Ona — Perl kao mlada studentkinja medicine

Gizela Perl nije mogla da priušti luksuz da ne čini zlo. Umesto toga, ova mađarska ginekološkinja radila je na tome da spasi živote i minimizuje zlo kojem je prisustvovala kao lekarka u Aušvicu.

Petnaestog aprila 1945. godine, doktorka Gizela Perl porodila je uplakanu, vrišteću bebu.

Mađarska ginekološkinja čitave godine prilikom porođaja na raspolaganju nije imala ni instrumente, ni anestetike, ni pomoć.

Majka, mlada Poljakinja po imenu Marusa, imala je temperaturu i bila je slaba. Ali postojala je jedna velika razlika – za razliku od prethodnih, ova beba će živeti.

Dok se Marusa probila kroz poslednje stadijume porođaja, njih dve su čule sve glasnije povike oslobađanja. Oglasile su se trube, a britanski vojnici su krenuli u juriš na ogradu od bodljikave žice u Bergen-Belsenu.

Za Perl, Marusin poslednji krik zvučao je „gotovo trijumfalno“.

Ali dok je Marusa držala novorođenče u rukama, njeno stanje počelo je da se pogoršava. Lice i usne su joj prebledeli, a između nogu počela je da joj curi krv.

Perl je znala da mora da je operiše, ali nije imala neophodne instrumente. Izvan baraka, naletela je na visokog britanskog oficira i molila ga za antiseptik i vodu – luksuz bez kog je morala da radi.

„Pola sata kasnije, imala sam vodu, dezinfekciono sredstvo i mogla sam da operem ruke i izvedem operaciju, ne kao bespomoćna zatvorenica, već kao prava doktorka“, prisetiće se ona kasnije u memoarima „Bila sam doktorka u Aušvicu“ iz 1948. godine.

Bio je to redak trenutak trijumfa pred kraj nezamislivo bolnog putovanja.

Knjiga — Gizela Perl, koja je ispričala svoju priču u memoarima iz 1948. godine, spasla je brojne žene u Aušvicu – ali njene metode će je proganjati godinama

Od aprila 1944. godine, Perl je bila zatočena u Logoru za mađarske žene u Aušvic-Birkenauu, gde su je nacisti izdvojili zato što je bila doktorka i ginekološkinja.

Kad je doktor Jozef Mengele, glavni lekar logora, saznao šta je njena specijalnost, naredio joj je da njemu lično prijavljuje svaku trudnu ženu. Perl je ubrzo saznala da su sve te žene bile osuđene na smrt.

Za Perl, nije bilo ničeg čudesnijeg od rođenja deteta. Ali ona je znala šta mora da uradi. Da bi pružila otpor nacističkom projektu istrebljenja i pomogla ženama da prežive, morala je naglavačke da okrene veštine iscelitelja i donositelja života.

Sakrivala bi svaku trudnicu na koju bi naišla i, po potrebi, prekidala njenu trudnoću, ili je u tišini porađala, a potom ubijala njeno novorođeno dete.

Ivanji se seća dolaska u Aušvic kada je imao 15 godina.

Bio je to jedini način da žene imaju makar i najmanju šansu da prežive – i jednog dana, nadala se ona, dobiju priliku da rode dete na slobodi.

„Niko nikada neće saznati šta je za mene predstavljalo ubijati te bebe“, napisala je ona. „Ali da to nisam uradila, i majka i dete bi bili svirepo ubijeni.“

Zbog pola i medicinske stručnosti, Perl se našla u središtu nacističke mašinerije koja je želela da „izbriše biološku osnovu Jevrejstva“ – majke i potencijalne majke. Ona je iskoristila položaj i stručnost da interveniše u korist trudnica.

„Mislim da kad je u potpunosti shvatila šta se dešava, nije oklevala“, kaže Eva Hofman, autorka i ćerka preživelih iz Holokausta koja je napisala pogovor za izdanje memoara Gizele Perl iz 2019. godine.

„Nije mogla sebi da priušti ambivalentnost“, dodaje.

Dela Gizele Perl proganjaće je godinama posle rata, ali joj je verovatno bilo savršeno jasno moralno pitanje da li da prekida trudnoću jevrejskih zatvorenica.

„U nekom smislu, živela je u vreme i na mestu gde niste mogli da razmišljate o čistoj etici“, kaže Sara R. Horovic, učenjakinja roda i Holokausta u izraelskom centru „Golde Košicki“ za jevrejske studije na kanadskom Univerzitetu Jork.

„Nije mogla da se sakrije iza činjenice: ‘Oh, nikad ne bih obavila abortus koji nije neophodan.’ Nije imala taj luksuz. Etika je proisticala iz situacije, ali mislim da je verovala da je sve što se opiralo agresivnom genocidu nacističke ideologije bilo suštinski etičko.“

Počeci

Judaizam je igrao centralnu ulogu u Perlinom detinjstvu.

Rođena je krajem 19. veka u Sigetu, malom mestu u Mađarskoj – posle rata, postaće deo Rumunije – koje je bilo rodno mesto i dobitnika Nobelove nagrade za mir Elija Vizela.

Predratni Siget imao je veliku jevrejsku zajednicu; prema popisu iz 1910. godine, više od trećine stanovnika Sigeta bili su Jevreji i bilo je desetine sinagoga i radnji u vlasništvu Jevreja.

Perlovi nisu bili izuzetak – sedmoro dece učilo je Toru svakog dana satima, a pesma je ispunjavala njihov dom svakog petka uveče za Šabat.

Gizelin otac Moše bio je poslovni čovek koji je kući donosio dovoljno prihoda da zaposli sluškinju koja je živela sa njima i guvernantu.

Njena majka Frida bila je domaćica koja je ispunjavala dom toplinom i mirisom kuhinje – specijalnost su joj bili hladna supa od trešanja i torta od kestena.

Njihova deca bila su intelektualna družina – svi sem jednog steći će doktorate iz medicine i drugih oblasti.

Gizela je govorila mnoge jezike, uključujući mađarski, rumunski, nemački, francuski i Jidiš.

Gizela, najstarija ćerka, pokazala je rani akademski potencijal kad je postala jedina žena i jedina Jevrejka iz njene srednjoškolske klase koja je maturirala sa 16 godina.

Međutim, kad je saopštila ocu da želi da studira medicinu, on na to nije pristao. Brinuo se da će je to odvratiti od jevrejske vere.

Da bi ga razuverila, zarekla se nad knjigom molitvi koju joj je poklonio: „Zaklinjem se nad ovom knjigom da ću, kud god da me život odvede, pod kojim god okolnostima, uvek ostati dobra, prava Jevrejka.“

On je popustio.

Godinama kasnije, kad je već imala vlastite pacijente, kupiće mu još jednu knjigu molitvi, u kojoj je bilo ugravirano njegovo ime. Kako je kasnije sama ispričala tu priču, on će tu knjigu poneti u gasnu komoru u Aušvicu.

Perl se upisala na medicinski fakultet i studirala godinama u Berlinu, koji je u to vreme bio meka za jevrejske lekare.

Jevreji su bili dobro integrisani na nemačkoj medicinskoj sceni tokom godina Vajmarske republike, čineći više od polovine lekara u Berlinu.

Ali kad je Nacionalsocijalistička partija došla na vlast 1933. godine, jevrejski lekari – uključujući ginekologe – sve su više bili lišavani položaja i proterivani sa univerziteta, iz profesionalnih udruženja i vlasti.

Perl je uspela da se vrati u Mađarsku, gde je postala voljena lekarka i radila sa mužem, hirurgom Efraimom Krausom.

Imali su dvoje dece, dečaka i devojčicu. Ona će se kasnije prisetiti večeri provedenih slušajući sina kako svira violinu, okružena bogatim zelenilom i zlaćanim poljima u senci Karpata sa snežnim vrhovima.

Ali život je uskoro postajao sve teži za mađarske Jevreje, jer su i oni počeli da gube položaj i budu sve više proterivani iz javnog života.

Logor u kome je stradalo više od milion ljudi oslobođen je pre 75 godina.

Anđeo smrti

U martu 1944. godine, nemačke snage konačno su okupirale Mađarsku.

Perl i većina njene porodice postrojeni su i poslati u krcati Sigetski geto.

Ona nije znala za to, ali njena ćerka Gabrijela bila je sakrivena kod jedne nejevrejske porodice i uspeće da preživi rat.

U roku od svega nekoliko meseci, više od 400.000 mađarskih Jevreja biće poslato u Aušvic, među njima bukvalno svi Jevreji iz Sigeta.

Čim bi izašli iz stočnih vagona bez ijednog prozora, naoružani stražari počeli bi da razdvajaju porodice.

Perl se živo seća kad je prvi put ugledala prostrani logor smrti: uskomešane crne oblake dima iz krematorijuma, obojene u grimizno „oštrim crvenim jezičcima plamena koji je lizao nebo“.

Kad su se zagrlili poslednji put, Perl i njen muž obećali su jedno drugom: „Srešćemo se jednog dana u Jerusalimu.“

Po dolasku u Aušvic, zatvorenici su bili određivani za prisilni rad ili za momentalno pogubljenje

Rampom sa novoistovarenim zatvorenicima patrolirao je Jozef Mengele.

Zalizane crne kose i dugih rukavica, 33-godišnji Mengele bio je „glavni doktor“ logora i arbitar sudbine stotine hiljada ljudi. Jednim okretom palca slao je zatvorenike na jednu stranu, u smrt, ili na drugu stranu, na rad (pa onda smrt).

Mengele će postati univerzalni simbol užasa Holokausta – a mesecima će biti i Perlina lična noćna mora.

Kad je izbio rat, Mengele se nalazio na počecima blistave karijere iz antropologije i medicine.

Po dolasku u Aušvic, zatekao se u nečemu što je za njega bila Petrijeva posuda mogućnosti – ljudski subjekti svih vrsta, bez etičkih ograničenja koji su obično obeležavala ispitivanja ljudi.

„Bilo je to prilično omamljujuće iskustvo za njega“, kaže Dejvid G. Marksvel, autor knjige „Mengele: Demaskiranje ‘Anđela smrti'“ i bivši šef pripremne građe za istragu protiv Mengelea u organizaciji Ministarstva pravde osamdesetih.

„Imao je priliku da radi nešto što nikad pre nije mogao“, dodaje on.

Svi Mengeleovi eksperimenti imali su isti cilj – utvrditi genetsku osnovu ljudskih talenata i nasavršenosti, od boje očiju do patuljastog rasta.

Ovo istraživanje postavilo ga je na čelo novog režima, pružajući naučnu osnovu za nacistički pogled na svet.

Ipak, bila mu je potrebna pomoć. Dok je stajao na rampama, gledao je kako se medicinski talenat istočne Evrope izliva iz stočnih vagona.

Lično bi birao čije veštine su najviše odgovarale njegovim potrebama, često se služeći logorskim dosijeima da bi pronašao medicinske specijalnosti zatvorenika i proučio ih.

Perl je bila jedna od pet doktora i četiri medicinske sestre koji su dobili naređenje da vode bolnicu u logoru.

Rečeno joj je da lekari moraju da ponesu instrumente na putovanje, jer će im biti dozvoljeno da se bave medicinom. Međutim, kad je stigla u logor, njenu torbu je preoteo drugi nemački doktor.

„Vi ćete biti ginekološkinja logora“, rekao joj je on. „Ne brinite za instrumente… nećete ih imati. Vaša medicinska oprema sada pripada meni.“

Dugu kosu su joj odsekli, a na desnu podlakticu su joj istetovirali novi identitet – zatvorenica 25404.

Perl je postala zadužena ne samo za ginekologiju, već i za napore da se zaleče posledice svih oblika zlostavljanja koje su trpeli njene kolege zatvorenici.

Previjala bi krvave glave, vadila upaljene zube i fiksirala slomljena rebra.

Kad su SS vojnici bičevali zatočene žene, ona im je čistila bolne rane. U najboljem slučaju, imala je papir umesto zavoja i mali nož koji je naoštrila na kamenu.

Kad nije mogla da uradi ništa drugo da bi pomogla pacijentima, umirivala ih je rečima, pričajući im o prošlosti i obećavajući im bolju budućnost.

Iako ju je položaj ispunio „nemoći i nelagodom“, Perlina pomoć nosila je pravu težinu.

Kad je zatvorenicima u bolnici rečeno da daju krv na analizu, ona i drugi lekari – znajući da će zatvorenici sa zaraznim bolestima odmah biti ubijeni – zamenjivali su ih ampulama sa vlastitom krvlju.

U danima kad je znala da će SS da prazni bolnice i šalje bolesne u gasne komore, Perl je strateški slala neke nazad u barake da bi ih poštedela.

Pronašla je pomadu za umirivanje „stravičnog svraba“ koji se proširio logorom, a jednom je pomogla zatvoreniku da pobedi privremeno slepilo izazvano nedostatkom vitamina, obezbedivši mu neophodne injekcije.

„Bez medicinskog znanja doktorke Perl i njene spremnosti da rizikuje život kako bi nam pomogla, ne zna se šta bi bilo sa mnom i mnogim drugim zatvorenicama“, preživela iz Aušvica pod imenom „Mis B“ kasnije je svedočila na Konferenciji jevrejskih materijalnih potraživanje od Nemačke.

„Ona je bila doktorka za Jevreje“, dodaje ona.

Kad je Mengele saznao za njenu specijalnost, dao joj je novi zadatak – da pregleda svaku trudnu ženu i prijavi je direktno njemu. Rekao joj je da će one biti slate u specijalni logor, gde će dobijati dodatno sledovanje hleba, pa čak i mleka.

Uskoro je, međutim, saznala pravu istinu.

Jednog dana se vraćala sa posla kad je pored krematorijuma ugledala kako stražari palicama tuku grupu trudnica i puštaju pse na njih.

Kad bi pale, nemački vojnici bi ih ubacivali u krematorijum – žive.

Perl je stajala u šoku, ne mogavši da se pomeri.

„Postepeno je moja užasnutost prerasla u revolt, a taj revolt me je prodrmao iz moje letargije i pružio mi novi razlog za život“, prisetila se ona.

„Na meni je bilo da spasem živote majki, ako ne bude postojao drugi način, tako što ću gasiti živote njihove nerođene dece.“

Zarekla se – nikad više neće biti nijedne trudnice u Aušvicu.

„Tragično, ali opravdano“

Perl nije jedina došla do ovog zaključka.

Prema medicinskoj etici, kad je ugrožen život trudnice, lekar mora da joj spasi život na štetu njenog nerođenog deteta.

Lekari su ovu lekciju prilagodili logorima, kaže Sari Dž. Sigel, istoričarka koja proučava otpor i prinudu u životima zatočenih doktora.

„Mi zatvoreni lekari smo prećutno radili u skladu sa tim načelom“, napisala je Lusi Adelsberger, lekarka koja je takođe vršila abortuse u Aušvicu.

„Dete je moralo da umre da bi život majke bio spašen.“

U ovom slučaju, pretnja po ženin život bio je genocidne umesto medicinske prirode. U želji da stvore višu rasu, nacisti su eksplicitno izdvajali Jevrejke kao mete istrebljenja (istovremeno su „Arijevke“ bile podsticane da rađaju što više dece).

U većini getoa, ženama je bilo zabranjeno da rađaju pod pretnjom smrću, kaže Beverli Čalmers, autorka knjige „Rođenje, seks i zlostavljanje: Ženski glasovi pod nacističkom vladavinom“. U logorima, opasnost je bila još ekstremnija.

Kao što je to sama Perl rekla: „Najveći zločin u Aušvicu bio je biti trudan.“

Holokaust: Eva Kor, žena koje je preživela Holokaust i oprostila nacistima

Perlina dela takođe su tvorila rabinski presedan, kaže Majkl A. Grodin, direktor Projekta etike i Holokausta pri Centru Eli Vizel za jevrejske studije i urednik antologije „Jevrejski medicinski otpor u Holokaustu“.

Grodin je proučavao jevrejski zakon tokom Holokausta, uključujući rabinsku Responsu – pisane savete koje su rabini davali kao odgovor na pitanja o tome kako živeti u skladu sa jevrejskim vrednostima.

Rabini su nastavili da pružaju ove moralne smernice u getoima i logorima. Neki od njih su preživeli rat, zakopani duboko u kanisterima pod zemljom.

U slučajevima u kojima je prisustvo fetusa ili bebe ugrožavalo živote odraslih, Grodin je otkrio da je uvek bilo dopušteno žrtvovati dete kako bi se spasila porodica.

Na sličan način, bilo bi dozvoljeno – „možda čak i obavezno“ – za lekare kao što je bila Perl da izvrše abortus kako bi se spasla živa majka.

„Abortus se ne odobrava u jevrejskom zakonu, naravno, ali fetus nema status osobe“, kaže on.

„Teško je to reći, ali spasavanje života žene ima prednost u odnosu na fetus. I tako bi ovo bila klasična situacija u kojoj bi to bilo tragično, ali opravdano.“

Perl je zacrtala sebi misiju da pomogne ženama da izbegnu sudbinu koju im je namenio Mengele.

Kad bi saznala da je neka zatvorenica trudna, predočila bi joj situaciju – ukoliko za to sazna SS, okončaće i njen i život bebe. Prvo bi dala sve od sebe da sakrije ženinu trudnoću, prelepljujući joj stomak trakama kako god je mogla. Kad više nije mogla, prekinula bi njenu trudnoću.

Neke od tih abortusa vršila je noću u bolnici, gde bi joj 17-godišnja devojka po imenu Lea Fridler, ćerka jedne od logorskih medicinskih sestara, držala sveću da bi mogla da vidi.

U drugim prilikama bi se iskradala iz barake i odlazila krišom na drugi kraj logora, izvodeći abortuse u mračnim ćoškovima i na prljavim podovima.

Ukoliko je žena bila blizu termina za porođaj, posegnula bi u njenu matericu prstima i pokidala membranu vodnjače, ubrzavši porođaj. Ukoliko je žena bila svega nekoliko meseci trudna, razdvojila bi grlić materice i uklonila fetus golim rukama.

Jednom je porodila ženu po imenu Jolanda, takođe iz Sigeta.

Perl je poslala Jolandu na bolničko odeljenje da se oporavi sa dijagnozom upale pluća, koja – za razliku od tifusa – nije bila kažnjiva smrću. Ali ustanovila je da ne može da se natera da ubije novorođenče.

Posle dva dana, bila je prisiljena da dela pre nego što plač bebe privuče neželjenu i smrtonosnu pažnju.

„Uzela sam toplo malo telo u svoje ruke, poljubila to glatko lice, pomilovala njenu dugu kosu – a potom je udavila i sahranila telo ispod planine leševa koji su čekali kremaciju.“

Po danu, Perl je asistirala Mengeleu u njegovim ispitivanjima. Naredio joj je da porodi prvi par blizanaca rođenih u Aušvicu, za koje se znalo da su namenjeni za njegove zloglasne eksperimente sa blizancima.

Dao joj je da izvuče osam nedelja star fetus iz trudne žene – netaknut – i sačuva ga u staklenoj tegli kako bi mogao da se pošalje u Berlin.

Čak i dok je izvršavala ove zadatke za Mengelea, živela je u strahu od njegovog gneva i kaprica.

„Bio je slobodan da radi s nama šta god mu se prohte – da nas tuče, bičuje, šutira teškim cokulama ili da nas prosto pošalje u krematorijum“, napisala je ona.

Perl je tako izvodila noćne abortuse praktično rizikujući vlastiti život.

„Ona nije donosila te odluka sa položaja bezbednosti ili moći“, kaže Horovic. „Istovremeno kao što je bila lekar, ona je bila i zatvorenica u koncentracionom logoru… I ona je bila žrtva genocida.“

U eseju „Lična odgovornost pod diktaturom“, Hana Arent piše o „moralizmu bez bacila… nespremnosti da se uprljaju ruke.“ Pomažući Mengeleu, Perl nije imala luksuz da joj ruke ostanu čiste.

Svaku bebu koju je donela na svet, svaka trudnoća koju je prekinula, učinila je to bukvalno rukama prekrivenim blatom i prljavštinom. Mengele je, za razliku od nje, vlastite prste držao besprekorno čistim i prekrivenim rukavicama.

Jednom ga je Perl videla kako je pretukao zatvorenicu do neprepoznatljivosti, potom ušao u bolnicu, uzeo sapun iz torbe i oprao ruke.

Mengele je sebe doživljavao kao učenog čoveka od nauke, doktora koji se plemenito borio za zdravlje vlastite „rase“, ali Perl je bila ta koja je iskazivala pravu posvećenost vrednostima svoje profesije.

Iako nije mogla da sledi Hipokratovu zakletvu da „ne čini zlo“, uradila je sve što je bilo u njenoj moći da ograniči sve veće zlo oko nje.

„Lekarev život vredan je življenja u svim okolnostima“, zaključila je u memoarima.

L’Chaim: Za život

U martu 1945. godine, Perl je premeštena iz Aušvica u Bergen-Belsen u severnoj Nemačkoj, gde će prisustvovati oslobođenju logora.

Ostala je tamo još nekoliko meseci nakon toga, radeći u bolnici na porođaju još desetine slobodnih beba. Konačno, otišla je odatle da bi peške lutala Nemačkom narednih 19 dana, u potrazi za svojom porodicom.

Na njen užas, saznala je da je njen muž pretučen nasmrt neposredno pred oslobođenje, dok je njen sin bio kremiran.

Po prvi put, ona više nije želela da živi i pokušala je da oduzme sebi život trovanjem.

Nakon što se oporavila, Perl se nije odmah vratila medicini. Umesto toga, počela je da putuje svetom kako bi pričala o onom što je videla i sakupljala novac za izbeglice.

Prekretnica, kasnije se prisetila, usledila je kad se slučajno srela sa tadašnjom Prvom damom Elenor Ruzvelt, koja je saslušala Perlinu priču i pozvala je na ručak. Perl ju je odbila, rekavši da je košer. Ali Ruzvelt je insistirala na tome i organizovala košer ručak, na kom je nagovarala Perl da se vrati svom poslu.

„Nisam želela više da budem lekar; samo sam želela da budem svedok“, rekla je Perl za Njujork tajms.

Biće oba. Objavila je 1948. godine memoare, prve koji su svedočili o reproduktivnim i seksualnim užasima kojima su bile izložene zatvorenice.

Pisala je i američkom ministarstvu za rat nudeći se kao svedok na bilo kom suđenju Mengeleu, nazvavši ga „najperverznijim masovnim ubicom 20. veka“ i svedočeći da je „pod njegovim vođstvom Aušvic postao savršeno organizovan logor smrti“.

(Do takvog suđenja nikad nije došlo, budući da je Mengele proživeo dane kao begunac u Južnoj Americi sve dok nije umro u nesreći tokom plivanja 1979. godine.)

Te iste godine, predsednik Hari Truman potpisao je specijalni zakon dodelivši Perl trajno državljanstvo SAD.

Demokratski predstavnik Sol Blum iz Njujorka – na Ruzveltovo insistiranje – predstavio je verziju ovog zakona dve godine ranije.

Perl je počela da radi na spratu porodilišta bolnice Maunt Sinai na Menhetnu.

Na grupnoj fotografiji iz 1966. godine Odeljenja za akušerstvo i ginekologiju ona se smeši od uva do uva, prekrštenih nogu, jedina žena lekar u moru muškaraca.

Doktor Karmel Koen, penzionisani lekar koji je radio sa Perl počev od 1958. godine, seća je se kao „izrazito energične“, opirući se iscrpljenosti čak i nakon brojnih besanih noći tokom kojih je donosila bebe na svet.

Iako nikada nije javno govorila o svom iskustvu iz Holokausta, on se seća da je njena tetovaža uvek bila vidljiva: „Nosila ju je, po mom mišljenju, kao orden časti.“

Na kraju je pokrenula vlastitu perspektivnu praksu na Aveniji Park, posvećenu pomaganju neplodnim ženama, od kojih su mnoge preživele Holokaust i koje je poznavala iz logora.

Između 1955. i 1972. godine, Perl je napisala sama ili u saradnji sa još nekim devet akademskih studija koje su se bavile lečenjem bolesti uobičajenih za trudnoću.

Njen rad je istraživao lečenje vaginalnih infekcija kod trudnica, proučavala neželjena dejstva pilule za kontracepciju i proučavala metode lečenja i dijagnoze ustobolje.

Nekolicinu je napisala sa doktorom Alanom Gatmaherom, eminentnim doktorom sa Odeljenja za akušerstvo i ginekologiju i liderom reproduktivnih prava koji je bio pionir politike sve veće pristupačnosti abortusa i kontraceptivne pilule.

Perl je 1978. godine održala davnašnje obećanje dato mužu. Tokom jednog od njenih predavanja, saznala je da je njena ćerka preživela rat, sakrivena kod protestantske porodice, nesvesna svog jevrejskog porekla.

Potom je otišla u Hercliju, u Izraelu, da tamo živi sa ćerkom i unukom, Điorom Ičakom Jardenijem; ponovo se srela i sa sestrom, koja je otputovala u Izrael na studije 1938. godine.

Jardeni, koji danas ima 70 godina, seća se žena koje su padale ničice na ulici pred njegovom bakom i zvali je „Gizi doktor“, što joj je bilo ime u logoru.

„Obožavali su je“, kaže on.

U Izraelu, Perl je dobrovoljno ponudila svoje medicinsko znanje ginekološkoj klinici pri Medicinskom centru „Šare Zedek“ u Jerusalimu, nastavivši da porađa bebe sve do smrti 1988. godine. Svaki put kad bi ušla u salu za porođaje, prvo bi zastala da se pomoli: „Bože, duguješ mi život, živu bebu.“

„Bila je veoma jaka žena“, kaže Jardeni.

„Bila je dovoljno jaka da kaže, u redu, ovo je prošlost, ja od sada moram da se okrenem budućnosti. Ali nikad nije zaboravila šta se desilo.“

U Aušvicu, Perl je možda bila prisiljena da donosi poražavajuće odluke ko će živeti, a ko umreti.

Ali čim se našla u prilici, zacrtala je sebi kao jedini cilj da na svet donese što više novih života.

Neotkriveni geniji

Zamolite ljude da zamisle naučnika i mnogi od nas će zamisliti istu stvar – heteroseksualnog belog muškarca. Istorijski gledano, veliki broj izazova dobrano je otežao onima koji se ne uklapaju u taj stereotip da uđu u svet nauke, matematike ili inženjerstva.

Ima, međutim, mnogo pojedinaca raznovrsnog porekla koji su oblikovali naše razumevanje života i Univerzuma, ali čije priče nisu ispričane – sve do sada.

U tekstovima BBC budućnost slavimo sve „neotkrivene genije“ koji su ovaj svet načinili onakvim kakav je danas.

Portret Gizele Perl: Emmanuel Lafont.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

Ostali komentari (1)