Deponija Duboko i požar: „Sve što hoću je da normalno dišem“, kako izgleda život u dimu i smradu

Dok prijatnog prolećnog jutra u dvorištu rodne kuće ispija kafu, pred 66-godišnjim Draganom Paunovićem su velika zelena padina, drveće i cveće.

Međutim, na samo nekoliko stotina metara u suprotnom pravcu, slika je znatno drugačija.

Hektari otpada deponije Duboko, nazvane po mestu nedaleko od Užica, gore već desetak dana, pokrivajući okolna sela i gradove velikim količinama dima.

„Naopako je bilo kad je to krenulo, bože sačuvaj“, kaže Paunović za BBC na srpskom, sležući ramenima.

„Udavi, guši, stisne te neka sila, ne možeš da izađeš, otvoriš prozor, ne možeš ništa.“

• „Smeće u Vinči gori svako leto“: Ona je 35 godina živela na deponiji
• Deponije u Srbiji: Ekološke tempirane bombe
• Ima li bojazni za Zaječarce od geoloških istraživanja Kraljevice, park-šume i simbola grada
• Od Vražjeg kamena do Ade Ciganlije: Koja su nova zaštićena područja u Srbiji

Požar na JKP Duboko, gde smeće ostavlja devet opština, traje od početka maja, zbog čega je na deponiji proglašena vanredna situacija.

„Ogromnu površinu smo ugasili, nastavljamo sa radovima na obe strane deponije i dolazimo do samog centra požara koji je nastao na oko 15 metara dubine“, navodi Momir Milovanović, direktor JKP Duboko, u razgovoru za BBC na srpskom.

„Dajemo sve od sebe, radimo od jutra do mraka.“

U Užicu je u međuvremenu održan i protest građana zbog zagađenja vazduha, a najavljen je i novi, ukoliko se nešto ne promeni.

„Preko ulice nisam videla od dima“, navodi za BBC na srpskom 60-godišnja Ljiljana Đurović, koja nedaleko od centra grada ima tezgu sa voćem i povrćem.

„Neće ljudi da mi kupuju robu ako je odavde, dotle je došlo.“

Život kod deponije

Uzak i strm put iz naselja Sevojno u Užicu vodi ka Dubokom, gde prema popisu stanovništva, živi tek nekoliko stotina ljudi.

Kuće su raštrkane oko puta, svuda je dosta zelenila, a velika dvorišta ispunjena su cvećem i ponekom domaćom životinjom koja okolinom mirno tumara.

Ispred jedne od njih, žena u prsluku i roze majici nosi kofu drva za potpalu.

„Sedim tu u dvorištu i – odjednom dim“, priseća se 60-godišnja Ljuba početka požara.

„Mislili smo neko pali korov, ali on nikako da izgori, a dima sve više i više.“

Okreće se ka betonskoj ploči pred ulazom u njenu kuću.

„Odjednom, ovoliki crni parčići plastike i gareži su leteli po vazduhu i tu padali“, navodi, šireći palac i kažiprst što više može.

„Automobil nam je bio skroz od gareži, a o disanju da ti ne pričam. Ne mogu da objasnim koji je to smrad, da udavi, to je nenormalno bilo.“

Nastavlja u dahu, mašući rukama, dok joj se u očima oslikavaju strah i uzbuđenost.

„Otvoriš vrata i, za sekund, sila smrada u kući da ne možeš da spavaš.“

U Duboko se 2015. doselila iz Užica, tražeći zdravu sredinu.

Živi sa mužem, ćerkom i unukom koji ide u osmi razred i za kog se najviše plaši.

Do škole, kako kaže, ima dva kilometara peške, poslednjih dana po dimu.

„Rekla sam im svima da pokupimo stvari i odemo, pitaju me ‘šta ćemo za školu, kako ćemo sa poslom’.

„Ma ne interesuje me pravdanje časova, kakva škola, ljudi božiji.“

Ipak, kaže da je u poslednjih nekoliko dana situacija lakša, a pomaže i vetar.

„Od njega dosta zavisi, gde će usmeriti dim“, sleže Ljuba ponovo ramenima.

U toj lutriji, najviše su bili ugroženi Užice, Sevojno, Požega i okolna sela.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

I što više idete uzbrdo, to je smrad dima intenzivniji.

Osećam ga čim malo otvorim prozor na kolima.

„Do centra Užica nema ni tri kilometra vazdušnom linijom“, navodi sredovečni muškarac u radnom kombinezonu, čija je kuća nedaleko od JKP Duboko.

Iz dvorišta kojim ćurliču ćurke i gegaju se patke, a povremeno se oglasi i crni pas vezan lancem, jasno se vidi uvijanje velikog belog dima nad deponijom.

„Sevojno i Lenovo Selo su još bliže, tačno su ispod deponije.“

Ne želi da mu se pominje ime.

Najbolje je, ističe, kad si „anoniman i neutralan“, a i oko deponije se sve pretvorilo u politiku: „Jedni je brane, a drugi napadaju“.

Ipak, život u okolini od kako je na požar krenuo opisuje kao „katastrofalan“.

„Uplašili smo se, kako da se čovek ne uplaši. Poslednjih dana uopšte nisam puštao krave na ispašu“, pokazuje na obližnju livadu sa visokom travom, poslasticom koja čeka njegovo krdo.

Odbija i fotografiju.

„Ali krave možeš da slikaš… Dođi da ti ih pokažem.“

Na deponiji

Smrad deponije, težak i intenzivan, brzo vam se uvuče u nos i tamo nastani.

I ne možete mu ništa.

Diši duboko, kažem sebi u jednom od jačih talasa, pokušavajući da odagnam misli, nekako zatvorim um za sve što osećam, ali se on ne da zatvoriti.

Na trenutak se umesto toga pojavi blaga panika – šta sad?

Gutam mahinalno pljuvačku, ne bi li sa njom otišlo i sve što ne treba.

Ne uspeva.

Okolinom odjekuje zvuk kamiona i bagera, uz dodatak gnjecavog blata i ko zna čega još pod nogama.

„Ovo je moja kancelarija“, navodi direktor deponije Milovanović u radničkom kombinezonu i čizmama ukrašenim osušenom zemljom, dok šetamo po omanjim brdima od smeća.

Pokušavam da u brdima uhvatim nešto konkretno, jednu ambalažu, jedan komad plastike ili flašu, ali i to teško uspeva.

Sve je pretvoreno u sivu masu pomešanu sa blatom, iz kog na nekoliko mesta izbija dim.

Otvorenog plamena nema.

Kada je jedan vrh osvojen, Milovanović zastaje.

„Ovo je sve gorelo, svaki dan smanjujemo površinu pod vatrom“, pokazuje niz padinu.

Na tom mestu, od 2011. završava otpad iz Užica, Bajine Bašte, Požege, Arilja, Čajetine, Kosjerića, Lučana, Čačka i Ivanjice.

Reč je o prvom projektu u Srbiji koji se realizuje posle usvajanja nacionalne strategije upravljanja komunalnim otpadom, navodi se na sajtu JKP Duboko.

Bave se prikupljanjem i selekcijom otpada.

„Svi se bune da gori, a neće da razdvajaju smeće. To bi nam značajno pomoglo, jer bi manje otpada završilo ovde“, kaže kratko Milovanović, koji je na čelu deponije od 2018. godine.

• „Smećologija“: Šta vaša kanta za đubre govori o vama
• Gde reciklirati u Srbiji: Srdina jedinstvena mapa reciklaže
• Šta je reciklomat i na koji način pretvara otpad u kredit za prevoz
• Zašto se u Srbiji baca toliko hrane i kako se to može rešiti

Reči tokom šetnje po smeću teško cedi.

S vremena na vreme daje instrukcije radnicima koji prolaze pored njega ili mahne kada mu neko svirne iz kamiona.

Na pitanje o uzroku požara, odmahuje glavom.

„Može ih biti više, teško je reći“, navodi.

„Na neke stvari ne možete da utičete, raspadanjem otpada se u deponiji dešavaju brojni hemijski procesi, a sve je gorivo – papir, tekstil, folija, plastika.“

Odmah ističe da je deponija „preduzela sve preventivne mere i poštovala sve procedure da do požara ne dođe“.

Međutim, ekološki aktivisti i pojedini predstavnici opozicije ne smatraju tako.

„Dovoženjem zemlje koja samo zatrpava sve, bukvalno zatrpavaju problem kao što su radili svih ovih godina“, izjavio je za N1 Vladan Sinđić iz Zeleno-levog fronta Užice.

Milovanović se na te kritike ne obazire.

„Ko zna šta i kako radimo, ništa nam ne kaže. Ko ne zna, taj pljuje, priča svašta.“

Organizatori protesta u Užicu traže zatvaranje deponije, smenu rukovodstva, kao i da tužilaštvo procesuira odgovorne u gradskoj upravi i menadžmentu JKP Duboko.

„O ostavci niko ne priča, spavam mirno“, kaže Milovanović.

Nema ni procene kada bi požar mogao u potpunosti biti ugašen.

„Specifičan je teren, prokopali smo u centar, sada nasipamo zemlju i pravimo pristupne puteve, da sve mašine mogu lepo da priđu i da se ništa ne obruši.

„Najvažnija nam je priprema, što znači pre svega bezbednost ljudi – najlakše je odnositi.“

Kiša je u međuvremenu pala, ali nije pomogla.

Zapravo je odmogla, ističe Milovanović.

„Ništa ne ugasi, samo napravi blato i mašine ne mogu lako da se kreću.“

Deponiju je prethodnih dana obilazila i Irena Vujović, ministarka za zaštitu životne sredine, koja najavljuje „projekat stabilizacije i modernizacije deponije, za koji su izdvojena značajna sredstva“.

O vazduhu

Među vatrogascima koji učestvuju u gašenju požara, jasno se vidi da neki nose gas maske.

Milovanović ne nosi ni onu medicinsku.

„Prvi smo izloženi dimu, od prvog dana požara smo ovde i po 15 sati dnevno, i niko od radnika nikakve muke nije imao“, navodi kratko.

Razume, kako kaže, da se ljudi plaše, ali u javnosti „kruži veliki broj dezinformacija“.

„Zaista nemamo vremena da se borimo protiv toga, ali mogu vam reći da su ljudi koji ovde rade kivni zbog tih komentara.“

Marija Palikuća, vršiteljka dužnosti direktorke Zavoda za javno zdravlje Užice, kaže da je zbog požara, preko domova zdravlja i opšte bolnice u Užicu, pojačan nadzor nad zdravljem stanovništva.

„Svakodnevno dobijamo izveštaje da nema povećanog broja osoba sa simptomima koji se mogu javiti usled dima i požara na deponiji“, kaže Palikuća za BBC na srpskom.

U javnosti je dosta sporenja bilo i oko kvaliteta vazduha u Užicu, koji i bez požara na deponiji, zna da bude među najlošijim u zemlji.

Palikuća navodi da, od početka požara, srednje vrednosti kvaliteta vazduha u 24 časa nisu prelazile dozvoljenu granicu.

„Bila su samo dva pika PM10 i drugih suspendovanih čestica nadomak deponije Duboko i to u periodima ranih jutarnjih časova ili noći, kada je niži atmosferski pritisak.“

PM10 čestice su takozvane lebdeće čestice čvrste materije ili „sitna prašina“, manja od 10 mikrometara u aerodinamičnom promeru.

Ipak, Zavod za javno zdravlje Užica je u jednom trenutku ljudima preporučio da ne otvaraju prozore, a školama da se fizičko vaspitanje ne obavlja napolju.

Na to se sada mnogi pozivaju kao dokaz da vazduh jeste zagađen.

„To je zaplašilo građane i dovelo do izvesne doze panike, ali to su bile samo preventivne mere“, kaže Palikuća.

„Svakako da, kad dimna masa naiđe, ljudi ne treba da joj se izlažu.“

Opozicija i ekološki aktivisti, u tvrdnjama da je vazduh u Užicu loš zbog požara na deponiji, uopšte ne misle na PM10 čestice, već na dioksine i furane.

Reč je o skraćenim nazivima za grupu hemikalija sličnog nivoa toksičnosti, veoma štetnim.

• Šta može da bude opasno u dimu, šta su dioksini i furani
• Zagađenje vazduha u Srbiji: Sve što treba da znate – pitanja i odgovori
• Šta znači kad je zagađenje vazduha u ljubičastom

„Mi, kao ustanova, nismo ovlašćeni da merimo furane i dioksine. To nije u našoj nadležnosti, već Ministarstva za zaštitu životne sredine“, navodi Palikuća.

„Tražili smo pomoć od referentnih ustanova poput Batuta, Agencija za zaštitu životne sredine i niko nije mogao da nam pomogne da merimo te vrste čestica.“

Tu dodaje i da oni zapravo „ne mogu da garantuju da u vazduhu nema zagađujućih čestica“.

Ipak, dodaje da će Zavod i u predstojećem periodu nastaviti sa „svakodnevnim merenjem kvaliteta vazduha i, u zavisnosti od situacije, adekvatnim preporuka ljudima.“

Na užičkim ulicama, dim se sada oseti tek pomalo i to s vremena na vreme.

„Strašno je bilo, nismo smeli da otvorimo prozore, ali smo obavešteni da je sve u redu“, kaže za BBC na srpskom, uz osmeh, žena koja se predstavila samo kao Snežana.

„Navikli smo na te kontradiktornosti, ali samo maske i što manje vremena napolju.“

Budućnost

Život se u Dubokom za to vreme nastavlja.

Šezdesetogodišnja Ljuba je i te kako kivna.

„Mogu da pričaju iz Zavoda za javno zdravlje šta god žele, nismo toliko glupi.

„Pa morala sam hemijom i četkom da perem prilaz kući od gareža i masnoće – koga pravite budalom? Koga pravite ludim?“

Ne očekuje da će situacija ikada biti bolja.

„Ne pripadam nijednoj stranci, one me interesuju, samo hoću normalan život. Hoću da normalno dišem kad izađem napolje.“

Dragan Paunović je u međuvremenu popio jutarnju kafu.

Žali, pre svega, zbog obližnjeg Turskog potoka, koji se nalazi ispod deponije i čija se voda više ne može koristiti ni za navodnjavanje, a nekada je ljudima „bio spas“.

Meštani su zabrinuti i zbog toga gde ta voda dalje odlazi, jer se potok uliva u reke iz kojih se zaliva poljoprivredno zemljište.

Ipak, ne planira da ide iz Dubokog.

„Ceo život sam ovde i nema šanse da me neko makne.“

Ni deponija?

„Ni deponija.“

„Ovde kad doživiš 50, umreš“: Život pored izvora zagađenja u Tuzli

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]