Diskriminacija po visini: Kako „hajtizam“ utiče na poslovnu karijeru

Kad se Imran 2010. godine zaposlio kao član obezbeđenja na privatnom univerzitetu u Karačiju, u Pakistanu, uneo se u taj posao i srcem i dušom.

Radi noćnu smenu i trudi se da pokazuje samoupozdanje dok štiti posed od krađe i vandalizma, a istovremeno je srdačan sa svima, pošto je prva tačka kontakta za ranojutarnje posetioce.

Ali ni ide sve glatko.

Visok svega 157 centimetara, Imran je vrlo malo ispod prosečne visine pakistanskih muškaraca.

A opet su zaposleni koji su pristizali lepili Imranu nadimke koje su smatrali smešnim.

„Muna bai!“, uzvikivao bi jedan, što je lokalni izraz tepanja manjem, mlađem bratu.

„Bona“, oslovljavao bi ga drugi – što je izraz na urdu jeziku za pigmeja ili patuljka.

Imran, čije prezime ne objavljujemo zbog njegove bezbednosti na poslu, kaže da je ponosan na to ko je i da može da istrpi „sve uspone i padove“ u vezi sa njegovom visinom.

Ali postoji jedna oblast na koju on sumnja da je njegova visina imala posebno negativan uticaj, a to je plata.

• Ljudi u svetu su sve viši – nauka je dala odgovor zbog čega
• Da li je ovo najviši čovek na svetu
• Kancer i visina: Da li postoji veza

„Kad je vreme za povišicu, krenu da me porede sa novim čuvarima.

„Služim ovoj instituciji već jako dugo, ne bih smeo da budem u istoj platnoj kategoriji kao oni“, navodi.

Niko nije povezao te dve stvari direktno, pa čak se i Imran ponekad pita da li je samo plod njegove uobrazilje to da njegova visina igra ulogu u tome što ga redovno preskaču za unapređenje.

Ali nakon što se našao u istom platnom razredu kao i sveže regrutovani čuvari još jednu godinu zaredom, on ne može da se ne zapita da li ga koče procene koje se zasnivaju na njegovom stasu – a ne na njegovom radu.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Diskriminacija po visini jedna je od najmanje poznatih ili diskutovanih predrasuda i jedna od najtežih za potvrditi.

Kao i Imran, mnogi se pitaju da li je taj zaključak smešan i pitaju se da li bilo ko može da poveže nizak stas sa negativnim kvalitetima.

Čak je i onima „normalne“ ili nadprosečne visine teško da poveruju da su ikad imali predrasude po visini ili čak imali koristi od njih.

A opet istraživanje pokazuje da na profesionalnom nivou, visina utiče i na muškarce i na žene na opipljive, mada neznatno drugačije načine.

Studije pokazuju da je visina u korelaciji sa višim prihodima zato što regruteri favorizuju više kandidate, a visina utiče i na prilike za unapređenje.

Istraživanja pokazuju da više muškarce i žene doživljavamo kao „pogodnije za ulogu vođe“, smatrajući ih dominantnijim, inteligentnijim i zdravijim.

Visoki muškarci su skloniji da dospeju na rukovodeće položaje.

Ipak, „hajtizam“ je urođena predrasuda, koju bismo mogli da gajimo ili usvajamo nesvesno.

I zbog te prikrivenosti posebno ju je teško iskoreniti.

‘Izvući najkraću slamku’

Znamo da postoje različiti oblici diskriminacije povezani sa našim izgledom, na primer sa težinom ili kad neko ima bebeće lice.

Ali mi vršimo diskriminaciju i prema ljudima na osnovu visine, jer više ljude doživljavamo kao bolje od drugih.

Doktor Omer Kimi, vanredni profesor na pravnom fakultetu Univerziteta u Haifi, koji je istraživao hajtizam, veruje da on korene vuče iz evolucionih predrasuda, zbog važnosti visine i snage u životinjskom carstvu.

„Ako ste veći, vi ste vođa grupe. Nešto od toga ostaje utisnuto i mi doživljavamo visinu kao nešto vezano za autoritet, snagu i viši položaj“, kaže on.

Naše poštovanje prema visini bi zaista moglo biti instinktivno , što je ostatak primitivnih načina na koje smo mapirali društvenu hijerarhiju u prošlosti.

U drevnim društvima, fizička forma i nadmoć bile su važne liderske osobine.

Ali, kaže doktorka Erin Pričard, predavačica na studijama invaliditeta na liverpulskom univerzitetu Houp i ključna članica Centra za studije kulture i invaliditeta, postoje brojni načini na koje mi učvršćujemo hajtizam u savremenom društvu.

„Zemlje imaju vlastitu optimalnu visinu zasnovanu na krivi i to postaje norma kakvi bi svi ‘trebalo’ da budu.

„Ako ste ispod toga, mi se pitamo da li nešto nije u redu, ali poštujemo visinu“, kaže Pričard.

Hajtizam često ulazi u jezik, koji je prepun idioma koji ističu vrline visine, dok vezuju negativne kvalitete za niskost.

„Omanuti“ obično znači „izvući najkraću slamku“, „ostati kratak ili kratkih rukava“, „pobeđivati“ u životu znači da možemo da gledamo druge sa visine, ostvarujemo najviše ciljeve, izrastemo u jablanove i budemo za glavu viši od svih drugih.

Podsvesno, mi formiramo verovanja o ljudima koja vezujemo za visinu i kognitivne i fizičke kvalitete.

Mi podsvesno doživljavamo više ljude kao sposobnije i otporne ne rizik, dominantne, izuzetno talentovane i čak harizmatične.

S druge strane, objašnjava Pričard, „ljudi koji su niži ne shvataju se ozbiljno, često ih niko ne poštuje i umeju da budu predmet podsmeha.“

To je zato što je hajtizam urođena predrasuda i ne odgovara našem mentalnom obrascu diskriminacije kao namernog i štetnog čina.

Rukovodioci, na primer, možda nisu svesni da je način na koji doživljavaju nekog zaposlenog – ili njegov izgled – na bilo koji način povezan sa njegovom visinom, zbog čega je posebno teško izboriti se sa ovim problemom.

U Imranovom slučaju, on čak ne bi ni znao kako da kod svojih pretpostavljenih pokrene pitanje da li je njegova visina faktor u određivanju njegove plate.

„Kome da se obratim? Počastvovan sam što mi je dodeljen veoma odgovoran posao, šta bih im uopšte i rekao? Kako to da započnem, a da sve ne upropastim?“, komentariše on.

Visok je skoro tri metra, a i dalje raste:

Uticaj na poslu

Uprkos tome što je teško definisati ovaj oblik diskriminacije, hajtizam ima dubok i merljiv uticaj na uspeh radnika.

Istraživanje sistemske diskriminacije prilikom odluka o zapošljavanju pokazalo je da bi poslodavci mogli da odbijaju niže kandidate čak i ako je njihov rezime sličan višim kandidatima, i da podsvesno vezuju pozitivne radne osobine kao što su poverenje, sposobnost i fizičku sposobnost za visinu.

Jednom kad oni budu zaposleni, meta-analiza pokazuje da je stopa unapređenja pozitivno vezana za njihovu visinu.

Kimi se poziva na naširoko citiranu anketu Malkolma Gledvela sprovedenu na rukovodiocima „500 najbogatijih kompanija“ u njegovoj knjizi iz 2005. godine, Tren.

„Među američkim stanovništvom, oko 14,5 odsto svih muškaraca su visoki 182 centimetra ili viši.

„Među rukovodiocima 500 najbogatijih kompanija, ta brojka je 58 odsto“, napisao je Gledvel.

Visina može da doprinese i razlici u platama.

Studije iz Velike Britanije, Kine i SAD pokazuju korelaciju između veće visine i veće plate, mada tačne brojke variraju.

A postoji i rodna komponenta.

Istraživanje koje je sprovela Inas R. Keli, profesorka ekonomije sa kalifornijskog univerziteta Lojola Merimaunt, otkrilo je značajne razlike u uticaju visine na prihode prema rodu.

„Beli muškarci dobijaju mnogo veću premiju na svakih dodatnih 10 centimetara visine od žena“, kaže ona, a taj jaz je još naglašeniji za Afroamerikance.

To se vezuje za ideju da žene mogu biti previsoke i da se one suočavaju sa diskriminacijom sa kakvom se visoki muškarci ne susreću.

Prema istraživanju urađenom sa visokim studentkinjama, njihova natprosečna visina dovela je do osećaja ‘nenamerne pretnje’.

„Ako postoji žena koja se nadnosi nad druge, mogla bi bude doživljena kao pretnja.

„Kao žena, ako pokažete dominaciju, to se smatra agresijom. Može da bude problematično“, kaže Pričard.

Sa druge strane, muškarci su podložniji hajtizmu.

Kao što sugerišu Kelini nalazi, viši muškarci mogu više toga da dobiju time što su visoki nego žene, ali niske žene imaju manje toga da izgube, zato što je platna premija koju diktiraju više žene mnogo manja.

To je možda tako zato što žene blago niže od proseka mogu i dalje da se dožive kao „male“ i „slatke“, objašnjava Pričard.

Naravno, „hajtizam“ se ne manifestuje samo u spoljnim osudama pojedinca.

Istraživanja pokazuju da postoje drugi faktori povezani sa visinom koji utiču na ponašanje ljudi, a koji zauzvrat mogu da utiču na posao.

Keli ističe da mnogi eksperti tvrde kako se visina zapravo pozitivno vezuje za kognitivnu sposobnost i prosto se nagrađuje na tržištu rada.

Ona sugeriše i da je pitanje da li su se niži pojedinci možda susreli sa diskriminacijom tako da je to uticalo na njihovo samopouzdanje, mentalno zdravlje i emocionalnu stabilnost – što može da se odrazi na unapređenje i platu.

Na primer, viša deca imaju veće samopouzdanje zbog više prilika da učestvuju u sportovima koji izgrađuju timski duh u školi, dok su niži đaci možda bili maltretirani, što je dovelo do manje razvijenih međuljudskih veština i nižeg samopouzdanja.

Slično tome, kad ste visoki to može da podstakne druge uspehe, na primer u ljubavnom životu, što dovodi do većeg samopouzdanja.

„Teško je isključiti diskriminaciju u nekoj fazi, ako ne u fazi zaposlenja, onda makar u ranijoj fazi njihovih života“, kaže ona.

„Kao i većina ‘izama'“

Imajući u vidu koliko je hajtizam ukorenjen, a opet i dalje skriven, pronalaženje konkretnih načina za borbu protiv njega ume da bude teško.

Zakonodavstvo u vezi sa visinom postoji samo u nekoliko jurisdikcija, kao što je Zakon Eliota Larsena o građanskim pravima u Mičigenu, koji zabranjuje poslodavcima da diskriminišu po osnovu visine kad zapošljavaju i plaćaju radnike.

Zakoni zabranjuju da se visina navodi kao neophodni preduslov sem ukoliko nije profesionalna kvalifikacija neophodna za normalno funkcionisanje posla.

Ali čak i tamo gde takvo zakonodavstvo postoji, vrlo malo slučajeva završi na sudu.

• Da li lepi ljudi više zarađuju
• Koliko su mladi danas diskriminisani kad traže posao

Kimi ističe da zbog toga što je diskriminaciju po visini toliko teško identifikovati, potrebno je više podataka.

Mnoge kompanije već čuvaju razne podatke o rodu i rasi da bi mogle da prate inkluziju i napredak u firmama.

Iako zvuči malo verovatno, Kimi veruje da je obuhvatanje visine u te podatke i vršenje pritiska na kompanije da objave ralike u platama u odnosu na visinu, moglo da pomogne da postanu svesni da dolazi i do ove vrste diskriminacije.

„A ako budu počeli da je primećuju, stvari će se promeniti“, kaže on.

Pričard se nada da bi zapošljavanje na daljinu preko Zuma ili video poziva moglo da smanji pristrasnosti koje se potkradu u fazi zapošljavanja.

„Kad ste onlajn, vidite samo kandidatovu glavu i ramena, tako da ne možete da donosite podsvesne sudove.

„I ako zaposle nekog i ispostavi se da je to sjajan izbor, u vreme kad poslodavac bude otkrio da je osoba visoka svega 157 centimetara, radnik je već izgradio pristojnu reputaciju“, kaže ona.

Šire gledano, stručnjaci sugerišu da je možda vreme da se preispita naše evolutivno veličanje visine.

To bi moglo da se sprovede kritičkim procenjivanjem razlika između savremenog i praistorijskog okruženja.

Takođe, mogli bismo da se zapitamo da li su kvaliteti koje smo nekada smatrali ključnim za uspeh zapravo relevantni za dostignuća na današnjim radnim mestima.

Ali imajući u vidu duboko ukorenjenu prirodu naših uverenja, to bi mogla da bude previsoka prečka.

Dok god ljudi i dalje veruju da uspeh, liderstvo, pa čak i diskriminacija, izgledaju na određeni način, problem neće nestati.

Na kraju će promena, koliko god to zvučalo kao kliše, morati da pođe iznutra, dovođenjem u pitanje urođenih pristrasnosti.

Ipak, borba protiv hajtizma biće jedno dugo putovanje.

Kako Pričard kaže, „kao i većina ‘-izama’, to će biti proces koji traje“.

Šta sve možeš kad si najniža žena u Srbiji:

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]