Deda Mraz i Srbija: Od Svetog Nikole i Božić Bate do zarumenelog deke u crvenom kaputu

Sastavni deo novogodišnje idile mog detinjstva bilo je kićenje jelke, pa ukoliko je pao sneg – sankanje, a kao trešnja na torti, dodela paketića kod mame i tate na poslu.

Baš tamo nas je čekao on – korpulentni dekica, bele brade i obučen u crveno, gromoglasno uzvikujući HO, HO, HO, kod neke dece tako mameći osmeh, ali i strah, a ponekad čak i plač.

Kada sam imao nepunih pet godina, jedan susret sa Deda Mrazom mi se posebno urezao u sećanje.

Bilo je to kod tate na poslu, u velikoj sali za priredbe u železničkoj stanici u Zaječaru, gde je u ćošku, negde pokraj jelke, između televizora i TA peći sedelo njegovo novogodišnje veličanstvo.

• U fotografijama: Deda Mraz je spreman za Novu godinu uprkos koroni
• Ko danas šalje čestitke za Novu godinu
• Da li više čuvamo prirodu ako kupimo plastičnu ili prirodnu prazničnu jelku

Ne mogu da zaboravim sve te različite reakcije prisutnih vršnjaka.

Nekima je teško palo što će se odvojiti od roditelja, pojedini su se uplašili njegove pojave, a mene je ipak brinulo da li ću lepo izrecitovati stihove pesmice koju sam za tu priliku naučio jer – paketić si dobijao tek posle solo nastupa.

Umesto „Preko brda, preko brega“, koju su uglavnom deca birala zbog čuvene izvedbe hora Kolibri, odlučio sam se za pesmicu „Srećna Nova godina“, Duška Radovića.

„Trepti zvezda plavim okom…“ i trema nestade, pesmica izrecitovana, a paketić sa slatkišima ščepan.

Ponosno koračajući, odneo sam ga kući i tako se poslednji put lično pozdravio sa Deda Mrazom, sebično čuvajući sećanje do dana današnjeg – kada nas za razliku od pre 25 godina, lik veselog novogodišnjeg deke tokom praznika posmatra skoro na svakom koraku.

Od tradicionalne figure do crvenog kaputa

„Deda Mraz kao darodavac dece predstavlja kopču između prošlosti i budućnosti, odnosno čuvanja tradicije i ostavljanja vrednosti na pokolenja“, govori za BBC na srpskom etnološkinja Vesna Marjanović.

Deda Mraz je u Srbiju stigao posle Drugog svetskog rata – u vreme socijalizma pojavio se sa radnim organizacijama, dodaje etnološkinja.

Njegov lik je bio usklađen sa „našim kulturnim područjem i shvatanjima“, pa je isprva izgledao kao njegovi prethodnici, posebno kao lik koji je povodom Nikoljdana poklanjao deci slatkiše.

Kostim se sastojao od opaklije – velikog ogrtača od kože i vune, zvona i praporaca koji su visili oko vrata i struka, dok je na glavu išla šubara, a lice se „garavilo ili rumenilo“, uz neizostavnu bradu od kučine ili vate.

Imao je i torbu sa slatkišima i štap kojim je mahao dok je ulazio u kuću.

Tek je poslednjih decenija 20. veka obukao crveno i postao jedan od glavnih reklamih likova na ulicama, izlozima i bilbordima širom Beograda i Srbije.

Takođe je Božić zamenio Novom godinom.

Kad Deda Mraz spasi putnika u autobusu od kontrolora

Damir Đorđevski iz Plandišta već 16 godina tokom novogodišnjih praznika uveseljava decu kao Deda Mraz.

Povod za to bila je akcija lokalnog Crvenog krsta, pod nazivom Vesela družina Deda Mraz, koja se i dalje održava.

„Nekako se samo nametnulo da ja budem vođa te grupe jer su svi ostali bili sitniji od mene, a ja sam krupnije građe, pa mi je odmah legla uniforma Deda Mraza.

„A sa druge strane, volim da radim sa decom“, kaže Đorđevski za BBC na srpskom.

U dugogodišnjoj karijeri Deda Mraza dogodile su mu mnoge zanimljive situacije.

Jednom ga vaspitačica nije pustila u odmaralište na Vršačkom bregu, gde je trebalo da iznenadi omladince sa međunarodnog seminara.

Nekako je uspeo da se maskira, pa su ga deca iz vrtića prva videla i počela da viču uzbuđeno ‘Deda Mraz’, ali im vaspitačica nije verovala, sve dok ga i sama nije videla.

„Obradovala se više nego deca.

„Posle kad sam joj rekao da mene nije htela da pusti da prođem do sobe da se presvučem, bilo joj je malo krivo“, osmehujući se prepričava 36-godišnji Đorđevski.

Seća se i situacije kada je, obučen u Deda Mraza, spasio putnika bez karte u gradskom prevozu u Beogradu kazne kontrolora.

Momak je izjavio da nema kartu jer je „Deda Mrazov irvas“, na šta je kontrolor zbunjeno upitao: „Kakav irvas?“

„Onda se okrenuo, video mene kako sa suprugom sedim i svi su počeli da se smeju. I naravno da ga je pustio bez karte“, priseća se Đorđevski, inače radnik na benzinskoj pumpi u Beogradu.

Na novogodišnje priredbe i dodelu paketića pozivaju ga razne beogradske firme, vrtići i porodice.

Zbog korona virusa i epidemioloških mera sa decom se susreće na otvorenom – u parku ili ispred kuće.

Često učestvuje i u humanitarnim akcijama, a prošle godine je na jednu poveo i tada jednogodišnjeg sina, odevenog u malo odelo Deda Mraza, koji je „sve oduševio“.

Sveti Nikola i(li) Božić Bata

Pre Drugog svetskog rata, poklone su deci donosili i Božić Bata i Sveti Nikola.

„Kako su se promene događale u svim sferama života, srpsko stanovništvo je preuzelo maskirani lik Nikole ili Božić Bate i prilagodilo ga svojim shvatanjima zamišljenog lika darodavca“, napisala je Marjanović u knjizi „Maske, maskiranje i rituali u Srbiji“,

„U tradicionalnoj kulturi na području Srbije nije postojao samo jedan maskirani lik – darodavac, već je to u prošlosti činila grupa – povorka koledara sa maskama“, dodaje.

Koledari, odnosno čestitari, su uglavnom bila deca koja su iz koledarskih povorki – od Božića do Bogojavljanja – dolazila da čestitaju praznik, pevaju božićne pesme i dobijaju darove.

To su bile pomorandže, čokolade, orasi, bombone, kasnije i novac, objašnjava Marjanović.

Ovaj običaj se očuvao u Vojvodini, gde se čestitari nazivaju korinđaši.

Prerušeni muškarac Nikola pojavljivao se u povorkama uoči ili na dan Svetog Nikole – 6. decembra po gregorijanskom, odnosno 19. po julijanskom kalendaru, obilazio naselja, uglavnom u Vojvodini, i darivao decu.

Smatra se, kaže Marjanović, da su ovi običaji na prostore današnje Srbije, tada južne Ugarske, došli migracijom nemačkog protestantskog stanovnišva u 18. veku.

„Običaji se prepliću, pa sam i ja kao Zemunka u pravoslavnoj kući stavljala cipele na prozor i čekala da me daruje Sveti Nikola“, dodaje etnološkinja.

Ovaj običaj je skoro u potpunosti nestao posle Drugog svetskog rata, isto kao i Božić Bata, koga je zamenio Deda Mraz.

Božić Bata takođe vuče korene iz protestantizma, a mnogi ga, posebno crkva, smatraju naslednikom Svetog Nikole.

„Nemački protestantizam koji se razvijao u srednjoj i zapadnoj Evropi u 17. veku, pomerio je proslavljanje Božića iz kolektivnih svetkovina po ulicama u okvire porodičnog prostora – i dao mu značenje porodičnog praznika“, napisala je Marjanović u knjizi.

„Smatra se da od tada počinje međusobno darivanje, kao i darivanje dece koje daruje osoba maskirana u lik Božić Bate.“

Marjanović kaže da se u srpskoj kulturi kao darodavac pojavio tek u periodu između dva svetska rata i da je nosio istu odoru kao Nikola.

Početkom devedesetih u Srbiji su pojedine stranke tragale za „tradicionalnim kostimom“ Božić Bate, kako bi „srpsku decu vratili pravoslavlju“.

U Budvi, u Crnoj Gori, pre nekoliko dana paketiće je deci umesto Deda Mraza delio Božić Bata.

Iz Srpske pravoslavne crkve su objasnili da u pravoslavnoj tradiciji postoji Sveti Nikola Mirlikijski Čudotvorac ili Božić Bata, koji za razliku nepostojećeg Deda Mraza, ikone potršačkog društva, predstavlja „simbol darežljivosti i tajnog milosrđa“, prenela je Pobjeda.

Pored trojice darodavaca u Srbiji postoji i Deda Božić, kod rumunskog stanovništva u Banatu, koji simbolizuje staru, odlazeću godinu.

• Rastužili Deda Mraza – nema vakcine ni za njega, ni za gospođu Mraz, ni za vilenjake
• Kako da donesete prave novogodišnje odluke
• Da li je korona ukrala Božić

Deda Mrazov profil

Deda Mrazov istorijski vremeplov počinje u trećem veku u Miri, na tlu današnje Turske.

Tamo se rodio Nikola Mirlikijski Čudotvorac, odnosno Sveti Nikola, zaštitnik putnika, moreplovaca i ribara, koji je nasleđenu imovinu razdelio siromašnima.

Veruje se da Sveti Nikola, noć uoči praznika, obilazi dobru decu i deli poklone, pa danas mnogi mališani stavljaju cipele na prozore, očekujući dar od sveca.

Mnogi smatraju da je lik Deda Mraza nastao po uzoru na Svetog Nikolu, ali ima i onih koji tvrde, posebno u Velikoj Britaniji, da je njegova preteča nordijsko božanstvo – Odin, starac duge sede brade, koji je jašući po zimi i snegu delio poklone ili kazne, po zasluzi.

Iako je usled protestantske reforme iz 16. veka popularnost Svetog Nikole počela da slabi, nekako se održala u Holandiji, ali u ličnosti pod imenom Sinterklaas.

On jezdi po krovovima kuća 5. decembra uveče i ostavlja poklone u dečijim cipelama u zamenu za užinu za njegove konje.

Holanđani su budućeg dečijeg heroja tokom kolonizacije preneli u Ameriku, gde je konačno, krajem 18. i početkom 19. veka postao – Deda Mraz, kada je holandski Sinterklaas u američkoj štampi prilagođen u Santa Claus na engleskom.

Posle mnogobrojnih karikatura i kostima, od zelene, preko plave do braon boje, ilustator kompanije Koka-Kola – Hedon Sandblom, 1931. godine obukao ga je u crveno-beli kostim i stvorio verziju kakvu danas u popularnoj kulturi prepoznajemo.

Vremenom je Deda Mraz dobio irvase, od kojih je najpoznatiji Rudolf crvenog nosa, da ga voze do krovova širom sveta gde će kroz odžak uneti paketiće deci, zatim vilenjake da mu pomažu oko pakovanja poklona, kao i kuću – za neke na Severnom polu, a za neke u Laponiji, u Finskoj.

Sećanje na Deda Mraza

Marko Protić, BBC novinar

Kako klinac sam relativno dugo verovao u postojanje Deda Mraza, čini mi se do sedme godine.

Mada, priznajem, sumnjao sam kad bi nas roditelji poterali u drugu sobu tamo negde pred ponoć, uoči „dolaska“ Deda Mraza.

A sumnjivo mi je bio i što se ovaj deka pojavljivao tradicionalno nekoliko dana pre Nove godine na dočeku kod tate u preduzeću i obavezno slikanje u krilu.

Uvek je bilo mnogo slatkiša i slaniša u tim paketićima i obavezno jedna pomorandža koju, da budem ikren, nikad nisam jeo.

A igračka – pa, kako vam zapadne koje godine.

Nekada je bilo zanimljivih automobilčića, a nekada sam bio razočaran.

A novogodišnji poklon kojeg se i danas sećam sam dobio 1989. od teče – legendarni Emgejac – pištolj na kapisle.

Iako moja majka nije baš bila srećna zbog toga, bio sam oduševljen i nedeljama ga nisam ispuštao iz ruku – prštalo je na sve strane i bukvalno i metaforički.

A danas, kada sam otac dve ćerke od osam i pet godina, uživam za Novu godinu da im kupujem poklone.

Pištolji ih ne zanimaju, za sada, ali zato „ne može da se živi“ od Mog malog ponija i sličnih junaka iz crtanih filmova.

A jedna od junakinja je Elza iz crtanog filma Zaleđeno kraljevstvo i upravo je ona bila učesnica novogodišnjeg dočeka koji je obradovao stariju ćerku.

Pre nekoliko godina smo angažovali mladi glumački par koji je tumačio uloge Elze i Deda Mraza i oni su posetili bakinu i dedinu kuću da donesu poklone.

Izraz na ćerkinom licu kada je otvorila vrata i ugledala ih – pa verovatno kao kada bi meni na vrata pozvonio Saša Đorđević i pitao da li sam za partiju basketa.

Eh, šta bi bilo da su ovakve predstave bile kada sam ja bio mali, oteo mi se uzdah kada su Deda Mraz i Elza otišli.

Mada, uskoro će i moja deca verovatno potpuno prestati da veruju u legendarnog deku sa severa Evrope.

Damir Đorđevski iz Plandišta kaže da mu posao Deda Mraza ne pada teško, jer zna da će „nekoga usrećiti i izmamiti mu osmeh.

„I dan danas kad obučem odelo Deda Mraza, kad izađem napolje i vidim, ne samo decu, već i starije koji se osmehuju, sviraju iz automobila, mašu, odmah i meni bude lepše“, naglašava Đorđevski.

„Jednostavno volim to i sigurno neću prestati dokle god budem mogao da radim“, kaže Deda Mraz iz Plandišta.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk