Žena vadi iz frižidera komplet porciju televizijske večere — Televizijska večera se bori sa dugogodišnjom reputacijom nezdravog obroka

Sa toliko mnogo sjajnih serija i filmova koji mogu da se gledaju na televiziji ovih dana, veliki je izazov sustići ih dok jedete. Ali da li je TV večera zaista dobra ideja?

„TV večera“ nema baš sjajnu reputaciju, kad je u pitanju zdravlje.

Ovaj koncept, koji je potekao iz SAD u ranom 20. veku, priziva slike gotovog jela punog soli i aditiva, koje se jede na tacni u krilu dok sedite na sofi.

Ali šta ako odaberete neku drugu vrstu obroka dok gledate omiljenu televizijsku seriju?

Mogli biste pomisliti da je bogati tanjir prepun povrća i integralnih žitarica zdrava navika.

Međutim, da li prosti čin jedenja ispred televizora poništava sve te zdrave izbore?

Postoje neke indicije da je upravo tako.

Studije pokazuju da redovno jedenje dok se gleda TV nije dobro po nas, bez obzira na to šta jedemo.

Evo zbog čega:

Distrakcija i memorija

Naučnici odavno znaju da naše šire okruženje igra ključnu ulogu u ishrani, a postoji i mnoštvo istraživanja koja pokazuju vezu između gledanja televizije i većeg rizika od gojaznosti, uglavnom zbog nižeg nivoa vežbanja koji dolazi sa takvim sedentarnim ponašanjem.

Gledanje televizije samo po sebi takođe može da utiče na to koliko jedemo.

Distrakcija je jedna od vodećih teorija zašto bismo mogli da jedemo više dok u isto vreme gledamo televiziju, kaže Monik Alblas, docentkinja komunikologije na Univerzitetu u Amsterdamu.

Moglo bi biti zato što, kada nas uvuče zanimljiv zaplet, posvećujemo manje pažnje jelu pa nismo svesni telesnih signala koji nam govore da smo siti, što bi moglo dovesti do prejedanja.

Postoje i istraživanja koja sugerišu da se ne sećamo šta smo jeli kada jedemo hranu ispred televizora i da imamo problema da tačno procenimo količinu onoga što smo pojeli, što bi moglo značiti da kasnije jedemo više.

Muškarac okrenut leđima jede za stolom i gleda u televizor u baru — Naučnici odavno znaju da naše šire okruženje igra ključnu ulogu u našoj ishrani, a gledanje televizije ume da bude moćna distrakcija

Ona je koristila već postojeće podatke koje je prikupio Holandski institut za društvena istraživanja, za koje su ljudi zamoljeni da vode dnevnik o svemu što su radili tokom nedelju dana, uključujući jelo i gledanje televizije, pa čak i vrstu TV emisija koje su gledali.

Kada je Alblas analizirala podatke, otkrila je da su ljudi duže jeli dok su gledali TV.

Otkrila je i da je ukupno vreme koje su oni proveli jedući bilo duže u danima istovremenog gledanja televizije i jedenja, u poređenju sa danima kada su jeli bez istovremenog gledanja televizije, što ona kaže da sugeriše da nisu shvatili koliko su jeli jer su bili rasejani.

Nalazi sami po sebi ne pokazuju da su ljudi nužno jeli više ili koju hranu su tačno jeli, jer je jedina stvar koju su beležili bila dužina vremena provedenog u jelu.

Naravno, kako su rezultati nastali na osnovu dobrovoljnog prijavljivanja samih učesnika, ako su se ljudi udubljivali u posebno dobar zaplet, možda su se takođe pogrešno sećali koliko dugo su jeli.

Ali, kaže Alblas, postoje istraživanja koja pokazuju da je vreme provedeno u jelu u korelaciji sa unosom više kalorija.

„A laboratorijska istraživanja pokazuju da ishrana dok ste pod distrakcijom dovodi do povećanog unosa hrane, tako da svi dokazi na gomili sugerišu da odvučena pažnja igra krupnu ulogu kada jedete ispred televizora“, kaže ona.

Još jedan razlog zašto možda jedemo više dok gledamo televiziju je taj što hrana možda neće imati isti ukus kao kada obraćamo više pažnje na ono što jedemo.

To je zato što možda nećemo izvući isto zadovoljstvo iz hrane dok nam je odvučena pažnja, kaže Flor van Mer, istraživačica podataka pri Istraživanju bezbednosti hrane u Vageningenu, koja je istraživala ishranu pod distrakcijom dok je radila na odeljenju za društvenu, organizacionu i ekonomsku psihologiju Univerziteta u Lajdenu, u Holandiji.

Kao neuronaučnica, Van Mer je sprovela brojne studije o aktivnosti ljudskog mozga kada jedemo dok nam je odvučena pažnja.

U jednoj studiji, u kojoj je od učesnika traženo da zapamte kratak ili dugačak broj dok jedu, oni koji su pokušavali da zapamte duže brojeve požalili su se da im je hrana bila manje slatka.

Van Mer je takođe mogla da primeti manje aktivnosti u delovima njihovog mozga povezanim sa percepcijom ukusa.

„Ako ne okusite hranu na isti način, možda nećete biti jednako zadovoljni i veća je verovatnoća da ćete ranije nakon toga uzeti da prezalogajite nešto“, kaže ona.

(Ovo ima i drugu stranu medalje, kaže Van Mer; televizija bi mogla da bude dobar način da se deca navedu da jedu povrće ako im se ne dopada njegov ukus.)

Postoji teorija da ljudi uvek pokušavaju da postignu „hedonistički cilj“, kaže ona.

To znači da očekujemo da dobijemo određenu količinu zadovoljstva tokom bilo kog dana ili aktivnosti, i ako je ne dobijemo, tražimo je negde drugde.

Ako televizijska emisija ne ispuni naša očekivanja, mogli bismo da jedemo više da to nadoknadimo.

Naše emotivno stanje takođe igra veliku ulogu u našim navikama u ishrani , a postoje neka istraživanja koja pokazuju da možda biramo manje „hedonističku“ hranu, kao što su čokolada ili kokice sa puterom, ako gledamo nešto što nas više usrećuje, u poređenje sa nečim što nas rastužuje.

Šta jedemo dok gledamo televiziju?

Istraživanja su pokazala da izloženost reklamama za hranu takođe može da navede ljude da generalno više jedu.

Ali istraživače najviše zanima veza reklama za hranu i jedenje ultra-prerađevina, povezanih sa gojaznošću i drugim bolestima, među kojima i srčanim.

„Dokazi pokazuju da čak i kratka izloženost reklamama za hranu može da poveća verovatnoću da deca izaberu reklamiranu hranu, dok ponovljeno izlaganje pojačava tu sklonost“, kaže Fernanda Rauber, istraživačica iz Centra za epidemiološka istraživanja ishrane i zdravlja na Univerzitetu u Sao Paulu, u Brazilu.

Ona je otkrila da su deca sklonija da jedu ultra-prerađevine nego minimalno prerađenu hranu dok gledaju TV.

Veza gledanja televizije i jedenja je složena, čak i kad su u pitanju samo efekti odvučene pažnje

To je delimično tako zato što se ultra-prerađevine doživljavaju kao praktičnije za jelo dok se gleda TV, kaže ona.

Ali povećana izloženost reklamama za ovu vrstu hrane takođe je povezana sa njihovom većom potrošnjom.

Čini se da su efekti naglašeniji ako su deca već gojazna, možda zato što imaju veću senzitivnost na reklame za hranu.

I dok se porodični obroci obično vezuju sa jedenje više povrća i voća, Rauber je takođe otkrila da deca jedu više ultra-prerađevina ako jedu dok gledaju televizor sa porodicom.

„U ovom scenariju, sve doživljene prednosti porodičnih obroka primećene u drugim istraživanjima bile su zasenjene negativnim uticajem gledanja televizije tokom obroka“, kaže Rauber.

„Ovo naglašava složenu interakciju između navika u ishrani i uticaja životne sredine, i ističe potrebu za daljim istraživanjem kako bi se ova dinamika sveobuhvatno bolje razumela.“

Druga strana distrakcije

Veza između gledanja televizije i jedenja je složena, čak i kad su u pitanju samo efekti odvučene pažnje.

Istraživanja takođe sugerišu da nas rasejanost može dovesti do toga da jedemo manje – ili da ne jedemo uopšte, kaže Van Mer.

Na primer, Van Mer kaže da su neke osnovne škole u Holandiji odlučile da skrate školski dan i da učenici ručaju dok se nastava ne prekida.

Dečak gleda u ekran i jede — Deca bi mogla da jedu više ultra-prerađene hrane dok gledaju TV zato što se to doživljava kao praktičnije, pokazuju studije

Nastava tokom ručka obično je pasivnija, tako da će nastavnici čitati nešto đacima ili im pustiti edukativni video, kaže Van Mer.

Ali, dodaje ona, mnogi roditelji su primetili da se na kraju dana deca vraćaju kući sa punom kutijom za užinu, što govori da im je pažnja bila suviše odvučena da bi jeli kao inače.

Ovaj efekat je primećen i u istraživanju na odraslima.

U jednoj studiji, učesnici su gledali dve epizode popularnog američkog sitkoma Prijatelji.

Jedna grupa je gledala istu epizodu dvaput, a druga je gledala dve različite epizode.

Tokom druge epizode, obema grupama su ponuđene različite grickalice.

Istraživači su primetili da su oni koji su gledali istu epizodu dvaput jeli 211 kalorija više u odnosu na grupu koja je gledala dve različite epizode.

To bi moglo biti zato što im je bila manje odvučena pažnja, kaže Dik Stivenson, profesor psiholoških nauka na Univerzitetu Makveri u Sidneju, u Australiji.

Drugim rečima, ako je televizijski program koji gledamo dovoljno zanimljiv, mogli bismo da zaboravimo da jedemo hranu koja je pred nama.

Ali kad nam je pred televizorom dosadno, mogli bismo da jedemo više.

U drugoj maloj studiji, učesnici su gledali „dosadno“ predavanje o umetnosti na televiziji ili „uzbudljivu“ TV seriju – ili ništa – a ponuđene su im grickalice sa malo kalorija (grožđe) i sa mnogo kalorija (čokolada).

Istraživači su otkrili da je dosadno predavanje o umetnosti podstaklo učesnike da jedu više u celini, a zanimljiva TV serija manje, nego kontrolna grupa koja uopšte nije gledala TV.

Drugim rečima – što im je bilo dosadnije, to su više jeli.

Da sve bude zanimljivije, međutim, glavna promena u potrošnji ogledala se u broju grozdova grožđa koje su pojeli dok je količina čokolade uglavnom ostajala ista.

Da li, dakle, da izbegavamo da jedemo dok gledamo televiziju?

Postoji nekoliko teorija koje govore zašto možda jedemo više smo ispred televizora.

Pouzdano istraživanje u ovoj oblasti suočava se sa nekoliko izazova.

Istraživači se često oslanjaju na dnevnike ishrane ljudi i praćenje sopstvenog ponašanja pri gledanju televizije, ali ljudi često potcenjuju vlastitu potrošnju nezdrave hrane, kaže Rauber.

Barem u studiji Alblas, učesnici od kojih je uzela podatke beležili su svaku aktivnost u svakodnevnom životu, tako da nisu bili posebno svesni praćenja jela ili gledanja televizije.

Istraživači takođe proučavaju ljude koji jedu dok gledaju televiziju u laboratorijskim uslovi

Ali priroda gledanja televizije znači da se mi obično opuštamo kod kuće, tako da pokušaj rekonstruisanja ovoga u laboratoriji može predstavljati poseban izazov.

„Metode direktnog posmatranja mogu da uvedu pristrasnost promene ponašanja, gde učesnici modifikuju svoje navike u ishrani znajući da su posmatrani“, kaže Rauber.

Potrebno je više istraživanja u okruženju iz stvarnog života, tvrdi Alblas, jer je naše ponašanje u ishrani – i ono što utiče na njega – jako složeno.

„Znamo neke od načina na koje TV utiče na unos hrane, ali postoji mnogo puteva i stvari koje ne znamo, a koje moramo bolje razumeti“, kaže ona.

Koliko TV utiče na naš unos hrane zavisi od mnogih faktora, među kojima je i vrsta sadržaja koji gledamo, kaže Stivenson.

On može da utiče na naše raspoloženje ali i na nesvesne načine – kao što je ako neki lik jede na ekranu, mi bismo mogli takođe da osetimo potrebu da jedemo zajedno sa njim.

Ritam emisije takođe može da igra ulogu – akcioni filmovi mogu da nas nateraju da jedemo više nego kad gledamo neki intervju, prema jednoj studiji.

Vrlo je važno koja nam je hrana pri ruci i koliko je ukusna, zajedno sa tim koliko smo impulsivni kad je ona u pitanju.

Takođe, i distrakcije su složene.

Gledanje televizije možda ne odvlači više pažnje – i stoga nas ne tera da jedemo više – od nekih drugih aktivnosti koje obavljamo dok jedemo.

Jedna analiza studija, na primer, pokazala je da postoji malo dokaza koji ukazuju na to da jedemo više dok gledamo televiziju u poređenju sa drugim stvarima, kao što su čitanje, igranje video igara ili obedovanje sa prijateljima.

Istraživanja sugerišu da je naše ponašanje u ishrani komplikovano i da ga je gotovo nemoguće u potpunosti raspetljati.

Svakako, postoji više slojeva u „TV večeri“ od jednostavne prerađene hrane sa visokim sadržajem masti i soli.

Dakle, ako ste se odlučili za zdraviju opciju, možda bi bilo vredno razmisliti da li uopšte da posežete za tim daljinskim upravljačem.

Pogledajte zašto je amazonsko pleme među najzdravijima na svetu