Hotel Slavija u Budvi posle zemljotresa 15. aprila 1979. — Ruševine budvanskog hotela Slavija bile su jedna od najupečatljivijih slika posle zemljotresa 1979. godine

„Oseti li jutros kako je zadrmalo?“, pita Dušan Davidović, penzioner iz Kotora, prijateljicu i konobaricu bifea blizu njegove zgrade.

Aludira na zemljotres nadomak Nikšića koji je nešto ranije tog 3. aprila 2024. godine uzdrmao i tlo u Bokokotorskom zalivu.

„Jesam, kako nisam“, kratko odgovara žena obučena u crno sa tacnom u ruci, dok drugom blago odmahuje uz uzdah, pa potvrdno klima glavom na Dušanovo „čaj od nane“ i moje „domaća kafa“.

„Dobro smo prošli, uvek me je strah posle onog zemljotresa iz 1979″, kaže mi Davidović, pa vraća film na 15. april te godine.

Živeo je tada u Palati Bizanti, poznatoj zgradi na samom ulasku u kotorski stari grad, a tog nedeljnog jutra ga je u 7.19 sati probudila buka i potres kakav ranije nije doživeo.

„Prvo sam pomislio ‘neće ovo nas’ jer je i nekoliko dana ranije bio manji zemljotres i navukao sam jastuk preko glave, ali onda poče da otpada malter u stanu, pa sam ustao i sa prozora vidim kako se raspadaju sat i toranj preko puta, kao i Knežev dvor iza.

„Digla se velika prašina, ceo trg je bio porušen, bilo je jezivo, vladala je panika, a ljudi su izlazili u pidžamama napolje i bežali iz grada“, priseća se 76-godišnji Davidović za BBC na srpskom.

Zemljotres jačine sedam stepeni Rihterove skale pogodio je crnogorsko primorje pre 45 godina i odneo 101 žrtvu, dok je još 35 ljudi stradalo u Albaniji.

Epicentar je bio u Jadranskom moru, 15 kilometara od obale između Ulcinja i Bara, navodi se danas na sajtu Zavoda za hidrometeorologiju i seizmologiju Crne Gore.

Stradali su skoro svi gradovi na obali, razrušeno je 250 naselja, oštećeno 64.000 objekata, kao i 550 kilometara puteva i delovi pruge Beograd-Bar.

Ovaj potres bio je „najjači zabeleženi zemljotres u crnogorskoj istoriji“, kaže Jadranka Mihaljević, načelnica Odeljenja za instrumentalnu i inženjersku seizmologiju Zavoda za hidrometeorologiju i seizmologiju Crne Gore, za BBC na srpskom.

„On je i najsnažniji instrumentalno zabeleženi zemljotres na istočnoj jadranskoj obali.

„Ako govorimo i o zemljotresima o čijoj jačini sudimo posredno, preko istorijskih zapisa, jači je bio samo onaj koji je pogodio Dubrovnik 1667. godine i za koji se smatra da je imao magnitudu od 7,4 stepeni Rihtera“, objašnjava seizmološkinja.

Od Ulcinja do Herceg Novog ‘sve se zaljuljalo’

Za razliku od Davidovića, njegovog vršnjaka Ismeta Karamanagu iz Ulcinja zemljotres nije probudio iz sna.

Kada je sat otkucao 7.19, ovaj stanovnik ulcinjskog Starog grada koji je tada predavao nemački jezik u tamošnjoj školi, već se spustio pod zidine, tik uz obalu.

„Krenuo sam da farbam barku, a kad je počelo da trese, trčeći sam se vratio kući jer su oko mene počele da padaju stene“, priseća se Karamanaga, koga Ulcinjani danas u šali zovu „gradonačelnik Starog grada“.

Sa ženom i sinom od 17 meseci izleteo je iz kuće ka izlazu iz tvrđave. seća se za BBC na srpskom

„Oko moje kuće su sve bile ruševine, bašta nam je bila u rasulu, dizao se dim i prašina, ali je kuća opstala i kasnije je bila obeležena žutom bojom, što je značilo da može da se obnovi“, dodaje.

U „potpuno razrušenom“ starom gradu poginulo je pet ljudi, među njima i Ismetov prijatelj.

U gradu i okolini, ukupno je potvrđena 31 žrtva.

Ismet Karamanaga je na ulcinjskom priobalju dočekao zemljotres 15. aprila 1979. godine

Njegov dve decenije mlađi sugrađanin Mustafa Canka i danas, kao i 1979. godine, živi u naselju Nova Mahala, u centru Ulcinja.

Još pamti „jako lepo vreme“ tog jutra i košarkašku partiju koju je sa mlađim bratom igrao u dvorištu porodične kuće, ali ju je umesto pobede jednog od dvojice dečaka, prekinuo zemljotres – najpre nešto slabiji.

„Posle 18-19 minuta, kreće najjači zemljotres, mene uhvati otac za majicu i izletimo kroz vrata napolje, a majka u devetom mesecu sa bratom skoči kroz prozor.

„Baba je ostala unutra i, sećam se kao da je juče bilo, stoji i drži televizor da ne padne sa vitrine koja se trese“, prepričava ulcinjski pisac i novinar za BBC na srpskom.

„Činilo mi se da traje kao večnost“.

Tridesetak kilometara severozapadno, u Baru, ispod dovratka majčine sobe sa sestrom se krila sedmogodišnja Draginja Radonjić.

„Trajalo je desetak sekundi, a osećaj je bio grozan i činilo se da nikada neće stati.

„I sada se dobro sećam drmanja, ali pre svega škripe i zvukova koje je proizvodila naša zgrada“, priča 52-godišnja istoričarka za BBC na srpskom.

Kada je udar prestao, počelo je bežanje iz zgrada tada novoizgrađenog kompleksa.

„Majka je uhvatila mlađu sestru, a mene komšinica sa sprata iznad koja je jurila pokraj nas i činilo mi se kao da smo sa šestog sprata sišle za sekund i po!

„Kad smo se dočepali tla i vedrog neba, odmah je bio drugačiji osećaj“, priseća se Radonjić.

Grad Bar je sa 49 stradalih, uglavnom u selima u zaleđu, bio najpogođenije mesto u Crnoj Gori.

Velika oštećenja pretrpela je tada renovirana Luka Bar, kao i pruga Beograd-Bar, jedna od najvažnijih saobraćajnica u tom delu Jugoslavije.

Ukupna šteta iznosila je „oko milijardu dolara“ u ovom lučkom gradu, kaže Draginja Radonjić.

Kad se ruši hotel za hotelom

Iako su Bar i Ulcinj bili najbliže epicentru zemljotresa i imali najviše žrtava, ogromna oštećenja pretrpela je i Budva, gde je urušeno nekoliko hotela, pokraj kojih je stanovala porodica Željka Filipovića.

Tada 21-godišnji mladić je u stanu bio sa ocem, a oko njega su redom padali hoteli Slavija, Stara i Nova plaža, prepričava Željko za BBC na srpskom.

„Zemljotres me je probudio, našli smo se očas ispred zgrade, vidimo da su pali hoteli i čujemo konobaricu kako ispod ruševina Stare plaže viče zaglavljena ispod dovratka.

„Uspeli smo da otvorimo samo malu rupu, taman koliko je bilo dovoljno da je izvučemo i ostala je živa“, priseća se 66-godišnji Budvanin.

Ukupna šteta posle zemljotresa „nije bila manja od 4,5 milijardi tadašnjih američkih dolara“, kaže Božidar Pavićević, stručnjak za seizmičko inženjerstvo i tadašnji direktor Republičkog instituta za urbano planiranje i dizajn Crne Gore.

Prema podacima američke Banke federalnih rezervi (Fed), to je jednako svoti od oko 19 milijardi današnjih američkih dolara.

Na posao u ruševinama

Neposredno posle potresa, Dušan Davidović je sa porodicom izjurio iz stana u Kotoru.

Ćerka, supruga i otac su na ulicu istrčali u pidžamama i kućnim mantilima, a svi su se uputili kod tasta i tašte u Dobrotu, naselje na periferiji Kotora.

„Znao sam da me kao novinara tek čeka posao, pa sam se potpuno obukao i izašao poslednji, sećam se da sam čak i kačket na glavu stavio“, danas uz smeh objašnjava.

Prekid telefonskih i radio veza za tadašnjeg dopisnika RTV Titograd značio je da gotovo nema načina da vesti o stradanju grada podeli sa redakcijom.

„Jedan iskusan i dovitljiv novinar Radio Titograda znao je da je preko puta tadašnje RTV Titograd sedište preduzeća za puteve Crne Gore, a u svakom većem mestu postojali su mali kamioni sa radio-vezom.

„Preko milicije je tražio da me nađu, pa sam ja preko voki-tokija poslao prvi novinarski izveštaj iz Kotora“, priča Dušan, dok mu se duboko naborani obrazi razmiču u osmeh.

Tito u Igalu i jugoslovenska solidarnost

Dok se treslo i rušilo crnogorsko primorje, na njegovom krajnjem severozapadu boravio je i doživotni jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito.

Tog aprila, godinu dana pre smrti, boravio je u vili „Galeb“, letnjoj rezidenciji u banji Igalo, na obodu Herceg Novog.

Već nekoliko sati posle potresa, Tito je zatražio da ode na rivijeru i proveri stanje, ispričao je Alen Filipović iz Instituta „Dr Simo Milošević“, danas vlasnik ovog objekta, za televiziju N1.

„Tito nije hteo da bude evakuisan, kako su mu to predlagali, već je zatražio da mu se postavi šator u dvorištu, u blizini apartmana“, rekao je Filipović.

Tek je sledećeg dana sa dubrovačkog aerodroma otišao za Beograd.

Josip Broz Tito u poseti područjima pogođenim zemljotresom — Josip Broz Tito dočekao je zemljotres u Igalu, posle čega je posetio nekoliko pogođenih mesta

Davidović se seća se da je Tito obišao i neke od najoštećenijih oblasti u Boki Kotorskoj.

„Iz Igala su ga doveli do brodogradilišta u Bjeloj, tu je nastao jeziv snimak, stvarno horor.

„Posle su ga odveli do Kamenara, ali se na jednom prevoju na putu ka Herceg Novom prekinuo put, jedna cela kuća je propala u more, čak se zemlja još malo obrušavala i nije se moglo dalje“, priča Davidović.

Prisustvo Broza, ali i njegove reči iz Crne Gore koje su preneli štampa, televizije i radio stanice, odjeknuli su širom zemlje.

To je „mnogo pomoglo da se pokrene solidarnost u Jugoslaviji“ i pomoć do crnogorskog primorja stigne vrlo brzo, kaže Draginja Radonjić.

Istog dana je stigla voda u Bar cisternom iz Dubrovnika, a šatori, ćebad i hrana dopremani su kamionima u sve pogođene gradove, seća se Radonjić.

„Stanovništvo svih jugoslovenskih republika je godinama odvajalo mali procenat dohotka za pomoć Crnoj Gori, čini mi se jedan odsto ili jednu dnevnicu.

„Posebno je u tome prednjačila Srbija: pronašla sam podatak da su čak 15 godina ljudi iz Srbije odvajali ta sredstva, praktično do raspada velike Jugoslavije“, navodi Radonjić.

Slobodan Mitrović, koga je prirodna katastrofa zatekla u Podgorici, ali je kasnije bio u rodnoj Budvi tokom obnove, pomoć Crnoj Gori smatra „velikim humanističkim momentom“.

„Verujem da toga danas ne bi bilo, jer je tada postojao duh jugoslovenske države, osećaj solidarnosti i zajedništva“, smatra budvanski arhitekta.

Priča o solidarnosti posle zemljotresa u Albaniji 2019. godine:

Zemljotres u Albaniji: Solidarnost bez granica – spasioci u najugroženijim mestima

Kako je došlo do zemljotresa?

Crna Gora se nalazi na području na kojem se susreću jadranska masa i dinarski planinski masiv.

Taj susret ponekad dovodi do potresa, objašnjava seizmološkinja Jadranka Mihaljević.

„Jadranska ploča ponire ispod Dinarida, koji se izdižu usled tog pritiska, pa u jednom trenutku taj napon u stenama prevaziđe granicu čvrstoće i dolazi do velikog oslobađanja energije“, kaže.

Dinarski masiv podeljen je na blokove, a to sleganje pojedinačnih blokova, kaže ona, bilo je vezano za nakdnadnu seizmičku aktivnost tokom cele 1979. godine.

Do kraja 1979, registrovano je 90 naknadnih zemljotresa magnitude četiri stepena Rihterove skale ili većom, više od 100 jačine između 3,5 i četiri stepena i još gotovo 10.000 slabijih potresa, navodi se na sajtu crnogorskog Zavoda za hidrometeorologiju i seizmologiju.

Najsnažniji je zabeležen naspram Budve, 6,1 stepena Rihterove skale, u maju, kaže Mihaljević.

„Zemljotres su pratile pojave odrona i klizišta na kopnu i ispod nivoa mora, kao i izbijanje peskova u području reke Bojane i Boki Kotorskoj.

„Proces smirivanja tla u Crnoj Gori potrajao je i godinama kasnije, a svi dalji potresi bili su posledica tog velikog oslobađanja energije u jednom momentu“, kaže seizmološkinja.

Zbog susreta jadranske i dinarske stenske mase, crnogorsko primorje smatra se trusnim područjem, kaže Jadranka Mihaljević

Broj žrtava je ipak bio manji u poređenju sa iskustvima iz zemljotresa ove jačine.

„Uticale su i srećne okolnosti: nije bila turistička sezona, bila je nedelja, rano jutro, nisu radile poslovne zgrade i škole“, objašnjava Mihaljević.

‘Dobrotres’

Uprkos 31 žrtvi na teritoriji Ulcinja i ogromnoj kulturnoj i materijalnoj šteti koju je donela jedna od najvećih prirodnih katastrofa u istoriji grada, Mustafa Canka je naziva i „dobrotresom“.

„Već posle četiri, pet godina, grad je bio kao nov, mnogo bolji nego pre zemljotresa, jer su sagrađene bolje i kvalitetnije kuće, a infrastruktura značajno obnovljena.

„Iz jedne privremene nestabilnosti smo dobili stabilnost: tlo se dobro prodrmalo i uputilo nam poruku da treba da budemo svesni ogromne sile prirode koja u svakom trenutku može sve da pretvori u pustoš i pepeo“, zaključuje.

Mustafa Canka kod spomenika poginulim Ulcinjanima u zemljotresu 1979. — Mustafa Canka pokraj spomenika poginulima u Ulcinju tokom zemljotresa 1979. godine

Za Bar je zemljotres bio „zamajac rasta“, iako su stari grad, luka, hoteli, putevi i pruga bili izuzetno oštećeni, kaže istoričarka Radonjić.

„Za tih deset godina se jako izmenio, naglo se uvećao, dobio nove obrise pravog mediteranskog grada, široke ulice i bulevare, obnovljenu luku, po čemu se razlikuje od drugih na našem primorju“, kaže Radonjić.

Zemljotres je iznedrio „i prvu radio stanicu u gradu, Radio Bar“, pokrenut dva dana posle zemljotresa, ua obaveštavanje sugrađana, a „postoji i danas“, ukazuje istoričarka.

Tabla na ulazu u stari grad Bara — Uspomenu na zemljotres čuva i tabla na ulasku u barsku tvrđavu

Iako je budvanskom starom gradu „oko 30 odsto objekata“ bilo razrušeno, obnova mediteranske tvrđave, unutar čijih zidina nije bilo stanovnika čitavih 10 godina, na neki način je „ozdravila“ ovo više vekova staro zdanje, kaže arhitekta Slobodan Mitrović.

Stari grad je pre potresa bio „gotovo neupotrebljiv, skoro nijedna kuća nije bila zdrava, nije bilo higijene, strujni kablovi su bili svuda po ulicama i nije bilo kanalizacije“, priča Mitrović, jedan od njegovih stotinak preostalih stanovnika.

„Duh grada se usled zemljotresa uznemirio, nova gradnja dala je novi kvalitet života u starom gradu, poboljšane higijenske uslove, hidroizolaciju i termoizolaciju.

„Prilikom obnove, otkriveni su i ranohrišćanska bazilika iz petog i šestog veka, antičke kapije iz četvrtog veka pre nove ere, rimski pločnik i terme, što je doprinelo saznanju da je Budva bila značajan antički grad“, priča arhitekta.

Obnova posle zemljotresa poboljšala je kvalitet života u Budvi, kaže Slobodan Mitrović

Ali obnova je imala i negativnu stranu, što Mitrović, smatra jednim od razloga što Budva nije uvrštena u svetsku baštinu UNESKO-a.

„Cena svega toga je gubljenje duha starog grada: Budva danas nema nijedna zaista stara vrata ili stari prozor, nešto što bi donelo estetsku ili kulturološku dimenziju, već današnje stanje samo imitira nekadašnje“, smatra Mitrović.

Zemljotres je doprineo i razvoju seizmološke mreže u Crnoj Gori, pošto je uz jednu postojeću stanicu u Podgorici, ubrzo nakon potresa izgrađeno još devet zahvaljujući bespovratnoj pomoći vrednoj 450.000 dolara.

„Interesantno je bilo što su u izveštaju Smanjenje seizmičkog rizika u regionu Balkana iz 1984. naveli da je malo koji zemljotres u svetu kao ovaj crnogorski pokrenuo tako širok spektar aktivnosti smanjenja seizmičkog rizika.

„Jedna od dobrih tekovina zemljotresa bilo je i osnivanje Građevinskog fakulteta u Podgorici, gde je uveden i predmet seizmičkog inženjerstva“, kaže Jadranka Mihaljević.

U projektovanje se uvodi pojam seizmičkog rizika koji se izračunava matematički i primenjuje u praksi, kaže Božidar Pavićević, bivši profesor ovog fakulteta.

„Znate kolika je nosivost terena, koliki je prostor koji može da podnese određenu izgradnju objekata“, objašnjava.

Pavićević je bio u timu za procenu oštećenja 64.000 objekata na primorju i izradi prostornog plana Crne Gore koji je trebalo da garantuje veću otpornost na prirodne katastrofe.

Sa njima je radio i Adolf Ciborovski, poljski arhitekta koji je imao važnu ulogu u izgradnji Skoplja posle razornog potresa 1963, u kojem je poginulo 1.070 ljudi.

Ali ovim projektom nije obuhvaćen glavni grad Crne Gore, kaže Pavićević.

„Kada je Ciborovski odlazio 1984. godine, kazao mi je da sve što smo uradili visi o tankom koncu dok nema generalnog plana Titograda.

„Prostorni plan je bio na snazi do početka 21. veka, ali je napušten 2005. godine, a ono što je nagrađeno po primorju i u Podgorici, danas je van toga“, upozorava profesor u penziji.

Zbog toga, ali i gustine naseljenosti u današnjim priobalnim gradovima Crne Gore, slična prirodna katastrofa bi mogla da ima daleko veće posledice, ocenjuje.

Iako zemljotres poput onog iz 1979. godine više nije doživeo, za Dušana Davidovića njegove posledice su još osetne.

Posle privremene selidbe u Dobrotu,1981. godine se sa porodicom skućio u soliteru u kotorskom naselju Rakite, kaže, pokazujući iz bašte kafića na zgradu, udaljenu nekoliko desetina metara.

Kotorski stari grad postao je deo kulturne i prirodne baštine UNESKO-a u oktobru 1979. godine.

Do zemljotresa je u starom gradu stanovalo između 2.000 i 3.000 ljudi tokom cele godine, a večeras „neće prespavati ni 300 ljudi, tu računamo i turiste, Turke, Engleze, Ruse, Srbe, Crnogorce – sve zajedno“, setno kaže Davidović.

„Ja se više nikada nisam vratio u Stari grad pošto sam izašao na dan zemljotresa.

„Prespavao sam možda još nekoliko puta kod prijatelja, čisto da me želja mine“, uz blagi smešak kaže Kotoranin.

Pogledajte i ovu priču: