalo da do nečega dođem, kada uspem, sve vreme tražim mane.

„Partnerkama, poslu, svemu“, kaže iskreno.

Psihologija ovakve ljude opisuje kao uplašene osvajače, objašnjava Šarić.

„Žele bliske odnose, ali se ne usuđuju da u njih uđu, pa tako sanjare o potencijalnom partneru i osećaju se manje usamljeno.

„Postoji i drugi tip, oni koji osvajaju teško dostižne partnere ili situacije, ali kada do toga dođu, traže izgovore i povlače se“, dodaje.

To je zato što „realizacija želje nije cilj“, kao ni „započinjanje realnog odnosa“.

„Upravo toga se ovi ljudi plaše“, ukazuje Šarić.

Ima li sigurnosti?

Sofija Janković kaže da joj je lakše kada bliskim ljudima objasni kako se oseća.

„Bitno je da ne preteram, da ne delim strahove, već da racionalno objasnim zašto je tako.“

Vremenom je, objašnjava, postala svesna onoga što je uznemirava.

„Ako sa roditeljima nismo stekli sigurnost, ne znači da zauvek mora da ostane tako. Na tome može da se radi“, naglašava Šarić.

„Često je to kroz psihoterapiju, pa je mnogima odnos sa terapeutom prvi zdrav odnos.

„Rešenje je i veza sa partnerom koji ima siguran stil vezivanja, od kog se može naučiti o zdravoj bliskosti“, zaključuje.

• Zašto deca doživljavaju prolazak vremena sporije od odraslih
• Kako je internet stvorio nove strahove
• Smanjuje li se krug prijatelja kako starimo