Čudesni mozak simultanih prevodioca – kako se istovremeno misli na dva jezika

Jednog jutra ovog leta posetio sam jedinu agenciju Ujedinjenih nacija u Londonu. Sedište Međunarodne pomorske organizacije (IMO) nalazi se na južnoj obali Temze, malčice uzvodno od Vestminsterske palate. Dok sam prilazio, primetio sam da je metalna skulptura brodskog pramca nakačena poput nosa na prizemlje ove inače sasvim obične zgrade. Unutra sam se susreo sa malo više od desetak prevodilaca IMO, uglavnom žena. Bile su vesele i raspoložene za priču, i bolje odevene nego što biste pretpostavili za ljude koje često čujemo, ali retko vidimo.

Popeo sam se do kabine odeljene staklom, gde sam se spremio da posvedočim nečemu istovremeno izuzetnom i posve uobičajenom. Kabina je otprilike bila velika kao baštenska šupa, dobro osvetljena, ali zagušljiva. Ispod nas nizali su se u blagom luku stolovi u konferencijskoj sali, koja je bila polupopunjena, uglavnom muškarcima u odelima. Seo sam između dve prevoditeljke po imenu Marisa Pinkni i Karmen Solino, i ubrzo je prvi delegat počeo s izlaganjem. Pinkni je uključila svoj mikrofon. Posle kratke pauze, počela je da prevodi sa engleskog na španski rečenice koje je izgovarao delegat.

Hajde da razložimo to što je radila tog jutra i pozabavimo se svakim segmentom.

• Istine i zablude o neuronauci
• Možemo li da reprogramiramo naš mozak
• Sedam načina na koje vam pravljenje spiskova može olakšati život

Dok je delegat govorio, Pinkni je morala da razume poruku sročenu na jednom jeziku, dok pritom obrazuje i artikuliše tu istu poruku na drugom jeziku. Za taj proces potrebna je izuzetna mešavina čulnih, motornih i kognitivnih veština, koje moraju da deluju unisono. Ona je taj posao obavljala u realnom vremenu, pri čemu nije tražila od govornika da uspori, niti da bilo šta dodatno objasni. Nije zamuckivala, niti pravila pauze. Pravo je čudo što njen mozak, zapravo bilo čiji mozak, ume to da radi.

Intrigantna regija

Neuronaučnici već decenijama istražuju jezik i postoji veliki broj studija o višejezičnim govornicima. Ipak, za naučnike mnogo veći izazov predstavlja razumevanje procesa simultanog prevođenja. U umu prevodioca se dešava toliko toga da je teško odabrati odakle da se počne. Nedavno se, međutim, šačica entuzijasta uhvatila u koštac s tim izazovom i jedna moždana regija im je posebno privukla pažnju.

Repato jezro nije specijalizovano za jezik; neuronaučnicima je ta zona poznata zbog uloge u procesima kao što su donošenje odluka i poverenje. Ono je nalik dirigentu koji koordiniše aktivnosti u mnogim regijama mozga, kako bi proizveo zapanjujuće složene obrasce ponašanja. Što znači da su se rezultati studije o prevođenju, kako se čini, uklopili u jednu od najznačajnijih zamisli koja se u okviru neuronauke pojavila u poslednjih deceniju ili dve. Sada je jasno da mnoge od naših najsloženijih sposobnosti ne omogućuju specijalizovane regije mozga, posvećene određenim zadacima, već munjevita koordinacija između regija koje kontrolišu opštije zadatke, kao što su kretanje i sluh. Simultano prevođenje, čini se, još je jedan poduhvat koji omogućuje naš dobro povezani mozak.

Simultano prevođenje često je povezano s dramatičnim situacijama. Možda je to tako zbog njegove istorije: osnivanjem Lige naroda posle Prvog svetskog rata javila se potreba za simultanim prevođenjem u širokim razmerama, a upotreba te tehnike tokom suđenja nacističkim glavešinama u Nirnbergu pokazala je njenu moć. U njenu preciznost je, svejedno, nastavilo da se sumnja; Savet bezbednosi UN nije u potpunosti prihvatio simultano prevođenje sve do početka sedamdesetih godina prošlog veka. „Sve do tada nisu verovali prevodiocima“, kaže Barbara Mozer-Merser, prevoditeljka i istraživačica sa Univerziteta u Đenovi. Ali danas se dvema tradicionalnim svetskim prestonicama višejezičkih konferencija – kancelarijama Ujedinjenih nacija u Ženevi i Njjujorku – pridružio Brisel, pošto se u sve široj Evropskoj zajednici govori sve više jezika. Trenutno ih je 24, i na nekim sastancima potrebni su prevodioci za sve njih.

Gledajući odozgo na delegate u IMO, pomislio sam na pogled sa kapetanovog mosta ili galerije nekog televizijskog studija. Delovalo je da sve kontrolišem, što je sumanuta reakcija, pošto je upravo kontrola ono što prevodioci nemaju. Reči koje izgovaraju i brzinu kojom govore određuju drugi. I iako Pinkni i Solino imaju primerke nekih govora pripremljenih za to jutro, moraju biti spremne za šaljive komentare. Dosetke, sarkastične upadice, ironične i kulturološki specifične šale prava su noćna mora za prevodioce. Baš kao što je jedan prevodilac primetio u nekom stručnom tekstu: „Prevodioci najčešće ne bi trebalo da se bave dosetkama od samo jedne reči sa više značenja na izvornom jeziku, pošto rezultat verovatno neće biti smešan.“

Šaljive zamke

Mnogi delegati su izlagali na engleskom, tako da je pritisak na Anu Majls u kabini za prevođenje na engleski bio sporadičan. Majls govori francuski, nemački, italijanski i ruski, a prevodi već 30 godina. Između tura prevođenja, ispričala mi je ponešto o redu reči, jednom od izazova s kojima se prevodioci svakodnevno susreću. „U nemačkom se ‘niht’, što znači ‘ne’, može pojaviti na samom kraju rečenice. Tako da se može desiti da nešto zdušno zagovarate, sve dok govornik na kraju ne kaže ‘niht’. Ali ako vam je nemački maternji jezik, intonacija će vam nagovestiti to ‘niht’.“ Red reči posebno je velik problem na sastancima o ribama, i Majls kaže da zazire od njih. U dugačkim rečenicama o nekog određenoj vrsti ribe, na jezicima u kojima imenica – naziv te vrste – dolazi na kraju, prevodilac tapka u mraku, ne znajući o čemu je rečenica sve dok se ona ne završi.

Te zamke su često smešne, naravno. Majls mi je ispričala o jednom poljoprivrednom sastanku na kom su delegati diskutovali o zamrznutoj spermi bika; prevoditeljka na francuski je to prevela kao „matelot congelés“, to jest „duboko smrznuti mornari“. A podelila je sa mnom i svoju grešku, koja se desila kada je jedan delegat govorio o potrebi da se reši nešto „avant Milan“ – „pre Milana“, pošto je taj grad bio domaćin predstojećeg sastanka. Majls nije znala za samit u Milanu, pa je rekla da se problem neće rešiti za „mille ans“, to jest za „hiljadu godina“.

Neki govornici govore prebrzo. „Postoje razne strategije. Neki prevodioci smatraju da je najbolje prosto zastati i reći delegatu da govori suviše brzo.“ Majls lično to ne smatra korisnim, zato što ljudi imaju svoj prirodni tempo i kad ih neko zamoli da uspore, najverovatnije će s vremenom opet ubrzati. Alternativa tome jeste da sažimate. „Potreban vam je brz start. U ovom poslu nije važno samo poznavanje jezika, već i brzina uma i sposobnost brzog učenja.“

Zbog takvih izazova, simultano prevođenje je veoma zamorno i postaje jasno zašto se dvoje prevodilaca smenjuju na svakih pola sata, kako bi se odmorili. Gledanje video snimka je još gore. „To uopšte ne volimo“, rekla je Majls. Studije potvrđuju da je proces još naporniji i stresniji, verovatno zbog toga što govor tela i izrazi lica delom prenose poruku, a njih je teže odgonetnuti kada radite na daljinu. „Dobijate manje vizuelnih naznaka o onome o čemu se govori, čak i kad je posredi video-link“, kaže Majls.

A onda, tu je i dosada. Razgovori o krizi u Njujorku možda jesu uzbudljivi, ali prosečan političar, a da ne pominjemo prosečnog stručnjaka za pomorske regulative, teško da će vam bogzna koliko održati pažnju tokom više sati. Publika možda i može da odrema, ali prevodilac mora da ostane pozoran. Dok je sastanak zalazio sve dublje u poliglotsku maglu proceduralnih tananosti i odredbi, od kojih je svaka imala stavke i podstavke, počeo sam da uviđam koliko ovo bdenje ume da zamori. Pošto mi je glava klonula na mnogim naučnim konferencijama – čak i na onima koje sam vodio – ostao sam zadivljen istrajnošću prevodilaca.

Mentalna mreža

Mozer-Mercer je učila za prevodioca – tečno govori nemački, engleski i francuski – pre nego što je prešla na neuronauku. „Veoma me je zainteresovalo to šta se dešava u mom mozgu dok prevodim“, kaže ona. „Smatrala sam da mora postojati način da se to otkrije.“ Kada je pristigla na Univerzitet u Ženevi 1987, tog načina nije bilo – odsek za prevođenje bavio se školovanjem, a ne istraživanjem. Stoga ga je ona započela, u saradnji s kolegama koji pročavaju mozak.

„Jezik je jedna od složenijih kognitivnih funkcija čoveka“, izjavila je Narli Golestani, vođa grupe iz univerzitetske Laboratorije za mozak i jezik, tokom nedavne posete. „Mnogo se proučavala bilingvalnost. Prevođenje ide korak dalje, zbog toga što su tada dva jezika simultano aktivna. I to ne u jednom modalitetu, zato što istovrmeno imate percepciju i produkciju. Tako da se koristi visok nivo moždanih regija, iznad jezičkog.“

U Ženevi, baš kao i u mnogim drugim neuronaučnim laboratorijama, omiljena alatka je funkcionalna magnetna rezonanca (fMRI). Istraživači putem magnetne rezonance posmatraju mozak dok izvodi određene zadatke; kad je to primenjeno na prevođenje, otkrivena je mreža moždanih područja koja omogućuju taj proces. Jedno od njih je Brokino područje, poznato po ulozi u obrazovanju jezika i radnoj memoriji, funkciji koja nam omogućuje da zadržimo pažnju na onom o čemu mislimo i šta radimo. To područje je povezano sa susednim regijama koje učestvuju u kontroli formiranja jezika i razumevanja. „Kod prevođenja, kada čovek čuje nešto i mora to da prevede i istovremeno da govori, ove regije mozga intenzivno međusobno dejstvuju“, kaže Golestani.

Čini se da su uključene i mnoge druge regije, a među njima postoji mnoštvo veza. Ova mreža je toliko složena da se Mozer-Mercer ne bavi svima njima odjednom; bilo bi previše baviti se delovanjem svake zasebne komponente. Umesto toga, istraživači iz Ženeve svaki element treitraju kao crnu kutiju i usredsređuju se na to kako su te kutije povezane i međusobno koordinisane. „Mi pokušavamo da istražimo mehanizme koji omogućuju prevodiocu da simultano kontroliše te elemente“, kaže Aleksis Herves-Adelman, članica tima.

Dve regije u strijatumu, evoluciono gledano prastaroj srži mozga, pokazale su se ključnim za taj menadžerski posao: repato jezgro i velikomoždana ljuska. Neuronaučnici već znaju da ove strukture igraju ulogu u drugim složenim zadacima, među kojima su učenje i planiranje i realizovanje pokreta. To znači da ne postoji jedan centar u mozgu posvećen isključivo prevođenju, kako kaže Hervez-Adelman i njene kolege. Kao i kod mnogih drugih studija čovekovog ponašanja upotrebom magnetne rezonance, ispostavlja se da se veština postiže učešćem više moždanih područja. A područja mozga koja kontrolišu taj proces su opštih funkcija, a ne specifičnih.

Jedan od povoda za ovaj članak bio je jedan trivijalan razgovor. Neko mi je pomenuo simultanog prevodioca koji je toliko dobar da ume da rešava ukrštene reči dok radi. Nije pomenuto njegovo ime, vreme ili mesto, tako da sam bio skeptičan. Ali čisto da bih proverio, stupio sam u vezu s nekoliko profesionalnih prevodilaca. Jednom se učinilo da je već čuo tu glasinu, ostali su je proglasili netačnom. Urbani mit, rekli su.

Pitao sam Mozer-Mercer da li prevodioci rade bilo šta drugo dok prevode. U tom poslu, u kom dominiraju žene, po njenim rečima neke pletu – ili su bar plele dok je to još bila popularna razbibriga. Kroz to se vidi kako ravnomeran manualni posao može da doprinese cerebralnoj aktivnosti interpretiranja govora. Ali – ukrštenica? Mozer-Mercer to nije pokušala, mada mi kaže da smatra da bi joj pod izuzetnim okolnostima – kad je tema bliska, kad su govornici izvrsni – to uspelo.

Mogućnost da se takvo nešto izvede sugeriše nam da se u mozgu simultanog prevodioca zaista dešava štošta zanimljivo. A ima i dodatnih razloga koji ukazuju da je mozak prevodioca oblikovan njihovom profesijom. Na primer, uspeva im da ignorišu sebe. U normalnim okolnostima, slušanje sopstvenog glasa ključno je za kontrolisanje govora. Ali prevodioci moraju da se usredsrede na reč koju prevode, tako da su naučili da obraćaju manje pažnje na sopstveni glas.

Predviđanje govora

Ovo je prvi put pokazano pre 20 godina, u jednostavnom eksperimentu koji su izveli Franko Fabro i njegove kolege na Univerzitetu u Trstu, u Italiji. Fabro je tražio od 24 studenta da nabrajaju dane u nedelji i mesece u godini obrnutim redosledom, dok slušaju sebe preko slušalica. Prvo su čuli sebe bez ikakvog zakašnjenja. Vežba je zatim ponovljena sa zakašnjenjem u reprodukciji od 150, 200 i 250 milisekundi. Čak i najmanje zakašnjenje ometalo je govor i prisiljavalo slušaoca da uspori, da zamuckuje, frflja, pa čak i zastaje. Shodno tome, mnogi studenti su grešili. Ali polovinu grupe činili su studenti treće ili četvrte godine univerzitetske Škole za prevodioce i tumače, i ti studenti nisu bili značajnije ometeni.

Neke navike stečene na radnom mestu mogu se preneti na život kod kuće. Jedan od načina na koji iskusni prevodioci postižu brzinu jeste da nauče da predvide šta će govornik reći. „Uvek nagovestim kraj rečenice, bez obzira na to s kim razgovaram i da li nosim slušalice na glavi ili ne“, kaže Mozer-Mercer. „Nikad neću sačekati da završite rečenicu. Mnogim prevodiocima su na to skrenuli pažnju supružnici ili deca. ‘Nikad mi ne daš da završim…’ I to je zaista tako. Stalno upadamo u reč.“

Prevodioci takođe moraju da se nose sa stresom i nauče se samokontroli kada rade sa zahtevnim govornicima. Čitao sam jedan članak, zasnovan na upitniku koji je dat prevodiocima, u kom se pominje da su pripadnici te profesije veoma napeti zbog svog posla, skloni naglim promenama raspoloženja, osetljivi i skloni melodrami. Možda je zaista tako. Ali ja to nisam primetio kod Marise, Karmen ili Ane.

Pre nekoliko godina, naučnici iz Ženeve zatražilu su od 50 studenata koji govore više jezika da legnu u skener mozga i izvedu niz jezičkih vežbi. U jednoj, ispitanici su samo slušali jednu rečenicu i nisu ništa govorili. U drugoj, studenti su ponavljali rečenicu na istom jeziku. Treća je bila najzahtevnija: ispitanici su morali da ponavljaju ono što čuju, ovaj put prevodeći to na drugi jezik.

Mozak se menja

Kognitivno gledano, to deluje kao veliki skok. Studenti su prvo morali samo da slušaju, zatim da ponavljaju. U trećem zadatku su morali da razmišljaju o značenju i o tome kako da ga prevedu – i to simultano. Ali snimci nisu otkrili nikakav neurološki vatromet. „Nije opažena nikakva ogromna dodatna aktivnost“, kaže Hervez-Adelman. Recimo, nije bilo dodatne aktivnosti u regijama zaduženim za razumevanje ili artikulaciju. „Samo šačica specifičnih regija koje su obrađivale dodatne prevodilačke napore.“ Među njima su bile regije zadužene za kontrolu pokreta, kao što su premotorni korteks i repato jezgro. Drugim rečima, prevođenje bi više moglo da ima veze sa upravljanjem specijalizovanim resursima nego sa njihovim uvećavanjem.

Ta ideja i dalje nije potvrđena, ali tim iz Ženeve ju je potkrepio kada su pozvali neke od studenata na novo skeniranje malo više od godinu dana kasnije. Tokom tog perioda 19 povratnika prošlo je jednogodišnju obuku za konferencijskog prevodioca, dok su ostali studirali predmete koji nisu u vezi s ovim. Mozak obučenih prevodilaca se promenio, posebno delovi desnog repatog jezgra, ali ne onako kako biste očekivali – tamo se aktivnost umanjila tokom obavljanja prevodilačkih zadataka. Moguće je da je repato jezgro postalo efikasniji koordinator, ili je naučilo kako da usmeri veći deo zadatka na druge strukture.

„Moguće je da se uz sve veće iskustvo u simultanom prevođenju smanjuje potreba za onom vrstom kontrolisanog odgovora koji daje repato jezgro“, kaže Dejvid Grin, neuronaučnik sa Univerzitetskog koledža u Londonu koji nije bio uključen u eksperimente u Ženevi. „Repato jezgro igra ulogu u kontrolisanju raznih naučenih radnji. Postoje druga istraživanja koja pokazuju da se ono manje aktvivira kako ljudi postaju veštiji.“

Čini se da zaključci koji se donose u Ženevi – to da je prevođenje povezano sa koordinisanjem specijalizovanih područja mozga – odgovaraju opisu posla koji daju prevodioci. Na primer, da bi zaista bio efikasan, simultani prevodilac mora da ima širok dijapazon pristupa.

„Proces je potrebno prilagoditi raznim okolnostima“, kaže Mozer-Mercer, koja i dalje obavi 40 do 50 prevoda godišnje, uglavnom za agencije Ujedinjenih nacija. „Možda će kvalitet zvuka biti loš, ili će govornik imati akcenat, ili će se pričati o nečemu o čemu ne znate mnogo. Na primer, brzog govornika neću prevoditi isto kao sporog. Tu su posredi različite strategije. Ako nema vremena da se čovek usredsredi na svaku reč koju čuje, potrebno je obaviti pametno uzorkovanje.“ Moguće je da fleksibilne operacije moždanih mreža koje stoje u osnovi prevođenja omogućuju prevodiocima da optimizuju strategije za obradu različitih tipova govora. A različiti prevodioci koji slušaju isti materijal koristiće različite strategije.

Rezultati Ženevske grupe takođe se uklapaju u šire polje interesovanja neuronauke. Kada je, tokom devedesetih, magnetna rezonanca postala široko dostupna, istraživači su pohrlili da identifikuju područja mozga zadužena za praktično svako moguće ponašanje (među kojima je, tako je, seks: nekoliko istraživača su skenirali mozak ispitanika koji doživljava orgazam). Ali ti podaci sami po sebi nisu se pokazali posebno korisnima, delom zbog toga što složene obrasce ponašanja obično ne kontrolišu pojedinačne regije mozga. Sada se akcenat pridaje naporima da se razume na koji način razne regije mozga međusobno dejstvuju. Neuronaučnici su otkrili da nam, kada, recimo, razmišljamo o nekoj kupovini, mreža područja, među kojima su prefrontalni korteks i insula, pomaže u procenjivanju cena. Međuigra između drugih delova mozga, među kojima su entorhinalni korteks i hipokampus, pomažu nam da uskladištimo sećanja na maršrute između različitih lokacija.

Značenje i namera

Ovaj kompleksniji uvid delom su omogućila poboljšanja u tehnologiji skeniranja. U slučaju repatog jezgra, njegove aktivnosti se sada mogu razdvojiti od ostalih delova bazalne ganglije, veće regije mozga u kojoj se ono nalazi. Precizniji skenovi su otkrili da repato jezgro često učestvuje u mreži koja upravlja kognicijom i delanjem, što je uloga koja ga postavlja u samu srž neverovatno širokog spektra obrazaca ponašanja. Kao što je tim naučnuka primetio u izveštaju iz 2008, studije pokazuju da repato jezgro pomaže u kontrolisanju svega od „odluke pacova da pritisne polugu do čovekove odluke o tome koliko će verovati partneru prilikom poslovne transakcije“.

Jedan od autora tog izveštaja bio je Džon Parkinson sa Univerziteta Bangor u Velsu. Pitao sam ga da li bi pogodio da je repato jezgro povezano sa simultanim prevođenjem. Tvrdi da ne bi. „Repato jezgro ima veze sa namerom koja stoji u osnovi radnje, sa njenim usmerenjem na cilj. Ne toliko s njenim izvođenjem koliko sa razlozima zbog kojih je izvodite.“ A onda je razmislio o onome što prevodioci rade. Kompjuteri prevode mehanički, često sa komičnim rezultatima. Ljudi moraju da vode računa o značenju i nameri. „Prevodilac zapravo pokušava da identifikuje poruku, a onda da je prevede“, kaže Parkinson. On se slaže da angažovanje repatog jezgra pri tom ima smisla.

Imajući u vidu da je istraživanje u Ženevi delom izvedeno u odeljenju koje se bavi obukom prevodilaca, prirodno je zapitati se da li će naučna saznanja pronaći neku praktičnu upotrebu. Mozer-Mercer i njene kolege izbegavaju da daju ekstravagantne izjave i odbacuju predloge da se skeneri mozga koriste za procenu napredovanja ili selekciju kandidata talentovanih za prevođenje. Ali čak i ako proučavanje simultanog prevođenja ne dovede odmah do neke primene u praksi, ono je već proširilo naše znanje o neurološkim putevima koji povezuju mišljenje sa delanjem, što u budućnosti može pomoći neuronaučnicima da steknu još dublji uvid u način na koji je mozak umrežen.

Tim iz Ženeve dalje želi da istraži ideju da su se neki napredni aspekti kognicije razvili iz evolutivno starijih i jednostavnijih obrazaca ponašanja. Mozak, sugerišu oni, gradi svoj složeni kognitivni repertoar na nižem nivou onoga što se naziva „osnovni“ procesi, kao što su kretanje ili hranjenje. „Bio bi to veoma efikasan način funkcionisanja“, pišu mi Mozer-Mercer i njene kolege u imejlu. „Ima smisla da mozak evoluira tako što iznova koristi ili adaptira svoje procesore za raznovrsne zadatke, a ima i smisla da spoji kognitivne komponente kontrole direktno u sistem koji će biti odgovoran za sprovođenje obrasca ponašanja.“ Simultano prevođenje, sa svojom povratnom vezom između kognicije i delanja, može biti savršeno polje za proveru takvih zamisli.

Ovaj članak je prvobitno objavio Mozaik, a ovde je prenet u saglasnosti sa licencom Krijejtiv komons. Za više informacija o ovim temama, posetite vebsajt Mozaik.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]