Džimi Lipert Tajden, advokat iz Ešberna u američkoj državi Virdžiniji, tek je 22. avgusta ove godine mogao da uroni u zagrljaj biološke majke Marije Anđelike Gonzales, u Valdiviji, na jugu Čilea.

Iako su oni majka i sin, bio je to prvi put da su se sreli uživo i da su mogli da se zagrle i kažu jedno drugom: „Volim te“.

Četiri decenije ranije, u oktobru 1980. godine, kad je Gonzales rodila sina u bolnici Salvador u Santijagu, glavnom gradu Čilea, rekli su joj da će beba morati da ostane u inkubatoru jer je rođena prevremeno.

Kad se vratila po njega, rekli su joj da je umro, a kad je tražila da vidi telo, naveli su „da su se rešili tela“.

Ali on je zapravo dat na usvajanje bračnom paru u Sjedinjenim Američkim Državama.

On je bio „ukradeno dete“, baš kao i mnoga druga deca tokom vladavine generala Augusta Pinočea, od 1973. do 1990.

• Kako kriminalci kupuju bebe na crnom tržištu Najrobija
• „Farme beba” u Šri Lanki: Mračna i nezakonita mreža usvajanja dece u Evropi
• „Pronašla sam otetog sina – posle 32 godine“

Tragovi

Lipert Tajden kaže da je oduvek znao da je usvojen.

„Moji roditelji to nikad nisu krili od mene i odrastao sam u brižnom domu“, rekao je on za BBC preko Zuma, iz Čilea, veče pre nego što je leteo za SAD.

„Ono što nisam znao, a ni moji roditelji, jeste da je to bilo lažno, nelegalno usvajanje“, dodaje on.

Mislio je da ga se biološka majka odrekla zato što je želela da ima više prilika i bolji život.

„Zbog toga sam to doživljavao kao priču o usvajanju sa srećnim krajem“, kaže.

On, međutim, priznaje da je postojalo nešto što se nije uklapalo u tu priču.

U jednom trenutku, žena koja ga je usvojila, a koju i dalje zove „mati“ – dok biološku majku zove „mama“ – pokazala mu je dokumentaciju o usvajanju.

„Postojale su tri verzije priče: prema jednoj, nije se vratila u bolnicu, prema drugoj, dobrovoljno me se odrekla dve godine posle mog rođenja, a prema trećoj, umrla je na porođaju“, navodi.

Iako je seme sumnje već bilo posejano, on je nastavio život, verujući da bi morao da uštedi novac i otputuje u zemlju porekla ako bude želeo da razreši misteriju.

Tako je bilo sve do aprila ove godine kad je u štampi čitao o slučaju Amerikanca koji je bio ilegalno usvojen u Čileu.

„Shvatio sam da je to jedina istina koja bi mogla da objasni laži.

„Takođe sam shvatio da postoji organizacija voljna da mi pomogne u istrazi“, priseća se on.

Pogledajte video o predsedniku Čilea Gabrijelu Boriću:

Potraga

Sledeći korak bio je da kontaktira fondaciju Nos Buskamos, koja je poslednjih godina koordinisala više od 450 sastanaka onih koji su bili žrtve ovog ilegalnog usvajanja i njihovih čileanskih bioloških porodica.

Ali procenjuje se da ima desetine hiljada beba koje su oduzete njihovim roditeljima u Čileu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

Bio je to samo delić kršenja ljudskih prava tokom 17 godina vladavine režima generala Augusta Pinočea, koji je 11. septembra 1973. godine poveo državni udar za svrgavanje demokratske vlasti Salvadora Aljendea.

„Nasilje je počelo represijom i nestankom levice i opozicije, a potom je poprimilo različite oblike“, rekao je Deni Mosalvez, profesor istorije i istraživač sa Univerziteta Konsepsion, za BBC, 2021. godine.

U tom kontekstu, krađa beba bila je „deo politike“, izjavio je tada stručnjak za Pinočeovu vojnu vladu.

„To nisu bili izolovani slučajevi i proces usvajanja obuhvatao je državne institucije, kao što je Registar građana.“

Maloletnici su završili u zemljama širom Evrope ili u Sjedinjenim Američkim Državama, baš kao Lipert Tajden.

„Oduzimani su siromašnim porodicama i ženama koje to nisu znale i nisu imale načina da se odbrane“, kaže za BBC Konstanca Del Rio, osnivačica Nos Buskamosa.

„A što se Džimija tiče, jedini trag koji smo imali u pokušajima da pronađemo njegove biološke srodnike bilo je ime koje se pojavljivalo u dokumentaciji, Marija Gonzales.

„To nije bilo previše ohrabrujuće, zato što je to ime mnogih žena u Čileu“, navodi ona.

Nakon što su pronašli Lipert Tajdenovu pravu krštenicu, on je sledio protokole organizacije i uradio DNK test.

Nos Buskamos sarađuje već dve godine sa platformom za genealogiju MajHeritidž, koja obezbeđuje besplatan pribor za test usvojenicima iz Čilea i navodnim žrtvama trgovine decom u ovoj zemlji.

Kućni test je potvrdio da je on 100 odsto Čileanac i povezao ga sa rođakom koja koristi tu platformu.

Ispostavilo se još i da ona ima rođaku po imenu Marija Anđelika Gonzales i pomogla im je da stupe u kontakt sa njom.

‘Mama, to sam ja, tvoja beba’

Prve korake je napravila Del Rio, potom je sve prepustila Lipertu Tajdenu.

„Poslao sam tekstualnu poruku na španskom i moju fotografiju: ‘Mama, to sam ja, tvoja beba'“, kaže on.

Poslao je i druge slike: „Ovo je moja žena, ovo su tvoje dve unuke.“

Poručio joj je da ne žuri sa odgovorom.

„Uzmi vremena koliko ti treba“, dodao je, ponovo na španskom.

Usledilo je dopisivanje koje je trajalo satima, prema rečima Liperta Tajdena, tokom kog mu je ona priznala da je noćima plakala za njim, iako nikad nije ispričala nikome da ga je rodila.

Nekoliko nedelja kasnije, došlo je vreme da se njih dvoje vide preko video poziva.

Do tada je DNK test koji je uradila i Gonzales potvrdio vezu između njih dvoje.

„Otišao sam do kuće moje majke da vidim kako se oni osećaju, zato što su pratili ovaj proces zajedno sa mnom i bilo je teško svima“, priseća se Lipert Tajden trenutka kad je usledio video poziv preko društvene mreže Vocap.

„Kad smo se ugledali, više nije bilo nikakve sumnje. Predstavio sam ih i bio je to trenutak pun dostojanstva“, kaže on.

„Hvala vam što ste ga odgojili, što ste se starali o njemu, što ste mu obezbedili sve i što ste ga voleli“, rekla je njegova biološka majka ženi koja ga je usvojila.

Ona je odgovorila: „Hvala vam što ste ga podelili sa nama.“

BBC je pokušao da razgovara sa obe majke, ali je odgovor bio da još nisu spremne.

• Kinez pronašao nestalog sina posle 24 godine potrage i 500.000 kilometara
• Roditelji našli kćerku posle 24 godine

Prema Lipertu Tajdenu, njegovi usvojitelji su takođe bili žrtve ove kriminalne mreže.

„Moji roditelji su želeli porodicu, ali je nisu želeli na ovaj način.

„Ne preko iznude, ne preko krađe“, rekao je on za BBC.

Ilegalno usvajanje u Čileu

Početkom 2018. godine, otvorena je istraga o skoro 500 slučajeva ilegalnih usvajanja između 1970. i 1990. godine.

Do kraja te godine, žalbeni sud Čilea već je procenio da je skoro 7.500 usvajanja iz tog perioda moglo biti nezakonito.

U septembru 2018. godine, posle pritiska različitih grupa, donji dom čileanskog Kongresa osnovao je komisiju za istragu tih brojnih optužbi.

U julu 2019. godine, specijalna komisija objavila je izveštaj na 144 strane u kojem se govori o otprilike 20.000 slučajeva čileanske dece koje su usvojili strani bračni parovi tokom vladavine Augusta Pinočea.

Majke su obično obmanjivane i govoreno im je da su njihove bebe umrle.

U nekim slučajevima, postojala je podrška sudija, imigracionih vlasti, notara, verskih ličnosti i vladinih institucija, prema istom tom izveštaju.

Većina dece završila je u Švedskoj, Italiji, Sjedinjenim Američkim Državama, Holandiji, Francuskoj i Nemačkoj.

‘To nije moje ime’

„I zaista, Džimi je stigao u SAD usvojen, ali je napustio Čile ukraden, sa pasošem i imenom koje su mu dodelili trgovci ljudima“, ističe Del Rio.

On još poseduje taj dokument sa crvenom koricom i zlatnim slovima.

U njemu je fotografija dečaka sa ozbiljnim izrazom lica, ravnom kosom i šiškama, u košulji i prsluku.

Datum rođenja: 31. oktobar 1980. godine. Ime: Karlos Dione Burbah.

„Želim da istaknem da to nije moje ime“, kaže Lipert Tajden.

„Ja sam Džimi Lipert Tajden, odrastao sam u brižnom domu sa porodicom koja mi je dala to ime.

„Takođe sam i sin Marije Anđelike Gonzales, i jedina počast koju mogu da joj pružim u ovom životu je da dodam njeno prezime na vlastito“, dodaje on.

Zbog toga on želi da promeni ime u Džimi Lipert Tajden Gonzales.

„Kad dodam prezime, planiram da sarađujem sa advokatima u Čileu na stvaranju tog identiteta, da on bude priznat kao moj čileanski identitet.“

Biće to način da zasigurno razreši pitanje: „Ko sam ja?“, koje ga proganja decenijama.

„Iako sam imao srećno detinjstvo, kao usvojeno dete prolazio sam kroz teške faze.

„Čitavog života sam bio suviše tamnoput da bih bio belac, suviše beo da bih bio tamnoput.

„Osećao sam se kao da se nigde ne uklapam i uvek sam znao da mi nešto nedostaje“, objašnjava on.

Ističe da se nikad u potpunosti nije osećao kao Amerikanac, čak ni nakon što je služio 19 godina u vojsci.

„Uvek sam se osećao kao čileanski Amerikanac“, kaže.

Poseta Čileu

Da bi nastavio da istražuje njegovu čileansku stranu, nedavno je otputovao sa ženom Džoanom i njihove dve ćerke Ebom Džoj (8) i Beti Grejs (5) u zemlju u kojoj je rođen.

Tamo je počeo da otkriva osobine koje su mu zajedničke sa biološkom majkom, kao što su neiscrpna energija i način na koji govori.

Oni razgovaraju na španskom jeziku, koji je učio u srednjoj školi.

„Dobrim danima razumem 90 odsto toga, običnim danima 60 odsto.

„Morate uvek da uzmete u obzir koliko brzo Čileanci pričaju“, kaže uz osmeh.

Ponekad se služe onlajn prevodiocima.

Shvatio je i da im je zajednička ljubav prema kuvanju.

„Ruke su mi u istom testu kao i mojoj mami“, uskliknuo je dok su zajedno pravili empanade.

• Nestale bebe i njihovi roditelji: „Naša deca nemaju cenu“
• Sin nestalog disidenta pronašao porodicu nakon 40 godina

Upravo se vratio iz posete zoološkom vrtu u Santijagu, prvom mestu na koje su ga vodili njegovi američki roditelji nakon usvajanja.

Ovaj put ga je vodila njegova biološka sestra.

Dani su mu prolazili u razgledanju, šetnji, isprobavanju hrane i razgovorima.

Mada je priliku iskoristio i da se sretne sa istražiteljima, advokatima i predstavnicima vlade.

„Jedini način da se ovo popravi je kroz spajanje i inkluziju“, kaže on.

Ali danas ne postoji mehanizam – finansijski niti bilo koji drugi – da se pomogne čileanskim usvojenicima u njihovim naporima da posete zemlju porekla.

„Moja žena i ja smo prodali naš kamionet da bismo mogli da dođemo, ali nema svako na raspolaganju tu opciju.“

On, međutim, traži da se ovakvim slučajevima prida više značaja, što je nešto na čemu Del Rio takođe insistira.

„Ne želimo novac“, kaže za BBC osnivačica i direktorka Nos Buskamosa.

„Mi samo tražimo da država legalno prizna ove krađe beba kao istorijsku činjenicu.“

Majka pronašla sina posle 15 godina:

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]