„Pisati pesme posle Aušvica je varvarski“, napisao je nemački teoretičar Teodor Adorno, ukazujući u eseju „Kultura kritika i društvo“ iz 1949. da umetnički izraz nije adekvatno sredstvo za razumevanje stvarnosti posle holokausta.

U filmu „Noćni portir“ iz 1974. rediteljka Lilijana Kavani se suprotstavila ovoj teoriji i dovela je do logičkog ekstrema.

Koristila je koncentracioni logor kao prostor za istraživanje uvrnute seksualne veze između zatvorenice adolescentkinje i komandata SS i kako je posle mnogo godina ovaj psihološki otrov zaposeo njihove duše.

U sred bure u javnosti posle premijere filma, kada su se pojavile izrazito negativne kritike sa obe strane okeana i pokušaja italijanskog odbora za kategorizaciju filma da ga zabrani, Kavani je, tipično nonšalantno, izjavila za Njujork tajms: „Ova veza ne može ni da se poredi sa odnosom bezbroj parova koji jedini druge psihološki uništavaju“.

Pola veka kasnije, da li „Noćni portir“ i dalje deluje kao provokacija koja se graniči sa veoma lošim ukusom?

Uz nedavnu restauraciju i ponovno prikazivanje, mnogi koji su se setili filma ne deluju kao da ih je sadržaj uznemirio.

Drugi, možda, posmatraju film bliže onome kako ga je Lilijana Kavani zamislila: kao umetnički odraz seksualne opsesije, sa zagriženošću koja je najčešće upućena na pogrešno mesto, a može biti fašistička u svojoj jednoumnoj odlučnosti.

Kavani je to jednostavnije definisala rečenicom: „Uvek je potrebno platiti cenu za ljubav“.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

„Noćni portir“ je smešten u Beč 1957, gde bivši komandant nacističkog logora Maks (Dirk Bogard) radi u skupom hotelu.

Tamo se sukobljava sa bivšim kolegama iz SS službe koji su odlučili da se očiste od sramote zbog učešća u „Konačnom rešenju“ i da eliminišu preživele svedoke.

Maks bi radije da zaboravi prošlost i nastavi sa životom, u tišini, poput „crkvenog miša“.

Njegov utvrđeni raspored je poremećen kada se Lucija (Šarlot Rempling), sada udata za američkog kompozitora, pojavi u hodniku tog hotela – to je upravo ona žena koju je seksualno zlostavljao dok je bila zatvorenica u logoru i sa kojom je imao sadomazohističku vezu.

Ponovo spojeni, njihov poremećeni folie à deux (ludilo u dvoje) odnos se nastavlja i kreće žestoko ponižavanje, samo ovog puta obostrano.

Kao ćerka i unuka zakletih antifašista, Kavani je provela početak karijere šezdesetih godina 20. veka stvarajući dokumentarce o fašizmu poput Istorija Trećeg rajha (1962-1963) i Žene otpora (1965).

Tokom snimanja ovog filma, jedna sagovornica koja je bila zatvorenica u logoru Dahau kad je bila tinejdžerka, poverila joj se da se tamo vraćala posle rata.

Ideja o zatvoreniku koji se vraća na mesto mučenja fascinirala je Kavani i time je stvoreno seme za nastanak „Noćnog portira“.

Poput „Prokletih“ Lukina Viskontija (1969) i „Konformiste“ (1970) Bernarda Bertolučija, „Noćnog portira“ takođe krasi izraziti vizuelni stil koji predstavlja fašizam kao neprirodnu i začudnu ideologiju, u okviru koje buja seksualna nemoralnost.

Kao što je Tereza De Santis napisala u eseju iz 1976. „Noćni portir Kavani: Ženski film“(Cavani’s Night Porter: A Woman’s Film) visokoumni kritičari brzopleto su otpisali stil Kavani kao samozadovoljnu kopču između Viskontija i Bertolučija, sugeršući da je ona samo kompetentna imitatorka velikih muških majstora.“

Ali Kavani je prikazivanje nacizma i poremećene seksualnosti odvela i korak dalje u odnosu na Viskonija i Bertolučija snimivši scene od kojih se ježimo: jezive prizore ogoljenih tela u logorima, upalih, gotovo poplavelih lica usukanih od gladi, iznenadnog seksualnog nasilja gde ona nagoveštava da žrtva zapravo uživa u svemu tome.

Ove scene ne pokušavaju da budu realistične, već su veoma znalački osmišljene – Kavani ih preseca scenama opere, u kojima je takođe prisutno jarko svetlo, debeli slojevi šminke i utisak da je u pitanju performans.

Kao noćni portir iz naslova koji se krije, Maks mora da izvede dve uloge: ljubaznog recepcionera i učesnika u „lažnim suđenjima“ koja sprovode njegovi SS prijatelji, čija namera je da ga oslobodi nacističkog kajanja.

Jedini način da pobegne od unutrašnjeg nemira je da se spusti do psihološkog dna: vraćajući se hirovitim igricama koje igra s Lucijom.

Kako oni obnavljaju vezu, da bi se na kraju zaključali u memljiv stan u kome će polako umreti od gladi, jasno je da Lucijin povratak predstavlja stepen krivice koji on ne može da preživi.

Ne čudi onda što je većina kritika „Noćnog portira“, pogotovu u Sjedinjenim Državama, bila nemilosrdna.

Rodžer Ibert je otpisao film kao „zao koliko i pohotan, jezivi pokušaj da nas uzbudi iskorišćavanjem sećanja na progon i patnju“.

Kao odraz iste ove jetkosti, Nora Sejers iz Njujork tajmsa se zapitala: „Da li je ovaj komad raskošne baljezgarije vredan ozbiljne kritike?“

S druge strane, kritičarka Njujorkera Polin Kejl je ovaj film razumela kao „dokaz da i žene mogu da prave isto đubre kao i muškarci“.

Razočaranje kritičara je zatim iskoristio marketinški tim filma, ubacujući deliće ovih negativnih recenzija u svrhu promocije filma.

„Kakvo bizarno uzbuđenje!“ stajao je citat na poster, pripisan autoru Njujork tajmsa Vinsentu Kanbiju, koji je koristio ovu rečenicu sarkastično, a u istom tekstu film nazvao „teškim smećem“.

Slika iz filma koja se najviše pamti takođe nije doprinela manjoj ozloglašenosti – Šarlot Rempling ima kratku kosu, naherenu kapu, kožne rukavice preko lakata i tregere koji jedva prekrivaju njene grudi, izvodi erotizovanu kabaretsku numeru pred grupom SS oficira u logoru.

Ovaj izgled je definisao fenomen „naci šik“, koji je postao deo kulture i mode među pankerima i drugim umetnicima kao lak način da izazovu reakciju.

U osvrtu na jezivu seksualizaciju fašizma u medijima, Suzan Sontag je napisala 1975. „Zašto SS? Zato što su SS trupe bile idealno otelotvorenje fašističke tvrdnje da je nasilje oružje pravednosti, a to su izveli tako što su povezali pripadnike ovih jedinica sa određenim estetičkim standardima. SS trupe su zamišljene kao elitna vojna zajednica koja nije samo izrazito nasilna, već i izrazito lepa.“

Optužbe za ‘naci-eksploataciju’

Posle optužbi za seksualizaciju nacizma i manipulativnu marketinšku kampanju, mnogi su film „Noćni portir“ okarakterisali kao „naci-eksploataciju“.

Naci-eksploatacija je podžanr eksploatativnih filmova, što je polje koje pokriva širok spektar filmova koji su namerno skaredni, šokantni i napravljeni za malo para, kao filmovi iz „bleksploatacijskog“ (akcioni filmovi u kojima su glavni junaci i autori Afroamerikanci) ili „ozploatacijskog“ (jeftini akcioni filmovi snimljeni u Australiji) žanra.

U ovim filmova, nacisti su prikazani u seksualnim prestupima, a poznati primeri su „Ilza, vukodlačica SS-a“ (1975), „Salon Kiti“ (1976) i „Poslednje orgije u Gestapou“ (1977).

„Noćni portir“ je često deo ove grupe filmova, iako nema puno sličnosti sa namerno zbrljanim i kvazi pornografskim delima.

Mnogima je prikaz erotike i nacizma u istom kadru bio dovoljan da pomisle da film nema nikakvu umetničku vrednost.

Pogledajte i ovaj video

Holokaust: Eva Kor, žena koje je preživela Holokaust i oprostila nacistima

Naizgled se slažući, Linda Mizjevski tvrdila je u njenoj knjizi „Fašizam, ženski spektakl i kako je nastala Sali Bouls“ (Fascism, Female Spectacle and the Makings of Sally Bowles, 1992) „da antifašističke produkcije na kraju imitiraju fašističku politiku koju se trude da osude, čime samo reprodukuju homofobiju, mizoginiju i fascinaciju spektaklom“.

Međutim, postoji niz žena koje su nedavno pohvalile pažljivo promatranje seksualne pomame u „Noćnom portiru“.

Dok je ranije bilo teško doći do kopije filma, nova generacija kritičara i ljubitelja filma ga je otkrila zahvaljujući 2K remasterovanoj verziji objavljenoj u Krajtirion kolekciji (Criterion Collection) 2014. i u verziji Kalt films (Cult Films) objavljenoj u 4K Ultra HD tehnologiji 2020. godine.

Gaetana Marone pohvalila je „Noćnog portira“ jer se bavio „tematizacijom kompulsivne, repetitivne želje i zadovoljstva koje prevazilazi logiku istorije“. Za Maroneovu, ovaj film nije osmišljen kako bi uzbudio gledaoca, već „igre erotskog porobljavanja i dominacije odražavaju paradoksnu istorijsku situaciju u kojoj (Maks i Lucija) obnavljaju svoj ljubavni odnos“.

Kako ‘Noćnog portira‘ vidimo danas

I dok se „Noćni portir“ bavi neizbežno kontroverznom temom „glavna provokacija filma je razmatranje čudnih aspekata traume i kako se oni manifestuju, pogotovu u okviru sadomazohističke seksualne dinamike“, Lilijan Kroford, novinarka koja se bavi filmom i kulturom, kaže za BBC Kulturu.

„Ovo je mučno spajanje radosti zbog tuđeg bola, Stokholmskog sindroma, opsesije za ženom poput Lolite i naci fetišizma koje preti da će razdvojiti Maksa i Luciju.“

Prema Kroford, činjenica da se Kavani usudila da priđe ovim temama bez opterećivanja pitanjem dobrog ukusa, predstavlja srž kontroverze ovog filma.

„’Noćni portir’ dokazuje da je eksploatacija nacizma i seksualnih tabua suštinski važna za razumevanje kako se manifestuje fašistička ideologija i činjenica da je film zadržao tu složenost i dan danas je neka vrsta uspeha“, kaže ona.

Ana Marija Paseti, urednica programa jednog filmskog festivala i članica Međunarodne federacije filmskih kritičara rekla je za BBC da iako „gledanje ovog filma ne izaziva zadovoljstvo“, bez obzira na to, „Noćni portir“ je priča „za koju je bilo potrebno puno hrabrosti da bi bila napisana, režirana i na kraju odigrana, posebno u zemlji – Italiji, gde je senka fašizma i dalje veoma prisutna. Pogotovo što je rediteljka bila žena.“

Pored čiste hrabrosti, Paseti se slaže s Kroford da su „kontroverze plodne za diskusiju o filmu, zbog čega imam razloga da mislim da je uspešan“.

Izgled Šarlot Rempling je postao definicija fenomena „naci šik", koji su kasnije preuzeli mnogi pank izvođači i razni drugi umetnici, jer je to bio siguran način da izazovu reakciju — Izgled Šarlot Rempling je postao definicija fenomena „naci šik“, koji su kasnije preuzeli mnogi pank izvođači i razni drugi umetnici, jer je to bio siguran način da izazovu reakciju

Kolege kritičari se takođe slažu.

U izboru najboljih filmova režiserki iz 2019, koji je organizovala BBC Kultura, „Noćni portir“ je završio na respektabilnom 32. mestu.

Džejn Kempion i sama poznata po kompleksnom proučavanju prostora u kome se ukrštaju opasnost i želja, a čiji je film „Klavir“ završio na prvom mestu liste, opisala je 2008. godine „Noćnog portir“ kao film „izuzetne psihološke perverznosti i istine …. koji me je ubedio da naši životi nisu logični, već poetični i alegorični.“

Holokaust na filmu

Pedeset godina kasnije, sa distancom u odnosu na pomamu naci-eksploatatorskih filmova koja se raspršila posle sedamdesetih godina 20. veka, postoji veliki kanon filmova o holokaustu sa kojima možemo porediti „Noćnog portira“.

Iako skorije kritike filma nisu ujednačene, deluje da su gledaoci manje šokirani sadržajem, a više obraćaju pažnju na druge aspekte filma, poput neverovatnog zapleta i razvoja likova, kao i tempa filma.

U mlakoj recenziji iz 2020. filmski kritičar Gardijana Piter Bredšou nazvao je film „napornim i neubedljivim“, iako je priznao da „nas ‘Noćni portir’ približava saznanju šta je čisto zlo“.

Slično tome, kritičar časopisa Empajer, Kim Njuman opisao je ovaj „nekada kontroverzni film“ kao delo koje pati od „lelujave i nelogične priče poput ponašanja čudnih junaka koji u njemu igraju“, konačno ga ocenivši kao „predug i pompezan“.

Gledajući čitav ovaj kanon filmova teško je pronaći film o holokaustu koji ne prate kontroverze.

U tekstu, objavljenom u Gardijanu, Džonatan Fridlend tvrdi da tema holokausta privlači filmske autore, jer „deluje da nudi prečicu ka moralnoj težini, dubini emocija i najvišim mogućim glumačkim ulozima“, ali da su ti filmovi suštinski neiskreni, jer „šta god da prikažete na ekranu, to će uvek biti manje stravično od onoga što se dešavalo u stvarnosti“.

Debata o tome kako najbolje prikazati holokaust na filmu ili da li uopšte ima smisla to raditi, odvija se konstantno.

Pristupi se razlikuju od direktnog poput filma „Siva zona“ (2001), priča koje će vas rasplakati poput „Dečaka u prugastoj pidžami“ (2008) i onih ispričanih više izokola, poput uspešnog autorskog filma „Zona interesa“ (2023).

U zavisnosti od toga kome postavljate pitanje, ovi filmovi su ili previše detaljni, previše sentimentalni, previše ušminkani, previše ili, pak, nedovoljno turobni.

Bredšou tvrdi da „ma koliko delovalo bizarno, mislim da je ‘Noćni portir’ superiorniji film u odnosu na zašećerene i nepismene filmove poput ‘Život je lep’ ili ‘Zec DžoDžo'“.

Za Kraford je „nezamislivo praviti bioskopsku zabavu od prikazivanja holokausta, posebno u filmovima kao što su ‘Šindlerova lista’ ili ‘Zec DžoDžo'“.

„Ali ‘Noćni portir’ ne pokušava da ‘oživi’ kakav je bio holokaust; ovaj film poput ‘Zone interesa’ pokušava da prodre u više psihološku, seksualnu komponentu nacizma i genocidne misli, što zahteva apstraktnije promišljanje holokausta.“

Zapravo, navodi Kraford, film koji tretira holokaust s poštovanjem jeste „Šoa“ Kloda Lancmana, koji ni ne pokušava da prikaže ili rekonstruiše šta se dešavalo.

„Mi za njih nismo bili ljudi – mi smo za njih bili gamad“

Zato za nju „Noćni portir“ nije film koji iskazuje poštovanje, niti ga zahteva od gledaoca, već njegova snaga dolazi iz ispitivanja aspekta nacističkog razmišljanja, na šta bi se usudio mali broj filmskih autora.

„To nije ni lagodno ni jednostavno, a to je sigurno suštinski kvalitet filma o holokaustu.“

U današnjim razgovorima u kulturi, „Noćni portir“ možda nekima ne deluje toliko kontroverzno koliko drugi filmovi.

Postoje oni kojima ovaj spoj požude i fašističkog zla deluje odvratno, ali takođe i oni koji gledaju film kao pronicljivu opservaciju psihološkog nasilja u sredini, poput koncentracionog logora, gde uopšte ne postoji razum.

Za Paseti „ništa manje od potrage za ‘pravom istinom’ ne treba da bude osnova za procenu dobrog ili odmerenog filma o holokaustu“.

Ako čudna vizija ovog filma sadrži istinu Kavani, onda je možda prirodno očekivati da on izaziva nelagodu kod gledalaca.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru, Instagramu, Jutjubui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Da li je „Noćni portir” najkontroverzniji film svih vremena 1