Dolores Ibaruri: Španska revolucionarka, Staljinova sledbenica i Titova oštra kritičarka

No pasaran – Neće proći!

Opevana je ova parola u revolucionarnim pesmama, ispisivana na zidovima gradova, a skoro da je obavezna na transparentima levičarskih protesta širom sveta.

Poreklo slogana je teško utvrditi, ali za njegovu široku rasprostranjenost, na španskom jeziku, najzaslužnija je komunistkinja Dolores Ibaruri.

No pasaran je uzviknula početkom građanskog rata u Španiji, leta 1936, i načinila ga sinonimom republikanskog otpora i motom antifašističke borbe.

„Tokom nekoliko generacija, predstavljala je istoriju Komunističke partije Španije i sigurno bila žena koja je simbolizovala komunističku militantnost univerzalnih razmera u 20. veku“, piše Mario Amoros, španski istoričar i novinar, u odgovoru za BBC na srpskom.

Pored vatrenih govora i učešća u ratu, kontroverzna revolucionarka ostaće upamćena i kao generalna sekretarka i predsednica Komunističke partije Španije (KPŠ), ali i verna Staljinova sledbenica, koja će skoro 40 godina živeti u izgnanstvu, mahom u Moskvi.

Često je za života menjala mišljenja i stavove, pa su tako na meti kritike bili Josip Broz Tito i jugoslovenski komunisti, ali se kasnije pokajala i izvinila.

„Ibaruri će ostati zapamćena u istoriografiji kao osoba izuzetno turbulentne biografije“, govori Dimitrije Matić, istraživač saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije.

„Simbol njene ideološke evolucije su i njena dva mandata kao poslanice u španskom parlamentu (1936. i onda tek 1977), tokom kojih se zalagala za potpuno različite politike“, ukazuje istoričar za BBC na srpskom.

Preminula je 12. novembra 1989. godine, simbolično, nekoliko dana posle pada Berlinskog zida, posledično i komunističkog bloka.

• Aj Karmela, No pasaran, dve Španije i Jugosloveni
• Oktobarska revolucija – pucanj sa Aurore koji je promenio svet
• Rezolucija koja je promenila sve – kako je došlo do raskola Tita i Staljina

Rani radovi Pasionarije

Isidora Dolores Ibaruri Gomez rođena je 9. decembra 1895. u siromašnoj i brojnoj rudarskoj porodici u Galarti u Baskiji, autonomnoj oblasti u Španiji.

Odrastala je u sredini u kojoj su se negovale tradicionalne vrednosti, zastupljene i u njenoj porodici, pod snažnim uticajem religije i uz česte štrajkove rudara, kaže Amoros.

Iako je želela da bude učiteljica, u 15. godini prekida školovanje i počinje da se bavi šivenjem, a radila je i kao služavka.

Početkom 1916. se udala za socijalistu i rudara Hulijana Ruiza, a nedugo potom odbacila je hrišćanstvo i posvetila se čitanju dostupnih levičarskih knjiga, između ostalog, i delima komunističkih teoretičara Karla Marksa i Fridriha Engelsa.

Generalni štrajk u avgustu 1917. i uticaj Oktobarske revolucije, kada su boljševici predvođeni Vladimirom Iljičem Lenjinom preuzeli vlast u Rusiji, obeležili njenu političku budućnost, kaže Amoros.

Naredne godine je napisala i prvi članak za radnički list Biskajski rudar, pod pseudonimom La Pasionarija (naziv za cvet Hristov venac), nadimak koji će je obeležiti do kraja života.

Socijalizam je ubrzo radikalizovala i postala članica Komunističke partije Španije, od njenog osnivanja 14. novembra 1921.

’No pasaran’

Proglašenjem Druge španske republike 1931, Pasionarija se seli u Madrid i postaje urednica partijskog glasila Radnički svet.

Zbog doslednog političkog rada više puta je završavala iza rešetaka, a jednom skoro godinu dana.

U Moskvi je učestvovala na kongresu Kominterne (Treće komunističke internacionale) leta 1935, gde je doneta nova politika Narodnog fronta, šireg savez sa antifašističim partijama u borbi protiv nacističke ideologije koja se širila svetom.

Kada je ova koalicija pobedila na izborima u Španiji februara 1936. Ibaruri je postala poslanica u španskom Kortesu (parlamentu) i „politička ličnost od nacionalnog ugleda“, kaže Amoros.

Već na leto 1936. izbija krvavi Španski građanski.

Na jednoj strani bili su republikanci, levičari – od socijalista i komunista do anarhista, a na drugoj – nacionalisti, koji su okupljali razne desničarske frakcije, pa i fašiste, predvođeni generalom Franciskom Frankom.

Nešto iza ponoći 19. jula 1936, gotovo na samom početku oružanog sukoba, Ibaruri će održati „jedan od velikih političkih govora u 20. veku“, ocenjuje Amoros.

„Komunistička partija vas poziva na oružje. Posebno vas radnike, poljoprivrednike, intelektualce da zauzmete pozicije u borbi za konačno razbijanje neprijatelja Republike i narodnih sloboda.

„Živeo Narodni front! Živeo savez svih antifašista! Živela Republika naroda! Fašisti neće proći! Neće proći (no pasaran)!“, grmele su Pasionarijine reči sa radija u centru Madrida.

Tako je „popularizovala slogan“, koji će se narednih nedelja širiti i „podsticati volju za otporom republikanskog naroda“, ukazuje Amoros, autor Pasionarijine biografije ¡No pasarán!.

• Uklonjena poslednja statua diktatora Franka sa španskog tla
• Španski sud odobrio ekshumaciju tela Fransiska Franka
• Zašto Španci žele da iskopaju Franka

I tokom rata Ibaruri je držala strastvene i zapaljive govore na radiju, po ulicama i na frontu.

Pozivala je na antifašističko jedinstvo za odbranu demokratske Republike, formiranje Narodne armije i borbu protiv defetizma.

Međutim, istovremeno je svedočila i sprovodila represivnu politiku tokom Građanskog rata prema „nepodobnima“ u samoj partiji i drugim suparnicima na levici, objašnjava Matić.

Tako nije birala reči 1937. u obračunu sa anarhistima i „trockistima“ iz partije POUM „izrazito revolucionarne, ali i antistaljinističkog stremljenja“, u čijim se redovima borio i čuveni britanski pisac Džordž Orvel.

Trockisti su bili protivnici staljinizma i sledbenici marksističke teorije ruskog revolucionara i osnivača Crvene armije Lava Trockog, likvidiranog 1940. u Meksiku.

Madrid je ipak pao u ruke Franka, a rat je završen porazom levičara 1. aprila 1939.

Ibraruri je utočište našla u Moskvi, gde će, sa kraćim prekidima, živeti skoro četiri decenije.

Život u egzilu

Nekoliko meseci pošto je stigla u Moskvu, počeo je Drugi svetski rat, a Ibaruri je nastavila da vodi politički i propagandni rad i u novoj domovini.

„Od jula 1941. preko sovjetskih radio stanica i Radija nezavisna Španija (La Pirenajka) skoro svakodnevno je pozivala na odbranu Sovjetskog Saveza od Hitlerove agresije i na jedinstvo naroda u borbi protiv nacifašizma“, objašnjava Amoros.

U ratu je izgubila sina Rubena Ruiza Ibarurija koji je poginuo u bici za Staljingrad, septembra 1942.

„U njenoj kući u Moskvi trajno je vladala duboka želja da se vrati u demokratsku Španiju, zajedno sa sa prikrivenim strahom od smrti u egzilu, kao što se desilo mnogim Špancima njene generacije“, kaže Amoros.

Ibaruri je tokom Drugog svetskog rata postala generalna sekretarka Komunističke partije Španije, zabranjene u otadžbini, da bi 1960. štafetu predala Santjagu Karilju.

Njih dvoje su najzaslužniji za „postepen otklon partije od tutorstva Moskve i postepeno formulisanje ideje evrokomunizma, dominantnog među zapadnoevropskim komunistima tog doba“ koji se ogleda u „sprovođenju marksističkih ideja uz potpuno prihvatanje parlamentarne demokratije“, kaže Matić.

„Zbog ovakve evolucije i usvajanja umerenih stavova, KPŠ je bila jedna od ključnih partija koja je aktivno učestvovala u izgradnji stabilnog demokratskog poretka u Španiji posle Frankove smrti, proizvoda dijaloga i dogovora reformističkog krila frankizma i leve opozicije, socijalista i komunista.“

Pasionariji je 1960. dodeljeno počasno mesto predsednice partije, na kome je ostala do smrti.

Pogledajte video: Bitka za Staljingrad

Od odanosti Staljinu do otklona

Pasionarija je bila lojalna sovjetskom lideru, a iz njenog pera i ustiju pljuštali su hvalospevi.

Ibaruri i španski komunisti su tokom Staljinovog života gotovo bespogovorno sledili njegovu politiku, „ne može se naići na nikakvo veće odstupanje u stavovima Moskve i partije”.

„To je u svim aspektima bio odnos povlašćenog i potčinjenog“, kaže Matić.

Kao i mnogi komunistički lideri širom Evrope, i Ibaruri je „gajila gotovo religizni kult Staljina“, ocenjuje Amoros.

Progoni partijskih rukovodilaca odvijali su se do prve polovine 1950-ih, dok je bila generalna sekretarka KPŠ.

„Nepodobni članovi su proganjani, izbacivani, denuncirani, pa čak i ubijani, zbog kritike SSSR-a i njegove spoljne politike, zbog oponiranja rukovodstvu KPŠ i zauzimanja suprotnih stavova u odnosu na glavnu partijsku liniju“, objašnjava Matić.

Kao generalna sekretarka je nesumnjivo znala, odobravala i sprovodila ovakve progone, ali još nema „detaljnijih istraživanja koja bi precizirala njenu konkretnu ulogu“, dodaje.

Dolaskom Nikite Hruščova na čelo SSSR-a 1956. započeta je destaljinizacija, kao i distanciranje mnogih partija i komunista od takve polike, među njima i španskih.

Do konačnog razlaza je došlo posle invazije Sovjeta na Čehoslovačku 1968.

„Međutim, privrženost Oktobarskoj revoluciji, Lenjinovom i Sovjetskom Savezu trajala je zauvek.

„Ona je zapravo partijsku osudu invazije na Čehoslovačku protumačila kao ozbiljnu protivrečnost, za nju veoma bolnu, ali tačnu“, smatra Amoros.

• Gladomor u Ukrajini: Deset činjenica o tragediji velike gladi koja je ubila milione ljudi
• Tinejdžeri koji su se suprotstavili Staljinu – i ostali živi
• Surovo doba Staljinovih čistki – Rus traži istinu o pogubljenom pradedi
• Pet razloga zašto se raspao SSSR

KPŠ i KPJ, Tito i Dolores

Pod budnim okom Kominterne i u vreme „najintenzivnijih staljinističkih čistki“, bliska saradnja Komunističke partije Španije i Jugoslavije „ozvaničena je u Građanskom ratu, kako na frontovima, tako i van njih“, kaže Matić.

Odnosi su se potom menjali u zavisnosti od „geopolitičkih i spoljnopolitičkih faktora“, ali prvenstveno od odnosa Tita i Staljina.

Raskol među njima je kulminirao donošenjem rezolucije Informbiroa juna 1948. u Bukureštu, kada je KPJ isključena iz ove organizacije.

Španski komunisti su ostali uz SSSR sve do Staljinove smrti 1953, ali i tokom novog zahlađenja odnosa Beograda i Moskve krajem 1950-ih, kaže Matić.

„Ibaruri je u vreme zahlađenja međupartijskih veza i sama pisala izuzetno oštre tekstove protiv Jugoslavije, čiji su rukovodioci i sam Tito proglašavani izdajicama, revizionistima, špijunima, slugama stranaca, od Gestapoa, pa sve do SAD“, objašnjava.

Poboljšanje odnosa Beograda i Moskve početkom 1960-ih, i udaljavanje španskih komunista od sovjetske kontrole, dovelo je i do otopljenja odnosa KPŠ i KPJ, kao i poseta Ibaruri Jugoslaviji.

Najznačajniji je bio prvi susret 1965. sa najvišim jugoslovenskim rukovodstvom od sukoba Tita sa Staljinom 1965. godine, smatra Matić.

„Ona i drugi španski komunisti duboko su se izvinjavali i iskazivali žaljenje zbog celokupne kampanje vođene protiv Tita i Jugoslavije.

„Videlo se da je Špancima bilo izuzetno neprijatno, ali je Tito pokušavao da ubedi Pasionariju da je to stvar prošlosti i da bi on verovatno isto uradio da je bio u istoj poziciji, pod direktnim pritiskom Moskve“, kaže Matić.

Ibaruri je maja 1971, prisustvovala kongresu jugoslovenskog Udruženja španskih boraca i tokom ove posete odlikovana Ordenom narodnog heroja Jugoslavije koji joj je uručio Tito.

Ibaruri je Tita posetila i avgusta 1976, više od pola godine posle Frankove smrti, na Brionima.

Postojala je ideja da „ilegalnim kanalima otputuje u Španiju“, gde je KPŠ i dalje bila zabranjena, ali se od toga odustalo, kaže Matić.

Povratak u Španiju

Dolores Ibaruri se u Španiju vratila 13. maja 1977, taman na vreme da na izborima i bude izglasana za poslanicu Asturije, autonomne oblasti na severu Španije.

Posle Frankove smrti KPŠ imala je važnu ulogu u demokratskom dijalogu i izgradnji višepartijskog sistema, ali je početkom 1980-ih počela da se osipa.

Ibaruri je preminula 12. novembra 1989. od upale pluća, a sahrani je prisustvovala i jugoslovenska delegacija.

Više hiljada ljudi je tog dana madridskim ulicama klicalo no pasaran, noseći komunističke zastave i transparente.

Spomenici, ulice i istorijski poklič

Sećanje na Pasionariju danas čuvaju spomenici poput veličanstvenog dela vajara Artura Dulija u Glazgovu, kao i nazivi ulica, a jedna od njih je u Kragujevcu.

Za razliku od njenog „gotovo neupitnog ugleda u svetu“, u Španiji još traje debata o njenom nasleđu, „naročito u političkoj areni“, kaže Matić.

„Na španskoj levici je ostala izuzetno cenjena, dok ju je umerena desnica, posmatrala uglavnom kao kontroverznu figuru o kojoj krajnji sud treba da donesu istoričari.

„Desničarski intelektualci i političari su cenili njenu pomirljivost i ulogu u postfrankističkom periodu, ali su njene i aktivnosti KPŠ tokom Građanskog rata često neistorijski proglašavali totalitarnim i skoro jednako ekstremističkim kao što je bio frankizam“, dodaje.

Na Balkanu njeno ime mahom pamte starije generacije sa časova istorije u vreme socijalističke Jugoslavije, najviše po „antifašističkoj krilatici – no pasaran“, koju i danas pojedine partije ponekad koriste u „političkom delovanju“.

„Ali sama figura Pasionarije na ovim prostorima je i dalje prilično skrajnuta, a mlađim generacijama je skoro poptuno nepoznata“, zaključuje Matić.

• Zvali su je Crvena: Ko je bila Roza Luksemburg i zašto je danas važna
• Klara Cetkin, feministkinja i komunistkinja čiji je uticaj obojio Jugoslaviju
• Kako sam upoznala Viktoriju Vudhal, prvu američku predsedničku kandidatkinju

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]