Han Džong-Sun se i dalje živo seća trenutka kada su on i njegova sestra oteti.
Bio je prelep jesenji dan 1984. godine i tada osmogodišnji Han uživao je u dugoočekivanom putu u grad sa njegovim prezauzetim ocem.
Ali Hanov otac je imao da obavi još nekoliko stvari i odlučio je da je najbrže – i najbezbednije – da na nekoliko minuta ostavi decu kod policajca u stanici.
Taj policajac rasturiće njihovu porodicu.
- Dženi je u glavi stvorila 2.500 ličnosti da bi preživela očev teror
- Kako je dečak iz Vijetnama postao rob na britanskoj farmi kanabisa
- Usvajanje u Srbiji: Država dala, država i uzela dete
„Pred stanicom se zaustavio autobus i nas su silom ugurali unutra“, priseća se Han više od 30 godina kasnije.
„Policajac je razmenio nepoznate signale sa ljudima koji su izašli iz autobusa. Nismo imali pojma gde nas vode. ‘Tata nam je rekao da čekamo ovde! Tata dolazi!’, plakali smo i vikali.“
„Počeli su da nas tuku, rekavši da smo preglasni.“
Autobus ih je odvezao u Hjungdže Bokdživon, privatnu ustanovu koja je zvanično bila centar za socijalni rad.
Međutim, u stvarnosti, tvrde preživeli, bio je to brutalni zatvorski centar koji je tamo držao hiljade ljudi protiv njihove volje – neke godinama bez prekida.
Upozorenje: Neke čitaoce bi mogli da uznemire detalji iz teksta
Prema svedočanstvima i dokazima sakupljenim na licu mesta, zatvorenici su korišćeni kao roblje na gradilištima, farmama i u fabrikama tokom sedamdesetih i osamdesetih.
Bili su navodno i mučeni i silovani, a stotine njih je umrlo u nehumanim uslovima.
Ustanova Hjugdže Bokdživon upoređena je sa koncentracionim logorom, ali njegova priča nije poznata u svetu. Do današnjeg dana nije odgovarao za svireposti koje su se navodno odigravale među njegovim zidinama.
Hanu i njegovoj sestri dolazak je bio početak noćne more koja će trajati tri i po godine i koja će zauvek izmeniti pravac njihovih života.
„Projekti socijalnog pročišćenja“
Južna Koreja osamdesetih godina doživljava ekonomski razvoj.
Postigla je neverovatan privredni rast, prebolevši ožiljke korejskog rata iz pedesetih, nakon čega je korejsko poluostrvo bilo podeljeno na Sever i Jug.
Čitava zemlja bila je u groznici pred Azijske igre 1986. i Olimpijadu u Seulu 1988. godine, i vlada je počela da podstiče osvežavanje imidža nacije.
- SOS linije: Čemu to služi, a često i ne radi
- Tužba protiv SPC u Londonu: „Pedofilija je dokazana, traži se odgovornost“
- „Porno sajtovi erotizuju seksualno nasilje“ – da li je rešenje u zabrani plaćanja karticama
Međutim, iza takozvanog Čuda reke Han krila se brutalna i mračna realnost.
U aprilu 1981. godine, u kabinet tadašnjeg premijera Nam Duk Vua, stiglo je jedno pismo.
Reč je o pismu koje je rukom lično napisao predsednik Čun Du Hvan, bivši general koji je na vlast došao vojnim pučem godinu dana ranije, i koji je sada naredio vlastima da „preduzmu mere zaštite protiv skitnica i iskorene prošenje po ulici.“
Prema uredbi, koje je dozvoljavala privođenje skitnica bez ikakvog osnova, otvoreni su centri za socijalnu pomoć, a autobusi obeleženi sa „prevoz skitnica“ počeli su da se pojavljuju u velikim gradovima kao što je Busan.
Ovi socijalni centri, uglavnom privatne ustanove, dobijali su subvencije od vlade na osnovu broja ljudi o kojima su se starali. Za to vreme, priča se da je policija bila nagrađivana što je „čistila“ ulice, šaljući ljude u ove centre.
Spavači pod otvorenim nebom, invalidi, siročad, pa čak i obični građani koji nisu uspeli da pokažu ličnu kartu kad im je zatražena, navodno su odvođeni u ove centre u sklopu „projekta socijalnog pročišćenja“.
Hjugdže Bokidžvon bio je jedan od najvećih takvih socijalnih centara, nedaleko od stambenog naselja u jugoistočnom lučkom gradu Busanu.
Vlasnik, Park In Guen, često je insistirao da im je namena bila da prehrane, obuku i obrazuju skitnice.
Na papiru, svako od ovih ljudi koji su stigli u te centre trebalo je tamo da provede godinu dana, dobije obuku i nakon toga bude pušteni nazad u društvo.
Međutim, mnogi će prijatelje i porodicu prvi put ugledati tek 1987. godine, kad su centri pozatvarani, nakon što je više od 30 pobeglih zatvorenika ispričalo šta se stvarno dešavalo iza zidina.
„Zatvorski život“
Čoi Seung Vu, još jedan preživeli zatvorenik iz Hjungdže Bokdživona, imao je 13 godina kad je pokupljen sa ulice na putu iz škole.
„Policajac je tražio da stanem i pretresao mi torbu“, rekao je on za BBC. „Unutra je bilo pola vekne hleba, preostale od mog ručka koji sam dobio u školi.“
„Pitao me je gde sam ukrao hleb. Mučio me je, pržeći mi genitalije upaljačem. Uporno me je tukao, rekavši mi da me neće pustiti ukoliko ne budem priznao ‘zločin’.“
„Želeći samo da odem kući, slagao sam. ‘Ukrao sam je, ukrao sam. Molim vas, pustite me da idem…'“
Desetak minuta nakon što je bio prisiljen da prizna zločin koji nije počinio, stigla je hladnjača i on je ubačen unutra.
Čoi kaže da je tako počeo njegov „zatvorski život“.
Proveo je skoro pet godina u Hjungdži Bokdživonu, tokom kojih kaže da je video – i iskusio – brutalno seksualno i fizičko nasilje.
- Može li desetogodišnjak da bude hladnokrvni ubica
- Kako su se porno snimci devojčica iz Severne Makedonije našli na internetu
- „Silovana sam sa 14 godina, a snimak je završio na porno sajtu“
Da bi kontrolisao zatvorenike, kaže on, centar je bio organizovan kao vojska. Čoi je smešten u vod, pod komandom drugog zatvorenika koji je napredovao do predvodnika voda, uz ovlašćenja da „obrazuje druge“ i prećutna odobrenja da koristi fizičku silu.
„Ovaj vodnik i neki drugi ljudi skinuli su mi odeću i polili me kofom ledene vode.“
„Dok sam pokušavao da zaspim, drhteći bez odeće, vodnik je ponovo došao kod mene i silovao me. Radio mi je to tri noći uzastopce, sve dok nisam bio premešten u drugi vod.“
Čoiju je trebalo svega nedelju dana da shvati da „ljude tamo ubijaju“.
„Video sam čoveka u beloj odori kako vuče zatvorenika po podu“, kaže on.
„Ovaj je delovao mrtvo. Krvario je po čitavom telu. Zakovrnuo je očima. Čoveka u beloj odori bolela je briga i samo je nastavio da vuče čoveka nekud.“
„Nekoliko dana kasnije, neko je pružio neku vrstu otpora postavivši vodniku neka od zabranjenih pitanja tipa: ‘Zašto smo mi zatočeni ovde? Zašto morate da nas bijete?'“
„Došla su četvorica i urolala ga u ćebe. Šutirali su ga po čitavom telu sve dok nije izgubio svest, peneći na usta. Ljudi su ga izneli tako umotanog. Nikad se više nije vratio u centar. Znam da je umro.“
Sa samo osam godina kada je stigao, Han kaže da je bio najmlađi u svom vodu i obično je dobijao manuelne poslove, kao što su savijanje koverti ili pravljenje čačkalica.
On je ustanovu opisao kao „pakao“.
„Jedine stvari koje sam dobio od centra bile su komplet plavih trenerki, gumene cipele i jedne najlonske gaće.“
„Retko sam imao priliku da se istuširam. Svud po telu imao sam vaške. Dobijali smo trulu ribu i smrdljivi pirinač svaki dan, bukvalno svaki dan. Gotovo svi zatvorenici su bili neuhranjeni.“
„Četvoro ljudi je spavalo izukrštano na malom krevetu. U ćošku spavaonice svaku noć je neko bio silovan.“
Neki ljudi su sanjali o bekstvu, kaže on, dodajući da su neki čak i pokušali da pobegnu, ali bilo je gotovo nemoguće provući se pored čuvara i preskočiti ogradu visoku sedam metara.
Ukoliko biste pokušali, neuspeh nije bio opcija.
„Znao sam da bi me, ukoliko ne uspem da pobegnem, pretukli na smrt“, rekao je Han.
Sistem uzajamnog nadzora dodatno je otežavao beg. Han kaže da su ponekad masovna bekstva bila planirana u tajnosti, ali je uvek bilo onih koji bi otkucali planove.
Profesor Park Suk Kjung sa Univerziteta Kjung Hi, koji je učestvovao u nedavnoj istrazi o tome šta se desilo u Hjungdže Bokdživonu, istakao je da je pravilo prema kom su upravnici birali vodnike i davali im privilegije pomagalo da se održi čitav taj sistem zatočeništva.
„Vođa voda kog sam upoznao rekao mi je da ima pomešana osećanja povodom onoga što se dešavalo u prošlosti. Rekao je da je doživljavao sebe kao gada, ali da je to radio da bi preživeo.“
„Ukoliko bi neko uspeo da pobegne, vođa voda bi bio kažnjen umesto njega.“
Neki roditelji su pokušali da vrate njihovu decu. Čoijeva porodica je svuda tražila voljenog sina.
Čoi kaže da je njegova porodica pokušala da prijavi nestanak njega i njegovog brata, koji je takođe odveden u centar, ali da ih je policija naprosto ignorisala.
Sredinom osamdesetih počele su da kolaju glasine po Busanu da se ljudi premlaćuju na smrt u takozvanim socijalnim centrima.
Uveren da su njegova deca kidnapovana i držana u toj ustanovi, Čoijev otac je pokucao na vrata Hjungdže Bokdživona. Njegov protest doveo je do toga da upravnici centra oslobode braću 1986. godine.
Godinu dana kasnije, Park In Guen, koji je vodio Hjungdže Bokdživon, bio je uhapšen. Centar je bio prisilno zatvoren.
Život posle puštanja na slobodu nije, međutim, bio lak.
Čoi kaže da je njegov život bio nalik životu jedne „životinje“. Njegov brat je oduzeo sebi život 2009. godine.
„U očima društva i dalje sam bio skitnica. Mogao sam da živim samo život skitnice, životinje. Niko nam nije pružio ruku. Država nas je obeležila i ljudi su to sledili. Kad god bih rekao da sam bio u Hjungdže Bokdživonu, ljudi bi počinjali da me se plaše.“
Han je, u međuvremenu, izgubio kontakt sa sestrom i ocem, koji je takođe završio u centru.
Na kraju ih je pronašao 2007. godine dok su bili lečeni u bolnici za mentalnu traumu koju su doživeli tokom godina provedenih u centru.
Čekanje na pravdu
Izveštaj o centru tadašnje opozicione stranke objavljen 1987. godine zaključio je da je tokom 12 godina koliko je radio Hjungdže Bokdživon u nehumanim uslovima umrlo više od 500 zatvorenika.
Međutim, niko nikada nije odgovarao za njihove smrti, niti za navodna kršenja ljudskih prava koja su tamo vršena.
Park je na kraju osuđen na dve i po godinu zatvora samo zato što je proneverio državne subvencije.
Umro je prirodnom smrću 2016. godine.
Dve godine kasnije, tužilac koji je vodio prvobitnu istragu o Hjungdže Bokdživonu priznao je da je „postojao spoljni pritisak vojne vlade da se zaustavi istraga… I da je zahtevana mala kazna za Parka.“
Iste godine, tadašnji državni tužilac Mun Mu Il zvanično se izvinio zbog prvobitnih neuspeha i zatražio da Vrhovni sud preispita presudu protiv Parka, priznavši da „nije sprovedena pravilna istraga“.
Han nikad nije odustao od nade da će se sprovesti pravilna istraga: on protestuje ispred Južnokorejske narodne skupštine od 2012. godine, zahtevajući istragu države protiv Hjungdže Bokdživona.
Čoi mu se pridružio 2013. godine.
Početkom ovog meseca, Čoi je organizovao protest na krovu i kasnije je odveden u bolnicu. I dalje redovno odlazi na psihoterapije.
Ima neke nade, međutim – novi izveštaj gradske vlade Busana, u koji su novinari BBC Koreje imali uvid, jasno pokazuje da Hjungdže Bokdživon nije bio socijalni centar kakvim se predstavljao.
Svaki od njegovih 149 bivših zatvorenika – uključujući „vodnika“ – koji su učestvovali u istraživanju reklo je da su tamo držani pod prisilom.
Trećina ima neku vrstu invaliditeta, a više od polovine nema redovno obrazovanje.
Tim koji stoji iza izveštaja, kaže profesor Park, veruje da je postojala „soba za mučenje skrivena u kancelariji Park In Guena.“
Izveštaj pokazuje i da je Parkov centar imao koristi od politike sistematske segregacije koju je podržavala Čunova administracija osamdesetih.
Sada postoje neki nagoveštaji da bi oni zatočeni u Hjungdže Bokdživonu konačno mogli da dožive pravdu koju su toliko dugo čekali – 20. maja je Južnokorejska narodna skupština usvojila predlog zakona koji nalaže da se ponovo istraže ti navodi.
Narednog dana, predsednik Mun Džae In, koji je učestvovao u istrazi 1987. kao član Komore busanskog distrikta, rekao je da mu je „oduvek bilo žao što u ono vreme nije uspeo na pravi način da razotkrije istinu“, naredivši pokretanje nove istrage.
To je Hanu pružilo tračak nade. On je čak i prekinuo protest ispred narodne skupštine.
„Uvek sam se preispitivao. ‘Da li sam stvarno uradio nešto loše da završim u toj paklenoj ustanovi?’ Ako je tako, da li je to bilo nešto toliko loše da je trebalo čitav život da mi bude uništen?“
„Mislim da ne mogu da oprostim vladi i ljudima koji su bili umešani što su dozvolili da se to desi. Međutim, ukoliko uspeju da obelodane šta se stvarno dešavalo u ustanovi i zvanično se izvine žrtvama, pokušaću da oprostim. Pokušaću.“
„Moja jedina želja je da se moja porodica ponovo okupi kao nekad kad sam bio osmogodišnji dečak koji je samo voleo da se igra s ocem i sestrom.“
Ilustrovala na osnovu crteža jednog od preživelih iz ustanove Han Džong Suna i priredila: Dejvis Surija
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
