Ovo je veoma moderna dilema: da li detetu dati mobilni telefon ili ga držati što dalje od njega, što je moguće duže?

Kao roditelju, oprošteno vam je što za pametni telefon mislite da je neka vrsta Pandorine kutije koja je spremna da na vaše milo dete pusti sva zla ovog sveta.

Zbunjujući niz naslova koji se tiče mogućeg uticaja mobilnog telefona i korišćenja društvenih mreža, dovoljni su da bilo ko odustane od njega.

Čini se da čak ni slavne ličnosti nisu imune na ovaj moderni roditeljski problem: Madona je kazala da je zažalila što je svom starijem detetu dala telefon kada je imao 13 godina i da takvu grešku više neće ponoviti.

Međutim, i sami verovatno imate telefon koji smatrate važnom alatkom u dnevnom životu – od elektronske pošte i onlajn kupovina do video poziva i porodičnog foto albuma.

Ipak, vaša deca će tražiti da i oni poseduju smartfon, naročito ako ga i njihovi drugari iz razreda već imaju.

I dalje postoji veliki broj pitanja bez odgovora na temu dugoročnih efekata pametnih telefona i društvenih mreža na decu i tinejdžere, ali oni postojeći odgovori ipak pružaju neke dokaze koji govore o osnovnim rizicima, kao i koristima.

Ili još preciznije: iako ne postoje sveobuhvatni dokazi koji pokazuju da je posedovanje telefona ili korišćenje društvenih mreža generalno štetno za dobrobit dece, to možda i nije kompletna priča.

Do sada su se mnoga istraživanja više fokusirala na adolescente, a manje na mlađe starosne grupe – a dokazi koji se pomaljaju pokazuju da postoje određene faze razvoja tokom kojih su deca podložnija većem riziku od negativnih efekata.

Štaviše, stručnjaci se slažu oko nekolicine ključnih faktora koje bi trebalo razmotriti kada odlučujete da li je vaše dete spremno za pametni telefon i šta bi trebalo da uradite kada ga već dobiju.

Slabi su dokazi o tome kada je zaista pravo vreme za davanje telefona detetu, ali postoje i oni ključni trenuci kada su rizici povišeni

Podaci Ofkoma, engleskog komunikacijskog regulatornog tela, pogazuju da ogromna većina dece u Velikoj Britaniji dobija telefon do 11. godine, s tim što posedovanje telefona u devetoj godini (44 odsto) raste kod dece sa 11 godina čak na 91 odsto.

U Sjedinjenim Državama, 37 odsto roditelja dece od devet do 11 godina kaže da njihova deca imaju pametne telefone.

Jedno istraživanje sprovedeno u Evropi, koje obuhvata 19 različitih zemalja, kaže da 80 odsto dece između devet i 16 godina telefonom svakodnevno proverava onlajn sadržaje.

„U uzrastu koji obuhvata starije tinejdžere, preko 90 odsto dece poseduje telefon“, kaže Kendis Odžers, profesorka psihologije na Univerzitetu Irvin, u Kaliforniji.

I dok Evropski izveštaj o korišćenju digitalne tehnologije kod dece do osam godina kaže da kod ove grupe postoji „ograničen ili nikakav onlajn rizik“ kada govorimo o štetnim efektima korišćenja smartfona – kao i aplikacija za pristup društvenim mrežama – u slučaju starije dece nemamo nikakav čvrst dokaz.

Odžers je obavila šest meta-analiza u potrazi za vezom između korišćenja digitalne tehnologije i mentalnih oboljenja kod dece i adolescenata, kao i mnoge druge studije izvedene na velikom uzorku i dnevničke studije.

Ona nije uspela da pronađe konzistentnu vezu između adolescentskog korišćenja tehnologije i njihovog blagostanja.

„Najveći broj istraživanja ne pronalazi vezu između korišćenja društvenih mreža i mentalnog zdravlja“, kaže Odžers.

U onim istraživanjima u kojima je nekakva veza pronađena, efekti su bili – pozitivni ili negativni – veoma mali.

„Najveći pronalazak je u stvari bilo nepostojanje veze između onoga u šta ljudi veruju, ubrajajući tu i adolescente, i onoga što dokazi zapravo pokazuju“, kaže ona.

Drugi prikaz eksperimentalne psihološkinje Ejmi Orben sa Univerziteta u Kembridžu u Velikoj Britaniji takođe pokazuje da su dokazi neuverljivi.

Iako je u proseku bila vidljiva mala negativna korelacija, Orben zaključuje da je nemoguće znati da li tehnologija uzrokuje pad u prosperitetu ili je stvar obrnuta – ili možda drugi faktori utiču na obe stvari.

Ona dodaje i da veći deo ovog istraživanja nije dovoljno dobrog kvaliteta da bi moglo da pruži značajnije rezultate.

Naravno, ovi rezultati predstavljaju prosečne vrednosti.

„Postoji nerazdvojiva, velika varijacija u vezi tog uticaja (na blagostanje) koji može da se pronađe u naučnoj literaturi“, kaže Orben.

Individualna iskustva tinejdžera će uvek zavisiti i od subjektivnih okolnosti.

„Jedina osoba koja zaista može to da prosudi je obično neko im je veoma blizak“, dodaje ona.

To praktično znači da bez obzira na to što govore dokazi, verovatno postoje i deca koja su pogođena korišćenjem društvenih mreža ili određenih aplikacija i zato je važno da roditelji budu spremni na to i da ponude podršku.

Tokom pandemije mobilni telefoni su predstavljali najvažniji metod pomoću kojeg su deca pohađala onlajn nastavu od kuće

Ukratko: kako mobilni telefoni utiču na decu

Pametni telefoni i dalje predstavljaju relativno novu tehnologiju u smislu razumevanja dugoročnih efekata, ali podaci koji su sve prisutniji otkrivaju neke veoma važne faktore u različitim starosnim grupama:

Deca do osam godina imaju „ograničene ili nikakve rizike“ kada govorimo o korišćenju mobilnih telefona i aplikacija za društvene mreže, pokazala je jedna evropska studija sprovedena u sedam zemalja.
Roditelji imaju ogroman uticaj kao uzor za ponašanje: deca često kopiraju način na koji njihovi roditelji koriste mobilne telefone, pokazala je ista studija.
Tinejdžeri mogu da budu naročito osetljivi na povratnu informaciju koja stiže sa društvenih mreža. Određene razvojne promene tokom adolescencije mogu da znače da mladi ljudi postaju senzitivniji kada se radi o njihovom statusu i društvenim odnosima, tako da za njih društvene mreže mogu da predstavljaju izvor stresa.
Stručnjaci kažu da su komunikacija i otvorenost ključ u načinu na koji roditelji mogu da utiču na način na koji se telefoni koriste, ubrajajući tu i razgovor o tome šta oni traže i kako doživljavaju onlajn iskustva.

S druge strane, telefon može biti od vitalnog značaja za neke mlade ljude: za one sa nekim invaliditetom on može biti mesto sa drugačijim društvenim mrežama ili mesto na kojem se pronalaze odgovori na bitna pitanja koja se tiču zdravlja.

„Zamislite da ste tinejdžer zabrinut zbog promena koje se dešavaju tokom puberteta ili zbog seksualnosti zbog koje se razlikujete od svojih prijatelja, ili ako ste zabrinuti zbog klimatskih promena, a odraslim osobama u vašoj okolini je ta tema dosadna“, kaže Sonja Livingston, profesorka socijalne psihologije u Londonskoj školi ekonomije i koautorka knjige Roditeljstvo u digitalnoj budućnosti.

U najvećem broju slučajeva, ipak, kada deca koriste telefon u komunikacione svrhe onda najčešće razgovaraju sa prijateljima i porodicom.

„Ako analizirate sa kim deca razgovaraju kada su onlajn, nailazite na snažno preklapanje sa onim što rade kada nisu na mreži“, kaže Odžers.

„Mislim da cela ta zamisao da mi gubimo decu i da ona tonu u izolaciju sa svojim telefonom jer za neku decu to zaista može da bude realni rizik, ali što se tiče velike većine dece – oni se povezuju, dele stvari, zajedno gledaju nešto“.

U stvari, dok telefone najčešće krivimo za to što deca ne provode dovoljno vremena napolju, jedna danska studija koja je obuhvatila decu uzrasta 11-15 godina, pruža dokaze da telefoni deci daju nezavisnost u kretanju povećavanjem osećaja sigurnosti kod njihovih roditelja, ali i pomažući im da se kreću kroz nepoznate krajeve.

Deca kažu da telefoni pojačavaju njihova iskustva dok provode vreme napolju kroz slušanje muzike i održavanje kontakta sa roditeljima i prijateljima.

Naravno, mogućnost skoro konstantne komunikacije sa vršnjacima takođe donosi određene rizike.

„Mislim da smartfon predstavlja fantastično oslobođenje nečega što se uvek smatralo neispunjenom potrebom dela mladih ljudi“, kaže Livingston.

„Ali za mnoge može da bude i prinudno sredstvo, može da postane normativ.

„Može da nametne osećaj da postoji mesto na kojem se nalaze popularni ljudi, društvo kojem se teži ili iz kojeg možeš biti i izuzet, mesto na kojem svi rade iste stvari i svi znaju sve, štagod to bilo“.

Tako su u stvari, u radu objavljenom početkom ove godine, Orben i kolege pronašli „prozor razvojne osećajnosti“ – u kojem je korišćenje društvenih mreža povezano sa kasnijim periodom nižeg kvaliteta života – u određenim fazama adolescencije.

Pogledajte i ovaj video:Kad društvene mreže utiču na poremećaje u ishrani

Najpopularnija aplikacija za tinejdžere predmet je kritika, zbog loše kontrole sadržaja.

Analizom podataka dobijenih od 17.000 učesnika starosne dobi 10-21 godine, istraživači su zaključili da veće korišćenje društvenih mreža kod devojčica od 11-13 i kod dečaka od 14-15 godina najavljuje manju životnu satisfakciju samo godinu dana kasnije.

I obrnuto: manje korišćenje mreža u tom uzrastu obično znači ispunjeniji život u narednoj godini.

Ovo je saglasno sa činjenicom da devojčice ulaze ranije od dečaka u pubertet, kažu istraživači, iako ne postoji dovoljno dokaza koji bi potvrdili da je razlog za to različit tajming.

Još jedan prozor se pojavljuje u 19. godini života i kod muških i ženskih učesnika ankete, otprilike u ono vreme kada tinejdžeri odlaze iz roditeljskih domova.

Roditelji bi ovaj raspon u godinama trebalo da prime sa rezervom kada donose odluke koje se tiču njihove porodice. ali nije loše biti svestan razvojnih promena koje bi decu mogle da načine osetljivijim na negativne strane društvenih mreža.

Tokom tinejdžerskih godina, recimo, dolazi i do masivnih promena u mozgu koje mogu da utiču na to kako se mladi ljudi ponašaju i osećaju i kako postaju senzitivniji na društvene veze i status.

Mnogi roditelji pristaju da svoju decu izlože društvenim mrežama još od najranijeg doba

„Tinejdžersko doba predstavlja veliki razvojni trenutak“, kaže Orben.

„Izloženiji ste uticaju vršnnjaka, zainteresovaniji ste za to šta drugi ljudi misle o vama.

„A samo ustrojstvo društvenih mreža – način na koji one obezbeđuju društvene kontakte i povratnu informaciju je, menje-više, samo jedan klik daleko – u određenim periodima može da bude veoma stresno“.

Pored starosne dobi i drugi faktori mogu da utiču na uticaj koji društvene mreže imaju na decu i tinejdžere. ali istraživači tek počinju da se bave pojedinačnim razlikama.

„Ovo je zaista glavna oblast koja se istražuje“, kaže Orben.

„Biće ljudi koji su u određenim periodima više pogođeni, bilo pozitivno ili negativno. To zavisi od načina života, prolaska kroz određene promene u različitim okolnostima, tako da se mediji koriste na različite načine. Potrebno nam je da raščlanimo sve te stvari“.

I dok istraživanja mogu porodicama da pomognu u smislu odgovora na pitanje da li je kupovina smartfona potrebna njihovom detetu, ona ne daju odgovor na pitanje „kada“.

„Mislim da samo pominjanje kompleksnosti ovih pitanja vraća loptu na stranu roditelja“, kaže Orben.

„Ali to i ne mora da bude tako loše, jer se ovde radi o individualnim stvarima“.

Ključno pitanje za roditelje je, kaže Odžers, sledeće: „Kako se smartfon uklapa u porodicu?“.

Za mnoge roditelje je kupovina telefona detetu praktična odluka.

„U mnogim slučajevima roditelji su ti koji žele da mlađa deca imaju telefone da bi celog dana mogli da ostanu u kontaktu i da bi mogli da koordiniraju odlazak po njih u školu“, kaže Odžers.

Može da bude i prekretnica na putu ka punoletstvu.

„Mislim da deci daje osećaj nezavisnosti i odgovornosti“, kaže Anja Stević, istraživačica u odseku za komunikacije na Univerzitetu u Beču, u Austriji.

„Ovo je definitivno nešto što bi roditelji trebalo da razmotre: da li su njihova deca u fazi kada su dovoljno odgovorna da imaju sopstveni telefon“.

Roditelji ne bi smeli da previde jedan faktor – koliko su spokojni kada dete ima pametni telefon?

U jednom istraživanju koje su sproveli Stević i njene kolege, pokazalo se da kada osećaju da gube kontrolu oko toga kako njihovo dete koristi telefon i roditelji i deca ulaze u konflikte oko ovog uređaja.

Vredno je zato zapamtiti da posedovanje smartfona ne mora da znači da je otvorena brana za svaku pojedinačnu aplikaciju ili igricu na tržištu.

„Sve više čujem, dok intervjuišem decu, da roditelji dozvoljavaju telefone, ali uvode i zahteve o proveri i dogovoru o tome koje aplikacije mogu biti instalirane i ja mislim da je to veoma mudro“, kaže Livingston.

Roditelji bi, na primer, takođe mogli da provode vreme i igrajući igrice sa decom ne bi li bili sigurni da su deca srećna i zadovoljna tim sadržajem ili da odvoje vreme i za zajedničko korišćenje telefona.

„Uvek postoji neka vrsta nadzora, ali mora da postoji i komunikacija i otvorenost prema svemu da biste mogli da podržite ono što se dešava onlajn, baš kao što radite i u oflajn situacijama“, kaže Odžers.

Diskusija po pitanju telefona i aplikacija koje deca mogu da koriste može da pomogne u podršci u vezi sa korišćenjem aparata

Kod uspostavljanja kućnih pravila o upotrebi telefona – kao što je recimo ono po kojem telefon ne može da ostane u spavaćoj sobi tokom noći – roditelji bi morali i da se iskreno zapitaju kako oni sami koriste pametni telefon.

„Deca ne vole licemerje“, kaže Livingston.

„Ona mrze taj osećaj kada im se zabranjuje nešto što njihovi roditelji rade, kao što je korišćenje telefona tokom ručka ili odlazak u krevet sa njim“.

Čak i najmlađa deca uče od svojih roditelja kako se koristi telefon.

Evropski izveštaj o digitalnoj tehnologiji i njenom korišćenju među decom do osam godina, beleži da ova starosna grupa ima malo ili nimalo svesti o rizicima, ali i da deca često imitiraju način na koji njihovi roditelji koriste tehnologiju.

Neki su roditelji čak tokom istraživanja otkrili da deca znaju i njihove lozinke, da bi mogli nezavisno da koriste telefone.

Roditelji bi mogli ovo da iskoriste tako što će sa mlađom decom zajedno da uđu u svet mobilnih telefona i tako uspostave model postupanja.

„Mislim da je takvo zajedničko korišćenje dobar način da se nauči kako stvari funkcionišu sa ovim uređajem“, kaže Stević.

Na kraju krajeva, vreme kupovine telefona zavisi od procene roditelja.

Za neke će prava odluka biti da ne kupe detetu telefon – a uz malo kreativnosti deca bez mobilnih telefona neće ni osetiti da nešto propuštaju.

„Deca koja imaju samopouzdanja i koja su druželjubiva će uvek pronaći zaobilazni put i biti deo grupe“, kaže Livingston.

„Uostalom, najveći deo njihovog društvenog života se odvija u školi i uglavnom jedni druge ionako viđaju svakodnevno“.

Zapravo, savladavanje straha od toga da se nešto propušta, kao u slučaju kada deca nemaju svoj telefon, može biti i korisna lekcija za starije tinjedžere kada jednog dana, neminovno, u trenutku kada više ne budu pod nadzorom roditelja, sami sebi kupe telefon i osete potrebu da uspostave pravila korišćenja.

„Problem sa strahom od toga da se nešto propušta je taj što on nikada ne nestaje, pa tako svi mi moramo da naučimo da negde povučemo granicu“, kaže Livingston.

„U suprotnom, danonoćno ćete prebirati po pametnom telefonu“.

Pogledajte i ovaj video: Prenatalni časovi za očeve