Od zatvora, do velike četvorke SFRJ i nazad. Od vatrenog komuniste do prvog disidenta. Od osnivanja Informbiroa do ulice u Čileu – Milovan Đilas je svakako jedna od najkontroverznijih ličnosti Balkana.

Pojam disident predstavlja intelektualca koji je u komunističkim zemljama otvoreno izražavao neslaganje sa režimom.

I mnogi se njime kite.

A do pre četvrt veka, u Palmotićevoj ulici broj 8, u centru Beograda, živeo je Milovan Đilas – prvi posleratni disident u komunističkim zemljama Istočnog bloka.

Ipak, kada 2020. pomenete prezime Đilas – prva i jedina asocijacija mlađim generacijama je Dragan Đilas, jedan od opozicionih lidera. Jedan i drugi nisu porodično povezani.

„Na ordenu slobode koju je dobio po izlasku iz tamnice piše: `Milovanu Đilasu, herojskoj ličnosti koju je savest nagnala da se pobuni protiv tiranije“, kaže akademik Matija Bećković, njegov dugogodišnji prijatelj.

„Ne može se kraće formulisati život ove izuzetne ličnosti i teško je današnjim generacijama objasniti šta je značilo pobuniti se u ono vreme kada se nije bunio niko“, dodaje on.

Đilas se pobunio pre sovjetskih disidenata Aleksandra Solženjicina i Andreja Saharova i povodom njega je nastala reč disident, napominje Bećković.

„Milovan Đilas je bio čovek koji je mislio svojom glavom, spreman da da i život za ideje u koje je verovao i nije bio korumpiran“, navodi Dejan Đokić, profesor istorije sa Goldsmits koledža Univerziteta u Londonu koji je dugo izučavao Đilasa.

„Kako neko takav da bude uzor današnjim elitama ili onima koji imaju takve aspiracije ili pak glasaju za njih“, pita se on.

Tako se i danas, 25 godina posle Đilasove smrti, lome koplja oko njegovog imena.

„Stav prema Đilasu promeniće se onda kad antifašizam bude prihvaćen kao kamen temeljac savremene kulture i politike“, kaže kratko njegov sin Aleksa Đilas za BBC.

Ko je bio Milovan Đilas?

Rođen je 12. juna 1911. u selu Podbišće, nedaleko od Kolašina u Crnoj Gori.

Preminuo je 1995. u 84. godini.

Njegov život može se, gotovo hirurški precizno, podeliti u dve celine – obe traju 42 godine.

Prvih decenija je bio ubeđeni komunista, revolucionar i jedan od najviših rukovodilaca Komunističke partije Jugoslavije u ratu i posle njega.

Drugi deo života proveo je kritikujući sistem, zbog čega je bio na robiji i proglašen za „državnog neprijatelja broj jedan“.

„Đilas je bio neko ko je bio spreman da se se bori za vlast iz ideala i da se onda odrekne vlasti zbog ideala – i prvo, a posebno ovo drugo su prava retkost u našoj sredini, ali i šire“, kaže Đokić.

„Kao jedan od najbližih Titovih saradnika u jednopartijskom sistemu tadašnje Jugoslavije vlast koju je imao Đilas nije bila mala“, dodaje on.

Međutim, kako se navodi u hronologiji života, koju je pisao njegov sin Aleksa Đilas, kasnije „nijedan građanin Jugoslavije nije bio toliko napadan i klevetan“ od vrha države.

Nazivali su ga prodanom izdajničkom dušom, neprijateljem, unutrašnjim emigrantom, stranim plaćenikom i agentom.

„Đilas je bio neko ko je zbog svojih ideala bio spreman da žrtvuje slobodu i život.

„Robijao je u obe Jugoslavije, a tokom Drugog svetskog rata je bio ključni akter najvažnijih događaja i bitaka koje su obeležile Narodnooslobodilački rat“, kaže Đokić

„Samo što to verovatno malo ko zna, pošto je Đilas 1954. godine, posle sukoba sa Titom i partijom, izbačen ne samo iz te iste partije nego i iz njene istorije i istorije zemlje koju je, zajedno sa ostalima u vrhu KPJ, oslobađao i stvarao“ dodaje on.

Sličnog stava je i istoričar Veljko Stanić.

On za BBC na srpskom kaže da se Đilas nekonvencionalno ponašao i nije želeo da ima vile na Dedinju, koje su i tada bile rezervisane za najviše državne funkcionere.

„Zato će kasnije izjaviti – ‘komunizam ne gubi istorijske bitke, on gubi bitku sa istorijom'“, navodi Stanić.

„Sva svoja zvanja i sva odlikovanja i tutule dao bi za jednu dobru rečenicu“

Stanić dodaje da je Đilas bio „intelektualac u politici“.

„Iako je bio profesionalni revolucionar, to je postao tridesetih godina kao nesvršeni student književnosti i studentski lider“, dodaje on.

Ipak, studije nije završio – tridesetih godina je kao komunista osuđen na na višegodišnju robiju.

„On je bio književnik, čovek pera, u partiji je to bilo njegovo zaduženje – ideolog. U ratu i propagandista, urednik novina Borbe“, ističe Stanić.

Zajedno s Edvardom Kardeljem je 1947. bio u Poljskoj na osnivanju Informacionog biroa komunističkih i radničkih partija – Informbiroa.

Samo nekoliko meseci kasnije, u proleće 1948, biće glavni ideolog Komunističke partije kada se ona odvojila od Staljina.

„Nije bio nikakav anđeo, ali jedno je bila politika koje se odrekao, a drugo umetnost zbog koje je živeo.

„Jednom prilikom mi je rekao da bi sva svoja zvanja i sva odlikovanja i tutule dao za jednu dobru rečenicu“, navodi Bećković.

A titula ima mnogo.

U prvim godinama nove – crvenije – Jugoslavije, bio je deo velike četvorke, koju su činili Josip Broz Tito, Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković i Milovan Đilas.

Četiri decenije od Titove smrti: Titov pokušaj da spoji Istok i Zapad

Ko zna za Tita, a ko za Đilasa?

Osim Tita, ni jedna druga politička ličnost među Južnim Slovenima u 20. veku nije toliko važna za svetsku istoriju kao Milovan Đilas, smatra istoričar Đokić.

Tito je, kaže, zanimljiv kao vođa verovatno najuspešnijeg pokreta otpora u okupiranoj Evropi, a posle rata kao političar svetskog ranga, izuzetnog talenta i harizme, koji se uspešno suprotstavio i Hitleru i Staljinu.

„On (Tito) pomalo izgleda kao neki glamurozni negativac iz filmova o Džejmsu Bondu, čovek koji je voleo da nosi uniforme, puši skupocene cigare, pije najbolja vina i boravi u društvu lepih žena, holivudskih zvezda i diktatora iz Nesvrstanih zemalja na svojoj jahti.

„Ali Đilas je taj čija se dela izučavaju i čiji su višetomni memoari neizostavna literatura na svetskim univerzitetima“, ističe Đokić.

I ne samo zapadnim: nedavno je jedan mlađi kineski istoričar doktorirao sa temom o Đilasu, a još tokom Hladnog rata, uticao je na istočnoevropske disidente i kritičke intelektualce poput Poljaka Lešeka Kolakovskog, i na reformski orijentisane političare poput sovjetskog vođe Mihaila Gorbačeva, podseća on.

U Santjagu, glavnom gradu Čilea, jedna ulica je nazvana po Milovanu Đilasu, kao i, od pre nekoliko godina, u Amsterdamu.

Tito i Đilas su jedini preživeli u svetskim okvirima, smatra istoričar Stanić – Tito kao državnik i deo popularne kulture, a Đilas kao politički mislilac.

„Tito i Đilas bili su ljudi dve generacije. Posle rata kad se Tito odvoji od Staljina, gradi poziciju između Istoka i Zapada, gradi nesvrstane i samoupravljanje kao treći put, on je već u godinama“.

U tom trenutku, naravno, niko ne zna da će Tito živeti još tri decenije – prešao je šezdesetu i „želi da brani to što je stekao.“

„Ne želi da ide u neke dalje reforme. Đilas je mlađi 20 godina, njemu je revolucija samo polazna tačka ka demokratskom socijalizmu“.

Tada počinje njegova evolucija, a te političke ideje žive su i danas, smatra Stanić.

Demokratski socijalizam bi danas podrazumevao reformu kapitalizma – socijalnu državu, školstvo, zdravstvo, ekološka pitanja.

„Ako pogledamo šta je u politici Bernija Sandersa u Americi ili Džeremija Korbina i laburizma u Britaniji, cilj radikalne levice danas je upravo onaj demokratski socijalizam o kom je pisao Đilas“, kaže on.

Drugi ga vide kao „tipičnu figuru Hladnog rata“ između dva suprotstavljena ideološka tabora, koja pripada istoriji.

Tog stava je sociološkinja iz Zagreba Mira Bogdanović.

„Propašću realnog socijalizma u svetu, Đilas pripada prošlosti, a disidentstvo kao fenomen je bilo jedno od oružja ideološke subverzije.

„U tom smislu Đilas kao ličnost nema šta reći mladim generacijama“, ocenjuje ona.

Propali pokušaji pravljenja sveca od Đilasa u postsocijalističkom periodu su, smatra ona, najbolji pokazatelj te prevaziđenosti.

Zašto se razišao sa Titom?

„U jednom trenutku je shvatio da je revolucija, čiji je on bio jedan od lidera, izvršila svoju istorijsku ulogu, ali da istorija ne staje tu, nego treba da evoluira u nešto što je demokratski socijalizam“, ističe Stanić.

Zalaže se za reformu partije i ukazuje na njene materijalne i političke privilegije i monopol nad privrednim i duhovnim životom.

Kada je stupio u otvoreni sukob sa vrhuškom partije, Đilas je bio na funkciji predsednika Savezne skupštine.

Tada pokreće mesečnik Nova misao – posvećen književnosti, nauci i umetnosti, koji će ubrzo biti zabranjen.

Vrhunac je bila Đilasova političko-dokumentarne proza Anatomija jednog morala, u kojoj je opisao zatvorenost, aroganciju i snobizam partijskog „visokog društva“ i indirektno branio ljubav glumice Milene sa generalom Pekom Dapčevićem.

Sledi serija kritičkih članaka objavljivanih u partijskom dnevnom glasilu Borba.

Na Trećem (vanrednom) plenumu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, održanom u Beogradu u januaru 1954. godine, Tito je optužio Đilasa za „revizionizam“.

Zbog navodnog protivljenja politici partije i ugrožavanja njenog jedinstva i vlasti, Đilas je isključen iz Centralnog komiteta.

Po slobodnoj volji istupio je 19. aprila 1954. godine iz partije.

„Kada je vratio partijsku knjižicu ‘broj četiri’, Josip Broz je kazao da je to prvi slučaj u istoriji partije da je to neko učinio.

„Zamislite pobunu jednog čoveka u trenutku kada je Komunistička partija na vrhuncu moći i slave“, navodi Bećković.

Tada piše nekoliko dela, između ostalih, i Besudnu zemlju – o Crnoj Gori i balkanskom mentalitetu uopšte.

Nisu hteli da mu objave, iako je čisto lirsko delo, ističe Stanić.

„Đilas je preko Desanke Maksimović, s kojom je uvek bio prijatelj, zamolio da knjigu pročita Ivo Andrić, da on bude recenzent, pa da ako on odluči da vredi ili ne vredi, on će se tome povinovati.

„Andrić je odbio“, podseća Stanić.

Tada iz inata i zbog temperamenta, smatra istoričar, Đilas završava Novu klasu, jednu od najznačajnijih kritika komunizma.

Ko je napisao Novu klasu?

Neki kažu – CIA.

Stanić navodi da je Nova klasa napisana na Đilasovoj mašini u Beogradu i završena 1956. na srpskom.

Dodaje da je tadašnja jugoslovenska tajna služba Udba prilikom pretresa mogla i da je zapleni, ali da verovatno nisu prepoznali značaj dela.

„Bila je u stanu i nije bila ni sakrivena. Njegova supruga, Štefica Đilas, poslala je novinarki Katarini Klark čija zaostavština postoji u Americi. Ona je predala izdavaču Pregeru.

„Preger jeste, to će se kasnije pojaviti, primao subvencije od CIA-e, a CIA je pomagala brojne časopise i izdavačke poduhvate po Evropi.“

Pregledanjem dokumenata je, kaže, video dokumente američke tajne službe u kojima se vidi da zainteresoavno prate objavljivanje Nove klase.

„Ali nigde nema sumnje da je to Đilasov rukopis.

„To se, uostalom, vidi i ako se pažljivo čitaju njegovi članic iz Borbe i Nove misli, a zatim Nova klasa – vidi se da je to pisao jedan čovek, vidi se tok misli“, dodaje Stanić.

Đilas se u pismu odrekao honorara u korist humanitarne organizacije, ali je Preger proglasio bankrot i taj novac nije završio kod onih kojima je bio namenjen.

„U Americi postoji originalni rukopis Nove klase na srpskom i prevod na engleski. Kad su Đilasa pitali za to, on se našalio `Da sam mogao iz zatvora da utiče , uticao bih na CIA-ju da još više štampa tu knjigu.

„Postoji njegova pisana potvrda da je taj rukopis koji je preveden njegov rukopis, sa promenama koje ulaze u stilske“, dodaje Stanić.

Sa engleskog „originala“ je knjiga štampana na srpskom, sa pogovorom Nikole Miloševića, 1990. godine.

„Đilas je tada još živ i on to odobrava“, navodi Stanić.

Život državnog neprijatelja broj jedan

Tih godina, Đilas je smatran jeretikom i ljudi su ga se klanjali na ulici.

„Kada bi se neko usudio da mu nazove `Dobar dan`, on je odgovarao sa `Hvala`“, ističe Bećković, Đilasov dugogodišnji prijatelj, i pored ideoloških razlika.

Protiv njega, ali i cele njegove porodice i svakoga ko je imao sa njim neke veze, pokrenuta je mašinerija cele države, dodaje Bećković.

Zbog intervjua Njujork tajmsu, u kojem je kritikovao političko stanje u Jugoslaviji, ističući potrebu postojanja opozicione partije kao činioca demokratizacije, Đilas je 1955. osuđen na kaznu zatvora od osamnaest meseci, uslovno na tri godine.

Samo godinu dana kasnije, ponovo je uhapšen i osuđen na tri godine strogog zatvora zbog kritike jugoslovenskog stava neutralnosti – u stvari podršci brutalnoj sovjetskoj vojnoj invaziji kojom je ugušena revolucija u Mađarskoj.

Na Sedmom kongresu Saveza komunista Jugoslavije 1958. u Ljubljani, Tito Đilasa naziva „ludakom, izdajnikom, čovekom koji pljuje na dostignuća revolucije“.

Mit o Golom otoku

Nedavno se na osnovu usmenih sećanja u medijima pisalo i da je Đilas idejni tvorac Golog otoka.

Istoričari smatraju da za njegovu pojedinačnu odgovornost u tom smislu istorijskih potvrda nema.

„Niko nije kazao da je to tačno. Čak postoje suprotne tvrdnje Dobrice Ćosića da se posle posete Golom otoku otišao kod Đilasa i Rankovića i da su oni bili zatečeni i da su učinili da se status zatvorenika popravi.

„U svesti golootočana Đilas sigurno nije bio omiljena ličnost“ , kaže Stanić.

„Vlast je našla jednog krivca i jednoga zločinca, a to je bio on. Oni ga nisu nikada sudili ni za kakav zločin, nego uvek za ideje i pisane tekstove – knjige i članke.

„Da je bilo tačno nešto od toga što su govorili – bilo bi dovoljno jedno suđenje da on bude diskriminisan i degradiran i da se skine s vrata“, kaže Bećković.

Član 320. Krivičnog zakonika po kome je Đilas suđen za odavanje službenih tajni uveden je 17. marta upravo da bi se njemu sudilo i u svetskoj javnosti dobio je podrugljivi naziv „Leks Đilas“.

Zbog sličnih dela Đilas je u Titovoj Jugoslaviji iza rešetaka proveo ukupno devet godina, a sva suđenja su bila bez prisustva publike i novinara.

Od toga je 22 meseca bio u samici, prinuđen da preti štrajkom glađu, a ćelija mu nije grejana, iako se temperatura u zimskim mesecima spuštala ispod nule.

Nisu mu dozvoljavali da poseduje hartiju za pisanje, pa je pisao na toalet papiru, a porodici je bilo dozvoljena samo jedna poseta mesečno u trajanju od pola sata, navodi se na sajtu posvećenom Đilasovom životu.

„On je sve to hteo i svesno platio takvu cenu. Nikad nije išao u tamnicu, a da je bio iznenađen da će biti uhapšen. Jedino je, možda, grešio u proceni koliko će godina robije dobiti“, kaže Bećković.

U vrhovima policije i vlasti raspravljalo se o tome da bude ubijen, navodi se u biografiji koju je objavio njegov sin.

„Nekoliko godina, otprilike od 1959. do 1962, imao je izuzetno velike psihičke tegobe: osećanje praznine u delovima glave, treperenje po licu i slepoočnicama, opsesivne zastrašujuće misli, nesanicu, strah od ludila.

„Pošto slične tegobe nije imao nikada ranije u životu, a ove su odjednom i gotovo sasvim nestale, ostala je sumnja da mu je policija tajno davala psihoaktivne supstance ne bi li slomila njegovu volju za otporom“, navodi Aleksa Đilas.

Dok je bio u Kazneno-popravnom domu u Sremskoj Mitrovici u Americi je objavljena Nova klasa.

Pisac koji nije mogao da objavljuje

Bećković kaže da je Đilas u zatvoru toliko pisao da je iz tamnice izneo vreće toalet papira.

„Verovatno je Udba mislila da čim piše na toalet papiru to i vredi i služi onome čemu taolet papir inače služi. Međutim, on je u tamnici napisao sve što je vredno“, kaže Bećković.

Međutim, od 1954. do 1988. Đilas nije mogao da objavi u Jugoslaviji nijedan politički ili literarni tekst, pa čak ni prevod engleskog speva iz sedamnaestog veka – Izgubljeni raj“ Džona Miltona – na kome je radio tri godine.

Pisao je do kraja života, ali je većina njegovih dela obajvljena prvo u inostranstvu.

„On je bio veliki pisac, koji se na nesreću bavio politikom, tako da njegovo delo ostaje nepročitano do dana današnjega.

„Nikad nisu pomenuli da je on najprevođeniji naš pisac, nije registrovan ni u bibliografijama, a kamoli pomenut da mu je knjiga negde izašla, a one su štampane u milionima primeraka“, dodaje Bećković.

Đilas je za života sačekao da vidi svoje knjige na svom jeziku.

„Preveo je sa staroengleskog Miltonov `Izgubljeni raj, a cela katedra za anglistiku nije prevela taj najveći spev u svetskoj književnost“, kaže Bećković.

U šali dodaje da bi trebalo otići u zatvor da se ceo njegov opus pročita.

„Napisao je neka kapitalna dela i proslavio se po silasku sa vlasti. Milovan Đilas je pao uvis, rodio se kada je pao i otpočeo novi život. To niko nije uradio“, kaže Bećković.

Možda te njegove ideje nisu bile nove, možda su to svi znali, ali su ćutali i smatrali da i on treba da ćuti kad se „već dokopao vlasti i slasti“.

„U celoj levoj misli Srbi nisu imali veću ličnost. vreme mu je davalo za pravo, a buduće će mu davati još više, jer su kod nas još zapečanjene neistine koje traju i govore se decenijama“, kaže Bećković.

Yugotour vas na četiri točka vozi kroz istoriju Jugoslavije

Knjige Milovana Đilasa su deo obavezne literature na studijama politikologije i istorije na vodećim britanskim i američkim univerzitetima.

„Ja sam se, recimo, sa Đilasom ‘upoznao’ tek kao student istorije na Londonskoj Školi za slovenske i istočnoevropske studije“, navodi Dejan Đokić.

„Na poslednjoj godini studija sam izučavao Rusku revoluciju i istoriju SSSR kod profesora Roberta Servisa, koji je posle prešao na Oksford. On je Đilasovu knjigu ‘Susreti sa Staljinom’ uvrstio u obaveznu literaturu za ovaj predmet“, dodaje on.

Predmeti iz istorije Jugoslavije i istočne Evrope koje drži na sadašnjem koledžu izučavaju Đilasovo disidenstvo, a Đilasovi memoari su obavezna literatura za istoriju međuratne Jugoslavije, Drugi svetski rat u okupiranoj Jugoslaviji i dolazak na vlast KPJ posle rata.

„Đilas je kao disident pisao kritički, ali nikada sa mržnjom i osvetnički prema režimu koji je i sam gradio i prema nekadašnjim drugovima koji su ga se ne samo odrekli nego poslali u tamnicu“, napominje Đokić.

On nije, kaže, bežao ni od sopstvene odgovornosti i zapanjujuća je zapravo doza iskrenosti i samokritičnosti u Đilasovim memoarskim delima.

„Njegova biografija Tita, objavljena početkom 1980-ih na engleskom je i danas jedna od najboljih i najizbalansiranijih biografija nekadašnjeg jugoslovenskog predsednika“, navodi istoričar iz Londona.

Privatni život

Đilas je od maja 1936. do 27. marta 1952. bio u braku s Mitrom Mitrović (1912-2001), rodom iz Užičke Požege, predratnim komunistom, ministrom prosvete u vladi Narodne republike Srbije i publicistom.
S njom je imao kćerku Vukicu (1948-2001), književnog prevodioca. Ona i Vladimir Dedijer bili su jedni od retki koji su ga podržali na plenumu CK SKJ kada je došao u sukob sa Titom
Godine 1952, 11. juna, venčao se sa Štefanijom Barić (1921-1993), rodom iz Zagreba, nosiocem Partizanske spomenice 1941. i mlađim instruktorom Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, do udaje za Đilasa na službi u Ministarstvu inostranih poslova. Iz tog braka je sin Aleksa (rođen 1953), sociolog i publicista.
Omiljena razonoda bili su mu razgovori s prijateljima, duge šetnje u prirodi ili beogradskim ulicama, guslanje (znao je napamet mnogo narodnih pesama), pecanje pastrmki.
Od maja 1954. stanovao u Palmotićevoj ulici broj 8 u Beogradu.
Umro je 20. aprila 1995. i sahranjen je u roditeljskoj grobnici u rodnom selu Podbišću.
Opelo su održali pravoslavni sveštenici po želji sina Alekse i pesnika Matije Bećkovića, Đilasovog najbližeg prijatelja, koji je održao i posmrtni govor.

„Bio je i skroman i nezainteresovan za materijalnu dobit. Pogledajte na primer kako se oblačio i kako je relativno skromno živeo dok je bio na vlasti i uporedite to sa stilom života ne samo Tita, nego i većine ostalih rukovodilaca, kako se tada govorilo“, navodi Đokić.

„To formiranje ‘nove klase’, kako ju je Đilas nazvao u njegovom najvažnijem, istoimenom delu, je dovelo do sukoba u vrhu partije, odnosno do razlaza između Đilasa i svih ostalih, pre svega Tita“, napominje Đokić.

Na doček Nove 1967. godine oslobođen je bez uslova, osim petogodišnje zabrane da daje bilo kakve izjave ili bilo šta objavljuje.

Đilas je odbio da se pridržava ove zabrane.

U martu 1967. piše otvoreno pismu Titu u kome gotovo proročki uviđa da će za Jugoslaviju ekonomsko udruživanje sa Zapadnom Evropom biti neminovnost, kao i da će nacionalna kretanja presudno uticati na njenu sudbinu.

Tito na pismo nikada nije odgovorio.

Ulaz u Palmotićeoj 8 — Ulaz u Palmotićevoj 8 gde je Đilasov porodični stan, naspram kojeg je tajna policija Udba imala iznajmljen stan kako bi neskriveno pratila sve koje ulaze i izlaze iz njega, navode istoričari

Odnos sa Zapadom

Đilasu mnogi zameraju da je bio suviše okrenut Zapadu, iako ga zapadni zvaničnici nikada nisu otvoreno podržavali.

Njegovo oslobađanje su tražili pojedini evropski političari, ali u periodima kad su bili u opoziciji.

„Zvanični Zapad ima sve to vreme dobre veze sa Titom. Tito je njima bio važniji. Za intelektualnu javnost novinare, publiciste Đilas je atraktivan i po izlasku iz zatvora postaje zvezda“ , kaže Stanić.

S druge strane Gvozdene zavese tek nije bio omiljen.

U Sovjetskom Savezu i zemljama Istočne Evrope, Đilas je proglašavan „kraljem antikomunizma“, „potpaljivačem Hladnog rata“, viđen je kao jedan od najopasnijih neprijatelja Sovjetskog Saveza i marioneta u rukama američkih vladajućih krugova, navodi se u Đilasovoj hronologiji života.

Postoji li mit o Đilasu?

Mit o Đilasu postoji sve vreme trajanja takozvanog realnog socijalizma u nas, smatra Bogdanović.

Pripisuje mu se zalaganje za demokratski socijalizam, neku vrstu socijaldemokratije zapadnog tipa.

„Međutim, Đilas je ideološki konfuzan, ima kod njega svašta u rasponu od odobravanja američkog bombardovanja Vijetnama, preko hrišćanskog socijalizma, do pozdravljanja Miloševićeve antibirokratske revolucije i buđenja srpskog naroda u njoj.

„Mitologizacija Đilasa oživljava nakon propasti socijalizma u Jugoslaviji, odnosno Srbiji, kad mu se pripisuje pripadnost liberalnoj baštini“.

„Đilasovo utamničenje je jedna od većih gluposti komunističkog režima. Bez obzira na zapadnu podršku Titu, bilo je zgodno to zatvaranje kao dokaz represivnosti režima“, kaže Bogdanović.

„Ako je to zatvaranje puno koristilo antikomunističkim krugovima, ono svedoči i o cinizmu američke politike: najbolje je bilo da Đilas bude što duže i češće u zatvoru kako bi se držala temperatura i hranili gladni mediji“, dodaje ona.

Kao značajan podatak ističe da visoka politika u kontaktima sa režimom u Jugoslaviji nikad nije potezala pitanje Đilasa – odatle zaključuje da im je u interesu bilo da on sedi u zatvoru.

„Đilas je bio samo korisna igračka u rukama tajne američke diplomatije. Mi ne znamo kakav je tačno spis on poslao u Ameriku, orignalni rukopis iz kojeg je modelirana Nova klasa, mi nikad nismo videli.

„Do sada poznati dokumenti iz američkih arhiva koje sam skupila, pokazuju angažovanost čitavog aparata saradnika koji su rukopis ‘sredili’ i preveli ili napisali na engleskom. Svi prevodi Nove klase su sa engleskog originala, čak i prevod na srpskohrvatski“, navodi Bogdanović.

Ipak, ona ne smatra da je Đilas bio špijun, „niti je svesno sudelovao u ovoj igri“.

„Bio je izmanipulisan. Naravno, Đilas nije mogao reći da je bio budala, već je bio prinuđen igrati ulogu do kraja“.

I ovde se razilazi njen stav sa istoričarem Veljkom Stanićem.

Plavi voz je krenuo u novi život. Zavirite u Titovo omiljeno prevozno sredstvo.

Kamen u cipeli

Za života Đilas je politički podjednako je bio odmaknut i od vlasti i od opozicije. Smatrali su ga, kaže Bećković, crnom ovcom i jedni i drugi.

„On je sve to izdržao. Sve ih je nadživeo i sve ih je pobedio“, kroz smeh priča Bećković.

„Govorilo se i da je lud, a on mi je u poznim godinama govorio `Da nisam lud, ne bih ništa vredeo. Evo sad nisam lud, pa nisam ni za šta'“.

Decenijama su se družili, iako nisu bili politički istomišljenici.

Politička prijateljstva su mu se završavala „na plenumima i sednicama“, a ovo je trajalo do smrti – Bećković mu je držao govor na sahrani.

„Bio je malo ciničan, ali sa dobrim humorom, tako da je tim humorom ublažavao cinizam“, opisuje ga filozof Dragoljub Mićunović, koji je bio deo grupe intelektualaca koji su posle pobune 1968. izbačeni sa univerziteta.

Kada su se upoznali, negde posle 1968, Đilas mu je rekao „ti su od mene mlađi 19 godina, koliko sam ja mlađi od Tita“.

„Nasmejao sam se slatko na to“, kaže Mićunović.

Nekadašnji lider DS-a se prisetio anegdote kada su se jednom tokom sedamdesetih sreli na Filozofskom fakultetu, gde je tada Mićunović predavao, a Đilasov sin studirao.

„Čim se pojavio, ljudi su se sklanjali.

„Istrčao sam u dvorište, pozvao ga kod mene u kabinet, a on mi je rekao `vidiš ove što se sklanjaju i kao gledaju slike – od njih nisam mogao da ispraznim kabinet kad sam bio moćan“, priseća se Đilasovih reči Mićunović.

Milovan Đilas je ostavio kontroverzni trag kao prvi disident koji je imao priliku da kaže šta misli o jednoj političkoj klasi, smatra Mićunović.

„Neki s obzirom na istoriju građanskog rata ovde imali su prema njemu jedan uglavnom negativan stav. Međutim, uvek sam smatrao da taj akt pobune treba ceniti“.

Zato ga je pozvao na osnivačku skupštinu Demokratske stranke 1990.

„Mada su se neki protivili, njemu je bilo drago“, kaže Mićunović.

Đilas je naša nečista savest i onaj kamičak u cipeli, smatra i profesor istorije Dejan Đokić.

„Uslovno rečeno ‘titoisti’ mu, paradoskalno, zameraju njegov titoizam, možda više nego sami sukob sa Titom; antikomunisti mu ne opraštaju komunističku prošlost; srpski nacionalisti ga optužuju da je izmislio Crnogorce; a crnogorskim nacionalistima i nekim drugima smeta što je bio Srbin“, zaključuje Đokić.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.