Ne postoje regresije sna. Noćno buđenje je normalna pojava koja predupređuje sindrom iznenadne smrti novorođenčadi.

Takođe, dvanaest sati sna nije zlatni standard.

Evo šta naučnici misle da treba da znamo o bebinom snu.

Kada negde pomenete da imate bebu, gotovo sigurno će vas pitati: Da li lepo spava?

Na kraju krajeva, mnogi iscrpljeni roditelji ne mogu da dočekaju trenutak kad će njihova beba spavati celu noć.

Na Zapadu postoji jaka industrija vodiča za san – neprestana proizvodnja ogromnih količina knjiga i tekstova – koji garantuju da će pomoći porodicama u dostizanju cilja, gotovo svetog grala za mnoge roditelje: beba koja spava u krevecu, sama, tokom čitave noći, i uz to ima nekoliko dužih dremki dokom dana.

Čak i pojedini pedijatri upozoravaju roditelje da, ukoliko ne dostignu taj cilj, deca verovatno neće imati dovoljno sna, što im je potrebno da se lepo razvijaju i rastu.

Ali ne samo da je ta ideja o mirnom i neometanom bebinom snu daleko od stvarnosti, već je daleko i od načina na koji je funkcionisao san novorođenčadi tokom većeg dela istorije naše vrste.

Dovedena do krajnosti, ta ideja može uzrokovati veliku količinu anksioznosti i stresa kod roditelja – i čak može biti opasna po zdravlje samih beba.

„S obzirom na evoluciju, način na koji spavamo danas, u 21. veku, čudan je u izvesnom smislu jer nismo razvijeni tako da spavamo osam sati mrtvačkim snom bez buđenja, u potpunoj tišini i totalnom mraku“, kaže Helen Bol, profesorka antropologije na univerzitetu Daram i direktorka „Centra za novorođenčad i spavanje Daram“.

„Međutim, na to su se ljudi u zapadnim društvima navikli.“

„To je oblikovalo naša uverenja o tome šta bi bebe morale da rade i kako bi trebalo da se ophodimo prema njima.“

Koliko je dovoljno sna?

Briga o tome da li bebe imaju dovoljno sna nije tekovina savremenog doba.

Prvi „naučni“ vodiči datiraju još iz 1897, kada je, u knjizi o spavanju koju je objavila londonska edicija „Savremeni naučni serijal“, ruski lekar izneo mišljenje da bebe treba da spavaju 22 sata dnevno.

Iako je tokom narednog veka opao broj onih koji su se slagali sa tim stavom, preporučeni san je, u proseku, neprestano bio 37 minuta duži od stvarne dužine sna novorođenčeta, uzrokujući višedecenijsku roditeljsku brigu.

Stručnjaci se slažu da je san ključan za bebe i mlađu decu (a takođe i za odrasle).

Manjak sna se povezuje sa rizičnim kardiometaboličkim faktorima, povećanim rizikom za dobijanje hiperkinetičkog poremećaja (engl. attention deficit hyperactivity disorder, u daljem tekstu – ADHD), niskim kognitivnim performansama, slabijom regulacijom emocija, intelektualnim potencijalom i kvalitetom života.

Međutim, većina tih dugoročnih otkrića, obuhvataju uzrast školske dece, a ne beba.

Takođe, reč je o međupovezanim simptomima, a ne uzročnicima.

Jedini način da saznamo da li određena količina (ili manjak) sna „izaziva“ posebne simptome poput ADHD, prema studijama koje pokazuju da postoji povezanost konstantnog manjka sna i ADHD kod dece, bio bi da se sačini studija na osnovu kontrolisanog slučajnog uzorka.

Studija bi obuhvatila praćenje grupe dece lišene sna tokom nekoliko godina.

Očigledno, to bi bilo problematično s etičkog stanovišta.

Stoga, teško je utvrditi da li i u kojoj meri ta povezanost funkcioniše u obrnutom smeru: deca sa ADHD možda jednostavno imaju kraći san.

Naravno, postoji velika verovatnoća da odnos između spavanja i razvoja nije jednosmeran.

Vremenski kraća nasumična ispitivanja pokazuju da će zadatak koji se tiče pamćenja bolje uraditi bebe koje su naspavane, kao i da će se umorna beba teže suočiti sa stresnim situacijama, za razliku od one koja je živahna.

I dok bi to moglo značiti da ne treba ništa da preduzimamo (npr. obazrivo primoravanje deteta da ostane budno) kako bismo sputali san, to ne znači da je svakoj bebi potrebno 12 sati neprekidnog sna i, uz to, dodatnih dva sata dremke tokom dana.

„Bebe se razlikuju po tome koliko im sna treba, baš kao i odrasli“, kaže Alis Gregori, profesorka i stručnjakinja za oblast spavanja na londonskom univerzitetu Goldsmit, autorka knjige „Potonuće u san: Nauka o spavanju“.

Ona ukazuje da, prema preporuci američke Nacionalne fondacije za san, deca do tri meseca starosti treba da spavaju između 14 i 17 sati tokom 24 čaca, ali da je sasvim dovoljno ako spavaju najmanje 11 ili najviše 19 sati.

Američka Akademija za medicinu spavanja u svojim preporukama ne pokriva novorođenčad uzrasta ispod četiri meseca starosti.

Čovekovo telo jednostavno nema posebnih zahteva za snom u odnosu na to koliko spava noću.

„Ovi neznatno različiti vodiči ukazuju na činjenicu da se čak i vodeći stučnjaci razilaze kad je u pitanju bebin san“, kaže Gregori.

Količina varijacija je upadljiva i ako pogledamo kako beba zapravo spava.

U jednoj australijskoj studiji, urađenoj na uzorku od 554 beba uzrasta četiri do šest meseci, prosečna dužina sna tokom dvadesetčetvoročasovnog perioda iznosila je 14 sati.

Ali, ako pogledamo pažljivije, videćemo da postoji raspon od osam sati razlike između beba koje spavaju najduže i onih koje imaju najkraći san.

„Ogromne su razlike u trajanju sna na devedeset osmom percentilu i drugom percentilu“, kaže Herijet Hiskok, pedijatrica u melburnškoj Kraljevskoj dečijoj bolnici i jedna od autorki studije.

Pogledajte video: Zdravorazumski savet: Kako da beba prestane da plače

Istraživači s najpoznatijih britanskih univerziteta potvrđuju da treba više maziti bebe.

Praćenje zacrtanog rasporeda

A kako stoje stvari sa unapred zadatom rutinom koja propisuje dremanje (i dojenje) tokom dana?

Ili sa noćnim rasporedom poznatim kao sedam-do-sedam (koji predviđa da beba treba da spava od 19 časova do 7 ujutru), zlatnim standardom za mnoge autore knjiga o dečjem snu i trenere.

Razlog leži u tome što se psihološke funkcije koje nameću odraslima ideju da je noć pravo vreme za spavanje, poput lučenja melatonina i ritma temperature tela, kod beba najranije pojavljuju u periodu između devete i jedanaeste nedelje kod zdrave, zrele bebe.

U najranijem uzrastu bebe veoma je teško pridržavati se ove vrste propisanog rasporeda.

Izlaganje novorođenčadi svetlu tokom dana i mraku tokom noći može doprineti razvoju tog sistema.

I uprkos tvrdnjama pojedinih trenera, bebe ne luče melatonin tokom dana – kad bi ga lučile, to bi poremetilo ritam njihovog cirkadijalnog ritma – i stoga nije neophodno imati dremke u potpunom mraku kako bi se pokrenuo mehanizma lučenja melatonina.

„Prema glavnoj teoriji regulacije spavanja, postoje dva procesa koja kontrolišu san i buđenje“, kaže Gregori.

„Prvi proces je homeostatički (ideja da ćemo biti pospaniji što smo duže budni), a drugi cirkadijalni (funkcioniše poput sata, odnosno bićemo pospani ili budni u određenim trenucima tokom dana ili noći).

„Oba procesa su u začetku kod beba, usled čega se spavanje beba i odraslih razlikuje.“

Stavljanje bebe da spava na leđa smanjuje rizik od nastupanja sindroma iznenadne smrti novorođenčadi

Uopšteno gledano, 19 časova deluje kao potpuno proizvoljni termin za polazak u krevet.

U mnogim kulturama, bebe i deca idu na spavanje kasnije – oko 22:45 časova na Bliskom Istoku, oko 21:45 u Aziji, a u 22 časa u Italiji, a isto tako se i bude kasnije.

U brojnim studijama se raniji odlazak u krevet povezuje sa rezultatima kao što su bolje učenje i manji rizik od gojaznosti.

Ali, ova istraživanja obično obuhvataju predškolce i stariju decu, ne bebe.

Takođe, nije do kraja rasvetljeno da li vreme odlaska u krevet menja bilo šta u životu deteta.

S obzirom na to da škola i druge obaveze koje deca obavljaju počinju ujutru i prepodne, ona deca koja ranije idu u krevet biće, na primer, naspavanija, a porodice u kojima deca imaju raniji termin leganja mogu se na različite načine usredsrediti na zdrave navike.

Međutim, ti drugi faktori nisu toliko očigledni.

Takođe, nema dovoljno dokaza ni da mlađa deca luče melatonin, „mračni hormon“ koji nas čini pospanim, ranije tokom večeri u odnosu na odrasle.

Ali, u svakom slučaju, to se ne dešava onoliko rano koliko mnogi misle.

Jedna mala studija koja je obuhvatila grad Providens na Rod Ajlendu, pokazala je, na primer, da čak i u Americi, gde postoji tendencija da se deca stavljaju na spavanje rano, većina novorođenčadi ne luči melatonin do 19:40.

Dremka takođe može usporiti oslobađanje melatonina.

A i to što je lučenje melatonina proces, a ne stani-kreni fenomen, ide u prilog tvrdnji da 18:40 časova nije pravo vreme za odlazak u krevet – stoga je možda najbolji period nakon toga.

Kod nekih porodica strategija spavanja sedam-do-sedam funkcioniše savršeno.

Kod drugih dovodi do problema sa snom.

„Naši podaci pokazuju da, ukoliko mlađa deca idu na spavanje u vreme koje nije biološki odgovarajuće, oni neće biti spremni za krevet i opiraće se (odn. izlaziće iz sobe da bi popili vode, dozivaće roditelje, protiviće se spavanju, upadaće u tantrum)“, kažu rezultati studije rađene na Rod Ajlendu.

A ukoliko se ispostavi da vašoj bebi ne treba 12 sati sna tokom noći, onda će teranje u krevet u 19 časova imati neželjene posledice – poput „rascepkanog sna“, kada se beba budi

Manje strog pristup spavanju može takođe olakšati i ishranu kao reakciju, odnosno reagovanje na bebine prohteve za hranom, umesto ishrane koja prati tačno utvrđen raspored.

Ishranu kao reakciju, poznata i kao ishrana „podređena bebi“ ili „na zahtev“, preporučuju udruženja poput britanske nacionalne zdravstvene službe (NHS), Unicefa, takođe britanske roditeljske organizacije (NCT), kao i američka Pedijatrijska akademija, i to u obe varijante – dojenjem ili na flašicu.

Studije ukazuju na to da pristup „podređen bebi“ ima brojne prednosti u odnosu na strožiji raspored ili rutinu koju su zacrtali roditelji.

Rezultati, na primer, pokazuju da kada roditelji strogo kontrolišu bebinu ishranu, veća je verovatnoća da će ona imati prekomernu ili nedozvoljnu težinu.

Ipak, autori primećuju, „pitanje da li ishrana nevezana za zahtev dovodi do gojaznosti deteta ili je reč o tome da roditelji gojazne dece reaguju s preteranom brigom na tu pojavu posežući za ishranom nevezanom za zahtev“.

Pristup ishrani takođe može uticati na dojenje: dojenje na zahtev je ključ za pravilan dotok mleka, dok dojenje u zacrtanim terminima može dovesti do ranijeg prestanka dojenja, dok je mala verovatnoća da će majke koje čitaju knjige koje zastupaju striktne rutine spavanja i ishrane uopšte dojiti.

„Ili se dešava da majke koje žele rutinu prestanu da doje, ili sama rutina dovodi do manjeg dotoka mleka“, kaže Emi Braun, profesorka javnog zdravlja na britanskom univerzitetu Svansi i direktorka Centra za laktaciju, ishranu novorođenčadi i translaciju i autorka pomenutih studije.

„Ili i jedno i drugo, najverovatnije.“

Posmatranje i praćenje bebinih potreba može takođe pozitivno uticati na psihičko zdravlje roditelja.

Roditeljske rutine povezane su sa povećanim nivoima anksioznosti kod majki.

Druga studija u čijoj izradi je Braun učestvovala pokazala je da majke koje koriste knjige o bebama i strogoj rutini češće govore o tome kako su osećale depresiju, stres i manjak samopouzdanja kad je reč o njihovim roditeljskim sposobnostima – uzalud opterećeni roditelji neretko na početku savet traže u toj vrsti literature ili posežu za rutinama.

U suštini, prema mišljenju stručnjaka za san, stvari ne moraju biti tako komplikovane.

Da bismo znali šta je najbolje za bebu – da li je to stroga rutina organizovana oko pravila spavanja od sedam do sedam, ili nešto drugo – treba je samo pogledati.

„Uvek bih govorila roditeljima: Ako je vaše dete tokom najvećeg dela dana srećno, onda je najverovatnije sve u redu.“

„Ukoliko je mrzovoljno, to znači da je iziritirano i možda je to povezano sa njihovim snom“, kaže Hiskok.

Noćno spavanje

Ukoliko zacrtani broj sati ne bi bio dovoljan, mnogim roditeljima bi bio preporučen drugi cilj: „konsolidacija“ bebinog spavanja.

Treneri za san i knjige često ističu da je to dublje, neisprekidano spavanje bolje za razvoj novorođenčeta (i nesumnjivo manje iznurujuće za roditelje).

Ali čak i ako bi 12 sati neprekinutog sna bio prihvatljiv cilj, on je s biološkog stanovišta problematičan – i pritom, ukoliko se uspešno sprovodi, može biti rizičan po bebe.

Roditeljstvo koje je podređeno bebinim potrebama ima brojne prednosti

Za sve ljude važi da imaju cikluse spavanja između kojih su budni.

Kao odrasli, ukoliko su naše osnovne potrebe podmirene (ako nam ne treba još jedan pokrivač ili ne osećamo da treba da obavimo nuždu), i ukoliko smo opušteni (a svi se ponekad budimo zabrinuti zbog prezentacije na poslu ili rasprave), pošto se blago razbudimo, tonemo brzo nazad u san.

Zbog toga se retko ko od nas seća tih razbuđivanja ujutru.

Međutim, ciklus spavanja je duži kod starijih ljudi za oko 90 minuta.

Bebe ne mogu da dosegnu ni polovinu tog vremena.

Takođe, za razliku od odraslih, bebe ne mogu same da zadovolje svoje potrebe – zato se potpuno razbuđuju.

Najočigledniji razlog je dojenje.

U poređenju sa drugim primatima, ljudi imaju srazmerno veći mozak, ali uske porođajne kanale, najverovatnije kako bismo mogli da održavamo balans dok hodamo na dve noge.

Kao rezultat, bebe se rađaju daleko više neurološki nezrele u odnosu na druge sisare – obim mozga novorođenčeta je za trećinu manji u odnosu na mozak odrasle osobe.

To znači da je novorođenčadima potrebno mnogo energije da bi se brzo razvili nakon rođenja.

Takođe su u dobroj meri bespomoćni, zahtevaju neprestano prisustvo svog staraoca.

Posledica toga jeste da umesto da bude premasno – što bi zasitilo bebu i omogućilo duže periode kada bi mogla da bude sama – mleko za dojenje ima visoku količinu šećera u sebi, zbog čega se kraće vari i iziskuje učestalo dojenje.

Kada tome pridodamo da novorođenče ima sićušan stomak, u koji može da stane samo 20 mililitara (oko četiri kafene kašičice), jasno je da moraju da se doje toliko često, i noću i danju.

„Male bebe se bude. Tako funkcionišu: hrane se i bude“, kaže Vendi Hol, profesorka emeritus na Odseku za negu decu univerziteta Britiš Kolambija i pedijatar, koja se dugo vremena bavila ispitivanjem sna.

„Vremenom oni razviju duži noćni biološki san. Ali tokom prva tri meseca, to bi moglo biti pet ili šest sati ako sve ide kako treba. U tom slučaju, imali ste sreće.“

„Ali to ne znači da se nećete buditi dva ili tri puta noću kako biste dojili bebu. Samo ćete, zahvaljujući bebi, i vi imati malo više sna.“

Pogledajte video: Bebe iza rešetaka: Kako izgleda život dece rođene u zatvoru

Bebe iza rešetaka: Kako izgleda život dece rođene u zatvoru u Meksiku

Retki su slučajevi kada unapred zacrtan ritam ishrane funkcioniše tokom starijeg uzrasta bebe.

Od uzrasta od šest meseci bebama sa normalnom težinom „ne treba“ ishrana tokom noći, makar kao vid prehrane, kažu stručnjaci.

Stručnjaci za laktaciju se slažu da se beba budi radi prehrane i nakon što prestane zacrtani roditeljski ritam dojenja, u dobi nakon šest meseci.

Međutim, buđenje i traženje negovatelja iz drugih razloga je još uvek uobičajeno.

To naročito važi tokom prvih pet godina života, kada su deca najranjivija i kad je njihov nervni sistem nezreo.

Jedna skorija studija rađena na uzorku od 5.700 finske dece pokazala je da se bebe uzrasta od tri meseca u proseku 2,2 puta tokom noći bude i traže da budu ponovo uspavane – pritom, raspon broja buđenja je bio između 0 i 15 puta.

To traje do bebine prve godine.

Osam od 10 roditelja sa decom u dobi između tri i osam meseci rekli su da se njihova beba budi tokom biše od pet noći nedeljno.

Nakon 12 meseci, to se dramatično menja – gotovo dve trećine osamnaestomesečnih beba, i blizu tri četvrtine dvogodišnje dece, više nema potrebu da se ponovo uspavljuje noću.

Studija takođe pokazuje da kvalitet spavanja „veoma varira“, naročito do druge godine života.

I u drugim studijama nailazimo na slične zaključke.

Jedna od njih, na primer, za čije potrebe su korišćeni tajm-leps video snimci 80 novorođenčadi tokom četiri dana, utvrdila je da se broj noćnih buđenja ne menja tokom prve godine života.

Zanimljivo je, međutim, da, kako vreme prolazi, reakcije roditelja na ta buđenja su sve ređa.

„Iako tokom prve godine života novorođenčad imaju isti noćni ritam buđenja, roditelji vremenom sve ređe ustaju u takvim situacijama“, piše u studiji.

Iako buđenja mogu biti učestala kod starijih beba i čak mališana, korisno je posavetovati se sa lekarom kako bi bila isključena svaka mogućnost zdravstvenog uzroka učestalog, upornog buđenja poput refluksa (vraćanje hrane) ili ankiloglosije (spojenog jezika).

Zašto buđenje beba noću nije uopšte loše

Ma koliko umorni roditelji bili isfrustrirani, postoji još jedan razlog zbog kog su se bebe kroz evoluciju došle do toga da se često bude: njihova zaštita.

Kad je reč o sindromu iznenadne smrti bebe (SISB), jedan, po bebe potencijalno rizičan stadijum spavanja jeste duboki san ili „spori talas sna“.

U tom stadijumu, bebe mogu naglo da prestanu da dišu.

Zdrava beba će se probuditi, ali ona sa rizičnim faktorima (potencijalno neregistrovanim, poput deformiteta mozga) možda neće.

Sa uzrastom deteta menjaju se i njihove navike vezane za spavanje

Konstantno vršenje pritiska na bebu da spava duže i ima dublji san stoga može uvećati opasnost od SISB, kaže Džejms Makena, osnivač i direktor Laboratorije za proučavanje bihevioralnog spavanja majke i bebe univerziteta u Notr Damu i profesora antropologije na kalifornijskom univerzitetu Santa Klara.

Najozloglašeniji primer jeste postavljanje beba na stomak, odnosno „nagnute“, radi spavanja. Iako to pomaže bebeama da imaju dublji san, s druge strane do 13 puta uvećava opasnost od SISB.

Nakon brojnih kampanja širom sveta koje su savetovale roditeljima da bebe stavljaju na leđa pred spavanje, broj slučajeva SISB je opao.

„Ljudi su stvorili epidemiju SISB“, direktna je Makena.

„Želeli smo da promovišemo tu ideju o konsolidaciji sna – dubokog sna, neisprekidanog sna, uz manje buđenja.

„Zato smo širili svest o tome da postavljanje bebe u nagnut položaj da se ne bi budile često i ustajale, predstavlja zaseban rizik od SISB.“

A da li su duži, dublji komadi sna, bez buđenja, dobri za bebin razvoj? I pored uvreženog mišljenja, to nije opcija koju stručnjaci preporučuju.

Stručnjakinja za san Džodi Mindel posmatrala je 117 novorođenčadi u jednakim vremenskim intervalima tokom osamnaestomesečnog perioda.

„Istraživanje smo radili u Americi, i naši podaci pokazuju da ne postoji veza između spavanja i kasnijeg kognitivnog razvoja“, kaže Mindel, zamenica direktora Odeljenja za spavanje u Dečijoj bolnici u Filadelfiji.

Njen tim je čak otkrio blagu vezu između češćeg noćnog buđenja i boljih kognitivnih performansi.

Druga studija, rađena u Kanadi, obuhvatila je spavanje više od 350 šestomesečnih i dvanaestomesečnih beba i njihove psihičke i motoričke sposobnosti u uzrastu od 36 meseci.

Ne postoje „upadljive veze između spavanja tokom noći i kasnijeg psihičkog razvoja, psihomotoričkog razvoja ili psihičkog raspoloženja“, napisali su autori.

Ipak, „spavanje tokom noći je povezano sa značajno manjom količinom dojenja, procentualno gledano“, dodaju autori.

Najobimnija studija, koja obuhvata najveći vremenski protok kod beba na kojima su primenjene bihevioralne intervencije radi smanjenja problema poput noćnih buđenja, pokazala je da ne postoji razlika u dečijim noćnim navikama, ponašanju, emocionalnoj regulaciji i kvalitetu života u uzrastu od šest godina.

Međutim, na pojedinim mestima studija pokazuje da postoji povezanost između manjka sna i nedovoljne socijalne i emocionalne razvijenosti – mada se to tiče neispavanosti u generalnom smislu i nije povezano sa učestalim buđenjem beba.

Međutim, opet se postavlja pitanje da li je reč o suodnosu ili o sprezi uzrok-posledica.

Možda je nervoznija beba kojoj je potrebno da je roditelji više maze, na primer, samo primer deteta koje je teže prolazilo kroz proces emotivne regulacije.

„Ne može se sa sigurnošću reći da li je vinovnik toga san ili je reč o ranoj najavi“, kaže Mindel.

Regresije sna

Kako stoje stvari sa regresijama sna?

Ovaj termin se često koristi da bi se definisali periodi kada san postane haotičniji.

Smatra se da su oni jednako učestali koliko su, navodno, predvidivi.

Jedan sajt posvećen savetima za spavanje izdvaja regresije u: četvrtom mesecu, periodu između osmog i desetog meseca, između jedanaestog i dvanaestog meseca i u osamnaestom mesecu.

Ipak, možemo da odahnemo, jer piše da, uprkos tome što bebe pokazuju simptome nalik regresiji, „ne postoji regresija u šestom mesecu“.

Najviše od svega u toj teoriji obespokojava česta tvrdnja – netačna – da je regresija u četvrtom mesecu trajna.

„Neće iščiliti sve dok vaše dete ne nauči kako da se samo uspava“, napisao je drugi instruktor sna.

Stručnjaci za spavanje kažu da je problem u tome što regresije sna ne postoje – makar ne onako kako ih često nalazimo u sličnim opisima.

„To je mit“, kaže Mindel.

„Posedujem ogromnu bazu sa podacima o spavanju. Pratila sam svaki mesec spavanja tokom prve dve godine i ne postoji nijedan mesec gde možete da vidite da naglo počinju problemi sa snom.

„Gledano iz vremenske perspektive, spavanje je konzistentno. Prosto, imate različite bebe u različitim trenucima.“

Te „regresije“ obično nemaju nikakve veze sa snom, već pre sa drugim oblicima razvoja.

Učenje nove veštine, poput puzanja ili hodanja, dovoljno uzbuđuje bebu da bi se budila čitave noći.

A uzrok može biti i psihološki.

„Moguće je da je novorođenče počelo da razvija osećaj za stalnost stvari, kao i da shvata da članovi porodice nastavljaju da postoje i nakon što izađu iz sobe, zbog čega ih i dalje doziva umesto da zaspi“, kaže Gregori.

Ona dodaje da promene u spavanju ponekad mogu izazvati zdravstvene probleme, poput refluksa, tako da, još jednom, važno je obratiti se lekaru ako ste zabrinuti.

Iako se regresija u četvrtom mesecu često označava kao promena u strukturi bebinog sna, reč je o promeni koja se obično dešava bilo kad tokom prvih šest meseci; do nje može doći i postepeno.

U svakom slučaju, ona ne znači da je nešto krenulo „unazad“.

„Postoje određena obeležja razvoja spavanja. Jedno od njih je odnos procenta REM spavanja u odnosu na ne-REM spavanje.

„Drugo se odnosi na najduži period spavanja, tačnije LSP – koliko dugo beba može spavati bez buđenja“, kaže Tomas Anders, bivši profesor psihijatrije na Univerzitetu Kalifornija u Dejvisu, koji više od 40 godina proučava spavanje.

„Vrednosti svih tih parametara imaju ubrzani rast tokom prvih šest meseci. Produžava se najduži period spavanja; broj buđenja je u opadanju.“

„Ne znam o čemu ljudi pričaju kad pominju regres – navedeni parametri ne regresiraju.“

Bebe zavise od hranitelja kad je reč o emocionalnoj regulaciji, i u okviru nje o dovoljnoj opuštenosti kako bi zaspale

Osim što bebe dok rastu razvijaju sopstvene rituale i navike kad je reč o spavanju, isto tako ne postoje dokazi da je bilo koja pojedinačna promena „trajna“.

U jednoj studiji koja poredi spavanje beba iz Azije i onih rođenih na Zapadu, na primer, Mindel je otkrila da se, u većini slučajeva, bebe bude ređe kako su starije – što se odnosi i na azijske države u kojima bebe dele krevet sa roditeljima i ređe spavaju samostalno.

Odvojeno spavanje

Raspored spavanja se obično zasniva na jednoj pretpostavci: bebe treba da spavaju odvojeno od roditelja što je pre moguće.

Međutim, uspavljivanje i neprekinut san bebe koja spava sama često su teško dostižni ciljevi. Bebini nezreli neurološki sistem (sećate se onih majušnih mozgića novorođenčadi?) čine ih zavisnim od pomoći hranitelja kad je reč o emotivnoj regulaciji, što podrazumeva i da dete treba dovoljno da se opusti da bi utonulo u san.

To potvrđuje i način na koji roditelji zapravo uspavljuju svoju decu.

U pomenutoj finskoj studiji, rađenoj na uzorku od 5,700 dece, manje od polovine roditelja je reklo da njihova deca spavaju odvojeno.

Slično tome, u jednoj studiji u formi upitnika na kojoj su radili Mindel i njene kolege i koleginice, tek nešto preko polovine roditelja je reklo da njihove bebe, uzrasta 9-11 meseci, spavaju same u krevecu.

U preostaloj grupi, koju čini gotovo polovina roditelja koji doje decu pre spavanja, trećina njih kažu da im beba zaspi u zagrljaju, a više od četvrtine da bebu uspavljuje nunanjem.

Mindel, autorka nekolicine knjiga, među kojima su Kako prospavati noć i Kontrolišite spavanje svog deteta, zagovara strategije koje pomažu bebama da spavaju samostalno.

Ali čak i tako, kaže ona, nema razloga da mislite da nežnost spram dece ometa njihov razvoj.

„Da li ljudi zaista misle da bebino učestalo buđenje noću loše utiče na razvoj njenih socijalnih veština?“, pita ona kroz smeh.

„Ne, oni samo previše pažnje posvećuju spavanju. Brojne druge stvari su takođe važne.“

„Da li san može pomoći porodici u svakodnevnom životu? Nesumnjivo.“

Kao suprotnost odvojenom spavanju, ni deljenje kreveta ne utiče značajno na razvoj deteta.

Pojedine studije su pokazale da ne postoji spona koja povezuje bebe koje spavaju sa roditeljima i bebin dugoročni kognitivni i bihejvioralni sklop, niti deljenje kreveta ima bilo kakav pozitivan uticaj na kasnije kognitivne karakteristike.

Takođe, pojedine studije pokazuju da ono može umanjiti rizik od slabe povezanosti sa roditeljem.

U drugim istraživanjima, među koje spada i studija koja prati 4000 tromesečnih beba iz Brazila do uzrasta od šest godina, pokazalo se da deljenje kreveta s majkom povećava mogućnost javljanja psihičkih poremećaja kod deteta.

Takođe, utvrđena je povezanost između zajedničkog spavanja i problema sa spavanjem koji se javljaju kod dece.

Ipak, sve te studije imaju zajedničku manu: zbog toga što proučavaoci nisu pitali roditelje za razloge deljenja kreveta sa decom, nemoguće je znati da li određena organizacija spavanja „izaziva“ bilo kakve određene posledice.

Ukoliko dete ne može samo da spava i zbog toga ide kod roditelja u krevet, to ukazuje na dubinski problem koji dete ima gdegod da spava.

S druge strane, roditelji koji saosećajno dovode decu u krevet mogu pripadati onoj grupi čiji pripadnici uvek odgovaraju na potrebe dece, čime uvećavaju mogućnost trajne povezanosti.

U oba slučaja, deljenje kreveta može biti pokazatelj – ne uzrok.

Zapravo, istraživači u američkoj vojnoj bazi su otkrili da je mala verovatnoća da će deca koja su delila roditeljski krevet zbog toga što je jedan od roditelja bio na aktivnoj vojnoj službi imati psihičke probleme i bolje će se ponašati od one dece koja su u takvim slučajevima spavala odvojeno.

Jedna od retkih studija koja uzima te probleme u obzir otkrila je da predškolci koji su još kao bebe delili krevet sa roditeljima imaju više samopouzdanja i socijalno su nezavisniji ne samo u odnosu na decu koja su uvek spavala sama, već takođe i u odnosu na decu koja su počela da dele krevet sa roditeljima oko prve godine svog života, odnosno zbog odgovora na njegove potrebe.

Problemi sa spavanjem

Uprkos tome što je bebama svojstveno da se bude ili da ne žele da spavaju same, roditelji brinu o tome da li njihova deca spavaju normalno.

Na primer, oko 40% roditelja beba osmomesečne dobi koje je obuhvatila finska studija smatraju da njihova deca imaju problem sa spavanjem.

Ali kako stručnjaci za san uopšte definišu „problem sa snom“?

Ne postoji opšte prihvatljiva ili precizna i proverljiva definicija,“ kaže Hiskok.

„Ali prvi korak bi bio da, ukoliko roditelji misle da se radi o problemu, onda je već to problem povodom kog treba nešto da uradimo.“

U pojedinim slučajevima bi prosto pomogla edukacija, kaže Hiskok.

„Ako roditelji dođu i kažu da imaju tromesečnu bebu, da se bude dvaput noću zbog dojenja i da su iscrpljeni – kažete im: Vidite, to što ste rekli je sasvim normalno.“

Upravo je razumevanje ključno, ponajviše zbog toga što kada roditelji smatraju da njihovo dete ima problem, a zapravo se ponaša kao i druge bebe, to može izazvati druge probleme – poput uvećanja stresa i anksioznosti kod (ionako već iznurenih) roditelja.

Roditelji koji veruju da njihovo dete ima problem sa spavanjem često prema detetu osećaju ljutnju i manjak samopouzdanja kad je reč o roditeljskim sposobnostima.

Često isto važi i u suprotnom slučaju – kad roditelji veruju da utiču na to kako njihova deca spavaju; u jednoj studiji je otkriveno da uverenje majke da će njenom novorođenčetu biti potrebna pomoć tokom noći dovelo do toga da se šestomesečna beba još više budila.

Mnogo toga što shvatamo kao problem proističe iz kulturne u kojoj smo ponikli.

Mindel je otkrila da se roditeljsko razumevanje problema razlikuje u zavisnosti od države. Samo 10.1% roditelja u Vijetnamu je mislilo da se radi o problemu, u poređenju sa 75,9 odsto Kineza.

„Mislim da ima nečeg patološkog u toj ideji o bebama koje imaju problem sa spavanjem. Roditeljima se nameće ideja da nešto nije u redu sa njihovom bebom.“

„Po meni, to je krajnje problematično, podstičeš roditelje da misle da nešto nije u redu sa njom, a ona se zapravo ponaša kao beba“, kaže Bol.

Poreklo mita

Na kraju, pošto vidimo koliko je roditelja opsednuto dečijim snom, moramo se zapitati kako se dogodilo da smo toliko toga shvatili pogrešno?

Prema jednom od tekstova na portalu BBC Fjučer, na naš način shvatanja bebinog sna u mnogome utiču kulturne vrednosti, predrasude i ideologija, a ne nauka.

Antropološkinja Makena, zagovornica bezbednog zajedničkog spavanja (ona ga naziva „spavanje na dojkama“), objašnjava da je, decenijama, bilo ne samo uobičajeno, već i neophodno da bebe spavaju sa ostatkom porodice.

S obzirom na to da nije bilo struje ili grejanja (ili posebne sobe, što je bio čest slučaj), prisnost deteta sa majkom je bila uobičajena, pružala je zaštitu i olakšavala dojenje.

U mnogim kulturama je tako ostalo do danas.

„Generalno gledano, sve do 19. veka bebin san nije bio nešto čime bi se novi roditelji bavili, i pritom tadašnjni popularni vodiči nisu uopšte pominjali tu temu“, kažu antropološkinje Dženifer Rozije i Trejsi Kasels.

„Kada bi se dete probudilo, ili bi u blizini jedan od roditelja bio već budan i spreman da preuzme brigu o njemu ili je pored njega bio roditelj koji spava, koji bi brzo reagovao.

„Takođe se smatralo da bebe (i odrasli) spavaju kad imaju potrebu za snom i da se, isto tako, bude kada osete da treba da se probude.“

U devetnaestom veku se odigrala industrijska revolucija, a s njom i uspon srednje klase koja je nametala ideju samostalnosti.

Duži radni dan povećao je zanimanje za neprekinut san noću, urbanizacija je uvećala broj novih roditelja koji žive daleko i nemaju podršku svojih porodica, a doktori, koji veruju da više ljudi u istoj spavaćoj sobi „truje“ vazduh, počinju da preuzimaju ulogu vodiča za majke i babice.

Nove knjige naglašavaju da mora postojati strogi raspored sna kao i da bebe treba da spavaju same u sobi kako bi se razvile u samostalne i jake osobe.

Bilo je i drugačijih shvatanja.

„Japanci smatraju da je američka kultura nemilosrdna zbog prakse da se noću deca pritiskaju da budu samostalna“, primetio je jedan stručnjak.

U Gvatemali su majke Maja bile „šokirane, u neverici“, izrazile su „žaljenje“ kada su čule kako u Americi rešavaju problem spavanja.

Mnogi umorni roditelji se danas informišu preko knjiga o bebinom snu ili razgovaraju sa stručnjacima za san – koji su postali popularni i van Amerike.

Ali mnoge knjige nisu zasnovane na činjenicama, a industrija stručnjaka za san nije pravno regulisana.

U suštini, svako može tako da se nazove.

U međuvremenu, čak i deo obučenih zdravstvenih radnika nije pohađao kurseve o bebinom spavanju.

Jedna studija je pokazala da u 126 medicinskih škola studenti pohađaju sveukupno tek 27 minuta obuke o dečijem snu.

Studija o kanadskim lekarima pokazala je da tek odsto odsto đaka pohađa kurs o spavanju iz oblasti pedijatrije, dok se u istraživanju kome su učestvovali australijski doktori pokazalo da je manje od polovine ispitanika, 263 lekara, tačno odgovorilo na pitanja o dečijem spavanju.

Reč je o zemljama koje više u odnosu na druge posvećuju pažnju edukaciji o spavanju.

Šta bi bio zaključak? Najveći, i verovatno i najštetniji nesporazum u vezi sa bebinim snom po svoj prilici jeste i najjednostavniji – da postoji samo jedan ispravan pristup kako bebe treba da spavaju.

„Različite porodice imaju različite zahteve, sklonosti i pristupe koji se tiču bebinog spavanja“, kaže Gregori.

„To je prihvatljivo samo ukoliko dobrobit deteta prethodi svakoj odluci – a oni koji koji se staraju o bebama moraju da budu svesni načina na koji mogu pomoći da se predupredi SISB.“

Pogledajte video: Zašto imamo potrebu da ugnječimo slatke bebe