Da godine počinju januarom svi nauče još kao deca, ali to u Crnoj Gori predstavlja mnogo više od običnog pogleda na kalendar.

Tako je glasio slogan Saveza komunista Crne Gore pred prve višepartijske izbore 1990. godine, na kojima će značajno biti određena sudbina jedne od šest republika tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).

Izbori su usledili posle burnih uličnih protesta u januaru 1989, kada su „mladi lavovi, lepi i pametni“, kako su ih mediji opisivali, pre 35 godina, u okviru unutarpartijskog sukoba smenili staro komunističko rukovodstvo Crne Gore.

„Akteri iz prvog plana protesta, povezani kroz univerzitet, u većini su bili tu iz vrlo jasnog motiva: da je sistem prevaziđen i da zahteva krucijalnu promenu u pravcu demokratizacije“, kaže za BBC Milica Pejanović Đurišić, jedna od tadašnjih liderki protesta.

Takozvana antibirokratska revolucija iznedrila je novo partijsko, a ubrzo i državno vođstvo, koje su preuzeli su Momir Bulatović, Milo Đukanović i Svetozar Marović.

Nastala je i krilatica: „Niko ne sme da nam dira Sveta, Mila i Momira“.

I nije, decenijama.

Kako su protesti vodili u proteste

Krajem osamdesetih godina 20. veka, ionako složena situacija u Jugoslaviji postajala je sve komplikovanija, dok su se Hrvatska i Slovenija sve intenzivnije spremale za osamostaljenje.

Posle smrti Josipa Broza Tita, rukovođenje zemljom preuzelo je kolektivno Predsedništvo SFRJ koje su činili predstavnici šest republika i dve pokrajine na teritoriji Srbije, Kosovo i Vojvodina.

Glavnoj sceni približava se generacija mladih komunističkih lidera koji u svim republikama traže prostor na vrhu.

Problem zvaničnog Beograda bio je kako da obezbedi podršku Kosova i Vojvodine, kao dodatna dva glasa u Predsedništvu, priča Živan Marelj, nekadašnji predsednik Skupštine AP Vojvodina, za BBC na srpskom.

U igri brojeva, četvrti glas na strani Srbije mogla je da bude Crna Gora, što bi značilo jednak odnos u Predsedništvu, da se nijedna odluka ne bi mogla doneti bez saglasnosti Beograda.

Momir Bulatović — Poster Momira Bulatovića

Srbija je krajem 1980-ih obojena i protestima, od severa do juga.

U Vojvodini se, u Jogurt revoluciji i na uličnim protestima, menja dotadašnje rukovodstvo, uz optužbe da su odstupili od partijskog puta, a na njihova mesta dolaze pristalice Jugoslavije u kojoj bi Srbija imala vodeću ulogu.

Kosovske ulice ispunjene su Albancima koji traže status republike, ali i Srbima, koji se tome protive.

U takvoj atmosferi počinje politički uspon Slobodana Miloševića, ubrzo predsednika Srbije, pa Jugoslavije, i jednog od ključnih političara za rasplet balkanske krize devedesetih.

Crna Gora to doba dočekuje sa starim komunističkim kadrovima.

Predsednik Predsedništva bio je Božina Ivanović, član Komunističke partije Crne Gore još od 1949. godine, dok je crnogorski član Predsedništva SFRJ bio Veselin Đuranović, nekadašnji premijer Jugoslavije i njen dugogodišnji zvaničnik.

Ali sve veću pažnju počeli su da privlače tadašnji komunistički omladinci, poput Bulatovića i Đukanovića, koji su već tokom studija postali deo i dalje jedine partije.

Đukanović kaže da je 1989. sa simpatijama gledao na pokušaje da se na bilo koji način unese neka novina u tadašnji okoštali sistem.

„U tom trenutku se pojavljuje Milošević koji se razlikuje od ostalih u političkom životu Jugoslavije, ako ni po čemu drugom, a ono po potpuno novoj retorici, i obećava dugo očekivane reforme.

„To je nešto što je tada plenilo simpatije velikog broja ljudi“, naveo je 1999. za RSE.

Kako kaže, nije pretpostavljao da „manipulacija narodom može poprimiti takve razmere“.

Situacija u Crnoj Gori u to vreme je bila posebno „zrela za veliki izliv nezadovoljstva“, piše Nebojša Vladisavljević, profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka, u knjizi „Antibirokratska revolucija“.

Teren za proteste pripremao se već od leta 1988. godine, kada se u centru tadašnjeg Titograda održava Miting solidarnosti sa kosovskim Srbima i Crnogorcima.

Mitingu je prethodilo duže delovanje srpskih nacionalista na tlu Crne Gore, pričao je Vladimir Keković, nekadašnji rukovodilac Službe državne bezbednosti Crne Gore.

„Oni su uspostavili čvrste veze sa licima koja su delovala sa pozicija srpskog nacionalizma u Crnoj Gori, posebno u većim kolektivima“, rekao je, navodeći preduzeća Radoje Dakić u Podgorici, Železaru i Pivaru u Nikšiću i podgorički Kombinat aluminijuma.

Duga ekonomska kriza destabilizovala je čitavu jugoslovensku privredu, a u Crnoj Gori se „približavala se kolapsu“, opisuje Vladisavljević u knjizi.

Svetozar Marović – poslednji predsednik nekadašnje Državne zajednice Srbije i Crne Gore

Čin prvi: Oktobar 1988.

Početak oktobra 1988. godine radnici Radoja Dakića, najvećeg titogradskog preduzeća, dočekali su na ulicama.

Tražili su dvostruko veće plate i kazne za odgovorne za loše upravljanje fabrikom, subvencije za preduzeće i smanjenje poreza.

„U roku od dva sata digli smo ljude, štrajk je nastupio, razbijemo glavnu kapiju i dođemo pred skupštinu Crne Gore“, kaže Pavle Milić, tadašnji lidera radnika iz Radoja Dakića, za BBC na srpskom.

Nadležni su štrajkačima ponudili 30 odsto veću platu, što su radnici odbili i krenuli ka centru grada, u susret studentima, noseći zastavu Jugoslavije i Titove slike.

„Ispred skupštine su se držali vatreni govori, ljudi su se obraćali narodu“, kaže Milić.

Zvaničnici su im obećali da će se državni i partijski organi hitno posvetiti njihovim zahtevima, ali su tražili da se protest okonča.

Demonstranti su odgovorili da do ispunjenja zahteva ostaju na gradskom trgu, gde im se vremenom pridruživao sve više ljudi.

Vladisavljević piše da ih je u večernjim časovima bilo oko 25.000, ocenivši da je broj ogroman, imajući u vidu da u Crnoj Gori živi nešto više od 600.000 stanovnika.

Grupe demonstranata ostale su na trgu i preko noći, sve dok tadašnje rukovodstvo Crne Gore nije donelo odluku da se protesti razbiju i proglasi vanredno stanje.

„Udarili su od Njegoševe ulice po sredini, razdvojili ljude koji su došli i potukli narod“, priseća se Milan Vukčević iz Radoja Dakića tog dana, u razgovoru za BBC na srpskom.

Na pitanje da li se uplašio, odgovara kratko: „A ko ne bi?“

Sukoba je bilo i na putu između Nikšića i Titograda, gde je policija presrela radnike Železare.

Ispaljen je suzavac, nekoliko ljudi je povređeno, a demonstranti su primorani da se vrate u grad, baš kao i oni sa Cetinja, koji su takođe krenuli ka Titogradu.

„Rasturanje oktobarskih demonstracija silom okrenulo je protiv rukovodstva čak i one koji su bili ravnodušni prema protestima“, piše Vladisavljević.

„U nekim delovima Crne Gore sa ustaničkom tradicijom, upotreba sile protiv običnih ljudi doživljena je kao znak moralnog pada funkcionera i dubokog nepoštovanja građana.“

Visoki državni funkcioneri Crne Gore tada su izjavljivali da brane političke institucije i legalno izabrane zvaničnike, ukazujući i na opasnosti od „velikosrpskog nacionalizma“ i optužujući Službu državne bezbednosti za organizovanje „dešavanja naroda“.

Božina Ivanović, tadašnji predsednik Predsedništva Crne Gore, nazvao je neke demonstrante „emisarima koji govore u ime drugih sredina“, i da se radi o „dobro organizovanoj mreži koja ima političke zahteve.“

„Mi smo legalni organi u legalnoj zemlji i legalnoj republici“, bio je izričit.

Veselin Đuranović, član predsedništva SFRJ iz Crne Gore, upozoravao je da događaji u Titogradu nisu „nastali spontano, već da iza svega stoji dobro smišljena organizacija“.

Pavle Milić, jedan od lidera protesta, ne libi se da kaže da je prethodno sa kosovskim Srbima išao na mitinge po Srbiji.

Kao jedan od razloga zašto je radnike poveo na ulice ističe i to što je „Crna Gora uvek bila slobodarska zemlja, sestra i brat celome srpskom narodu“.

„Oni, kao rukovodioci Crne Gore, nisu obraćali pažnju na Kosovo, a tamo je srce svakog Srbina… Kosovo je srce i Srbije i Crne Gore.“

Noć promene u Crnoj Gori

Kad vri ispod površine

Bar na kratko, politički sukobi sa ulica su se preselili u institucije gde su otkrivene velike pukotine u dotada jedinstvenoj komunističkoj partiji – jedni su bili uz demonstrante, drugi uz vlast.

„Mnogi protivnici rukovodstva bili su mladi, dobro obrazovani i besprekorni funkcioneri“, navodi Vladisavljević u knjizi.

„Njihov sukob se neizbežno, mada verovatno nepravedno, sve više posmatrao kao sukob stare garde, staromodnog, klanovskog i neuspešnog rukovodstva i onih koji su predstavljali budućnost Crne Gore.“

O Đukanoviću, Bulatoviću i Maroviću se tada pričalo kao o „mladim, lepim i uspešnim“ predstavnicima nove političke generacije.

Nosili su džempere i farmerke, a ne odela kao stari komunistički lideri, isticali su mediji.

„Bili su to ljudi sa univerziteta, uglavnom iz tadašnjeg saveta socijalističke omladine, koji su imali nešto drugačije iskustva i znali su i verovali da mogu da naprave tranziciju sistema u pravcu koji je zahtevalo to vreme“, kaže Milica Pejanović Đurišić.

Milošević i drugi funkcioneri iz Srbije odmah su, već u oktobru, snažno podržali protivnike rukovodstva Crne Gore.

To je u praksi značilo blagonaklono izveštavanje o protestima u medijima pod njihovom kontrolom, što nimalo nije beznačajno jer se većina ljudi u Crnoj Gori više informisala preko beogradskih, nego lokalnih medija, navodi Vladisavljević.

„Ali otpor rukovodstvu Crne Gore dolazio je pre svega iz unutrašnjih izvora, imao je duboke korene u političkim institucijama i stanovništvu u celini“, piše on.

Podgorica, 1994. — Milo Đukanović 1994. godine

Čin drugi: januar 1989.

Tišina nije dugo trajala.

Tek što se novogodišnja trpeza raspremila, oni koji su se u oktobru prethodne godine razišli sa podgoričkih ulica, sreli su se 5. juanara za jednim stolom.

„Ustanem ja i kažem ‘drugari moji, 7. januar je Božić, da se tada dignemo, to bi bila katastrofa i velika nesreća, jer bi nas okarakterisali kao četnike, a već nas zovu tako.

„’Mi ćemo lepo u ponedeljak ujutru na posao, a u utorak se Crna Gora diže na noge’ uz zakletvu nad ikonom Svetog Dimitrija, Biblijom i Svetim pismom da, ko izda, od njega ništa ne ostane“, priseća se sindikalni lider Pavle Milić.

Samo pola sata bilo im je potrebno da 10. januara u preduzeću Radoje Dakić „jurnu na kapiju“ i upute se ka centru grada, kaže Milić.

„Kada smo u oktobru izašli pred skupštinu, naši zahtevi su bili samo socio-ekonomske prirode i tada su u odboru protesta svi bili iz Radoja Dakića„, priseća se Milićev kolega Milan Vukčević, ističući ponosno da je u tom preduzeću „proveo čitav vek“.

„U januaru smo bili manjina, a glavni deo protesta izneli su Momir i Pavle Bulatović, Aco Đukanović, Milica Pejanović i ostali, a zahtevi su bili ostavke funkcionera.“

Dvojica Bulatovića, Đukanović, Pejanović postaće kasnije visoki funkcioneri buduće Demokratske partije socijalista (DPS), stranke nastale iz Saveza komunista Crne Gore.

Dan kasnije, 11. januara, Crna Gora je u potpunosti stala, to je efektivno bio generalni štrajk, piše Nebojša Vladisavljević.

Republičko rukovodstvo podnosi ostavke.

„Ima ljudi koji smatraju da smo 11. januara 1989. ‘kukavički kapitulirali’ i da smo se ‘predali'“, izjavio je kasnije Marko Orlandić, tadašnji član Predsedništva VK SKJ.

„A šta je trebalo i šta se moglo preduzeti u tim danima prevrata? Upotrebiti oružanu silu protiv sopstvenog naroda za odbranu vlasti? Ne znam crnogorskog funkcionera iz tog perioda koji bi se na tako šta odlučio.“

Crna Gora posle Antibirokratske revolucije

Nova generacija, koja se kalila na titogradskim ulicama, najpre će raspodeliti partijske, pa državne funkcije.

Momir Bulatović najpre postaje predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Crne Gore, najvišeg stranačkog tela, a posle prvih višestranačkih izbora 1990. i predsednik Predsedništva Crne Gore.

Kada je Savez komunista Crne Gore transformisan u Demokratsku partiju socijalista, Bulatović je bio njen prvi predsednik.

Milo Đukanović već je 1988. bio najmlađi član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, a sa samo 29 godina, 1991. postaje premijer Crne Gore – najmlađi u Evropi.

Antibirokratskom revolucijom tako se promenio način izbora pojedinaca na visoke položaje, navodi politikolog Nebojša Vladisavljević.

Umesto građenja karijere decenijama, uz obavezno članstvo u Komunističkoj partiji, mnogi su naglo skočili u visoku politiku.

Kada je u Jugoslaviji 1991. počeo rat, sukoba između srpskog državnog vrha Slobodana Miloševića i crnogorskog rukovodstva nije bilo – naprotiv.

Crnogorski vojnici, tada deo Jugoslovenske narodne armije, učestvovali su u višemesečnoj opsadi hrvatskog grada Dubrovnika, a Đukanović je u to vreme govorio i da je „zbog šahovnice omrznuo šah“.

Šahovnica je simbol koji se nalazi na sredini zastave Hrvatske.

„Slobodan Milošević je nešto najbolje što se moglo desiti Jugoslaviji u ovom trenutku, kada povampirene fašističke snage u Hrvatskoj i Sloveniji pokušavaju da unište sve ono što je stvoreno od 1945. godine do sada.

„Ponosan sam da u ovim istorijskim trenucima mogu da budem rame uz rame sa njim u odbrani tekovina revolucije“, naveo je Đukanović 1990. za Ilustrovanu politiku.

Đukanović i Bulatović doći će u sukob o ulozi Slobodana Miloševića 1997. godine, što će se završiti podelom DPS-a.

Đukanović tada prvi put javno kritikuje Miloševića, nazivajući ga „čovekom sa zastarelom političkom filozofijom, koji je okružen korumpiranim pomoćnicima“.

Bulatović ostaje predsednik Crne Gore do 1998, potom je do 2000. predsednik SRJ, ali tokom dvehiljaditih nije imao značajnu političku ulogu, sve do smrti 2019.

Đukanović će na vlasti, rotirajući premijersku i predsedničku funkciju, ostati sve do 2023, kada je na predsedničkim izborima poražen od Jakova Milatovića.

Svetozar Marović, poslednji član „trijumvirata“, uhapšen je 2015. u Crnoj Gori po optužbama za korupciju i 2017. je proglašen krivim.

Međutim, Marović je prethodno prebegao u Srbiju, gde se i danas nalazi.

Crna Gora već godinama traži njegovo izručenje, do koga i dalje nije došlo, što je jedan od velikih problema u odnosu dve države.

Milica Pejanović neposredno posle Antibirokratske revolucije nije bila ni na kakvoj funkciji – imala je, kaže, druge prioritete.

Tri decenije kasnije, upravo je odnos Crne Gore prema ratu i raspadu Jugoslavije jedan od razloga zbog čega Antibirokratsku revoluciju danas ne gleda pozitivno.

„Druga stvar je ta tranzicija sistema koja nije bila kakvu smo je očekivali… Mada je i pitanje šta je u takvim okolnostima bilo realno.

„Svakako se veliki broj ljudi pasivizirao posle toga, osetilo se da nemamo tu snagu u politici kao što smo pretpostavljali da imamo“, kaže bivša ambasadorka Crne Gore u Ujedinjenim nacijama, Unesku, Francuskoj i Monaku, kao i nekadašnja ministarka odbrane.

Nebojša Vladisavljević u „Antibirokratskoj revoluciji“ piše i da su mnogi učesnici demonstracija, poput lokalnih funkcionera, direktora preduzeća, pa i sindikalnih lidera, posle svega „podsticali demobilizaciju“ od protesta.

„Kooptirani u rukovodstvo, nestrpljivo su iščekivali šansu da deluju unutar političkih institucija, kao i da iskoriste povlastice novog statusa“, navodi profesor Fakulteta političkih nauka.

Marko Pejović iz nevladine organizacije UZOR kao jedan od ključnih problema AB revolucije vidi „jačanje podela“ i nacionalističku retoriku.

„Trodecenijski period za nama u kom se vlast ogledala u jednoj partiji demantuje da je to zaista bila antibirokratska revolucija“, kaže politički analitičar za BBC na srpskom.

„Glavna zamerka nekadašnjim rukovodiocima je bila da su koristili službene ručkove i jeli jagnjetinu… Šta se sve posle dešavalo, mi bismo te ljude danas slavili.“