Pozorišna predstava Sve što vam je potrebnoje LSD (All You Need Is LSD), istražuje važnost psihodeličnih droga mimo osnovnih stereotipa o „deci cveća“.
Da li je vreme za treće „leto ljubavi“?
Kada pomislite na LSD, obično vam se u glavi stvara specifična estetika: psihodelični, ružičasti i narandžasti kovitlaci kao simbol 60-tih, goli ljudi sa cvećem u kosi, sitar i njegov treperavi zvuk.
Pošto su njena psihodelična svojstva slučajno otkrivena u laboratoriji Alberta Hofmana 1943. godine, ova droga je bila zabranjena u Velikoj Britaniji 1966.
LSD se i dalje najčešće povezuje sa hipicima koji su prigrlili njegova svojstva koja šire vidike.
- Šest razloga zašto se o Vudstoku priča 50 godina nakon festivala
- Jedan je Kralj: Elvis Prisli i njegovo nasleđe
- Džimi Hendriks: „Muzika električne crkve“ i dalje odzvanja
Činjenica je da su efekti ove droge obeležili dobar deo zapadnjačke kulture, od umetnosti, preko literature i najočiglednije do muzike, koja nakon što su Bob Dilan, Bitlsi i Džimi Hendriks batalili esid više nikada nije bila ista.
Od tada su čitavi muzički žanrovi kao ključni faktor za svoje postojanje označili supstance koje menjaju svest: psihodelični rok, psiho-trans ili esid haus koji se pojavio kao naknadni korak u psihodeliji – u rejv kulturi iz osamdesetih i devedesetih.
Iako je ekstazi droga koja se najčešće povezuje sa drugim letom ljubavi, u to vreme i LSD pronalazi trenutak preporoda u Velikoj Britaniji.
To se dešavalo pre 30 godina.
Da li nam sledi još jedna psihodelična renesansa?
Britanski dramski pisac Leo Batler se nada upravo tome.
„Postojala je potreba – politička, društvena – za LSD eksplozijom ranih devedesetih“, kaže on za BBC Kulturu.
„Kada danas pogledate šta se dešava u svetu, pomislite kako bi nam dobro došla neka super jaka psihodelija!
„Potrebno nam je nešto da nas poveže – hajde da proglasimo treće leto ljubavi“.
Pošto je prilično eksperimentisao sa drogama u mladosti, Batler je želeo da napiše iskren doživljaj svog psihodeličnog iskustva.
Ali je želeo i da oda priznanje uticaju LSD-a koje ide dalje od samog hipi pokliča snazi cveća – pa nas tako njegova nova predstava Sve što ti je potrebno je LSD dovodi upravo do današnjeg trenutka.
Poslednjih godina LSD je doživeo jednu vrstu društvene korekcije, od toga da je i Stiv Džobs pričao o svojim iskustvima, pa sve do popularizacije mikrodoziranja u Silikonskoj dolini (unošenje malih doza u organizam kako bi se podstakla kreativnost).
Prva studija o kontrolisanom mikrodoziranju se pojavila u septembru 2018, kada su je objavili Bekli fondacija i londonski Imperijal koledž.
U isto vreme je i Velika Britanija počela da sprovodi medicinska istraživanja o LSD-u kao terapeutskom sredstvu.
Iako ovo doba verovatno i nije postalo leto ljubavi, možda je makar početak nove ere otvorenosti, pa čak i poštovanja, prema ovoj drogi.
- Marihuana se koristila i pre nove ere
- Drevni Izraeliti „palili kanabis na bogosluženjima“
- On zavisnost leči drugačije: „Sve počinje od traume“
Muzika za raspoloženje
Ovaj interes medicine je svoje mesto našao i u Batlerovom komadu.
On je 2015. godine intervjuisao bivšeg člana britanske vlade, profesora Dejvida Nata, koji je bio glavni autoritet za droge.
Nat je pomenuo da upravo započinje svoje prvo medicinsko istraživanje o LSD-u posle 50 godina.
Tog utorka.
Da li bi i Batler možda želeo da učestvuje u tome?
Ovo neverovatno vremensko poklapanje je potpuno promenilo komad: Sve što vam je potrebno je LSD sada predstavlja Batlerovo medicinski kontrolisano putovanje.
Koje mu zauzvrat dozvoljava da se slobodno kreće kroz prostor i vreme i da na jedan nadrealan način uvodi ključne likove iz istorijata droge (Hofman, Timoti Liri), kao i umetnike koji su bili poznati kao uživaoci, od Oldosa Hakslija do Majlsa Dejvisa i Helen Miren.
„Morao sam u svojoj predstavi da imam Bitlse, ali sam želeo da imam i Mankise (The Monkees) i Dilana“, kaže Batler pomalo čežnjivo zbog mnogih referenci za koje nije bilo mesta.
„Bilo bi sjajno da se vratimo u sedamdesete i da imamo Velvet Andergraund, Endija Vorhola, Dejvida Bouvija… a želeo sam i društvo iz Mančestera – Hepi Mandejs (Happy Mondays) i Stoun Rouzis (The Stone Roses)“.
Mnogo je muzičara na listi – što i nije iznenađenje.
Jer je uticaj LSD-a u kulturi najočigledniji i najprisutniji u muzici.
To je svakako zbog toga što muzika može biti poboljšana uz pomoć droge koja izaziva sinestetski odgovor organizma: zvuci se vide kao da su boje, oblici ili šematski prikazi.
Međutim, ono u čemu LSD ne pomaže je čitanje knjiga ili usredsređivanje na zaplet.
Tako da samo u muzici postoji istinsko preklapanje između dela nastalih o esidu i dela stvorenih za uživanje kada si na esidu.
Pomoglo je i to što su superzvezde tog vremena bile deo svega: Bitlsi, Brajan Vilson, Pink Flojd… njihov uticaj je bio ogroman i, da budemo iskreni, neizbežan.
Malo je muzičara koji danas stvaraju koji mogu da tvrde da na njih nije uticao album kakav je, na primer „Revolver“. „Kisela ploča“ Bitlsa je objavljena 1966. i bila je ogroman korak unapred u zvuku, jer su u njoj korišćeni lupovi, gitarski rifovi emitovani unatraške, vokalni efekti i promenljive brzine.
Iskrivljen i kolebljiv zvuk pesme Tomorrow never Knows – čiji je tekst bio zasnovan na Priručniku psihodeličnoh iskustava Timotija Lirija – danas može da zvuči pomalo kao tripozno-hipijevski kliše, ali je u to vreme bio revolucionaran.
I iako su zvučna eksperimentisanja prouzrokovana LSD-om direktno ustalasala mejnstrim pop muziku, ne može se reći da je potpuna psihodelija prestala da postoji – ona je lagano stigla i do današnjih bendova kakvi su Flejming Lips, Arijel Pink, Konan Mokasin i Tejm Impala.
Ali šta se desilo sa drugim umetničkim formama?
Da li postoji velika LSD pozorišna predstava?
„Razlog zbog kojeg sam poželeo da napišem ovo je delom i zbog toga što ona zaista nije postojala“, kaže Batler.
„Ali s druge strane, šezdesetih smo imali ‘Kosu'“.
Ovaj mjuzikl o dugokosim hipicima koji je bio vrlo iskren po pitanju droga (i golotinje), prvi put je izveden 1968. na Vest Endu, dan posle abolicije cenzure u Velikoj Britaniji.
Sve je to bilo deo opšteg otvaranja kulture i procvata eksperimentisanja.
„Pisci i pozorišta su mogli da budu mnogo slobodniji – bilo je to vreme Rojal Kort teatra i pozorišne grupe Theatre Workshop„, napominje Batler.
„Čak i ako niste mogli da zamislite nekog kao što je bio Edvard Bond ili Pinter da eksperimentišu sa drogama, uvek su se postavljala pitanja kako je koji komad bio napisan ili kakva su bila iskustva publike i to je bio deo kontra-kulture.
„Keril Čerčil je divan psihodelični autor. Da li i sama uživa psihodelike? Verovatno ne. Ali nečega ipak ima u njenim delima“.
On ukazuje i na eksploziju inventivnog stvaralaštva u devedesetim – pre svega na Novu britansku dramu (In-Yer-Face) i stvaraoce kakvi su bili Sara Kejn ili Mark Rejvenhil.
„Oni su bili deca leta ljubavi 80-tih.
„Njihova pobuna se ogledala ne samo u onom što su govorili, već i u formi njihovih predstava“.
- Lečenje kanabisom u Srbiji: Pacijent ili diler – zakon ne pravi razliku
- CBD i industrijska konoplja: Da li je „biljka budućnosti“ neprihvatljiva u Srbiji
- Ulje kanabisa – dobre i loše strane
Beskonačni prostori
Za razliku od pozorišta, ikonografija LSD-a je u vizuelnim umetnostima bila vrlo jasna.
A postoji i preklapanje sa muzikom: pravi klasici psihodelije mogu da se nađu na omotima ploča i posterima.
Uzmimo na primer Matija Klarvejna koji je napravio omot za album Bitches Brew Majlsa Dejvisa, Martina Šarpa koji je stvorio omot za Disraeli Gears, ploču sastava Krim, ili dizajn kolektive kao što su Hipgnozis (Pink Flojd omoti) i The Full (omoti za albume Inkredibl String Benda i kostimi za Magical Mystery Tour Bitlsa).
Ves Vilson, Viktor Moskozo i Boni Meklin su takođe pomogli definisanju i izgledu te ere u San Francisku uticajnim posterima.
Ono što je zaista fascinantno u umetnosti je to što se njeni uticaji protežu unatrag, baš kao i unapred; tako imamo očigledne crteže sa kovitlajućim stilom po ugledu na Art Nuvo ili Jugendstil, kao i one iz faze burnog eksperimentisanja u nadrealizmu.
Šta to može da bude tripoznije nego vreme koje se rastapa u Upornosti sećanja Salvadora Dalija?
Mogli biste reći i da su prizori koje nam je esid otključao u svesti uvek bili prisutni u našoj podsvesti.
Nadrealisti bi mogli, u svakom slučaju.
Psihodelija 60-tih danas izgleda kao tipični produkt svog vremena i zbog toga LSD liči na „žrtvu sopstvene ikonografije“, kaže Batler.
Pa ipak, halucinogena iskustva nastavljaju da privlače umetnike i od tog vremena, mnogi su se igrali sa opštim mestima koja imaju veze sa drogama, iako ponekada sa satiričnim podtekstom.
Posle eksperimentisanja sa halucinogenima, nemački umetnik Zigmar Polke je imao kič reference na njih tokom 70-tih, tako što je prisvojio gusenicu iz Alise u zemlji čuda.
I zaista, dečja priča Luisa Kerola izgleda kao neko permanentno utočište za kreativnog uživaoca droge: na nju se beskrajno referiše – bilo kroz pesmu White Rabbit sastava Džeferson Erplejn ili kroz grafike Adrijana Pajpera.
Pojavljuje se i u Batlerovoj novoj predstavi.
Jajoi Kusama je takođe napravila sopstvenu verziju Alise – i ona je japanskoj umetnici svakako obezbedila publiku sastavljenu od milenijalaca.
Tačke koje dezorijentišu, beskrajni prostori, uskovitlane pečurke i neonsko cveće – izlet u psihodeliju joj je obezbedio status jedne od najpopularnije (najinstagramskije) žive umetnice.
Kusama najčešće stvara instalacije koje iz svih uglova zrače senzornim iskustvima – što je vrlo popularan način stvaranja visoke umetnosti kojoj možete da se prepustite svim sopstvenim čulima.
Obratite pažnju i na Karsten Holer i njenu Sobu sa naopakim pečurkama (2000), na kojoj sa plafona vise ogromne rotirajuće gljive, ili fluorescentne Kosmičke pećine Kenija Šarfa sa svetlećim đubretom.
Američki umetnik ih pravi još od 80-tih godina, kada je prvi put dekorisao vrata od ostave u kojoj je imao svoje nedeljne seanse sa pečurkama.
A i tokom 90-tih godina, trendovski talas Mladih britanskih umetnika je takođe pronašao kreativno (i lukrativno) rešenje u preklapanju supstanci koje menjaju svest i umetnosti, svet u kojem se kontrakultura sasvim prirodno susreće sa konzumerskom kulturom.
Damijen Herst je tačkastim slikama imena davao po drogama – jednu je nazvao LSD – i potom punio svoj ormarić sa lekovima šarenim pilulama.
Goli u sedlu, kiseli testovi
Filmadžije su dugo istraživale filmski potencijal za stvaranje scena: uspostavljanje narativnih „pravila“ se u filmu odigralo ekspresno uz pomoć tehnike plan-kontraplan, ali je Luis Bunjuel još 1929. uspeo da ozbiljno dezorijentiše publiku kršenjem upravo tog pravila.
Kapacitet filmske umetnosti da iznervira gledaoca i da iskrivi realnost je od tog trenutka postalo manipulativno sredstvo režisera kao što su Alehandro Žodorovski, Dejvid Linč ili Leo Karaks.
Na vrhuncu psihodelične ere 60-tih godina, specifični vizuelni stil je zapljusnuo filmove.
Ponovo se to može povezati sa muzikom: obratite pažnju na veselo i nadrealno ludiranje u filmu Head sa Mankisima ili na animirani film Žuta podmornica sa Bitlsima.
Razni filmovi su pokušavali da pronađu način da prikažu iskustvo korišćenja esida, kao recimo The Trip (cenzori u Velikoj Britaniji ga zabranili) ili Psych-Out.
Džek Nikolson je napisao ovaj prvi, glumio u drugom, da bi se zatim pojavio i u filmu Goli u sedlu zajedno sa Piterom Fondom i Denisom Hoperom.
Ovo ozloglašeno snimanje filma u kojem se prikazuje esid trip je bilo preplavljeno drogama.
Jarke boje, valoviti specijalni efekti, mutne distorzije, brzi montažni rezovi… filmska rešenja za prikazivanje stanja uživalaca droga na celuloidnoj traci su brzo postala kliše.
Međutim, kao i u umetnosti i muzici, neki režiseri su nastavili da razvijaju svoj psihodelični stil.
Najočiglednije je to radio Gaspar Noe koji je svoj film Enter the Void nazvao „psihodeličnom dramom“ (priča je donekle bazirana na Tibetanskoj knjizi mrtvih, koja je već bila osnova za Lirijevo Psihodelično iskustvo).
Gledaoci su se nekako izvukli iz festivala neonskih boja i stalnog svetlosnog treperenja, ali su kritičari bili podeljeni.
Njegov film Klimaks – navodno zasnovan po istinitoj priči o plesnoj trupi iz 90-tih koja je doživela opštu konfuziju pošto im je bio podmetnut LSD – je bio prikazan 2018. godine sa sličnim, zbunjujućim efektima.
Bez ataka na čula koje je bilo svosjtveno filmovima, književnost se na prvi pogled mučila da dočara izmenjena stanja svesti – tako da nije ni čudo da su se dobri primeri takvog pisanja uspešno prenosili i na filmsko platno.
Paranoja u Las Vegasu Hantera S. Tompsona, kao i filmska adaptacija ovog dela u režiji Terija Gilijama, postali su kultni klasici.
Ljubitelji ovog dela su isticali verno opisivanje i prikazivanje iskustvo tripovanja (kao što su bili oni momenti kada se šare sa tepiha penju uz zid, čoveče).
Veći broj eseja i filozofskih dela (Be Here Now Rama Dasa, Hakslijeva Vrata percepcije, mnoštvo Lirijevih radova) je bio napisan o LSD-u nego što se to dogodilo u svetu fikcije – iako je The Electric Kool-Aid Acid Test Toma Vulfa, o piscu Kenu Kesiju i njegovoj grupi Srećnih šaljivdžija (Merry Pranksters) koji su putovali Amerikom uzimajući velike količine LSD-a, uspeo da umanji tu razliku.
Ovaj izuzetno uticajan primer „Novog žurnalizma“ je uspeo da promeni mehanizam razmišljanja o načinima na koje može da se kaže istina.
I upravo je to način na koji su droge uticale na kulturu: da bismo preneli nova iskustva, često moramo da iznađemo nove forme.
A takve stvari menjaju kulturu, čak i onim ljudima koji ih nikada nisu ni pipnuli.
„Uticaj LSD-a je ponekada eksplicitan, dok u drugim slučajevima samo uspeva da blago ustalasa kulturu“, objašnjava Batler.
Možda je izazovno otpisati psihodeliju kao nešto što se svodi samo na uskovitlane oblike, ali te talase svi možemo da osetimo.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
