Koju knjigu je magazin Njujorker opisao kao „verovatno najprljavije veliko delo Zapadnog kanona?“
Da li je to možda „Uliks“ Džejmsa Džojsa? Na kraju krajeva, taj roman je bio zabranjivan zbog opscenosti.
Ili je to „Ljubavnik Ledi Četerli„, još jedno zabranjivano delo ili večito problematičan roman „Lolita“?
Nijedan od njih, čak ni blizu.
A kako stoje stvari s zbirkom kratkih priča napisanom u 14. veku tokom smiraja Crne smrti?
Po tome koliko je izazvao sablazni, „Dekameron“, knjiga koju je na italijanskom napisao Đovani Bokačo pedesetih godina 14. veka, ostavlja rivale daleko iza na toj listi.
Čak je ostavio trag i na sam italijanski jezik, gde se pridev „boccaccesco“ (mogli bismo reći „Bokačoreska“) koristi za opis nečega što je sladostrasno i razvratno.
Bokačo je u zbirci novela obradio temu seksualnosti na način koji i danas pojedine čitaoce posramljuje.
Nedavno se na Netfliksu pojavila serija inspirisana ovim delom.
- Problematično nasleđe Lolitine priče, 60 godina kasnije, ili kako se rodilo čudovište
- Kokete, devojački pokret koji izaziva burne debate
- Sekretarica: Kako je ova nastrana sado-mazo romansa postala filmska znamenitost
O skarednosti će uskoro biti reči, ali Dekameron ima daleko više toga da ponudi od „prljavih“ priča.
„… Naumio sam kao pomoć i pribežište onima koje ljube, jer je drugima dovoljna volja, vreteno i motovilo, ispripovediti sto novela, priča, parabola ili pripovesti.
„Nazovite ih kako vam drago, što ih je u deset dana ispripovedila, kao što će se očito videti, čestita družba sedam mladih gospa i tri mladića u tužnim danima pomora od kuge…“, deo je Bokačovog uvoda.
Iako se gotovo i ne pominje u prvom poglavlju, kuga je pokretač Dekamerona budući da kod čitaoca izaziva čudnovatu jezu.
Uvodni redovi opisuju do najsitnijeg detalja stravičnu sliku Firence koju razara ta pošast.
Tela trunu po ulicama, opšti razvrat uzima maha pošto je društveni poredak okrenut naglavačke.
Brižljivo sačinjeni propisi koji su regulisali razdvajanje muškaraca i žena prestali su da važe pošto su domaćinstva bila razorena.
Na ulici nije bilo službenih lica koja bi održavala red, pa su nasilne bande harale gradom otimajući i praveći metež.
U obližnjim selima, šumske životinje bi nasrtale na ostavljene poljoprivredne prinose.
Zbog čega „Dekameron“ privlači nove generacije?
Upravo scene te iznenadne anarhije vidimo na početku Netfliksove serije Dekameron.
Misleći na poslednju pandemiju kroz koju je čovečanstvo prošlo, autorka Kejtlin Džordan kaže da ju je zanimalo da ispita kako „u vreme krize međa koja razdvaja one koje imaju i one koji nemaju poprima ogromne razmere“.
Ali u haosu Bokačove Firence, sa slabljenjem pravila i hijerarhije, Džordan takođe ispituje potencijal nove ravnoteže, u okviru koje sluge dobijaju ulogu gospodara dok je višoj klasi nametnuto porobljavanje.
Postavka serije je u potpunosti preuzeta iz Bokačovog dela.
Desetoro mladih plemkinja i plemića beže od užasa koji je zadesio Firencu i period tokom kojeg pandemija dostiže vrhunac, provode na selu van grada.
Reč je o raskošnom seksi, ali u izvesnoj meri i jezivom svetu, zbog egzistencijalnoh užasa koji se odigrava izvan zidova.
Međutim, serija izostavlja srž novele.
Bokačo u uvodu nedvosmileno naglašava: delo je sačinjeno od 100 kratkih priča koje objedinjuje okvirna novela o mladim aristokratama koji provode vreme u dokolici.
Svakoga dana kada je sunce u zenitu, oni se okupljaju u hladu kako bi jedni drugima pričali priče i svakog dana drugi član družine preuzima ulogu kralja ili kraljice, odnosno predvodnice/predvodnika zabave.
On ili ona može ukoliko joj/mu se tako prohte, da nametne glavnu temu priča: burno propala veza, žene koje varaju muževe, ili obrnuto.
Jedan od razloga zbog kog nas Bokačovo delo privlači su različiti slojevi koje ostavlja u igri.
Likovi pred čitaocem pričaju, zasmejavaju jedni druge, postiđuju slušaoce, izazivaju negodovanje ili novu priču kao odgovor na ono što su čuli.
Ako vas sve ovo navede da pomislite na Čoserove „Kanterberijske priče“ – na pravom ste putu.
Čoser je nesumnjivo čitao „Dekameron“, čak je i upoznao Bokača tokom boravka u Italiji.
Štaviše, Čoserovi junaci pričaju nekoliko novela kojih ima u Bokačovom delu.
„Rivova priča“ ima isti zaplet o uspešnom „privođenju“ koji jedan od Bokačovih mladih plemića koristi devetog dana.
Šekspir je iskoristio priču o seksualnoj zameni identiteta – ovoga puta, žena obmanjuje muškarca u zatamnjenoj sobi – kao fabulu u komadu „Sve je dobro što se dobro svrši“.
Požuda ‘jednakih-šansi’
Modernog čitaoca bi moglo iznenaditi koliko malo je Bokačo suzdržan kad je reč o ženskoj seksualnosti.
U njegovom delu požuda jednako obuzima muškarce i žene.
Šestog dana, popodnevno opuštanje družine prekinula je užasna buka iz kuhinje.
Sluge Ličiska i Tindaro započeli su žustru svađu oko toga da li žene na svadbeni oltar staju kao device.
Tandarova strana priče ne dolazi do nas, dok s druge strane čujemo dosta toga od Ličiske.
„Ne postoji nijedna žena u mom kraju koja je bila nevina kad se udavala“, urla ona, „a što se tiče onih koje su već udate…“, nastavlja.
Mlade aristokratkinje je Ličiskina nezauzdana priča nagnala na nekontrolisani smeh.
Kada je Elisa, kraljica dana družine, uspela da dođe do reči tokom razmene oštrih reči, lukavo je prebacila vruću temu džentlmenima u grupi da presude – ko je u pravu?
Bez razmišljanja, muškarci su podržali Ličisku.
„Eto, zar ti nisam rekla?“, tvrdi Elisa.
Doduše, u delu nema lika koji ozbiljnije sumnja u snagu ženske seksualnosti.
U priči koju trećeg dana govori muškarac, zgodni mladi seljak po imenu Maseto se prijavljuje za posao baštovana u jednom samostanu u nadi da će mu to omogućiti da spava sa jednom od kaluđerica.
Kako bi dobio posao, Maseto se pretvara da je gluvonem, uveren da se niko neće požaliti na njegovo prisustvo, jer će svi verovati da on ne može da navede nijednu devojku da spavaju zajedno.
Nasuprot tome, on shvata da mu se, upravo zbog navodne nemogućnosti da govori, nabacuju sve sestre, pa čak i opatica, sve dok na kraju ne oseti krajnju iznurenost.
Primoran da se razotkrije, on se odlučuje da ispriča opatici šta se zapravo dešava, požalivši se da nije dovoljno izdržljiv da zadovolji sve apetite sveštenica.
Priča ima srećan kraj: opatica promoviše Maseta i uspostavlja spisak dežurstava kako bi mladić mogao da nastavi da zadovoljava potrebe te institucije i u starijoj dobi.
Ako ste očekivali pouku, Bokačo nije crkva u kojoj treba da se molite.
Naravno, opatice nisu jedine koje ne mogu da se odupru nagonima.
Pre kraja trećeg dana, jedna od dama iz grupe odgovara drugom pričom, ovoga puta o opatu koji je bio „besprekorno čist u svakom pogledu, osim kad je reč o ženama“.
Kakav izuzetak!
Razuzdani opat se ludo zaljubio u lokalnu lepoticu, ali nažalost, njen ljubomorni muž Ferondo motri svaki njen pokret.
Uz pomoć kaluđera, opat je omamio Feronda i preneo ga u manastirsku ćeliju.
Kada se probudio, kaluđeri su mu ispričali da je umro i otišao u čistilište kao kaznu zbog ljubomore.
Veći deo godine su ga držali u ćeliji, mlatili i grdili, dok je njegova žena, pretvarajući se da je u žalosti, uživala u tajnom druženju sa opatom.
Najzad, kaluđeri su rekli Ferondu da može da se vrati u svet živih ako promeni ponašanje.
Nakon prosvetljenja i pokajanja, vratili su ga, ponovo omamljenog, u selo, gde je ostatak života proveo kao najuzorniji muž.
Njegova žena nikada više nije pogledala drugog muškarca.
U „Dekameronu“ srećemo pohotne kaluđere i promiskuitetne kaluđerice i čitaocu je odmah jasno da Bokačo nema mnogo poštovanja prema religioznim autoritetima.
To nije promaklo predstavnicima katoličke crkve.
Kada je Vatikan prvi put objavio listu zabranjenih knjiga 1559. godine, „Dekameron“ se našao u tom dokumentu.
Međutim, čitaoci se nisu mnogo obazirali na to.
Upravo suprotno, javno protivljenje zbog pokušaja zabrane dela iznedrila je kompromis.
Pojavila se cenzurisana verzija, sa scenama seksa, s tim što su pripadnici crkve prikazani kao obični ljudi.
Srećom, ta promena nije potrajala – moderni prevodi prate Bokačov original, odnsono njegovu nepredvidivost.
Kada je buknula epidemija kovida 2020. godine, Bokačov zavodljivi tekst o kugi je ponovo postao aktuelan.
Knjiga je brzo bila razgrabljena – kao da su svi čitali Dekameron.
Nova Netfliksova serija stiže na vrhuncu tog talasa popularnosti, ali nije prvi pokušaj filmske adaptacije Bokačovog klasika.
Pazolini je u verziji iz 1971. iz dela preuzeo samo otvoreno korišćenje pornografije, dok drugi nisu išli toliko daleko.
Ali svakako najbolji način da iskusite nabujalu energiju „Dekamerona“ jeste čitanje originalnog teksta.
Gotovo sedam vekova pošto su napisane, ove prostodušne, „bokačoreskne“ priče i dalje pružaju čitaocu zadovoljstvo, utehu i pomalo iznenađenja.
- Zašto nas uvrnuti erotski triler Sudar uzbuđuje i posle 25 godina
- Ljubavni trougao na filmu – Žil i Džim je i danas tabu
- Hoće li rimejk erotskog filma „Emanuela” postići uspeh originala
- Zašto Holivud izbegava seks
- Koordinatori intimnosti u Srbiji: Kako bezbedno snimiti scene seksa
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
