Dola, jul 2021. — Centralno spomeničko obeležje u Dolima su tri ruke koje streme ka nebu – dečija, ženska i muška

Nije se osušilo mastilo potpisa poslanika crnogorske skupštine na Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, a pred zastupnicima se nalazi nova rezolucija o pitanjima iz prošlosti.

Vladajuća stranka Demokrate, koja je podržala usvajanje Rezolucije o Srebrenici, tačno mesec dana nakon prethodnog glasanja podnela je predlog da Skupština usvoji Rezoluciju o genocidu u Pivi i Velici.

U predlogu rezolucije, Demokrate navode da je „prema nepobitnim dokazima, od strane istih nacifašističkih formacija na prostoru Pive, početkom juna 1943. monstruozno i neselektivno ubijeno oko 1.290 civila, među kojima oko 550 dece, a u Velici, 28. jula 1944, oko 550 civila, među njima deca i ostarela lica“.

„S obzirom na to da je, pored ostalog, zločin obuhvatao masovna i neselektivna ubijanja nevinih, nenaoružanih i nebranjenih ljudi, bez obzira na njihov uzrast, i da je time bio sračunat na istrebljenje celih grupa, ovi zločini imaju nesporno genocidno obeležje.

„Međutim, istraživanja o zločinima počinjenim u Pivi i Velici nisu bila, decenijama unazad, sprovedena u meri u kojoj žrtve ovih nepočinstava i načini njihovih stradanja zaslužuju, a svakako je aktivnost državnih ustanova i institucija u ovome bila nedovoljna i neadekvatna“, naveo je poslanik Demokrata Vladimir Martinović.

U crnogorskom parlamentu na čekanju od decembra 2020. godine je i predlog rezolucije takođe vladajućeg Demokratskog fronta koji je pozvao na osudu genocida u Velici, nadomak Plava u istočnoj Crnoj Gori.

Map

Šta se desilo u Pivi 1943. godine?

U junu 1943. godine, u jeku Drugog svetskog rata, nacističke snage na prostoru Balkana sprovode akciju koja je u istoriji poznata kao Peta ofanziva, u nemačkim planovima nazvana operacija „Švarc“.

„Aktivne nemačke snage su prošle kroz Pivu, vodile su borbu sa partizanima na Sutjesci, Volujku.

„Kaznena jedinica Princ Eugen, formirana uglavnom od folksdojčera iz Vojvodine i pretežno muslimanskog stanovništva iz Hercegovine, delovala je u pozadini, a ima podataka da su joj komandovali austrijski oficiri iz Prvog svetskog rata“, kaže nikšićki publicista Veselin Matović koji je o događajima u Pivi 1943. snimio dokumentarni serijal.

Istoričar Mile Cicmil navodi da je postojao jasan plan usmeren protiv civila.

„To su bile desetine hiljada vojnika, neko bi se i spasio da to nije bilo unapred organizovano.“

Ono što će uslediti u junskim danima 1943. godine pokazaće da je organizacija bila izuzetno surova.

„Neka dokumenta pokazuju da su oni imali zadatak da tuda prođu po principu spržene zemlje – da lokalno stanovništvo ne bi moglo da pomaže partizanske, a ni četničke jedinice.

„Stanovništvo se povuklo u zbegove, ali su se posle poziva da se ljudi vrate kućama i obećanja da im se ništa neće desiti, žene, deca i starci to i učinili“, kaže publicista Matović.

Na više od petnaest stratišta širom pivskog regiona, okupatori su okupili stanovništvo, a onda ih na izuzetno svirep način masovno ubijali.

Istoričar Mile Cicmil popisao je do sada oko 1300 žrtava ubijenih u samo desetak dana, od čega je 522 stradalo u Dolima, mestu najvećeg zločina.

„Svako to ime za mene je veliko.

„Jako mi je važno da svi budu popisani, bez obzira na veru ili pokret u kome su učestvovali, da svima bude odata pošta“, kaže on.

U zločinima su nestajale čitave porodice i bratstva, spaljena sela, a postoje zapisi i da je u Dolima ubijeno više od stotinu dece mlađe od sedam godina.

Pogledajte video o 25. godišnjici genocida u Srebrenici

Komemoracija povodom 25 godina od genocida u Srebrenici

Kako je stradalo stanovništvo Pive?

Mirko Vuković jedini je komunistički odbornik u opštinskim skupštinama u Crnoj Gori danas.

Rodom iz Plužina, administrativnog centra pivskog predela, i sam je 1943. godine ostao bez članova porodice – tih dana su u Plužinama stradale njegova tetka i njena deca.

„Nema nijedne porodice, nijednog bratstva koje živi na ovim prostorima, a da nije nekoga izgubilo.

„Krivi su bili što su se našli u zoni neprijateljskih dejstava, ali i što su bili rodoljubi, što su živeli pošteno i časno u surovim predelima mada je stanovništvo u potpunosti bili antiratno opredeljeno, nije ničim izazivalo neprijatelja“, govori on.

Obrazac obračuna sa civilima bio je veoma sličan na svim lokacijama stradanja, ali se stratište u Dolima izdvaja po svireposti.

U tri povezane doline, dovedeno je više od pet stotina ljudi i podeljeno u tri grupe – deca u jednu, žene u drugu, a starci u treću dolinu.

„Pogrom je bio planiran jer su, prema priči jedinog preživelog Miloša Glomazića, već bila postavljena mitraljeska gnezda koja su bili zadužena za egzekuciju dovedenih.

„Da bi žalost bila veća, prvo su pobili decu, a tek onda majke koje su gledale smrt dece, pa su ih sve zajedno prevukli u istu jamu i samo malo zatrpali zemljom i lišćem da bi tako uplašili i ono malo ljudi koji su ostali živi“, kaže Vuković.

Istoričar Mile Cicmil u knjigama detaljno opisuje kako su civili zatvarani u kolibe, streljani ili živi spaljivani.

U mnoštvu tragičnih priča, izdvajaju se i one herojske.

Jaglika Adžić, sedamnaestogodišnja devojka, otrgla se nemačkim vojnicima koji su je zlostavljali i uskočila u plamen – tamo su već bačeni članovi njene porodice.

Devojčica Sofija Kandić mogla je da izbegne smrt jer je izvela ovce na pašu kada su joj zarobljeni brat i sestra, ali je i ona uskočila u plamen kada je videla stradanje svojih najbližih.

Kako je do sada živelo sećanje na ovu tragediju?

Posle ratnih dejstava, državna komisija, čiji je jedan od članova bio i akademik Ljubomir Tadić, otac kasnijeg predsednika Srbije Borisa Tadića, poreklom iz Pive, poslata je da sačini zapise o stradanjima civila.

„Komisija posle rata sačinjavala je zapisnike, sakupljala izjave svedoka.

„Istraga je bila dosta dobra, čak i sa zapisnicima šta je opljačkano – koliko stoke, krava, volova, čak i kokošaka“, kaže publicista Veselin Matović.

Ipak, mesto najvećeg stradanja u Dolima dugo nije imalo većih spomeničkih obeležja.

„U osnovnoj školi smo dolazili na stratište, tu su se držali istorijski časovi, recitali“, kaže danas penzioner Mirko Vuković.

Na tom mestu, 1977. godine podignut je memorijalni kompleks koji sačinjavaju spomenici u tri doline i centralni spomenik tri ruke koje pokazuju na nebo.

Početkom 2000-tih, u spomeničku celinu dodati su krst i sagrađena crkva, a 2017. Srpska pravoslavna crkva kanonizovala je žrtve zločina u Pivi, zajedno sa žrtvama zločina u Velici, pobijenih 1944.

„Ni u ono, komunističko vreme, niko ne bi branio nekome da ožali ove mučenike, svešteniku da dođe i služi opelo.

„To je sad postalo moderno i crkvi, i državi, i partijama – svi sad baštine Jagliku Adžić“, kaže Vuković.

Ipak, o stradanjima u Pivi zna se daleko manje nego o sličnim stratištima širom bivše Jugoslavije.

„Mi smo znali samo Krvavu bajku Desanke Maksimović, a krvava bajka bila je i u Pivi“, podseća on na pesmu kojom je opevano stradanje kragujevačkih đaka u parku Šumarice 1941. godine.

Ipak, i sam komunista, Vuković kaže da priča o zločinima nije adekvatno pričana.

„Ako se nešto prikriva, tinjaće i razbuktaće se – a ovde je pomalo prikrivano da se ne bi narušavali odnosi bratstva i jedinstva.

„Bolje je bilo da se to odmah našlo u udžbenicima, trebalo je o svemu da se nauči.“

Publicista Veselin Matović kaže da postoje zapisi da je komandant kaznene divizije osuđen na smrt i streljan, dvojici muslimana je suđeno, dok za ostale nema podataka o procesima.

„Teška bi i netačna reč bila da su zločini skrivani, mada je komunistima izuzetno bila važna ideologija bratstva i jedinstva i njeno očuvanje.

„To nije bilo lako kada se zna da su deo kaznene jedinice činili muslimani sa prostora Gacka koji su prevashodno služili kao vodiči jer su dobro poznavali teren i ljude, dok je posle zločina nastupila velika pljačka, a roba je išla put Gacka.“

Matović kaže i da mu je, radeći na svom dokumentarnom zapisu, izgledalo i da sami žitelji pivskog prostora ne čuvaju sećanje na stradanja u kojima gotovo nijedna kuća nije bila pošteđena.

„Rekli da su im stariji ljudi i roditelji govorili da ne pričaju o toliko mučnom sećanju – da se traume ne bi prenosile na čitave generacije.

„To je veoma mudar narod koji sigurno nije zaboravio stradanja, ali je ovo bio jedini način da se nastavi život.“

Šta bi se promenilo Rezolucijom o genocidu?

Predlog Rezolucije najoštrije osuđuje genocid u Pivi i Velici, izražava najdublji pijetet prema svim žrtvama, poziva na podršku preživelima i porodicama nastradalih, ocenjuje da se o zločinima ne zna dovoljno i poziva da se 7. jun i 28. jul proglase za dane sećanja na žrtve.

„Donošenje nekakvih rezolucija o tome, bez obzira ko ih donosi i kako glase, za mene je hipokrizija, licemerje i besmisao.

„To rade političke stranke zbog vlastitih interesa, a tim mučenicima i njihovim potomcima to ne treba već je potrebno da svi mi znamo za to, da to znanje uđe u udžbenike, i da se tim žrtvama ukaže poštovanje“, smatra publicista Veselin Matović.

Predstavnici Demokrata nisu odgovorili na pozive BBC na srpskom da odgovore na dodatna pitanja o svojoj inicijativi.

Tačno mesec dana pošto su glasali za Rezoluciju o genocidu Srebrenici, Demokrate su Skupštini Crne Gore uputili ovaj predlog.

Rezolucija o genocidu Srebrenici podelila je vladajuću većinu u Crnoj Gori, pa je izglasana uz pomoć Demokratske partije socijalista Mila Đukanovića, dok je protiv usvajanja bila najveća stranka vladajuće koalicije Demokratski front.

Ratne zločine u leto 1995. na prostoru Srebrenice u kojima je stradalo više od osam hiljada Bošnjaka međunarodni sudovi su u desetinama presuda okarakterisali kao genocid.

„Da nije bilo Srebrenice, niko ne bi pričao o Dolima.

„Sve je tuk na utuk“, zaključuje Mirko Vuković.

Dok stoji na mestu najvećeg stradanja u Dolima, odaje poštu pivskim žrtvama.

„Ovde treba tiho doći, pokloniti se, i tiho otići.“