Demografija: Koliko ljudi može da podnese Zemlja

U jednom trenutku, dolina je bila spokojno, močvarno zemljište.

Visoka trava i palme bacale su isprekidane senke po vodi ispod. Ribe su oprezno vrebale sa oboda mangrova.

Orangutani su tražili voće kožnatim prstima. Potom se uspavani div probudio iz sna.

Bilo je to oko 72.000 godine p.n.e. na ostrvu Sumatra, u Indoneziji.

Došlo je do erupcije supervulkana Toba i to se smatra najvećim sličnim događajem u poslednjih 100.000 godina.

Niz gromoglasnih eksplozija izbacilo je 9,5 kvadriliona kilograma pepela, šikljajući u oblacima koji su zatamneli nebo i podigli se 47 kilometara u atmosferu.

Posle svega, ogromna prostranstva širom Azije bila su prekrivena slojem meke prašine debljine od tri do 10 centimetara.

Ona je zagušila izvore vode i zalepila se za vegetaciju poput cementa – naslage iz Tobe pronađene su na tako udaljenim mestima kao što su Istočna Afrika, 7.300 kilometara zapadno od tačke erupcije.

Ali, najvažnije od svega, neki naučnici veruju da je ova erupcija gurnula svet u vulkansku zimu koja je trajala decenijama – i gotovo istrebila našu vrstu.

• Klimatske promene: Pretnja od izumiranja čovečanstva se ne shvata ozbiljno, kažu naučnici
• „Ako me vidiš, plači”: Zbog suše se pojavilo kamenje sa zastrašujućim porukama u koritima reka
• Dan kada se srušio svet dinosaurusa

Tim američkih istraživača je 1993. proučavao ljudski genom u potrazi za tragovima naše daleke prošlosti i otkrio indikativni potpis velikog „populacionog uskog grla“ – trenutka kad se čovečanstvo toliko smanjilo da su sve naredne generacije izvan Afrike bile značajno srodnije povezane.

Kasnije studije pokazale su da je u ovom kritičnom razdoblju, koje je moglo da se desi pre 50.000 do 100.000 godina, naši kolektivna brojka spala na čak 10.000 ljudi – ekvivalent aktuelne populacije uspavanog naselja u Elkhornu u Viskonsinu, ili broj koji je prisustvovao jednom jedinom drajv-in venčanju u Maleziji 2020.

Najmanje pogođeni deo sveta bila je Afrika, gde genetski diverzitet ostaje visok sve do današnjih dana – na ovom jednom kontinentu ima više genetskih razlika između određenih grupa nego što ih ima između Afrikanaca i Evropljana.

Neki smatraju da to vremensko poklapanje nije slučajnost – oni veruju da je za njega zaslužna upravo erupcija vulkana Toba.

Ta ideja je kategorički osporavana, ali nema sumnje da je veći deo čovečanstvo potekao od relativno skromnog broja naših superžilavih predaka.

S vremena na vreme, stanovnici čitavih regiona sveta nalazili su se u velikoj opasnosti.

Skočimo 74.000 godina napred i naša nekada opskurna vrsta bezdlakih majmuna doživela je populacionu eksploziju, kolonizujući skoro svako stanište na planeti i utičući čak i na njene najudaljenije kutke.

Naučnici su 2018. otkrili najlonsku kesu 10.898 metara ispod površine okeana na dnu Marijanskog rova, dok je drugi tim nedavno otkrio „večne hemikalije“ koje su čovekovih ruku delo na Mont Everestu.

Nijedan deo sveta nije ostao besprekorno čist – svako jezero, šuma ili kanjon taknuti su ljudskim aktivnostima.

Naš puki broj i genijalnost omogućili su čovečanstvu da ostvari podvige o kojima nijedna druga životinja nije mogla ni da sanja.

Cepanje atoma, slanje kompleksne opreme skoro 1,6 miliona kilometara u svemir da posmatra formiranje planeta u dalekim galaksijama, i doprinos zapanjujućom raznolikošću umetničkih dela i kulture.

Svakoga dana mi kolektivno načinimo 4,1 milijardu fotografija i razmenimo između 80 i 127 biliona reči.

Sablasno konkretnog datuma, 15. novembra 2022, Ujedinjene nacije su predvidele da će se na planeti istovremeno nalaziti osam milijardi živih ljudi – i do 800.000 puta više nego što je bilo preživelih posle katastrofe vulkana Tobe.

Danas je broj stanovnika toliko velik, sa toliko malo genetskog diverziteta – izvan Afrike – da je jedan istraživač nedavno primetio da ne iznenađuje što neki ljudi sablasno liče na savršene neznance.

Postoji ograničen genski fond koji se neprestano reciklira i svakoga dana se dešava oko 370.000 novih prilika (u obliku novorođenih beba ) za ove genetske koincidencije.

Ali sa ogromnim širenjem čovečanstva došlo je i do velikih podela.

Porast broja stanovnika Zemlje neki doživljavaju kao do sada neviđen uspeh – štaviše, sve je jača škola mišljenja da nam je zapravo potrebno još više ljudi.

Milijarder Džef Bezos je 2018. predvideo budućnost u kojoj će naša populacija dostići prag nove decimale, u obliku biliona ljudi raspršenih po našem Sunčevom sistemu – i najavio da planira načine za postizanje toga.

Za to vreme, drugi, poput britanskog voditelja i prirodnog istoričara ser Dejvida Atenboroua, nazvali su naše nadiruće mase „kugom na Zemlji“.

Prema ovom stavu, skoro svaki ekološki problem sa kojim se trenutno susrećemo, od klimatskih promena do gubitka biodiverziteta, nestašice vode i sukoba oko zemljišta, može da se poveže sa našim neobuzdanim razmnožavanjem u poslednjih nekoliko vekova.

Tim istraživača sa Univerziteta Stenford u Kaliforniji je 1994. godine – dok je još broj globalnih stanovnika iznosio svega 5,5 milijardi – izračunao da je idealna veličina naše vrste između 1,5 i 2 milijarde ljudi.

Da li je, dakle, svet trenutno prenaseljen?

I šta bi mogla da bude budućnost globalne dominacije čovečanstva?

Rasprava oko idealnog broja ljudi na planeti je podeljenija i emotivnija nego ikad, ali vreme polako ističe za donošenje odluka koji je najbolji pravac kretanja.

• Zbog čega Srbija gubi bitku sa belom kugom – pet razloga
• U Srbiji za prvih deset meseci preminulo 21.000 ljudi više nego 2020. godine – šta to znači
• Rat u Ukrajini okidač za demografsku krizu u Rusiji

Zabrinutost od davnina

Krajem osamdesetih, u centralnom Iraku je tim arheologa sa Univerziteta u Bagdadu iskopavao ruševnu biblioteku u drevnom gradu Siparu.

Među svim tim peskom, prašinom i drevnim zidovima, otkrili su 400 glinenih ploča – zapisa koji su ležali zaboravljeni u njihovoj učenjačkoj grobnici više od tri i po hiljade godina, još uvek na istim policama na kojima su ih prvi put ostavile vavilonske ruke.

Ali četiri konkretne bile su istinski posebne.

One su sadržale nedostajuće delove priče pronađene u fragmentima na odvojenim pločama razbacanim širom Mesopotamije, koje i dan-danas intrigiraju istoričare.

„Nije prošlo još ni 1.200 godina od nastanka čovečanstva, kad se zemlja proširila i ljudi su se razmnožili…“, glasi Atra hasis – epska poema koju je u glinu urezao anonimni pisac negde oko 17. veka p.n.e.

To je mesopotamska verzija sveprisutne priče o Velikoj poplavi, pronađena u nebrojenim oblicima u kulturama širom planete, u kojoj je civilizaciju uništilo neko božanstvo – i ona možda sadrži neke od najranijih pominjanja prenaseljenosti u istorijskim spisima.

U ovoj drevnoj priči, bogovima je dodijala sva ta „buka“ i „gužva“ koju su pravile ljudske horde, kao i „zemlja koja riče kao bikovi“ od pritiska kojem su je izložili prohtevi naše vrste.

Bog atmosfere Enlil odlučio je da pokrene nekoliko katastrofa kako bi ponovo smanjio broj ljudi – namestivši da kuge, glad i suše stižu u redovnim intervalima od po 1.200 godina.

Srećom, jedan drugi bog je spasao stvar – ovaj put.

Ali onda je Enlil namesto toga isplanirao veliku poplavu … i sledi klasična priča o gradnji barke.

U vreme kad je napisana Atra hasis, procenjuje se da je broj stanovnika na svetu bio između 27 i 50 miliona ljudi, ekvivalentno broju ljudi koji trenutno nastanjuju Kamerun ili Južnu Koreju, ili 0,3 – 0,6 odsto od onih koji danas ovu planetu zovu domom.

Tokom narednog milenijuma, učenjaci su se relativno ućutali što se tiče bilo kakve zabrinutosti oko broja stanovnika.

Potom su u Staroj Grčkoj ponovo počeli da se bave ovim pitanjem.

Filozof Platon je zastupao neke čvrste stavove.

Posle perioda rapidnog rasta, tokom kog se stanovništvo Atine udvostručilo, on se požalio:

„Ono što je ostalo sada je kao kostur tela kojeg je poharala neka bolest; bogata zemlja je odnesena i sada je ostao samo goli okvir distrikta.“

On ne samo da je verovao u strogu kontrolu stanovništva, koju bi sprovodila država – na kraju je zaključio da idealni grad ne bi smeo da ima više od 5.040 građana, i mislio je da je osnivanje kolonija dobar način za rešavanja bilo kakvog viška – već je smatrao i da mora da se vodi računa o trošenju.

U Platonovom ključnom delu Republika, napisanom oko 375. godine p.n.e, on opisuje dva imaginarna polisa – administrativne regije kojima se upravlja skoro kao malim državama.

Jedan je zdrav, dok je drugi „luksuzan“ i „grozničav“.

U ovom potonjem, stanovništvo preterano troši i proždire resurse, prepustivši se konzumerizmu sve dok ne „prekorači granice vlastitih potreba“.

Avaj, ovaj moralno propali grad-država na kraju pribegava osvajanju susednih zemalja, što naravno prerasta u rat – on prosto više ne može da održi svoju veliku, pohlepnu populaciju bez dodatnih resursa.

Platon se dotakao pitanja koje važi do dana današnjeg: da li je problem ljudska populacija ili resursi koje ona troši?

Bilo je potrebno da prođe više od pet vekova posle Platona da bi postale očigledne globalne razmere eksplozije naše populacije.

Pisac Tertulijan, koji je živeo u rimskom gradu Kartagini, umnogome je predupredio savremene opservacije o našem destruktivnom mnoštvu.

Godine 200, kad je ukupan broj stanovnika dostigao 190-256 miliona – otprilike broj koji trenutno naseljava Nigeriju ili Indoneziju – verovao je da je čitav svet već istražen i da su ljudi postali teret na ovoj planeti, „..jer priroda ne može više da nas istrpi“.

U narednih 1.500 godina, globalna ljudska populacija više se nego utrostručila.

Na kraju se ova rezervisana zabrinutost pretvorila u pravu pravcatu paniku.

Na scenu stupa Tomas Maltus, engleski klerik sklon pesimizmu.

Slavno delo, Esej o načelima stanovništva, objavljenom 1798, otvorio je sa dva važna opažanja – da svi ljudi moraju da jedu i da svi vole seks.

Kad su sprovedene do logičkih zaključaka, objasnio je, ove proste činjenice na kraju dovode do toga da će potražnja čovečanstva dovesti do iscrpljivanja zaliha planete.

„Populacija, kad se ne kontroliše, povećava se geometrijskom progresijom. Hrana se povećava samo u aritmetičkim razmerama. Čak i blago upoznavanje sa brojkama pokazaće u kolikoj je nadmoći prva sila u odnosu na drugu“, pisao je Maltus.

Drugim rečima, veliki broj ljudi dovodi do još većeg broja potomaka, u nekoj vrsti pozitivne povratne petlje – ali naša sposobnost da proizvedemo hranu ne ubrzava se nužno na isti način.

Te proste reči imale su trenutni efekat, probudivši neiscrpni strah u nekima i bes u drugima, koji će nastaviti da odjekuju u društvima decenijama.

Ovi prvi smatrali su da nešto mora da se preduzme da bi se sprečilo da se naš broj otme kontroli.

Ovi drugi smatrali su da je ograničavanje broja ljudi apsurdno ili neetičko, i da mora da se uloži svaki napor da se umesto toga povećaju zalihe hrane.

Tabor koji se zalagao za manje ljudi bio je posebno kritički nastrojen prema engleskim zakonima o siromaštvu usvojenim stotinama godina ranije, koji su podrazumevali plaćanje onima koji žive u siromaštvu kako bi im se pomoglo da se staraju o deci.

Spekulisalo se da to ohrabruje ljude da imaju veće porodice.

U vreme kad je objavljen Maltusov esej, na planeti je bilo 800 miliona ljudi.

Savremena zabrinutost zbog prenaseljenosti planete javila se, međutim, tek 1968, kad su profesor sa Univerziteta Stenford Pol Erlih i njegova supruga En Erlih, zajedno napisali Populacionu bombu.

Inspiracija je bila indijski grad Delhi.

Oni su se jedne večeri vraćali u hotel taksijem i prošli su kroz naselje sa udžericama, gde su bili šokirani masovnošću ljudske aktivnosti na ulicama.

Pisali su o tom iskustvu na način koji je bio žestoko kritikovan, naročito budući da je broj stanovnika Londona u to vreme bio više nego dvostruko veći od Delhija.

Bračni par je napisao knjigu zbog zabrinutosti da nam ne gine masovno gladovanje, naročito u zemljama u razvoju, ali i u zemljama kao što je Amerika, gde su ljudi počeli da primećuju uticaj koji vrše na životnu sredinu.

Njihov rad smatra se zaslužnim – ili krivim, u zavisnosti od vašeg stava – za pokretanje mnogih od aktuelnih nervoza oko prenaseljenosti.

Naravno, rasprave oko toga koliko ljudi treba da bude nikad nisu bile čisto akademske prirode.

One su povremeno bile zloupotrebljavane za opravdavanje progona, etničkog čišćenja i genocida.

U svakom od tih slučajeva, počinioci su čvrsto rešili da smanje broj stanovnika određene grupe ljudi, kao što su određene društvene klase, vere ili etničke grupe – umesto čovečanstva u celini – ali su ipak ponekad doživljavani kao primeri opasnosti koji može da predstavlja koncept prenaseljenosti.

Još 1834, samo tri i po decenije posle objavljivanja Maltusovog eseja, ukinuti su engleski zakoni o siromaštvu i zamenjeni strožim.

To se desilo delimično zbog Maltrusove zabrinutosti da se ova društvena klasa (koju je on zvao „seljaci“) suviše razmnožava i za rezultat je imalo guranje dece bez roditelja u mračne, nesanitarne radne kuće kao što je ona opisana u romanu Čarlsa Dikensa „Oliver Tvist“.

U narednim vekovima, eugenika je neprestano maskirana kao kontrola populacije – ili je dobijala podršku pokreta – kao tokom prisilne sterilizacije ljudi iz manjinskih etničkih grupa sedamdesetih u Americi.

Koristila se i da se ograniče individualne slobode.

Kina je 1980. uvela kontroverznu politiku jednog deteta, koja se naširoko doživela kao invazivno kršenje seksualnih i reproduktivnih prava populacije.

Oprečna budućnost

Kao posledica ove oprečne istorije, populacioni inženjering izrazito je polarizovana oblast.

Danas se svaka politika koja uključuje kvote ili mete za povećanje ili smanjenje ljudske populacije skoro univerzalno osuđuje, sem od šačice ekstremističkih organizacija.

Rizik da ove inicijative dovedu do prisile ili drugih zverstava smatra se velikim.

Ali malo je slaganja mimo ovoga.

Na jednom kraju spektra nalaze se oni koji nižu stopu plodnosti u nekim oblastima doživljavaju kao krizu.

Jedan demograf bio je toliko zabrinut lokalizovanim padom nataliteta u Velikoj Britaniji da je predložio oporezivanje osoba bez dece.

Od 2019, u zemlji je u proseku rođeno 1,65 dece po ženi.

To je ispod „nivoa zamene“ – broja rođenja neophodnog da održi istu veličinu populacije – od 2,075, iako je broj stanovnika u zbiru i dalje rastao zbog migracije iz drugih zemalja.

• Kontroverzni plan u Indiji – porodica sa najviše dvoje dece
• Kina će dozvoliti porodicama da imaju troje dece
• Iran kontroliše planiranje porodice kako populacija stari

Oprečan je stav da usporavanje i konačno zaustavljanje rasta broja stanovnika planete nije samo eminentno održivo i poželjno, već da može da se postigne isključivo dobrovoljnim sredstvima – kao što su prosto obezbeđivanje kontracepcije onima koji to žele i edukacijom žena.

Na taj način, zagovornici ovog stava veruju da ne samo da možemo da imamo koristi od toga kao čitava planeta, već i da možemo da popravimo kvalitet života kojim žive najsiromašniji građani sveta.

Jedna organizacija koja veruje u ovaj pristup je britanska dobrotvorna ustanova Populacija je važna, koja vodi kampanje za postizanje održive globalne populacije.

Ona se zalaže za bavljenje pritiscima konzumerizma – naročito u razvijenom svetu – koji se vrše na planetu, istovremeno ističući ulogu koju u tome ima veličina populacije.

U tu svrhu, oni pozivaju ljude da preuzmu ličnu odgovornost za ekološku krizu, pored rada na okončanju globalnog siromaštva i neravnopravnosti preko pomoći u otplaćivanju dugova i inostrane pomoći.

„Mi osuđujemo svaki oblik kontrole stanovništva ili prinude, ograničavanja izbora“, kaže direktor Robin Mejnard.

„Suština je, dakle, u omogućavanju pristupa, pružanju izbora i korišćenju prava. I to je zapravo najefikasniji način da ljudi donose odluke koje su dobre za njih i dobre, na kraju, za čitavu planetu.“

S druge strane, drugi se zalažu za prebacivanje naglaska sa prilagođavanja broja ljudi na planeti, koliko god meko ili indirektno to da se postiže, na naše aktivnosti.

Sledbenici ovog pristupa tvrde da se kvantitet resursa koje svaka osoba potroši više odražava na naš kolektivni uticaj i ističu da je trošenje značajno veće u bogatijim zemljama sa nižim natalitetom.

Smanjenje naših pojedinačnih prohteva po planetu moglo bi da smanji otisak čovečanstva bez sputavanja rasta populacije u siromašnijim zemljama.

Štaviše, interesovanje Zapada za sputavanje rasta stanovništva u nerazvijenim delovima sveta optuženo je da ima rasistički prizvuk, naročito kad se ima u vidu da su Evropa i Severna Amerika celokupno gledano gušće naseljene.

I konačno, tu je fatalističko „rešenje“ večitog pitanja populacije: naprosto ne preduzimati ništa.

Ovaj stav zavisi isključivo od izuzetno nestabilne dinamike naše globalne populacije – ona će značajno porasti, ali će se potom smanjiti.

Svaki tabor mogao bi da dobije ono što na kraju želi, mada ne doveka.

Procene variraju, ali očekuje se da ćemo dostići „vrhunac čovečanstva“ oko 2070. ili 2080, kada će na planeti biti između 9,4 milijarde i 10,4 milijarde ljudi.

To je možda spor proces – ako dostignemo 10,4 milijarde, UN očekuju da broj stanovnika ostane na tom nivou dve decenije, ali je na kraju nakon toga populacija projektovana da krene da opada.

U knjizi „Prazna planeta: Šok opadanja globalne populacije„, autori predstavljaju veoma drugačiju viziju budućnosti od one na koju smo navikli, u kojoj se svet bori sa novim izazovima i prilikama koje može da donese depopulacija.

Usred sve te kontroverze i neizvesnosti, čoveku je ponekad teško da zna šta da misli.

Evo kako broj ljudi na planeti može da utiče na nekoliko ključnih aspekata naših života u budućnosti – životnu sredinu, ekonomiju i naše kolektivno blagostanje.

Izazov po životnu sredinu

Uz drmusave kadrove snimljene iz ruke, kamera se probija kroz šumu na Madagaskaru.

Gusto drveće predstavlja uzbudljivu misteriju nepoznate divljine.

A onda, odjednom, tu je: bela mrlja skače preko kadra i odlazi u daljinu.

Životinja je sifaka – stidljivi i neuhvatljivi lemur sa dugim udovima, bledim krznom i crnim licem, kao nekakav štrkljasti plišani meda.

Ovaj kratki susret deo je BBC-jevog dokumentarca Indijski okean sa Sajmonom Rivom, a voditelj ubrzo otkriva zapanjujuću fusnotu srećnog otkrića tima.

Uopšte se ne radi ni o kakvoj divljini – to je rezervat Berenti na jugu Madagaskara, sićušno parče šume okruženo sa svih strana komercijalnim plantažama, i jedno od poslednjih preostalih mesta koje ovo retko stvorenje zove domom.

U centru za posetioce, Riv kaže da je pouzdano informisan da skoro svi kamermani koji snimaju divlje životinje u ovoj oblasti postavljaju opremu upravo na toj lokaciji, gde lemura ima u izobilju, usmerivši je ka šumi da se ne bi videle zgrade.

I dok bi gledaoci mogli da pomisle da imaju retki uvid u nepoznatu divljinu, može se tvrditi da im se zapravo servira pažljivo nameštena iluzija neukroćene prirode.

Dokumentarac razotkriva „mit o divljini“ – nesporazum do kog može doći kad ljudi gledaju veličanstvene snimke prirodnog sveta koji u potpunosti isključuje ljude ili drastično umanjuje našu sveprisutnost, sugerišući da još uvek postoje beskrajni predeli netaknute zemlje.

Satelitski snimci posebno su moćna alatka za razvejavanje te predstave: iz vazduha se lepo vidi da su mnoge zemlje izuzetno prilagođene ljudskoj upotrebi.

Dokle god seže pogled, zemlja je zakrpa poljoprivrednog zemljišta, ispresecana putevima i redovima za redovima zgrada.

Neki pejzaži su toliko transformisani za samo nekoliko decenija, putem inženjerskih radova ili krčenja šuma, da su jedva prepoznatljivi.

Ove promene dolaze sa zapanjujućom statistikom.

Prema Organizaciji Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu (FAO), 38 odsto kopnene površine planete koristi se za uzgoj hrane i drugih proizvoda (kao što je gorivo) za ljude ili njihovu stoku – ukupno pet milijardi hektara.

I iako su naši preci živeli među divovima loveći mamute, mega-vombate i slonovske ptice od 450 kilograma, danas smo mi dominantna kičmenjačka vrsta na kopnu – što je grupa koje uključuje sve, od guštera do lemura.

Po težini, ljudi čine 32 odsto zemljanih kičmenjaka, dok divlje životinje čine ukupno svega jedan odsto.

Ostatak je stoka.

Dobrotvorna organizacija za očuvanje divljine Svetska fondacija za prirodu otkrila je da je broj divljih životinja opao za dve trećine između 1970. i 2020. godine – u istom periodu, globalna populacija ljudi više se nego udvostručila.

Štaviše, kako naša dominacija raste, mnoge promene u životnoj sredini dešavaju se paralelno – i veliki broj istaknutih ekologa, od primatološkinje Džejn Gudol, slavne po proučavanju šimpanzi, do prirodnjaka i TV voditelja Krisa Pekama, izrazili su zabrinutost.

Ser Dejvid Atenboro je 2013. objasnio vlastito viđenje u intervjuu za Radio Tajms:

„Svi naši problemi sa životnom sredinom postaju lakše rešivi sa manje ljudi i teži – na kraju čak i nemogući – za rešavanje sa sve više ljudi.“

Neke ljude je zabrinutost zbog ekološkog otiska čovečanstva navela da odluče da i sami imaju manje dece – uključujući vojvodu i vojvotkinju od Saseksa, koji su 2019. najavili da neće imati više od dvoje za dobrobit planete.

Iste godine, Majli Sajrus je najavila da još neće imati decu zato što je Zemlja „besna“.

Sve veći broj žena priključuje se antinatalističkom pokretu i ulazi u „štrajk rađanja“ , sve dok aktuelna klimatska kriza i kriza izumiranja ne budu rešene.

Ovaj trend bio je podstaknut istraživanjem iz 2017, koje je izračunalo da imati jedno dete manje u razvijenom svetu može prosto da smanji godišnju emisiju ugljenika osobe za 58,6 tona „ekvivalenta ugljen dioksida“ ili CO2e – što je više od 24 puta više uštede nego kad nemate auto.

Jedna studija iz 2019, koju je vodila Dženifer Šjuba, vanredna profesorka Međunarodnih studija na koledžu Rouds, u Tenesiju, analizirala je nivoe rasta stanovništva u više od 1.000 regiona u 22 evropske zemlje između 1990. i 2006, i uporedila ih sa tim kako su se obrasci upotrebe urbanog zemljišta i emisije ugljen dioksida menjali u istom periodu.

Tim je zaključio da puki broj ljudi ima „značajan uticaj“ na ove ekološke parametre u Zapadnoj Evropi, ali da to nisu najvažniji faktori u Istočnoj Evropi.

Ovaj višeslojni izveštaj koji zastupa ideju da rast populacije dovodi do ekološke degradacije potkrepile su mnoge druge studije – ali isto tako i uticaj sve veće potražnje za prirodnih resursima, naročito u bogatijim zemljama.

Štaviše, brojni ekolozi sada veruju da su mnogi problemi sa kojima se trenutno suočavamo uglavnom izazvani potrošnjom, a ne prenaseljenošću – sa tog stanovišta, zabrinutost zbog potonjeg nepravedno prebacuje krivicu na siromašnije zemlje.

Studija iz 2021. pokazala je da u SAD-u životnu sredinu degradiraju i rast populacije i korišćenje neobnovljivih izvora energije, dok je jedna druga pokazala da su ekonomski razvoj i korišćenje prirodnih resursa u Kini od 1980. do 2017. doveli do veće emisije ugljen dioksida.

Da sve bude intrigantnije, druga istraživanja pokazala su da, iako su trošenje prirodnih resursa i urbanizacija u Kini povećali stopu uništavanja životne sredine, oni su delimično ublaženi dostupnošću „ljudskog kapitala“ – praktičnog znanja i veštine ljudske populacije.

Danas je naširoko prihvaćeno da ljudi vrše neodrživi pritisak na svetske ograničene resurse – fenomen koji je istaknut „danom ekološkog duga Zemlje“, datumom za koji se svake godine procenjuje da je čovečanstvo potrošilo sve biološke resurse koje planeta može održivo da nadoknadi.

Godine 2010, taj datum je pao na 8. avgust. Ove godine je to bio 28. jul.

Bilo da je problem previše ljudi, resursi koje trošimo ili oba, „Ne mogu da razumem na koji način više ljudi može da bude dobro po životnu sredinu“, kaže Šjuba, koja je napisala knjigu 8 milijardi i raste: Kako seks, smrt i migracije oblikuju naš svet.

Ona predlaže da bi jedan od načina da se ovo pitanje reši moglo da bude da se ljudi i životna sredina posmatraju kao jedan entitet, „ali, čoveče, to je zaista težak argument“, kaže ona.

Međutim, Šjuba posebno ističe da je ideja predstojeće „populacione bombe“ koja stiže da uništi planetu, kao što sugeriše knjiga Erlihovih, zastarela.

„U vreme kad je ta knjiga napisana, mislim da je bilo 127 zemalja na svetu u kojima su žene za života u proseku imale petoro ili više dece“, kaže ona.

U toj eri, populacioni trendovi zaista su izgledali kao da su eksponencijalni – i ona sugeriše da je to u nekim generacijama usadilo paniku od rasta populacije koja je živa još i danas.

„Ali danas imate samo osam zemalja sa stopom plodnosti iznad pet“, kaže Šjuba.

„I zato mislim da je važno da shvatimo da su se ti trendovi promenili.“

• U pola sveta sve manje beba
• Svet ima sve više baka i deka, a sve manje unuka
• Umesto „bejbi buma“, krah – zašto zaključavanje nije donelo više beba

Ekonomske prilike

Singapurska vlada je 2012. smislila neobičan način da građani proslave nezavisnost zemlje – i prenela važna uputstva putem nove rep pesme.

Cilj ovog hita bio je da ohrabri mlade ljude da imaju više dece i pomešao je živopisne aluzije sa patriotskim referencama na kulturu i predele koje zemlja ima da ponudi.

„…Ajde da napravimo malog čoveka koji liči na tebe i mene, Istražujem tvoje telo kao po noćnom safariju, Ja sam patriotski muž a ti patriotska žena, Dozvoli mi da uđem u tvoj kamp i stvorim život…“, glasio je deo teksta pesme.

Obavljena je usred strahova povodom izuzetno niskog nataliteta u Singapuru, koji je iznosio samo 1,1 rođenja po ženi zaključno sa 2020.

To je ekstreman primer onoga što je postao uobičajeni trend u bogatim zemljama, gde ljudi stupaju u brak kasnije i biraju da imaju manje dece.

U Singapuru je to izazvalo zabrinutost oko mogućih posledica po privredu zemlje, navevši vladu da pozove građane da obave svoju dužnost.

To je ključni koncept u ekonomiji: što više ljudi imate, više robe ili usluga mogu da proizvedu i više mogu da potroše – tako da je populacioni rast najbolji prijatelj privrednog rasta.

To je jedan od razloga zašto se zabrinutost zbog populacionog rasta u zemljama u razvoju ponekad doživljava kao problematična – mnoge razvijene zemlje već su gusto naseljene, a to je upravo deo razloga kako su stekli bogatstvo.

Uskraćivanje ovih prilika drugim zemljama doživljava se kao nefer ili čak rasistički.

Međutim, sporiji populacioni rast ne sledi uvek ekonomski pad.

Uzmite za primer Japan, koji je predupredio globalne trendove bogatih zemalja i postigao stepen nataliteta ispod nivoa obnovljivosti još 1966, kad je odjednom pao sa oko dva na 1,6.

„Mislim da ovde nemamo slučaj da je japanska privreda pala do one mere kao što ljudi predstavljaju, ako pogledate njihov životni standard“, kaže Endrju Mejson, profesor emeritus na katedri za ekonomiju Univerziteta na Havajima.

„Oni su uložili mnogo u ljudski kapital – imaju, dakle, manje dece, ali su stavili naglasak na obrazovanje i imaju veoma dobre sisteme zdravstvene zaštite.“

Mejson takođe ističe da su štednja i ulaganje uobičajeni u Japanu:

„Tako da je došlo i do rasta monetarnog kapitala i veće produktivnosti. Ako iskombinujete te stvari… Mislim da je Japan dobra studija slučaja zašto ne treba paničiti zbog pada nataliteta.“

A postoje i drugi načini da se obezbedi privredni rast zemlje.

Mejson ističe da imigracija često čini koristan izvor novih radnika, a to se postiže bez dodavanja novih ljudi na ukupan zbir ljudi.

Ali imigracija ostaje kontroverzna i izuzetno politizovana tema u mnogim zemljama, tako da bez društvene promene u načinu na koji se ona doživljava, neke zemlje neće imati ovu opciju.

„Pomislite samo na zemlje kao što su Japan i Južna Koreja, gde se istorijski pruža veliki otpor imigraciji, one će sve više otkrivati da im je u koristi da menjaju tu politiku“, kaže Mejson.

Isto tako, prednosti koje može da pruži imigracija imanentno su izuzetno nejednake – jedna zemlja dobije podstrek privredi po cenu druge čiji su radnici otišli.

Vlada sve izraženiji osećaj da je globalna opsesija jurenjem za privrednim rastom po svaku cenu zastareo i da treba potpuno da se napusti.

„Jedna od stvari koja me frustrira u vezi sa raspravom oko prenaseljenosti je da većina komentara dolazi iz usta istih ljudi – da ne želimo da ima previše ljudi, ali i da želimo da nam privreda bude u stalnom porastu“, kaže Šjuba.

„U svetu u kom je sve manje ljudi, zaista moramo potpuno da odbacimo mentalni sklop da je rast isto što i napredak“, kaže ona.

Srećnija budućnost

Međutim, demografija ne utiče samo na životnu sredinu i privredu – ona je i moćna nevidljiva sila koja utiče na kvalitet života ljudi širom sveta.

Prema Aleksu Ezehu, profesoru globalnog zdravlja na Univerzitetu Dreksel, u Pensilvaniji, ukupan broj ljudi u zemlji nije najvažniji faktor.

Umesto toga, stopa rasta ili pada njenog stanovništva ključan je za njene buduće izglede – to određuje koliko se brzo stvari menjaju.

Uzmite na primer Afriku, gde Ezeh objašnjava da trenutno postoje radikalno drugačije stope rasta stanovništva, u zavisnosti do toga gde gledate.

„U velikom broju zemalja, naročito u južnoj Africi [jednom od pet regiona koje su definisale Ujedinjene nacije], stopa nataliteta zaista je opala a upotreba kontraceptivnih sredstava je u porastu – stopa rasta stanovništva se usporava, što je u nekim slučajevima dobra vest“, kaže Ezeh.

Istovremeno, neke zemlje u Centralnoj Africi i dalje imaju visoku stopu rasta stanovništva, kao posledicu visokog nataliteta i dužeg životnog veka.

Na nekim mestima, on je dobrano iznad 2,5 odsto godišnje, „što je ogromna brojka“, kaže Ezeh.

„Stanovništvo će se udvostručiti svakih 20 plus godina u velikom broju zemalja.“

Čak i okviru jednog regiona, različite zemlje mogu biti na iznenađujuće različitim putanjama – Ezeh navodi primer istočnoafričkih suseda Burundija i Ruande.

Iako prva ima još uvek visoku stopu rasta – sa 5,3 rađanja po ženi – kod ove druge ona se usporava, sa 3,9 rađanja po ženi 2020. u poređenju sa 4,5 2010.

„Mislim da je rasprava o veličini i brojkama potpuno bespredmetna“, kaže Ezeh.

„Zamislite grad koji se udvostručuje svakih 10 godina – a to se dešava sa velikim brojem gradova u Africi – koja vlada će zapravo imati resurse da poboljša aktuelnu infrastrukturu svakih 10 godina, kako bi održavao pravi nivo zadovoljavanja svih tih usluga.“

Ezeh objašnjava da je konkretno veoma teško pružiti podršku razvoju ljudskog kapitala u uslovima ekstremnog rasta – što su istraživanja pokazala da igra važnu ulogu u sreći ljudi u gradovima, čak i više nego količina novca koji zarađuju.

Smatra se i da je to važan predskazivač ekonomskog rasta, pored pukog broja ljudi u nekoj zemlji.

„Kad ekonomisti razmišljaju o tome, velike populacije su dobre za mnoge različite ishode, ali da li vi postižete tu veliku populaciju za 10, 100, ili 1.000 godina? Što vam više vremena treba da to postignete, u mogućnosti ste da uvedete prave strukture u sistem koji će podržati tu populaciju“, kaže Ezeh.

Jedan faktor kod dobro dokumentovane uloge u usporavanju ove stope rasta je edukacija žena, koja ima nuspojavu povećanja prosečnih godina starosti u kojima se one porađaju.

„Tokom vremena, žene steknu pristup obrazovanju, imaju položaje izvan porodice, poslove, sve ono što se nadmeće sa rađanjem dece“, kaže Ezeh.

Međutim, Ezeh posebno ističe vrednost obrazovanja nezavisno od njegovog uticaja na veličinu populacije – to je jedan od 17 ciljeva održivog razvoja Ujedinjenih nacija.

A to zadire i u samu suštinu jednog modernog viđenja populacionog inženjeringa – politika bi trebalo da se sprovodi radi koristi društva, a ako slučajno dovede do korisnih demografskih promena, to je samo bonus.

„Mislim da je jedna od stvari koje ne želimo da radimo da instrumentalizujemo žensko obrazovanje i da izgleda kao da želimo da se one školuju samo zato što želimo da žene imaju manje dece… tu ima mnogo pozitivnih strana koje ne želimo da minimizujemo razmišljajući o tome u kontekstu smanjenja plodnosti“, kaže Ezeh.

Štaviše, sledstvene nuspojave politike koja se primenjuje iz drugih razloga ističu surovu stvarnost populacione nauke – koliko su često neprecizna njena predviđanja.

Širom planete, odluke koje donose vlade narednih decenija imaće ogroman uticaj u određivanju koliko ljudi će biti na planeti – imajući moć da nas prebace sa budućnosti u kojoj ima 10 milijardi ljudi, u onu u kojoj ih ima 15 milijardi, ili obrnuto.

„Mislim da je jedna od stvari koje zasigurno znamo da kad ljudi kažu da je populacija u Africi projektovana da bude toliko i toliko u toj i toj godini, to nije suđeno da bude tako“, kaže Ezeh.

„Ako pogledate južnoafrički region… njegova populacija može da bude tri do četiri puta veća od onoga što je danas do 2100, ali može da bude i manje od 50 odsto manja od onoga što je danas do 2100. To je veoma širok dijapazon mogućnosti – bilo da izvršimo neophodna ulaganja da bismo postigli stopu rasta koja je konzistentna sa onim kuda zemlje žele da idu. To je, dakle, širina mogućnosti koje postoje.“

Sve veće prisustvo

Međutim, iako stepen do kog će čovečanstvo nastaviti da se širi na planeti još nije odlučen, neke putanje su već iscrtane.

A jedna je da će ljudska populacija neko vreme najverovatnije nastaviti da raste, nevezano za bilo koji pokušaj njegovog smanjenja.

Ova budućnost se svodi na fenomen poznat kao „demografski zamajac“, u kom će mlada populacija sa stopom plodnosti ispod nivoa zamene nastaviti da raste, dok god stopa smrtnosti i migracije ostaju isti.

To je zbog toga što promena u populaciji ne zavisi samo od nataliteta – struktura populacije takođe vrši uticaj, naročito ukupan broj žena u godinama u kojima mogu da rađaju.

Sve to znači da se u zemljama gde je stopa plodnosti visoka, potpuni uticaj ovog rasta ne oseti sve dok žene u toj populaciji ne dostignu doba reprodukcije decenijama kasnije.

Jedna studija iz 2014. godine pokazala je da će, čak i u slučaju velike globalne tragedije kao što je pandemija ili katastrofalni svetski rat, ili drakonska politika jednog deteta primenjena u svakoj zemlji na svetu – čemu se niko, naravno, ne nada – naša populacija i dalje narasti na 10 milijardi do 2100.

Čak i posle ogromne katastrofe u kojoj bi stradalo dve milijarde ljudi u periodu od pet godina nasred veka, populacija bi i dalje narasla na 8,5 milijarde ljudi do 2100.

Šta god da se desi, dakle, zaključuju autori, biće još mnogo, mnogo ljudi oko nas makar do sledećeg veka.

Uz veliku verovatnoću da čovečanstvo postane još dominantnije u narednim godinama, pronalaženje načina da živimo zajedno i zaštitimo životnu sredinu mogao bi da bude do sada najveći izazov naše vrste.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]