Bezbroj istorijskih artefakata opljačkano je širom sveta tokom kolonijalne ere i doneto u Evropu, ali trenutno je u toku sve jača kampanja da se oni vrate.
Među najslavnijim je Beninska bronza poharana iz današnje Nigerije.
Barnabi Filips otkriva sve o dilemi jedne porodice.
- Viking, Sloven ili Sovjet – pitanje staro 11 vekova
- Naučnica iz Srbije otkriva svet praistorijskih mama i beba
- Rešena vekovna misterija: Otkriveno poreklo Stounhendža
Jednog jutra u aprilu 2016. godine, žena je ušla u Barklis banku u londonskom ekskluzivnom Park Lejnu, da povrati misteriozni predmet koji je tavorio zaključan u njenom trezoru 63 godine.
Bankari su je ispratili u podrum.
Trojica ljudi sačekalo ju je na spratu, sedeći nervozno na neudobnoj sofi, gledajući mušterije dok obavljaju uobičajene poslove.
Dvadeset minuta kasnije, žena se vratila, noseći nešto prekriveno starom krpom.
Razmotala ju je i svi su ostali bez daha.
U njih je zurilo mladalačko lice izvajano u bronzi ili mesingu.
Imalo je bisernu ogrlicu oko vrata i tikvu na glavi.
Muškarci, diler umetnina po imenu Lens Entvistl i dvojica stručnjaka iz aukcijskih kuća Vuli i Valis, prepoznali su je kao glavu rane Beninske bronze, koja verovatno opisuje obu, iliti kralja, iz 16. veka.
Bila je u gotovo besprekorno očuvanom stanju, sa tamnosivom patinom stare bronze, nalik savremenom primerku iz vremena italijanske renesanse.
Procenili su da vredi milione funti.
Osoblje banke ih je brzo uvelo u zasebnu prostoriju, gde su stavili glavu na sto.
Žena koja je sišla u trezor bila je ćerka dilera umetnina po imenu Ernest Ohli, koji je umro 2008. godine.
Odlučio sam da je u ovom tekstu zovem Frida, da ne bih otkrio njeno venčano prezime i kako bih zaštitio njenu privatnost.
Ernestov otac, Vilijam Ohli, koji je bio Jevrejin, pobegao je iz nacističke Nemačke i bio je istaknut na londonskoj sceni umetnina sredinom prošlog veka.
Vilijam Ohli je živeo „na ukrštanju kulture, društva i umetnika“, kaže Entvistl.
Njegove izložbe „primitivne umetnosti“ privlačile su kolekcionare, viđenije ličnosti i umetnike kao što su Džejkob Epstin, Lusijen Frojd, Henri Mur, Frensis Bejkon, Dankan Grant i Vanesa Bel.
Umro je 1955. godine. Ernest Ohli nasledio je njegovu ljubav prema umetnosti, ali je bio rezervisanija ličnost.
„Veoma, veoma ga je bilo teško upoznati. Nije ništa odavao o sebi. Niste znali šta misli“, rekao je Entvistl.
Smrt Ernesta Ohlija izazvala je plimu uzbuđenja u lukrativnom vrhu sveta etnografske umetnosti.
Pričalo se da je posedovao bogatu kolekciju.
Njegove statue iz Polinezije i maske iz Zapadne Afrike završile su na aukciji 2011. i 2013. godine.
I to je, pretpostavljali su dileri, bilo to.
Ali njegova deca su znala pravu istinu.
Pod stare dane, ispričao im je da poseduje još jednu skulpturu.
Nalazila se u bankovnom pretincu Barklisa i nije smela da se proda, izričito je tražio, sem ukoliko ne dođe do novog Holokausta.
Sve je, međutim, izvučeno iz ruku njegove dece 2016. godine.
Barklis na Park Lejnu je zatvarao svoje pretince; mušterijama je saopštio da dođu i pokupe svu imovinu.
- Božansko iznenađenje – rimski žrtvenik pronađen u dvorištu kuće kod Knjaževca
- Otkriveni drevni biblijski svici u Pećini užasa u Izraelu
- Misterije Vinčanske kulture – šta sve muči naučnike
Upoznao sam Lensa Entvistla 2019. godine, u njegovoj biblioteci prepunoj knjiga o afričkim skulpturama. Na njegovom sajtu stoji da je njegova kompanija „lider među dilerima tribalnih umetnina već više od 40 godina“.
„Tribalne umetnine“ je izraz koji zapadnjački muzeji sada izbegavaju, ali je i dalje uobičajen u svetu aukcija i privatnih prodaja.
Entvistl je retko putovao u Afriku, a nikad u Nigeriju, ali je imao dobre veze. Od njega su umetnine kupovali i Britanski muzej, Muzej Kej Branli u Parizu i Metropoliten u Njujorku.
Pitao sam ga kako se osećao kad je Frida skinula krpu sa glave Beninske bronze u banci.
„Bio sam oboren s nogu“, rekao je.
„Bila je prelepa, potresna, a njen izlazak na svetlost dana bio je izuzetno uzbudljiv. Navikao sam da slušam o Beninskoj glavi, Beninskoj plaketi, Beninskom konju i jahaču.
Uglavnom se ne uzbuđujem zato što se u 99 odsto slučajeva radi o lažnjaku, a preostalih 1 odsto je ukradeno.“
Poreklo je sve u Entvistlovom svetu. Ovaj put, zahvaljujući vezama Ernesta Ohlija, bio je siguran da ima posla s autentičnim primerkom.
On je Fridi rekao da je glava od Beninske bronze značajna i neobična, i ubedio je da je ponese kući taksijem, u njenu kuću u nizu u Tutingu, u južnom Londonu.
Figure od Beninske bronze donete su u Evropu u proleće 1897. godine, kao plen britanskih vojnika i mornara koji su osvojili zapadnoafričko kraljevstvo Benin, na teritoriji države Edo u današnjoj Nigeriji.
Iako se nazivaju Beninskom bronzom, radi se zapravo o hiljade mesinganih i bronzanih odlivaka i duboreza u slonovači.
Kad su neki od njih bili izloženi u Britanskom muzeju te jeseni, izazvali su senzaciju.
Afrikanci, verovali su u to vreme Britanci, nisu posedovali veštinu da proizvedu dela takve sofisticiranosti ili lepote.
Niti je trebalo da poseduju mnogo istorije za sobom.
Ali bronzane figure – od kojih su neke prikazivale portugalske posetioce u srednjovekovnom oklopu – bile su očigledno stotinama godina stare.
- Miriše na istoriju – psi koji mogu da nađu kosti stare 2.500 godina
- Pronađena tela bogataša i roba stradalih u drevnoj Pompeji
- Pronađen veliki brod – statusni simbol Vikinga
Benin je ocrnjivan u britanskom novinama kao mesto divljaštva, „Krvavi grad“.
Sada su te iste novine opisivale Bronze kao „iznenađujuće“, „izuzetne“ i priznavale da su „zbunjene“.
Neke od ovih bronzi i dalje su u vlasništvu potomaka ljudi koji su poharali Benin, dok su se druge prenosile sa vlasnika na vlasnika.
Viktor Ehikamenor, umetnik iz države Edo, rekao mi je da bronze nisu pravljene samo radi estetskog uživanja.
„One su naši dokumenti, naša arhiva, ‘fotografije’ naših kraljeva. Kad su odnete, naša istorija je bila ekshumirana.“
Ali kako je njihova vrednost na Zapadu rasla, postajale su i prestižna investicija, koju su u svom posedu držali bogataši i ekscentrici.
Istorijat njihove prodaje u londonskim aukcijskim kućama priča zanimljivu priču.
Sotbi je 1953. godine prodao glavu od Beninske bronze za 5.500 funti.
Cena je izazvala pozornost; prethodni rekord za Beninsku glavu bio je 780 funti.
Kristi je 1968. godine prodao Beninsku glavu za 21.000 funti.
Otkrio ju je nekoliko meseci ranije policajac koji se muvao po komšijskoj staklenoj bašti i primetio nešto zanimljivo među biljkama.
Sedamdesetih se cena „tribalnih umetničkih dela“ vinula u nebesa, a Beninske bronze bile su predvodnici tog trenda.
I tako je to išlo sve do 2007. godine, kad je Sotbi u Njujorku prodao Beninsku glavu za 2,35 miliona funti.
Entvistl je pomno pratio tu prodaju iz 2007. godine. Kupac, čiji identitet nije bio javno obelodanjen, bio je jedan od njegovih pouzdanih klijenata.
Devet godina kasnije, kad mu je Frida zadala izazov da proda glavu Ernesta Ohlija, Lens je znao kome da se obrati.
„To je bio prvi klijent kome sam je ponudio, što obično i želite, nema potrebe da je nutkate okolo“, rekao je on.
Došlo je samo do kratke rasprave oko cene.
Klijent, insistirao je Entvistl, motivisan je isključivo ljubavlju prema afričkoj umetnosti.
„Nikad je neće prodati, prema mom mišljenju.“
Ko god da je, gdegod da je, platio je još jednu rekordnu svetsku sumu.
„Ohlijeva glava“, kako je Entistl zove, prodata je za 10 miliona funti – sumu koja prethodno nije bila obelodanjena.
- U fotografijama: Kako je izgledalo ledeno doba u Amazoniji
- Ko je bila Meri Ening, zaboravljena naučnica kojoj mnogo dugujemo
- Pećinsko remek delo – otkriven crtež kengura star 17.300 godina
Kad biste zamišljali ženu koja je prodala najskuplju Beninsku bronzu na svetu, ne bi vam prva na pamet pala Frida.
Sreli smo se u Tejtovoj modernoj galeriji, koja gleda na Temzu. Putovala je iz Tutinga podzemnom železnicom.
Ona je baka, sa sedom kratko podšišanom kosom i naočarima.
Radila je u obdaništima, ali sada je u penziji.
„Moja porodica je prepuna tajni“, rekla je ona.
„Moj otac je odbijao da govori o svom jevrejskom poreklu.“
Sama je obavila istraživanje o svojoj rodbini ubijenoj u nacističkim koncentracionim logorima.
Ernest Ohli je bio posednut, „paranoidan“, kaže Frida, po pitanju mogućnosti još jedne katastrofe koja bi mogla da zadesi Jevreje.
U Holokaustu je stradalo šest miliona Jevreja – a prema Konferenciji za jevrejska materijalna potraživanja, nacisti su oteli oko 650.000 umetničkih dela i verskih predmeta od Jevreja i drugih žrtava.
Ernest Ohli nije verovao nepoznatim ljudima i živeo je u svetu gotovine i tajnih predmeta.
Ispod kreveta je držao je kofer pun novčanica od 50 funti.
Porodični nadimak mu je bio „Diler Erni“. Njegova deca su odrasla okružena umetninama.
Ali pred kraj se umorio od života.
Kuća mu je bila u haosu, persijski ćilimi puni moljaca.
Porodica je pronašla kofer pun banknota, ali je otkrila da one više nisu bile važeće.
Ernest Ohli se možda jeste zapustio, ali je i dalje bio vrhunski kolekcionar.
„On i moj deda nikad nisu putovali u Afriku ili na Južni Pacifik, ali su sve svoje znanje stekli radeći sa vrednim predmetima“, rekla je Frida.
„Postojala je čitava grupa evropskih dilera u Londonu, od četrdesetih do sedamdesetih godina prošlog veka.“
Britansko carstvo se urušavalo, a smrti njihovih poslednjih administratora i vojnika donele su bogat ulov.
„Nikad nisam razumela zašto su mog oca toliko zanimale čitulje u novinama. Telegraf, Tajms, svuda ih je pažljivo proučavao. Ako je to bio neko iz Forin ofisa, oružanih snaga, bilo čega što je imalo veze sa Carstvom, pisao je udovicama.“
Ernest Ohli zapisivao je svoje kupovine u trgovačke knjige.
Tako je Entvistl otkrio ono što je tražio.
„Beninska bronzana glava… decembar 1951, 230 funti“ iz Glendajningsa – londonske aukcijske kuće od koje je takođe kupovao novčiće i poštanske marke.
- Šta će se naći u vremenskoj kapsuli iz 2020.
- Drevni kiosk „brze hrane“ iz Pompeje biće otvoren za posetioce
- Da li je otkrivena Isusova kuća u Izraelu
U današnjem novcu, to je malo više od 7.000 funti. Drugim rečima, vredna kupovina.
Ali Ernest Ohli je znao šta radi. Bila je to bagatela.
Stavio je glavu u bankovni pretinac 1953. godine i ona je ostala tamo sve do 2016.
„Bio je to kao grumen zlata“, rekla je Frida. Ovaj dobitak, međutim, nije bio baš toliko pozamašan kao što je mogao da bude.
Ernest Ohli je ostavio svoja poslovanja u haosu, a i na porez je otišla pozamašna svota.
Ipak, kaže Frida, sada može mirno da spava. Beninska glava je obezbedila njenu porodicu i ostavila zaostavštinu za njenu decu.
Frida je udata za čoveka karipskog porekla – a njen sin je novinar.
Pre nekoliko godina on je napisao članak o tome kako su Edo – narod iz Beninskog kraljevstva – pokušali da zaustave prodaju Beninske maske od slonovače u Sotbiju.
Štaviše, mada on to nije znao, bila je to maska koju je njegov pradeda, Vilijam Ohli, izložio u svojoj galeriji 1947. godine.
- Oksfordski muzej i glave mrtvih ljudi – podsećanje na mračnu prošlost
- Tajne najvećeg majmuna u istoriji
Članak je opisao nezadovoljstvo Edoa što će porodica koja je posedovala masku – rođaci britanskog zvaničnika koji ju je ukrao 1897. godine – zaraditi od nečega što oni smatraju krađom i ratnim zločinom.
Frida je suviše inteligentna i prefinjena da ne ume da prepozna slojeve ironije iza sopstvene priče.
Pomno je pratila raspravu oko toga da li Beninske bronze treba da se vrate Nigeriji.
Britanija ima zakone koji omogućuju povratak umetnina koje su pokrali nacisti, ali ne postoje slična regulativa koja bi pokrila njen vlastiti kolonijalni period.
„Deo mene će uvek osećati krivicu zato što je nisam vratila Nigeriji… To je mutna prošlost, povezana sa kolonijalizmom i eksploatacijom.“
Glas joj se gubi dok govori.
„Ali to je u prošlosti, većina vlada nije stabilna i predmeti su bili uništeni.
Plašim se da sam donela odluku da je prodam. I stojim iza te odluke. Želela sam da moja porodica bude osigurana.“
Frida nije jedina vlasnica Beninske bronze koja se poslednjih godina borila sa vlastitom grižom savesti.
Mark Voker, doktor iz Velsa, vratio je dve bronze koje je oteo njegov deda, oficir u ekspediciji 1897. godine.
On je bio dočekan kao heroj u Benin Sitiju.
Drugi i dalje oklevaju. U velelepnom bloku vila u zapadnom Londonu sreo sam se sa starijom ženom čiji je deda takođe opljačkao bronze 1897. godine.
Do pre deset, ili čak pet godina, ne bi bilo teško navesti nekoga u njenom položaju da da intervju.
Ali danas su vlasnici Beninske bronze nepoverljivi i ja sam pristao da prikrijem identitet ove žene.
Ona mi je pokazala dve mesingane oro „proročanske ptice“.
Pitao sam je da li joj je neprijatno zbog njih.
„Izjedala me je sumnja, razne su mi dileme prolazile kroz glavu… Sumnja je možda prejaka reč. Ne osećam potrebu da im dajem bilo šta.“ Nastupila je duga tišina.
„Znate“, rekla je on, „čovek proživi 77 godina i sad odjednom to postane osetljiva tema. A ranije nije bila.“
- Pronađen dokaz o „najvećem žrtvovanju dece u istoriji“
- Drevni „Ljubavnici iz Modene“ bili su muškarci
Frida i ja smo napustili Tejt i prošetali se uz Temzu.
Spremio sam se da se oprostim od nje.
Nepodstaknuta, odjednom se vratila na pitanje Beninskih bronza.
Ponekad joj je žao, kaže ona, što njen otac sam nije prodao glavu dok je još bio živ.
Ta dilema tako više ne bi bila njena.
„Bilo mi je teško“, ponavlja ona.
„Jedan deo mene je smatrao da je trebalo da je vratim.“
I onda je samo otišla.
Pogledajte kako Jadransko more čuva tajne iz Drugog svetskog rata
Bitka za Beninsku bronzu:
- Kolekcija mesinganih i bronzanih skulptura i plaketa iz palate obe Ovonramvena Nogbaisija
- Sačinile su ih specijalističke gilde koje su radile za kraljevski dvor
- Plakete daju istorijski zapis od kraljevstvu Benin, uključujući njegov prvi kontakt sa portugalskim emisarima
- Mnogi primerci napravljeni su za oltare bivših kraljeva i kraljica majki
- Izraz „Beninska bronza“ koristi se i za artefakte pravljene od slonovače, kože, korala i drveta
- U februaru 1897. godine, Velika Britanija je pokrenula kaznenu ekspedicija protiv Kraljevstva nakon što je ubijeno sedam britanskih zvaničnika i trgovaca
- Benin Siti je zauzet; Britanske snage su poharale Kraljevsku palatu, koja je bila spaljena. Oba, iliti kralj, poslat je u izgnanstvo
- Muzeji po Evropi složili su se da pozajme na rotaciji neke od svojih bronza novom muzeju koji se gradi u Benin Sitiju više od šest decenija nakon što je Nigerija stekla nezavisnost
Barnabi Filips je bivši BBC dopisnik iz Nigerije. Njegova knjiga Plen: Britanija i Beninska bronza, biće objavljena 1. aprila
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
