Otkako se prvi put pojavio 1928. godine, Miki Maus je doživeo brojne avanture. Viđali smo ga kao kapetana broda, astronauta, viteza, istovremeno kraljevića i prosjaka.
Ali nije svako imao prilike da vidi Mikija kako peče rakiju, naručuje ćevape, obrće prase na ražnju zajedno sa Pajom, dok u pozadini svira Radio Beograd.
Diznijevi fanovi sa srpsko-hrvatskog govornog područja, bili su među srećnicima koji su mogli da prate ove kontroverzne avanture Mike Miše – jugoslovenske verzije Mikija Mausa.
Diznijevi likovi i crtaći su u predratnoj Kraljevini Jugoslaviji bili toliko popularni, da su tadašnji listovi, pored originalnih, objavljivali i domaće verzije stripova sa junacima koji su likom podsećali na originale, ali su karakterno oslikavali Balkance.
Ali Miki Maus je nekoliko puta dolazio i odlazio iz Jugoslavije, nekada je i krišom objavljivan, a navodno je i sam Tito odigrao bitnu ulogu u povratku Diznija na kioske i to u ključnom trenutku.
Tridesete godine: Mikijev dolazak u Jugoslaviju
Kada su Volt i njegov stariji brat Roj osnovali Disney Brothers studio, na današnji dan, pre 96 godina, bez obzira na nivo ambicije, verovatno nisu mogli da pretpostave u šta će njihov crtački studio prerasti. Jednostavno, ljudska imaginacija nije dosezala toliko daleko.
Pre nego što je Dizni prerastao u korporaciju – koju mnogi kritičari danas smatraju jednim od glavnih oličenja kapitalizma – na samom početku, dvadesetih prošlog veka, ovaj studio bio je poznat samo po najboljim crtanim filmovima.
I tokom tog, barem za animaciju, naivnog i nevinog perioda, Diznijevi likovi su se proširili čitavom planetom. A u paketu Dizni groznice, našla se i tadašnja Kraljevina Jugoslavija.
Miki Maus je u Kraljevinu Jugoslaviju stigao veoma brzo nakon debija u Americi, kaže za BBC Marko Jeličić, novinar i publicista koji trenutno piše knjigu o Dizniju i Jugoslaviji.
„Prvi bioskopski film sa Mikijem stigao je u Beograd 1930. godine, a njujorška premijera je bila u novembru 1928. godine“, kaže Jeličić.
Kako objašnjava, tada je crtani film prvi put postao forma zbog koje su i odrasli odlazili u bioskope.
A likovi iz Diznijevih crtaća postali su neizostavan deo tadašnjeg mejnstrima.
„Organizovale su se predstave, priredbe, skupljale sličice. Dizni je tada, u toj neobičnoj državnoj tvorevini, bio istinski fenomen“, kaže Jeličić.
Sakupljajući građu za knjigu, novinar je razgovarao sa glumcem Vlastom Velisavljevićem, koji se – kako je rođen 1926. godine – seća Beograda tridesetih i popularnosti Diznijevih likova.
„Vlasta mi je pričao da tada, dok šetate Terazijama, vi srećete ljude koji oponašaju likove, pevaju pesme iz filmova. I to odrasle ljude, ne samo tinejdžere i decu“, kaže Jeličić.
Pozdrav i od samog Diznija
Strip autor i ilustrator Aleksandar Zograf takođe smatra da su „Diznijevi produkti svakako bili najpopularniji fenomen iz sfere popularne kulture koji je dopro do Kraljevine Jugoslavije“.
Ljubiteljima Mikija, Mini, Paje i kompanije nisu bili dovoljni samo stripovi i crtani filmovi, već su želeli da znaju više o njihovom poreklu. Dokaz za to su tekstovi predratnih listova koji su opširno pisali o Diznijevom studiju.
„Dopisnik Politike, tada dvadesetpetogodišnji, Petar Jojić, boravio je u Diznijevom studiju u Kaliforniji“, kaže Zograf za BBC.
„Tokom posete, Jojić je uspeo da dobije izjavu i od samog Diznija.“
Ali nije čuveni Volt Dizni bio jedina poznata ličnost koju je jugoslovenski novinar sreo u holivudskom studiju.
„Jojić opisuje da je među ljudima koje je tamo sreo bio i Klerens Neš, koji je pozajmljivao glas Paji Patku“, kaže Zograf.
Mika Miš
Jugoslovenska verzija Mikija Mausa, sada već kultni Mika Miš, pojavio se na stranicama časopisa Veseli četvrtak 1932. godine.
„Mika Miš je likovno podsećao na oca, ali karakterno više ličio na junaka koga je stvorila ova sredina“, kaže Jeličić.
„Autori su očigledno smatrali da bi bilo interesantno prilagoditi Mikija svom shvatanju sveta, društva i dati mu lokalne karakteristike.“
Mika Miš je putovao po svetu, promovisao domaće vrednosti, slušao Radio Beograd uz šljivovicu i roštilj. Ali sve to je radio bez zvanične Diznijeve licence.
„Bilo je neobično da se neko na Balkanu prihvatio obrade jednog globalnog popularnog junaka, u vreme kada je i Diznijev studio tek krenuo da, uporedo sa likom koji se pojavljivao u animiranim filmovima, izbacuje i strip varijantu Mikija Mausa“.
Strip sa pravim Mikijem Mausom i ostatkom ekipe počela je da objavljuje Politika, 1935. godine, tri godine nakon što je Mika Miš već postao miljenik publike.
Ime je „ušlo u uvo“ Jugoslovena, toliko da i dan-danas, oni stariji, kada vide Mikija Mausa, nazovu ga Mikom. Neki od njih misle da je u pitanju samo prevod, a postoje i oni koji se sećaju avantura ovog domaćeg strip junaka.
Reprint izdanja Doživljaji Mike Miša objavljen je 2014. godine, tako da možete da steknete uvid kako su izgledale avanture ovog proto stripa, kako je tekst upisivan u stihu ispod crteža.
Drugi svetski rat i prvi rastanak
Ulaskom nacista u Beograd, 1941. godine, stripovi, uključujući i Diznijeve, prestali su da izlaze.
„Dizni je morao da se povuče, ali zanimljivo je da je crtani film Snežana i sedam patuljaka ostao na repertoaru jednog beogradskog bioskopa. Snežana je, kao nemačka bajka, bila deo propagande“, kaže Jeličić.
Međutim, bez obzira na zabranu, Jeličić kaže da su Paja, Miki i kompanija ipak stizali do čitaoca sa ovih prostora, krećući se iza neprijateljskih linija.
„Neki Diznijevi stripovi su objavljivani u partizanskoj štampi.“
Ali kraj rata nije automatski značio i povratak Diznija. Dolaskom komunista na vlast i okretanjem Jugoslavije ka SSSR-u, objavljen je rat protiv stripa kao medija, koji se smatrao šundom i kapitalističkom literaturom.
Titov „blagoslov“
Nakon rezolucije Informbiroa 1948. godine, kada je Jugoslavija sve više počela da se okreće kulturi Zapada, otvorio se prostor i za povratak Diznija.
Kako priča Jeličić, zastupnik Diznija za Balkan, Alkajas Angelopulos, boravio je u Beogradu jer mu je, između ostalog, smetalo što su krajem četrdsetih godina neki Diznijevi stripovi ilegalno stizali u Jugoslaviju.
„Na sastanku koji je organizovao Vladislav Ribnikar, tadašnji urednik Politike, otvorilo se pitanje vraćanja Politikinog zabavnika i ponovnog objavljivanja Diznijevih stripova“, priča Jeličić.
Tada je Tito izgovorio rečenicu koja će prerasti u urbanu legendu.
„Zašto da ne, ja volim Paju Patka“, izjavio je, navodno, Josip Broz.
Da je Tito bio veliki fan Volta Diznija, može da potvrdi i sam Jeličić, koji je, sakupljajući građu za knjigu, dosta vremena proveo u Muzeju Jugoslavije, između ostalog gledajući i arhive filmova.
„Gledao sam spisak filmova koje je Tito gledao u njegovoj rezidenciji. I te kako je tu bilo Diznijevih filmova“, kaže novinar.
Usledio je masovni povratak Diznija u socijalističku Jugoslaviju.
Zlatni dani Diznija u SFRJ
Obim i kvalitet Diznijevih izdanja koja su izlazila u Jugoslaviji bio je neverovatan, neuporediv ni sa jednom drugom komunističkom zemljom, smatra Jeličić.
„Bez obzira što je Dizni bio strastveni antikomunista, koji je komunizam smatrao velikom opasnošću za sopstvenu produkciju i saradnike, u Jugoslaviji je prihvaćen raširenih ruku“, kaže Jeličić.
„To je bio način odrastanja u socijalističkoj zemlji, uz junake koji su donosili pogled na svet iz kapitalističkog i američkog ugla.“
Sličnog mišljenja je i strip crtač Aleksandar Zograf.
„Danas se Dizni može percipirati i kao primer imperijalističke kulture, megakorporacije koja jede sve pred sobom, ali u nekom momentu je bilo drugačije. Ova ambivalentnost ranog Diznija je nešto što me je uvek intrigiralo“, kaže Zograf.
Više od deset listova na području Jugoslavije objavljivalo je Diznijeve stripove.
Izdavačka kuća Dečije novine iz Gornjeg Milanovca bila je prva u čitavoj Istočnoj Evropi koja je intenzivno objavljivala Diznijeve stripove.
Neke od naslovnica lista Miki se pojavljuju u tv programima Diznija šezdesetih godina, kao jedine sa ćiriličnim zaglavljem u to vreme.
„To su neki od razloga za ličnu zahvalnicu Volta Diznija u prvom broju lista Miki, iako stručnjaci smatraju da je verovatnije da je to poslao neko od asistenata“, kaže Zograf.
U bioskopima i na televiziji emitovani su crtani filmovi, a Jugoslavija je bila jedina socijalističkih zemalja koja je proizvodila Diznijeve igračke, tvrdi Jeličić.
Deo istorije Jugoslavije ispričan kroz Mikija, Paju i ostale
Aleksandar Zograf je i kolekcionar predmeta sa Diznijevom tematikom, posebno onih nastalih u bivšoj Jugoslaviji.
U galeriji Ozon u Pančevu, Zograf je 2016. godine predstavio razglednice, goblene, drvene kutije, ali i radove nepoznatih autora, koji su iz ličnog zadovoljstva crtali Diznijeve junake.
„Ja sam tokom godina, uglavnom na buvljim pijacama, sakupljao predmete koje su kreirali sasvim obični ljudi, inspirisani Diznijevim produktima.“
Jedan od omiljenih predmeta na koje je Zograf naleteo svakako je „kuvarica“ – tkanina ukrašena vezom, koja bi trebalo da visi iznad šporeta kako bi sačuvala zid od prljanja – nastala u Srbiji tridesetih godina.
„Vez prikazuje Miki i Mini Maus, zaposlene dok pripremaju jelo na šporetu smederevcu.“
Neki od crteža sa izložbe mogu se videti u ovom tekstu.
Još jedno „Zbogom“
Dizni groznica trajala je sve do raspada Jugoslavije i izbijanja ratova na ovim prostorima.
„Stripovi su objavljivani neprestano do raspada zemlje i uvođenja sankcija Jugoslaviji kada je Dizni morao da otkaže licencu Dečijim novinama i Politikinom zabavniku„, kaže Jeličić.
Aleksandar Zograf je u jednom tekstu odlazak Diznija sa ovih prostora devedesetih nazvao „raskidom sa nekom vrstom lokalne tradicije“.
„Potez dotične kompanije mi se nije dopao kao duboko ciničan“, kaže Zograf.
Međutim, iako stripovi nisu zvanično izlazili, ispostaviće se da nikada nisu zaista otišli sa ovih prostora
Dizni danas
Iako se ne zove više Mikijev zabavnik, danas se na kioscima može naći strip časopis Miki Maus.
Preko brojnih televizijskih operatera dostupan je Dizni kanal. Tu su i igračke i neiscrpan sadržaj na internetu.
I iako Miki i Paja nisu više najpopularniji Diznijevi junaci – kao da ne mogu da pariraju Marvelovim i herojima iz serijala Ratovi zvezda, za koje Dizni drži licencu – svi ih i dalje prepoznaju.
„Ti likovi su postali simboli, univerzalno prepoznatljivi totemi, koji komuniciraju tako snažno svojim likom, oblikom, osehom, karakterom“, smatra Marko Jeličić.
Aleksandar Zograf je pre nekoliko godina organizovao radionicu stripa za decu predškolskog uzrasta.
„Zanimalo me je da li uopšte raspoznaju likove kao što su Miki i Paja, s obzirom da njih više nema čak ni na programima poput Dizni kanala.“
Ispostavilo se da deca odlično poznaju sve te junake.
„Shvatio sam da su roditelji ti koji deci nastavljaju da prikazuju stare crtane filmove, i da im poturaju stripove, iako je to izašlo iz mode, i iz fokusa kompanija koje danas kreiraju tržište“, kaže Zograf.
„Paja Patak je danas jednako smešan kao i kada se pojavio 1934. godine. A čini mi se da će i budućim generacijama ta vrsta komike i šarma ostati toliko očaravajuća, jer je ona u sebi pre svega duboko ljudska“, kaže Jeličić.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
