„U ime naroda.

„Optuženi Alojzije Stepinac – kriv je!“

Tim rečima počinje prva tačka presude iz 1946. protiv nadbiskupa Alojzija Stepinca, do tada prvog čoveka Katoličke crkve u Hrvatskoj, danas jednog od najkontroverznijih ljudi u modernoj istoriji Balkana.

Stepincu se na teret stavljalo što je 1941, dok je Evropa gorela u Drugom svetskom ratu, čestitao stvaranje Nezavisne Države Hrvatske (NDH), uspostavljene na prostoru današnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srema u Vojvodini, uz punu saradnju nacističke Nemačke.

U zvaničnoj presudi navodi se i da je „Stepinac posetio krvnika Ante Pavelića“, osnivača ustaškog pokreta, koji je bio na čelu NDH.

Marionetska država NDH uspostavila je jednopartijski režim i krenula u obračun sa više od milion pravoslavnih Srba u Hrvatskoj.

Ideja je bila da se deo Srba preobrati u katoličanstvo, dok su drugi bili proterani ili brutalno ubijeni, piše Britanika.

„Moja je savest čista i nemam sebi ništa da prebacim“, rekao je Stepinac na suđenju.

• Dug put u smrt: Masakr nad jugoslovenskim internircima u norveškom logoru Beisfjord
• Priča o vojvođanskoj Nemici koja je preživela ustaške logore
• Zašto je Jasenovac „propuštena prilika“ za pomirenje

Decenijama kasnije, o njegovoj savesti, ali i krivici, i dalje se spore zvaničnici Srbije i Hrvatske, Srpska pravoslavna crkva i Katolička crkva u Hrvatskoj, kao i brojni istoričari.

„Stepinac sigurno nije bio odgovoran za zločine ustaša“, kaže Rori Jomens, britanski istoričar koji se bavi proučavanjem ustaškog pokreta i NDH, za BBC na srpskom.

„Zaista je pokušao da spasi ljude, uglavnom Jevreje, koji su prešli u katolicizam.“

Međutim, njegovi dnevnici „jasno pokazuju da je Srbe u Hrvatskoj doživljavao kao jeretike“, kao i da je „njegova kritika ustaškog režima bila slaba“, kaže Jomens.

„Mogao je da učini mnogo više da progovori, naročito protiv antisrpske i antijevrejske politike u NDH“.

Stepinac nikada zvanično nije bio član ustaškog pokreta, ukazuje Hrvoje Klasić, hrvatski istoričar, za BBC na srpskom.

„U Hrvatskoj na Stepinca gledaju da je nevin završio u zatvoru i da se radi o svecu, a u Srbiji je on apsolutno zlo, ratni zločinac, ustaša i neko ko je učestvovao u genocidu nad Srbima“, objašnjava Klasić.

Srpski istoričar Veljko Stanić kaže da se, sve do kraja Drugog svetskog rata, Stepinac neće ozbiljno distancirati od NDH, pa će mu čak Pavelić ponuditi da preuzme vlast posle odlaska ustaša 1945. godine, što je on odbio.

Stepinac pre Drugog svetskog rata

Na većini fotografija iz perioda NDH, Stepinac je hladnog i oštrog pogleda.

Mršav, upalih obraza, izuzetno zategnutog lica i dubokih zalizaka, te 1946. je smireno, bez previše mimike i pokreta lica, sačekao presudu, svedoče fotografije sa suđenja.

„Zanimljivo je da je Stepinac u vreme Prvog svetskog rata bio u austrougarskoj vojsci, a kasnije se priključio dobrovoljačkoj jugoslovenskoj legiji, pa je položio zakletvu srpskom kralju Petru Karađorđeviću i uputio se na Solunski front“, kaže Klasić.

Posle Prvog svetskog rata, 1. decembra 1918, formirana je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, ali su ubrzo počela i razmimoilaženja da li država treba da bude decentralizovana ili ne.

Oko toga su se posebno sporili politički predstavnici Hrvata i Srba.

Stepinac, rođen 8. maja 1898. u selu Krašić. posle rata upisuje Agronomski fakultet u Zagrebu, ali ga brzo napušta.

Tek 1924. odlučuje da postane sveštenik, i šest godina kasnije, pristupa crkvi.

Politička napetost u zemlji kulminira 20. juna 1928. kada je srpski političar Puniša Račić upucao grupu poslanika Hrvatske seljačke stranke, među kojima i lidera partije Stjepana Radića.

Hrvatski poslanici povlače se iz parlamenta, a 6. januara 1929. kralj Aleksandar Karađorđević uvodi diktaturu.

Dan kasnije, Ante Pavelić u Zagrebu tajno osniva hrvatsku revolucionarnu organizaciju – Ustaše, kako bi se borio protiv, kako su tvrdili, terora kralja Aleksandra.

Kriv ili tih?

Stepinac dolazi na čelo Katoličke crkve u Zagrebu 1937. godine, samo par godina pre nego što je, uz pomoć Nemačke, na početku Drugog svetskog rata, Pavelić preuzeo vlast u Hrvatskoj.

U radijskom prenosu, bivši austrougarski pukovnik Slavko Kvaternik proglasio je NDH u času kada su nemački vojnici ulazili u Zagreb.

Stepincu će se kasnije na teret staviti i da je „tokom prvih dana okupacije priredio večeru ustaškim emigrantima i zajedno se sa njima slikao“.

Kiril Feferman, istoričar i profesor na Univerzitetu Ariel u Izraelu, objašnjava da je Stepinac u NDH možda i sumnjao, ali ju je, kao hrvatski patriota, evidentno podržavao.

„Bio je jedan od dve istaknute figure u Hrvatskoj, uz Antu Pavelića, a kao verski poglavar hrvatske nacije, bio je potčinjen Vatikanu i papi Piju Dvanaestom“, kaže Feferman za BBC na srpskom.

Veza Stepinca i pape Pija bila je važna, dodaje.

„Živeo je u vremenu u kom je svedočio i bio svestan šta se dešava u NDH.

„Kao katolički sveštenik najvišeg ranga, bio je blizak sa Antom Pavelićem, što znači da je bio svestan onoga šta se dešava u NDH, naročito sa progonom manjina, Jevreja i Srba“, kaže Feferman.

Teško je zamisliti da bi Stepinac ugrozio sopstveni život suprotstavljanjem zvaničnoj politici, ukazuje istoričar.

„Stepinac je poznavao istaknute i manje istaknute Jevreje i pomogao im da prežive, a to su njegove zasluge.

„Istovremeno, koliko mi je poznato, nije se javno usprotivio genocidnoj politici NDH i holokaustu“, kaže.

Stepinac je govorima i propovedima više vremena proveo kritikujući golotinju, psovke i labave moralne standarde među običnim Hrvatima, nego u osudi zločina režima, podseća britanski istoričar Jomens.

Fotografije na kojima je zajedno sa Pavelićem, kao i pisma koja je slao njemu i papi Piju Dvanaestom u Vatikan, ukazuju da je Stepinac znao za mnoga zlodela na teritoriji NDH, ali je suviše tiho i neprimetno pričao o njima, kaže Hrvoje Klasić.

„Činjenica je da postoje pisma gde on piše vlastima u NDH i ne govori da ne treba voditi ljude u Jasenovac, već samo kaže da to treba raditi na humaniji način.

„Stepinac je znao da postoje logori, nije nikada bio u njima, ali se pitam i šta je mogao da uradi“, kaže Klasić.

Mnogo je veći greh ono što nije učinio, nego ono što jeste, smatra.

„Mogao je više da grmi sa oltara protiv ustaštva, jer to nikada nije radio.

„Često je žmurio na zločine i sve što se radilo“, jasan je Klasić.

Sem Stepinca, važno je pogledati i ponašanje Katoličke crkve u vreme vladavine NDH.

„Brojni katolički sveštenici odigrali su užasnu ulogu jer su učestvovali u pokoljima i zločinima ustaškog pokreta.

„Stepinac je kod pokatoličavanja pričao da dopuste ljudima da pređu u katoličanstvo, pa posle neka se vrate u svoju veru, samo da bi se spasili“, ukazuje Klasić.

Bio je „hrvatski nacionalista, ali ne ustaškog tipa, za razliku od mnogih katoličkih sveštenika, koji su to bili i učestvovali u zločinima.“

„Ante Pavelić i Stepinac nisu mogli očima da se gledaju, ali to ne znači da on nije voleo NDH“, objašnjava.

U jednom privatnom pismu Paveliću, Stepinac je navodno napisao da je on „sramotna ljiga NDH“, kaže istoričar Stanić.

Od razgovora sa Titom, do hapšenja

Tek što je stavljena tačka na Drugi svetski rat, maja 1945, stavljene su i lisice na ruke Alojziju Stepincu u Zagrebu.

Nova, komunistička vlast u Hrvatskoj dva puta ga je hapsila.

Između dva hapšenja, Stepinac je razgovarao sa Josipom Brozom Titom, ali je kasnije ipak završio na procesu održanom u improvizovanoj sudnici u Zagrebu.

Krivim je proglašen 11. oktobra 1946. i osuđen na 16 godina zatvora.

„To što su ga prvo priveli, pa pustili, pa ponovo uhapsili tek 1946. između redova govori da su nove, komunističke vlasti znale da nije zločinac.

„Vlasti su u to vreme sve znale i ne bi Tito sedeo sa Stepincem u kancelariji i pregovarao da je mislio da je zločinac“, ukazuje Klasić.

Tito možda nije „tražio odvajanje Katoličke crkve od Vatikana, ali jeste neko udaljavanje, jer je želeo da mu Stepinac bude lojalan“.

„Onda stiže pismo, u septembru 1945. godine, gde Stepinac i biskupi pišu komunističkoj vlasti i bune se protiv otimanja crkvene imovine i progona“, dodaje Klasić.

Bila je to kap koja je prelila čašu, objašnjava istoričar.

Stepinac je kaznu izdržavao u zatvoru u Lepoglavi sve do 1951. godine, kada je prebačen u rodni Krašić, gde su ga čuvali do smrti, 10. februara 1960.

Klasić veruje da nije tačna priča o tome da je Stepinac u zatvoru bio zlostavljan.

„Imao je povlašćeni tretman, sopstvenu sobu, kapelicu, donosili su mu hranu i nije imao ni sa kim veze.

„Govorilo se da je otrovan, ali ja ne verujem jer, da su hteli da ga ubiju, to bi odmah uradili, a ne deset godina kasnije“, govori Klasić.

Za razliku od Stepnica, Pavelić je uspeo da pobegne u Argentinu, posleratnu domovinu mnogih nacističkih i fašističkih oficira i vojnika.

Tamo je 1957. preživeo atentat, a kasnije je prebačen u Španiju gde je i umro dve godine kasnije.

Trnovit put do sveca

U zategnutim odnosima Srbije i Hrvatske posle raspada Jugoslavije, Stepinac je bio još jedan kamen spoticanja kada ga je papa Jovan Pavle Drugi proglasio „blaženim“ 1998.

Do kanonizacije – kada se blaženi proglašava za sveca – još nije došlo.

„U procesu blaženog Alojzija, tako i u svim drugim procesima za proglašenje blaženim i svetim u crkvi, kanonizacija je završna tačka, pa se s pravom jednog dana ona i očekuje“, kaže Tomislav Hačko, jedan od zaduženih za pitanje proglašenja blaženim i svetim u Zagrebačkoj nadbiskupiji, za BBC na srpskom.

Posle revizije suđenja Stepincu, koju je pokrenuo njegov nećak Boris, sud u Hrvatskoj je 2016. poništio presudu donetu šest decenija ranije, zaključivši da proces tada nije bio pravičan.

„Što se tiče porodice, postupak je gotov.

„Radujemo se budućem proglašenju blaženog Alojzija svetim“, rekla je kratko Kristina Stepinac Terzić, ćerka Borisa Stepinca, za BBC na srpskom.

Kako se postaje svetac u Katoličkoj crkvi

• Potrebno je da prođe pet godina od smrti;
• Provera da li je neko „Božiji čovek“, što znači da može da se otvori istraga o njegovom životu;
• Proverena čuda. Potrebno je da se čudo pripiše molitvama;
• Kanonizacija – poslednji korak u proglašenju pojedinca svetim.

Stav Srpske pravoslavne crkve o Stepincu i mogućem proglašenju za sveca BBC na srpskom nije dobio.

Patrijarh Porfirije je ranije izjavio da je „daleko od toga da poveruje da je on (Stepinac) bio direktno i neposredno umešan u bilo koju vrstu zlodela“.

„Međutim, ne samo kao sveštenik, hrišćanin, nego kao bilo koji običan čovek, ne mogu da sakrijem da, u najmanju ruku, imam dilemu, problem sa određenim Stepinčevim postupcima, rečima, stavovima“, rekao je tada Porfirije.

Porfirijev prethodnik, patrijarh Irinej, uputio je pismo papi Franji u kojem iskazuje protivljenje kanonizaciji Stepinca.

„Kardinal Stepinac svesrdno je podržao stvaranje NDH, obasuo je pohvalama njeno vođstvo i višestruko je učestvovao u stvaranju atmosfere netolerancije.

„Nažalost … nije protestovao nego je ćutao pred činjenicom da su u njegovoj državi hladnokrvno, planski i sistemski ubijana deca nepodobnih građana te zemlje – Srba, Jevreja, Roma“, navodi se u pismu.

Papa Franja je 2016. oformio katoličko-pravoslavnu komisiju koja se nekoliko puta sastala, ali su detalji razgovora ostali daleko od očiju javnosti.

Efraim Zurof, direktor Centra „Simon Vizental“ u Jerusalimu, „nedvosmisleno“ se protivio da Stepinac bude proglašen za sveca.

„Podržavao je NDH koja je kriva za genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima, a bio je i lični sveštenik Ante Pavelića, jednog od najvećih masovnih ubica u istoriji“, jasan je izraelski istoričar.

Inicijativa da on postane svetac uglavnom se zasniva na ideji da je stradao u odbrani vere od novih komunističkih vlasti, objašnjava srpski istoričar Stanić.

„Stepinac se odlučno držao prema novom komunističkom poretku, protivio se nacionalizaciji crkvene imovine i ukidanju veronauke u školama.

„Ali se zaboravlja da se nije tako čvrsto držao prema ustaškim vlastima i da je propustio mnoge prilike da odlučnije digne glas protiv zločina počinjenih protiv Srba, Jevreja, Roma, ali i Hrvata u NDH“, kaže Stanić.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]