Disciplina kičme: Četiri decenije od revolucije u stilu i stihu, prvenca „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno”,

„Nemoj da bacaš betonske table sa vrha svoje zgrade, nemoj da bacaš betonske table, polupaćeš auta, a možda i ljude.“

Odzvanjaju skučenim koncertnim prostorom stihovi pesme Nemoj dok iz prvog reda nekoliko jugoslovenskih omladinaca, vidno zatečenih, kako tekstom i konceptom benda, tako i prodornim zvukom koji se širi unaokolo, zabezeknuto posmatra dvojac iz beogradskog benda Disciplina kičme na improvizovanoj bini.

Dušan Kojić Koja na bas gitari i Srđan Žika Todorović za bubnjevima snimili su ovu pesmu za album prvenac, simbolično nazvan „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“, koji je gotovo odmah po izlasku, u prvoj polovini 1983, izazivao slične reakcije publike.

„To je bio bezobrazluk neshvatljivih razmera, da tako nešto postoji uopšte – ljudi su bili ili pozitivno šokirani ili zgađeni“, govori muzički kritičar Dragan Ambrozić za BBC na srpskom.

Ovo žanrovski skoro neuhvatljivo izdanje je do danas steklo kultni status, a smatra se i izuzetno inovativnim, revolucionarnim i uticajnim za to vreme jer je njim, između ostalog, poslata poruka koja se „ticala svih mladih u Jugoslaviji“.

„I danas kada ga preslušavam, presrećan sam i mislim da je to razvaljivanje“, govori Todorović, danas proslavljeni srpski glumac, za BBC na srpskom.

• Četiri decenije Paket aranžmana – „svetog grala“ novotalasnog Beograda
• Artistička radna akcija – Nebrušeni dijamant novotalasnog Beograda
• Zdenko Kolar za BBC na srpskom: O Superheroju, tramvajima i Idolima

Primalni napad bas gitarom i bubnjevima

Novi talas, muzički pravac na raskrsnici panka, regea i rokenrola i svojevrsni pokret, u Jugoslaviju je stigao krajem 1970-ih, a prestonicu zapljusnuo početkom osamdesetih.

Pored Šarla akrobate, u kojem su svirali Koja, gitarista Milan Mladenović, kasnije frontmen grupe Ekatarina Velika, i bubnjar Ivica Vdović Vd, najpoznatiji predstavnici ovog zvuka u Beogradu bili su Električni orgazam i Idoli.

Ova tri benda su predstavljena na legendarnoj kompilacijskoj ploči „Paket aranžman“, objavljenoj u februaru 1981.

Krajem godine osnovana je i Disciplina kičme sa Kojom na bas gitari i Nenadom Krasavcem Keletom, menadžerom Šarla akrobate, koji se latio bubnjeva.

Revolucionarna ideja o bendu bez električne gitare prvobitno je predviđala još jednog basistu, ali se ubrzo odustalo od toga, te je grupa nastavila kao dvojac.

Beograd je tih godina važio za centar brojnih događanja, a glavna baza mladih muzičara, slikara, reditelja. pisaca i teoretičara bio je Studentski kulturni centar (SKC).

Krasavac se seća da su u podrumu SKC-a, na probama, nastale prve pesme, kao i demo snimci Discipline kičme.

„To je sve bilo jako glasno, moralo je tako da bude, neka vrsta primalnog napada“, govori Kele za BBC na srpskom.

Uzore su, kaže, pronalazili u različitim muzičkim pravcima, posebno u nešto „avangardnijim bendovima tog vremena“, poput engleskih post-pank sastava Killing Joke i Pop Group, ali i brojnim rokenrol sastavima i muzičarima iz 1960-ih i ranih 1970-ih.

Neki od tih bendova su, dodaje, mogli da se čuju na radiju, izdanja su „bila koliko-toliko pristupačna“ u beogradskim prodavnicama ploča, a i sa putovanja se „nešto od muzike i donosilo“ u zemlju.

Ubrzo su usledile i svirke Discipline kičme širom Jugoslavije, a „napravljeni su i kosturi“ pesama za prvi album.

„Nije tu bilo mnogo natezanja, stvari su bile manje-više završene i aranžmani urađeni, ali sam ja odjednom morao da odem u vojsku“, priseća se Krasavac, koji od 1987. živi u Njujorku.

Umesto Keleta, na mesto bubnjara u septembru 1982. dolazi Srđan Žika Todorović, tada još uvek srednjoškolac.

Poziv je dobio dok je bio na letovanju, u pismu njegovog najboljeg prijatelja Darka Milojkovića sa kojim je svirao u bendu Radnička kontrola.

Poručeno mu je: „Koja hoće da proba sa tobom“.

„To je za mene bila čast, ali sam se malo i uplašio.

„Međutim, napisao sam Darku da pristajem i došao 1. septembra u Beograd gde sam se zvanično upoznao sa Kojom“, prepričava Žika.

Četiri godina stariji muzičar ga je, kaže, verovatno primetio dok je svirao u Radničkoj kontroli koja je u nekoliko navrata bila predgrupa Šarlu akrobati.

Po dolasku je dobio kasetu sa celokupnim demo materijalom na kojem je svirao Krasavac, a zatim su ušli u SKC i počeli da vežbaju za predstojeći album-prvenac.

Koja je već imao potpisan ugovor sa diskografskom kućom i znalo se da će u decembru snimati debi-album u Sloveniji.

Ploča je snimana i objavljena u Sloveniji, u skromnom tiražu, za malog izdavača, Helidon iz Maribora.

Na albumu je 10 pesama, od kojih se posebno izdvajaju Nemoj, Ti znaš da tvoja soba ima četiri ugla, Mladost ne opravdava besvest i Pečati.

Slovenačka diskografska kuća je povodom jubileja, četiri decenije od objavljivanja, ranije ove godine reizdala „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“ na vinilu.

‘Bomba pored uveta’

Album je prema dostupnim informacijama sniman uživo, u periodu od 6. do 12. decembra, u studiju Tivoli u Ljubljani.

Todorović kaže da su do te mere bili uvežbani da je njemu za bubanj trebalo „jedan ili dva dana“, dok je Koja imao „četiri ili pet“ da dosnimi preostale delove.

Ostalo je još dva dana za miskovanje materijala, što je bilo dovoljno za produkcijsko eksperimentisanje raznim zvučnim efektima.

Snimanje je platila izdavačka kuća, kao i šest noćenja u „socrealističnom, ali pristojnom“ hotelu Lev u Ljubljani.

Ipak, poslednje veče su prespavali na podu studija – Žika, Koja i Nebojša Antonijević Anton, gitarista grupe Partibrejkers.

„Odjednom u tri noću čujemo Pečate, gruva do daske“, priseća se Todorović, tada 17-godišnjak.

On misli da je Anton uključio miksetu odakle je glasno počela da trešti ova pesma, dok gitarista Partibrejkersa kaže da ju je u mrklom mraku pustio upravo Koja.

„Bili smo u fazonu da probamo da čujemo šta je to veče snimljeno, ali je bilo teško iz sobe gde se sviralo i gde smo spavali dospeti do magnetofona u drugoj prostoriji.

„Bukvalno smo dopuzali i u jednom trenutku je Koja, ne znam kako, pošto nije bilo svetla, uspeo da pritisne dugme i pusti pesmu“, govori Anton za BBC na srpskom.

Nastupio je, dodaje uz osmeh, potpuni šok, „kao da je eksplodirala bomba pored uveta“.

Anton je pod pseudonimom Riki Rif potpisan na izdanju, kao koproducent, iako kaže da je njegova uloga na snimanju više bila saradnička – sugerisao je kako bi nešto trebalo da zvuči i u kom pravcu da ide.

„Oni su bili jako uvežbani i spremni, a Koja bi me ponekad pitao za neki savet“, ističe gitarista.

Koja je insistirao da producent i snimatelja izdanja bude Toni Jurij s kojim je već sarađivao na albumu „Bistri ili tuplji čovek biva kad…“, Šarla akrobate, gde se Slovenac pokazao kao vrsan poznavalac tražene dab tehnike.

„To je bio jedan od motiva da me Šarlo pozove na snimanje jer tada kod nas niko nije radio tu tehniku, a i kod Koje je to isto došlo do izražaja“, govori Jurij za BBC na srpskom.

„Bio je to baš izraz jednog momenta našeg druženja i ispalo je tako kako je ispalo – sve bivše (jugoslovenske) republike znaju da cene tu ploču“, dodaje.

Novi muzički jezik i duhovite angažovane poruke

Album „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“ objavljen je u prvoj polovini 1983.

Dragan Ambrozić kaže da nijedna veća diskografska kuća u zemlji „nije prepoznala ni minimalno komercijalnog potencijala u Disciplini kičme“.

Zato je ploča objavljena za Helidon, čiji je urednik bio Boris Bele, frontmen grupe Buldožer.

„Koja je i sam rekao: ‘Mene Bele nije baš razumeo, ali me je podržao'“, prepričava Ambrozić.

Mišljenja su, po objavljivanju albuma, bila podeljena – neki su smatrali da Koja radi pravu stvar, ali je daleko više bilo onih koji su se pitali „šta je ovo i ko je ovo dopustio“?

„Konceptualno gledano, bio je to prst u oku, jer kako smeš da sviraš rokenrol sa dva člana benda, to je nerazumljivo.

„A drugo, ta vrsta muzike nije postojala, on je smislio novi jezik – svira bas kao Džimi Hendriks, što je stara rokerska ekipa isto smatrala nedopustivim“, objašnjava Ambrozić.

Pored jednog od najvećih gitarista u istoriji, ovim revolucionarnim i avangardnim izdanjem provejavaju i drugi uticaji – od bluz obrisa, preko „dab i dilej“ efekata, do nojz rok i džez začina, uz neizbežnu post-pank energiju.

Takvim pristupom je Koja želeo da „ugrozi oveštale koncepte koji su zavladali u rokenrolu“, dok je vlastitom „smelošću, bezobrazlukom i neustrašivošću“, na kraju uspeo da pobere poštovanje i onih koji ga nisu voleli, smatra Ambrozić.

• Brzi bendovi Srbije: Koliki je bio njihov uticaj i šta su značili
• Gde su i koliko nam danas znače zaboravljeni nosači zvuka – kasete
• Zaječarska gitarijada – od lokalnog muzičkog takmičenja do jednog od najstarijih rok festivala u Evropi

Pošto je novotalasna oštrica tada već pomalo otupela, Disciplina kičme je na scenu, uz muziku, kritički stav vratila i kroz duhovite i satirične tekstove.

„Mladost ne opravdava besvest je večna poruka svim karijeristima ikada, u vremenu kada su oko nas mali socijalistički funkcioneri, budući vladari ove zemlje.

„I ta stvar definiše ceo jedan setap mozgova kojima smo i danas okruženi“, ocenjuje Ambrozić.

Zbog toga je, dodaje, album i „jugoslovenski“ jer je „od Slovenije do Makedonije prihvaćen kao jedna poruka koja se ticala svih mladih“.

Ambrozić smatra da je na društveno angažovani karakter tekstova uticalo i Kojino odrastanje u radničkoj porodici, što ga je razlikovalo od nekih novotalasnih kolega iz dobrostojećih krugova.

„On je video društvo i odozdo, ako ništa, bio ga je svestan.

„Nije se bavio lepršavom poezijom i sezonskim temama, već je izabrao prave, životne i duboke teme koje određuju tokove u ovom društvu unazad i unapred generacijama“, ističe Ambrozić.

‘Drevno kao plemenska muzika’

Žika Todorović se priseća da je tadašnja muzička kritika odlično ocenila album, za razliku od publike koja je „i dalje bila čudna“.

„Mislim da joj je smetalo Kojino pevanje, a opet ni njegovo sviranje nisu kapirali jer je to mogao jedino onaj ko voli Hendriksa ili buku“, smatra nekadašnji bubnjar.

Ipak, fan baza je vremenom počela da raste, te su, kaže, „imali dobre posete iako su bili andergraund bend“.

Iako nije svirao na albumu, Krasavac ističe da je „lepo sve ispalo na kraju“.

„Žika je to odsvirao malo drugačije i brže i neka nova energija je bila tu“, smatra Kele koji je pre odlaska za Ameriku nekoliko meseci svirao i sa Partibrejkersima.

Njihov gitarista Anton kaže da je ploča donela „potpuno drugačiji zvuk“, te da niko od njih „nikada nije čuo nešto slično – bas i bubanj, fantastični rifovi i poetika sa kratkim i preciznim porukama i stihovima“.

Posebno ga je oduševio deo pesme Pečati u kojoj „Koja svira bas gitaru na mikrofoniji“, a „instrumentali su potpuno netipični“.

„Zvuči drevno kao neka plemenska muzika.

„To je čista inspiracija i kreirano je u tom trenutku, znam da je to nemoguće uvežbati i svirati“, opisuje Anton.

Ova pesma, u kojoj je intonirana himna Jugoslavije, izvorno je bila namenjena za Šarla akrobatu, kao i numera Mozak.

Todorović je sa Disciplinom kičme snimio i naredna dva albuma, „Ja imam šarene oči“ i „Svi za mnom“, na kojem je svirao i Kele, kao drugi bubnjar.

„Treći album je nastao tako što je Koji bilo žao da me izbaci po povratku iz vojske, pa smo svirali sa dva bubnja, kao eksperiment“, kaže 58-godišnji glumac koji je potom muzičku karijeru nastavio u bendu Ekaterina Velika (EKV), Milana Mladenovića.

Koja je po odlasku Žike i Keleta iz benda snimio još par studijskih albuma na kojima je do izražaja posebno dolazila duvačka sekcija.

Početkom 1992. Koja odlazi u London, gde sa pevačicom Gofi Bebe i bubnjarem Bitom svira u bendu, kojem je prilagodio ime u Disciplin A Kitschme.

U Srbiju se vratio 2003. i počeo da stvara sa novom postavom, dok je poslednji album benda „Opet.“ objavio je 12 godina kasnije.

‘Koja učitelj spejs glem fanka!’

Strahinja Anđelić je Disciplinu kičme otkrio u šestom razredu osnovne škole.

„I odmah na prvu mi je legao taj zvuk, prirodno, uhu je bilo milo“, govori on za BBC na srpskom.

Bili su mu „potpuno fascinantni i pravo otkrovenje“, posebno da bas gitara može tako da se svira i zvuči.

Narednog leta ih je gledao uživo na Zaječarskoj gitarijadi gde je upoznao Koju i ostatak benda na tonskoj probi.

„Kasnije u noći, veštim izbegavanjem obezbeđenja i ostalih prepreka, gledam prvi koncert Discipline sa same bine, na par metara od pojačala. Događaj za pamćenje“, dodaje 29-godišnji Anđelić.

Na prvom albumu mu se izuzetno dopalo „igranje mikrofonijom“, kao i „mračni psihodelični rifovi i disko ritmovi ljuto odsvirani.“

Od Discipline kičme je dobio „muzičko vaspitanje prve klase“.

„Koja – učitelj spejs glem fanka!“, kaže Anđelić.

Uticaj prve ploče, kao i kasnijih radova Discipline kičme, primetan je i u radovima nove beogradske alternativne rok scene, objedinjene pod imenom Hali Gali.

„Svi ti bendovi pominju Koju kao svetu vrednost, kao i devojke iz Repetitora, a uticao je i na novosadsku scenu 1980-ih kroz grupe Boje i Obojeni program“, govori muzička kritičarka Zorica Kojić za BBC na srpskom.

Ambrozić dodaje da je „za novu alternativnu i andergraund generaciju – on jedina neuprljana tačka u istoriji“.

„Njegov rad je jednako nepotrošen i dalje uzbudljiv i inspiriše ljude da rade nešto svoje – to je najlepši spomenik koji treba da imamo.“

• Od fanova, za fanove – amaterske novine
• Slobodan Tišma za BBC: „Ne smemo da postavljamo nikakve granice u umetnosti, ako nešto radimo, onda idemo do daske”
• Iza tamnih naočara Dobrog Isaka

‘Koja je kultura‘

U aprilu je na beogradskom Kalemegdanu, povodom 40 godina prvenca Discipline kičme, otvorena izložba „Ja imam šarene oči – Koja“.

„Koja je naš heroj i tema za svako vreme, čovek vizionar koji je najavio mnoge trendove, neke koje niko drugi nažalost nije pratio i razvio ovde, ali jesu u svetu, na primer, američki bendovi White Strippes i Black Keys„, kaže Zorica Kojić, autorka izložbe zajedno sa Ambrozićem.

Izložene su fotografije Discipline kičme od najranijeg perioda do poslednjih nastupa u drugoj polovini 2010-ih, autora Goranke Matić, Predraga Buce Popovića, Stanislava Milojkovića, Andreja Ahmetovića i Nemanje Đorđevića.

„Veoma je važno videti te fotografije prvi put izložene u Beogradu jer, objektivno posmatrano, Koja jeste kultura.

„On je ostavio duboki trag na ovim prostorima i kad vidiš taj životni put od klinca u kožnoj jakni do poslednjeg koncerta u Muzeju Jugoslavije 2019. kada je rok zvezda, onda dobiješ doživljaj punoće jednog životnog puta“, ističe Ambrozić.

Koja je „čovek koji je na neki način definisao rokenrol iskustvo u ovim krajevima“, dodaje on, dok Kojić naglašava da je „bio i ostao nepotkupljiv“.

„I to nije samo neka poza.

„Nikad nije pokušao da radi nešto drugo što bi odgovaralo ukusu, nije želeo da radi nešto što je prijatno već nešto u šta je verovao i to moramo da poštujemo“, naglašava muzička kritičarka.

Kaže i da je Koja „bio protiv svakog sistema i establišmenta“, te da je kao levičar „razlikovao vrednosti socijalizma od onoga što je u praksi predstavljao“.

„Istovremeno je želeo da poruči da postoji vrednosti koje su važne, koje imamo prilike da držimo kao poluge u vlastitim rukama i da treba sa tim nešto učiniti“, ocenjuje Kojić.

U julu 2019, Koja je doživeo moždani udar dok je boravio u Engleskoj i od tada živi i oporavlja se u Londonu.

‘Prekretnica rokenrola na ovim prostorima‘

Iako ne pamti jubileje, Žika Todorović je poslednjih nekoliko nedelja preslušavao prvi album Discipline kičme.

„Osećam veliki ponos i ako bih birao – stavio bih ga u top pet, ako ne i top tri domaćih albuma“, ističe glumac.

Za Nenada Krasavca album predstavlja „dokument jednog vremena“ koji ne može da se posmatra van konteksta.

„Bili smo malo naivni i mislili da može sve to da pođe, ta drugačija vrsta muzike… Sigurno je da smo bili malo ispred vremena, ali bilo, pa prošlo.“

Toni Jurij ocenjuje da se radi o „zanimljivom eksperimentu“ koji je „dobro prošao i još uvek živi među ljudima“, dok je za Dragana Ambrozića prvenac Discipline kičme „legendarna ploča koja zahteva pažljivo preslušavanje“.

„I danas je užasno sveža, dinamična i ima ritam koji odgovara uhu naviknutom na klupsku elektronsku plesnu muziku – kao na tehno bitove“, dodaje muzički kritičar.

Nebojša Antonijević smatra da je album umnogome uticao na „ljude koji su kasnije pravili muziku i radili neke dobre stvari ovde“.

„To je jedno remek delo i jedna od prekretnica u rokenrol muzici kod nas, a nema ih mnogo“, zaključuje gitarista Partibrejkersa.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]