Demonstracije na Kosovu 1981. godine: „Kosovsko proleće“ ili poslednja šansa za mirno rešenje

Loš obrok iz menze Prištinskog univerziteta ni četiri decenije kasnije izgleda nije do kraja svaren.

Studentski protest protiv loših uslova s kraja zime 1981. godine prerastao je u masovne demonstracije na ulicama kosovskih gradova, izazvao snažnu reakciju policije, višenedeljno vanredno stanje i policijski čas u južnoj pokrajini tadašnje socijalističke Jugoslavije.

„Mi smo te događaje nazvali Kosovsko proleće, a i događaji su nikli na isti način – nijedan cvet sam ne donosi proleće, već proleće donosi vreme.

„Iskra su bili studentski protesti, a događaji su pokazali da je stanje bilo takvo da je dovoljna samo jedna iskra da bi sve buknulo“, priseća se događaja od pre četiri decenije Hidajet Hiseni, jedan od govornika na kulminirajućem protestu 1. aprila 1981. godine.

• „Kosovo se brani u Beogradu – sad je biti ili ne biti“
• Koja je tajna kosovskog pokreta Samoopredeljenje
• Gde su bili današnji lideri kad je Kosovo proglasilo nezavisnost

Za zagrebačkog politikologa Dejana Jovića dileme nema – ono što se na Balkanu dešava danas, ima jake korene u 1981. godini.

„Ovo je jedan od ključnih događaja u jugoslovenskoj istoriji jer on zapravo do kraja Jugoslavije nije ni prestao da traje, a važnost mu raste s godinama.

„Vanredna situacija na Kosovu postoji od tada, pa praktično do danas, kada se Kosovo i dalje nalazi u nedefinisanom stanju.“

Protesti na Kosovu 1981. godine, kojima su kosovski Albanci tražili formiranje republike u okviru Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) trajali su tokom marta i početkom aprila.

Zaustavljeni su uvođenjem vanrednog stanja i policijskog časa, hapšenjem brojnih učesnika i izmenama u partijskom rukovodstvu Saveza komunista.

„Svaki Albanac imao svog Srbina – i obrnuto“

Milivoje Mihajlović opisuje rodnu Prištinu početkom osamdesetih godina prošlog veka kao grad u kome su zajednički mogli da žive i Srbi, i Albanci.

„To je bilo bratstvo i jedinstvo: ja sam trenirao karate u klubu u kome je bilo nekoliko stotina Albanaca, fakulteti su bili zajednički, srednje škole su išle u istu smenu, nije bilo podela, nije bilo zategnutih situacija.

„Nešto pred demonstracije, osetilo se malo zahlađenje odnosa, mala netrpeljivost, poneki sukob u autobusu ili vozu, ali mi sportisti nismo se mnogo petljali u to“, kaže Mihajlović, koji je nekoliko godina posle protesta 1981. godine počeo novinarsku karijeru.

Od šesnaeste godine, Fadilj Ljepaja bio je deo„ tajnih grupacija koje su se na različite načine u to vreme borile za prava kosovskih Albanaca.

Iako su ta prava povećana ustavnim reformama 1974. godine, Albanci počeli da ulaze u institucije, a Srbi postajali sve nezadovoljniji, Ljepaja kaže da je komunikacija između zajednica bila neprekidna.

„Postojala je izreka da je svaki Albanac imao svog Srbina, i obrnuto – kad mu policija dođe na vrata ili mu je nešto potrebno u državi.

„U zavisnosti od toga ko je vladao, stvarale su se veze da bi onaj drugi preživeo.“

Ljepaja kaže da su protesti nastali u promenjenoj klimi posle smrti Josipa Broza Tita 1980. godine.

„Svi su čekali Titovu smrt da bi njome pukla ravnoteža Istoka i Zapada u Jugoslaviji, pa da svako krene svojim putem.

„Puklo je na Kosovu i to je bio obračun te dve struje – borbe za unitarizaciju ili federalizaciju države, za manje ili više slobode za nacionalne i verske zajednice.“

U takvoj atmosferi, Ljepaja kaže da su Albanci nastavili rad na sopstvenim ciljevima koji su postojali i ranije.

„Albanci su protiv svoje volje od početka 20. veka ušli u sastav Srbije, pa Jugoslavije – niko nije pitao Albance da li žele da na taj način budu oslobođeni.

„Zato je oduvek bilo pokreta otpora, individualnih, grupnih i organizovanih – uvek kad je bilo prilike, iskazivana je želja za samostalnošću“, kaže on.

• Kosovo otvorilo ambasadu u Izraelu – zašto je to važno
• Kurti za BBC: „Analiziraćemo sa Bajdenom nejasnoće Vašingtonskog sporazuma“
• Trinaest godina od proglašenja nezavisnosti Kosova

Od lošeg obroka do žrtava na ulicama

Kada su studenti 11. marta 1981. počeli protest zbog loše hrane u menzi, nije se činilo da će nepunih mesec dana kasnije pokrajina biti paralisana.

„Sve je započelo kao studentski protest i mislim da su loši uslovi za studente u Prištini bili primarna motivacija.

„Po mom sudu, došlo je do preterane, panične i suviše nasilne reakcije političkog vrha Kosova koje je smatralo da se tu radi o političkoj pobuni godinu dana posle Titove smrti.

„Povučeni supotezi koji su iziritirali studente i proteste pretvorili u političke, protiv nejednakosti, ukazivanje na neispunjene pretpostavke o jednakosti položaja kosovskih Albanaca u Jugoslaviji“, smatra politikolog sa Fakulteta političkih nauka u Zagrebu Dejan Jović.

Novinar Radomir Diklić tada je izveštavao za agenciju Tanjug, sve dok ga mobilizacija u policijsku jedinicu nije poslala u centar događanja – Prištinu.

„Nije bilo vesti o protestima u medijima, osim sasvim kratkih i šturih informacija koje smo davali preko Tanjuga, a vremenom je to sve čak i ispalo iz dnevne produkcije vesti.

„Takav je sistem onda bio, sprovodila se kontrola osetljive teme – kad je problem, na taj način se pokušavalo smirivanje.“

Do smirivanja nikako nije dolazilo, a najmasovnije demonstracije održane su 1. i 2. aprila, kada su se studentima i srednjoškolcima priključili radnici iz fabrika i građani na ulicama brojnih kosovskih gradova.

Hidajet Hiseni kaže da je okupljenima u Prištini govorio o mirnoj borbi za prava naroda koji je u Jugoslaviji živeo u tri federalne jedinice, i u sve tri bio nacionalna manjina.

„Demonstracije su nudile tadašnje kompromisno rešenje – da Kosovo postane jedna od jugoslovenskih republika.

„To bi bilo bolno rešenje za Albance jer bi podrazumevalo odustajanje od borbe za ujedinjenje, ali smatralo se da je održivo rešenje u ravnopravnosti u svakom pogledu.“

Na pitanje kako su studentski protesti prerasli u masovne demonstracije građana, sukobe sa policijom, povređene i mrtve na ulicama, Hiseni kaže da je takvo bilo stanje u društvu.

„Bilo je različitih izvora i povoda događaja, ne može se koren personifikovati niti ograničiti na grupu ili organizaciju.

„Svi su bili deo događaja, a niko nije bio organizator.“

Gotovo deset žrtava, više od po sto povređenih policajaca i demonstranata – i to samo po zvaničnim podacima koje navodi novinar Mihajlović – bili su signal za oštru reakciju jugoslovenskih vlasti.

• Kakav je bio Đinđićev, a kakav Rugovin plan za Kosovo
• „Na Kosovu je bio sukob Albanaca kao naroda i Srbije kao države – a ne Albanaca i Srba“
• Kosovska sećanja povezana strahom

„Tada je posejano seme zla“

Kada je policija konačno uspela da rastera demonstrante, a iz vazduha iščili suzavac, u Prištini je zavladala tišina – uveden je policijski čas i vanredno stanje.

„Na ulici niko nije smeo da bude od uveče do ujutru, policijske patrole bile su svuda.

„Do devojaka smo odlazili kroz bašte, u strahu da nas ne uhvate, a onda smo počeli da pravimo kućne žurke koje su trajale do jutra“, kaže Milivoje Mihajlović.

Radomir Diklić došao je u Prištinu sa jedinicom Savezne policije iz Beograda, sa zadatkom da uspostavi red u uznemirenom gradu.

„Mi smo tamo poslati i nismo se svi isto ponašali, bilo je tu i prekoračenja ovlašćenja, što bi se reklo modernim rečnikom.

„Ako prebijete nekog mladića ili starijeg čoveka, taj ne može da ima veliku ljubav prema vama – bez obzira da li ste Srbin, Makedonac, Slovenac, a svi smo bili tamo, cela Jugoslavija.

„I nisu uvek jedinice iz Srbije bile najbrutalnije, mada je bilo ekscesa, pa i neprimerenih odgovora na neke provokacije – tada je posejano seme zla.“

Masovni pretresi, policijske akcije, hapšenja i suđenja postala su deo kosovske svakodnevice, a za Hidajeta Hisenija počela je decenija iza rešetaka.

„Bilo je užasno, neočekivano je doneta tako snažna mera protiv sasvim mirnih demonstracija u kojima nije bilo incidenata, izliva mržnje prema nekom narodu, sve je bilo u okviru demokratskih procesa i moglo se prevazići bez nasilja i represije.“

„Nije bilo teško samo meni, bilo je teško celoj mojoj porodici – sestre su bile isterane sa fakulteta i iz škola, rođaci su bili kažnjavani, politički zatvorenici su bili prebačeni van Kosova, ostali zatvorenici su huškani na nas, na hiljade mladića išli su u zatvor samo zato što su napisali KR – Kosovo Republika.

„Bila je to represija prema celom narodu, a posebno prema omladini.“

Istovremeno, novinar Milivoje Mihajlović kaže da je život srpske zajednice postao daleko teži.

„Odnosi su se promenili jer su Srbi osetili strašan strah od nemira, počeli su pritisci da se sela prazne, a Albanci su kupovali srpska imanja.

„Skupo su plaćali najvećem gazdi u selu za imanje, srednjem sloju plate realnu cenu, a na sirotinju vrše pritisak sačekivanjem dece, paljenjem sena i kupovinom budzašto.“

U zatvoru je kao politički zatvorenik i član Narodnog pokreta za Republiku Kosovo završio i Fadilj Ljepaja.

„Od 1981. godine počinje proces dominacije srpskih kadrova u partiji, policiji, ostalim strukturama, što 1989. godine dovodi do totalnog razlaza i formiranja paralelnih institucija.“

• Ko je Aljbin Kurti
• Ko plaća koje račune na Kosovu
• Aleksandar Ranković – od drugog čoveka države do državnog neprijatelja broj jedan

Kome je odgovarao sukob

Politikolog Dejan Jović saglasan je da su protesti počeli spontano, da ih je razbuktala neopravdano snažna reakcija vlasti, ali da su se onda pojavili i „strani elementi“.

„Politički vrh je proteste proglasio kontrarevolucijom, demonstrante optužio da su zadojeni ideologijom koji se vezuje za konzervativni marksizam, lenjinizam – a i većina organizacija Albanaca u inostranstvu je sama sebe nazivala sličnim imenima.

„Jugoslovenski vrh je smatrao da to ide na ruku SSSR-u, u vreme kada postoji realan strah da bi SSSR mogao da interveniše“, smatra Jović.

On dodaje i da su protesti relativno brzo privukli pažnju Sjedinjenih Država, te da se od tada Kosovo nalazi visoko na listi prioriteta Vašingtona.

Kosovski publicista Fadilj Ljepaja kaže da su u protestima mnogi pokušali da steknu korist.

„To su bili stvarno studentski protesti, mada postoje ideje da su kasnije demonstracije organizovale tajne političke organizacije, a to priznaju i tadašnje vođe mada niko ne preuzima odgovornost za prvu iskru studentskog bunta.

„Kasnije je to iskorišćeno sa svih strana, ne samo od tajnih organizacija, već proteste koristi i Srbija, koja je uvela restriktivne mere jer su srpski stratezi znali da će doći do sukoba sa zapadnim republikama Jugoslavije, pa je bilo važno da se Srbija iznutra poveže.“

Politikolog Jović kaže da je rasplamsavanju sukoba doprinelo i elementarno nerazumevanje.

„Postojao je veliki strah sigurnosnih službi da ne razumeju šta se zapravo dešava – i zbog jezika, a i zbog čvrstih porodičnih veza.

„Tajna služba je posebno bila na udaru i zbog surovog ponašanja na Kosovu, u doba Aleksandra Rankovića“, navodi Jović ulogu potpredsednika SFRJ koji je bio među najuticajnijim ljudima u državi dok 1966. godine nije razrešen sa svih funkcija.

Da li je propuštena šansa za mirno rešenje kosovskog pitanja

Iako su sagovornici BBC-ja različitih profila, ličnih uloga i stavova u događajima iz 1981. godine, u jednom su gotovo saglasni – šanse za dijalog koji bi uredio odnose Srba i Albanaca tada su bile veće nego u bilo kom trenutku kasnije.

„To je bio poslednji trenutak da se reše odnosi Srba i Albanaca na Kosovu, a postojali su i osnovni preduslovi za tako nešto“, smatra jedan od govornika na protestu Hidajet Hiseni.

Novinar Milivoje Mihajlović kaže da izostanak razgovora ima i jasan uzrok.

„Tad je moglo da se razgovara i ljudi su razgovarali.

„Komunisti su napravili sukob između samih Albanaca – ekstremista i onih za Jugoslaviju, a Srbi su bili sa strane, mada istovremeno i kolateralna šteta.“

Sa izostankom uloge Saveza komunista saglasan je i Radomir Diklić.

„Mislim da je to bio poslednji trenutak za razgovor Srba i Albanaca na Kosovu jer su postojale snažne elite koje su bile projugoslovenske, moglo je da se razgovara jer mnogi segmenti društva nisu bili za separatizam, ali su bili za puno ispunjavanje odredbi Ustava iz 1974. godine.

„Jedna, moćna i, čini se, svemoćna partija – ona je imala najveću odgovornost, a vladajuća garnitura iz čisto ličnih, pragmatičnih interesa nije pokretala dijalog u društvu.“

Politikolog Dejan Jović, ipak, smatra da je pravi trenutak za razgovore bio nešto kasnije.

„To nije bio dobar momenat za razgovor i kompromis, posebno što su vlasti ostale u potpunosti odlučne i jedinstvene u odgovorima.

„Slovenci učestvuju u svemu što je bio odgovor na Kosovu, slovenački bataljon je na terenu i oni nemaju drugi pogled.“

• Šta je Tramp ostavio Balkanu u nasleđe
• Čije su Gazivode
• Koliko se danas razumeju Srbi i Albanci i da li novi rečnik može da pomogne

Šta se desilo posle

Na ulicama Prištine i drugih gradova na Kosovu narednih nekoliko godina vladao je prividan mir, protesti su ponovo eskalirali tek u drugoj polovini osamdesetih godina 20. veka.

„Komunisti su krenuli u idejno-političku diferencijaciju, isključivali su profesore koji su podržali demonstracije.

„Deca su osuđivana na petnaest godina zatvora samo zbog parole KR na asfaltu, što je skraćenica za Kosovo-Republika, a onda su ta deca postala oficiri takozvane Oslobodilačke vojske Kosova“, kaže novinar Milivoje Mihajlović.

Hidajet Hiseni je neko vreme uspevao da se sakrije od jugoslovenskih vlasti, ali je na kraju zbog aktivnosti završio u zatvoru.

Teško govori o izuzetno surovom tretmanu i maltretiranju čuvara, ali i drugih zatvorenika – radije će istaći da je bilo svetlih primera i u godinama iza rešetaka.

„Nakon mog hapšenja, kada je moj otac želeo da plati komšiji Srbinu za poljoprivredne radove, on mu je rekao Čika Ramize, ti ćeš platiti tek kad tvoj sin izađe iz zatvora.

„Meni je to veoma značilo, tradicija uzajamnog poštovanja nadživela je divlju propagandu sa izmišljotinama, dezinformacijama.“

Slično je bilo i iza rešetaka.

„Bili smo deo protesta i štrajkova i u zatvoru, mada mi nismo tražili amnestiju, već puno oslobađanje jer smo bili nevini, i prebacivanje na Kosovo.

„Mi smo se solidarisali sa zahtevima ostalih zatvorenika za amnestiju, a dobar deo njih se onda priključio štrajku kao solidarnost sa našim zahtevima.“

Hiseni kaže da žali što se na takvim primerima nije više insistiralo, ali ukazuje i da je bilo nemoguće da do takve saradnje dođe i na slobodi.

„Dok je u zatvoru mogla da se razjasni istina, mi nažalost na Kosovu to nismo mogli.

„Nismo imali prostor za komunikaciju među narodima, da razjasnimo razlike i probleme – otuda puno predrasuda, neistina, i to je veliki jaz među zajednicama na Kosovu.“

Zagrebački politikolog Dejan Jović ukazuje da su događaji iz 1981. godine pokazali trajno nerazumevanje odnosa u Jugoslaviji.

„Mislim da u Jugoslaviji nikad nije bilo potpunog razumevanja za prava Albanaca, uvek se svima činilo da traže previše.

„Oni su, s druge strane, bili ohrabreni napredovanjem, ušli su u Jugoslaviju bez ikakve organizacije, pa najpre postali oblast, onda pokrajina, pa onda dobili elemente slične statusu republika – pa su očekivali dalji nastavak napredovanja.“

Jović kaže da su kosovske demonstracije jasnu posledicu imale i u formiranju srpske političke scene koja će presudno oblikovati događaje u bivšoj Jugoslaviji na kraju prethodnog veka.

„Miloševićeva prevlast u Srbiji je direktan odgovor na kosovsku krizu 1981. godine.

„On je smatrao da jugoslovenski politički vrh nije tome posvetio pažnju, a da istovremeno ne dozvoljava Srbiji da razreši to pitanje.“

Trinaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]