Kada je prošle jeseni u Francuskoj porodica iz Bosne i Hercegovine ćerku pretukla i obrijala joj kosu, jer je, navodno, želela da se uda za Srbina, mnogi su bili šokirani, a usledilo je i proterivanje iz zemlje.
Međutim, i francuskom i balkanskim društvima takvo ophođenje prema ženama nije novost – naprotiv, postoji decenijama iako se o tome ne govori mnogo.
Tokom Drugog svetskog rata žene su šišane po kazni – za takozvanu „horizontalnu kolaboraciju“, navodi istoričarka Ljubinka Škodrić.
„Šišanje žena koje su bile u intimnim vezama sa okupatorom je zapanjujuće slično na teritoriji cele Evrope tokom Drugog svetskog rata.
„Bilo bi zanimljivo tragati za korenima te pojave“, kaže Škodrić za BBC na srpskom.
- Ginekološkinja iz Aušvica koja je morala da ubija bebe
- „Otkud žena na frontu“: O pitanju Dariji Kisić Tepavčević, ženama u ratu i gomili ordenja
- Kako u Srbiji pamtimo Drugi svetski rat
Ovo je samo jedna od brojnih tema o kojima istoričarka, na osnovu obimne naučne građe, piše u novoj knjizi „Žena u okupiranoj Srbiji 1941-1944″.
U njoj odgovara na pitanja koja naučnici dosad nisu često postavljali.
Jedno od njih je – kako je izgledao običan dan žene u Beogradu tokom nemačke okupacije?
Šta je za to vreme radila žena u obližnjem selu Rušanj?
Kako su živele pripadnice sukobljenih pokreta otpora, a kako prostitutke u Srbiji u periodu dok je Treći rajh vladao dobrim delom Evrope?
Šišanje žena fenomen 20. veka
Iako podseća na plemenske i arhaične običaje, prisilno šišanje je fenomen 20. veka, koji se pojavljuje kada i svetski ratovi – kada odvode veliki broj muškaraca u ratno zarobljeništvo.
„Tih slučajeva je u Srbiji bilo i tokom Prvog svetskog rata, u Španiji tokom Španskog građanskog rata i onda eskalacija tokom Drugog svetskog rata.
„U Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Danskoj, Norveškoj“, navodi saradnica Instituta za savremenu istoriju.
Postoje i autentične fotografije Roberta Kape kao svedočanstvo tog vida javnog sramoćenja.
Na slici iz 1944. vidi se žena obrijane glave sa detetom u naručju u Francuskoj.
Robert Capa: French woman with child gathered by a German soldier being marched through the streets after having her hair shaved as a punishment, France 1944. National Museum Cardiff pic.twitter.com/psqkKlgxIT
— Dr Dawn Woolley (@dawn_woolley) December 21, 2017
Sačuvana je i fotografija koja svedoči o šišanju žene u selu Bogovađi u Kolubarskom okrugu u zapadnoj Srbiji.
„Kod nas su žene šišali pripadnici Ravnogorskog pokreta“, kaže Škodrić.
Ravnogorski pokret ili Jugoslovenska vojska u otadžbini, čiji su pripadnici poznati kao četnici, bila je srpska nacionalistička i monarhistička organizacija, koja se tokom rata borila protiv Nemaca, a kasnije i protiv komunista.
Zabeležen je, navodi Škodrić u knjizi, slučaj domaćice koju su 1944. četnici tukli ispred kafane u Stepojevcu nedaleko od Beograda, zatim ošišali i naterali da prođe kroz selo sa kosom u rukama.
Konstatovano je da je zlostavljana jer joj je muž streljan, ali je ostala zabeleška da „stvarni motiv zločina nije utvrđen“.
Nekada im je kosa kraćena makazama za šišanje ovaca i mazane su katranom, kako bi sramota bila još veća.
Istraživanja u Francuskoj i Srbiji govore da veliki broj ošišanih žena nisu bile u intimnim vezama sa okupatorom, ali su postojale sumnje da su obaveštajno ili ekonomski sarađivale, dodaje ona.
„Za različite prestupe, kažnjavane su sankcijom koja se primenjivala za seksualni nemoral i neverstvo“.
Pritom, dodaje, muška vernost se nigde ne spominje.
„Veliki broj muškaraca je radio u Nemačkoj u fabrikama ili na poljoprivrednim posedima i bio u kontaktu sa Nemicama.
„Niko nije ni tokom rata, ni po završetku u Srbiji potegao pitanje njihove bračne vernosti“, kaže Škodrić.
- Ko je bila poljska Ana Frank
- Čovek koji je preživeo pet nacističkih logora smrti
- Šifrovane poruke u pesmama: BBC radio u borbi protiv nacista
Iako ima višegodišnje iskustvo rada u Arhivu Srbije, istoričarka se sa ovim fenomenom prethodno susretala samo u književnim delima i biblijskoj priči o Samsonu i Dalili, ali su tu drugačije uloge.
U toj priči je snaga vladara Samsona u kosi i njegova žena mu je odseca, kako bi se dokopala moći.
„Pojedini Francuzi šišanje tumače kao osvetu za međuratnu modu kratkih ženskih frizura i veću emancipaciju žena – tražile ste, evo vam“.
Prostitucija ili horizontalna kolaboracija
Pitanje javnog morala bilo je veoma važno za nacističku Nemačku, pa tako i pitanje prostitucija.
U Francuskoj je ova vrsta saradnje sa okupatorom nazvana i horizontalna kolaboracija.
Zbog toga su u okupiranoj Srbiji pravno regulisali rad bordela, koji su zvanično postojali u to vreme.
Imali su pravo da rade, ali su morali da ispunjavaju stroge zdravstvene standarde, jer su se nemački vojnici plašili širenja zaraze polnih bolesti.
Postojale su i posebne javne kuće namenjene samo za nemačke vojnike i njihov rad redovno su ih obilazili inspektori dok su žene bile obavezne da dva puta nedeljno idu na preglede kod lekara.
„Pored toga, zbog opšte nemaštine, lošeg materijalnog stanja, javio se ogroman porast prostitucije.
„Pojedine žene nisu imale drugog izbora da prehrane sebe i porodicu, pa su se odavale tome“, ističe istoričarka.
Postoji, dodaje, podatak da partizanske vlasti, posle oslobođenja nisu znali šta da rade sa njima – u jednom trenutku u zatvoru u Đušinoj ulici u Beogradu bilo ih je 500.
Ravnogorke
Emancipacija žena nije bila masovna pojava u Jugoslaviji između dva rata, preovladavao je stav da je ženama mesto u kući.
Delili su ga i oficiri nekadašnje kraljevske vojske, koji su činili okosnicu Ravnogorskog pokreta.
Ipak, već od 1941. četnicima se pridružuje i nekoliko žena i to na borbenim položajima, a mnogo više ih materijalno pomažu i rade obaveštajne i kurirske poslove za njih.
Među njima se ističu dve zanimljive ličnosti – učiteljica Milka Baković, koja je objavila memoare posle rata, i Jelena Kalabić Đorić.
- Kako u Kragujevcu pamte streljanje u Šumaricama
- Uspon i pad Užičke republike
- Jedna od velikih misterija bitke za Beograd
„One su učestvovale u borbama, a za Jelenu Kalabić Đorić je važilo da je to `ženska koja se poslednja povukla iz borbe`, tako su je opisali.
„Obe je krasio i osećaj patriotizma, ali i antikomunizma. Milku Baković su zarobili partizani, ali je uspela da se oslobodi“, kaže Škodrić.
Kako je rat odmicao među ravnogorcima kreće kampanja za uključivanje većeg broja žena.
Tada nastaje Jugoslovenska organizacija ravnogorki i Ženska ravnogorska organizacija santiteta, čije su pripadnice obučavane da pružaju medicinsku pomoć.
„Kao reakcija na masovna streljanja u Kragujevcu i okolnim selima 1941. nastaje organizacija Crne šamije – ime je dobila po crnoj marami koju su žene nosile u znak žalosti.
„Ova samonikla organizacija kasnije postaje deo ravnogorskog pokreta i za njih vrši obaveštajne i kurirske akcije“, navodi istoričarka.
Najznačajnije pripadnice Crnih šamija su bile Radmila Božić i sestre Vera i Radmila Saramandić.
Partizanke
Istaknute pojedinke imao je i partizanski pokret.
Među njima su svakako Mitra Mitrović i Spasenija Cana Babović, koje su kasnije učestvovale u radu Antifašističkog fronta žena Jugoslavije.
Ni među komunistima nije bilo planirano da žene učestvuju u borbama i čak im je, posle sloma ustanka 1941. savetovano da ne idu s vojskom.
Ipak, veliki broj njih nije poslušao savete i partizanski pokret 1942. godine donosi odluku da se žene primaju u odrede.
Na teritoriji okupirane Srbije najupečatljivija je bila Božidarka Damnjanović Kika, koja za raliku od većine „drugarica“ nije bila predratna komunistkinja.
Partizanima se pridružila tokom rata, ali je postala sinonim čitavog pokreta.
„Važila je među stanovništvom za neustrašivu, neuhvatljivu, čak su i pripadnici ravnogorskog pokreta smatrali da ju je nemoguće uhvatiti.
„Divili su joj se, ali su se i plašili, jer je važila za strogu, surovu i odlučnu“.
Boravila je na Kosmaju i znala je kako da komunicira sa meštanima, a da je ne otkriju.
„Znala je da se kamuflira, da nosi suknju i preslicu, da se pretvara da prede vunu kao obična seljanka i tako je uspevala da izbegne hvatanje“, opisuje istoričarka.
Tokom Drugog svetskog rata udala se za Dražu Markovića, takođe komunistu, koji je kasnije bio visoki državni funkcioner.
„Jedna od surovih specifičnosti života partizanki u okupiranoj Srbiji jeste i veliki broj samoubistava, kada su se nalazile u bezizlaznim situacijama, tokom godina velikog progona 1943. i 1944.
„To govori o njihovoj odlučnosti na borbu i doslednosti da će pre izabrati junačku smrt i stradanje, nego logor i zarobljeništvo“, ističe Škodrić.
- Prva proleterska brigada – od narodnih heroja do izbledelog sećanja
- Drugi svetski rat, antifašizam i revizionizam: „Sutjeska je danas višestruko izdana“
- Pet stvari koje treba da znate o Titu
Logorska iskustva
Žene u logorima širom okupirane Evrope bile su izložene drugačijoj vrsti maltretiranja nego muškarci.
Škodrić u knjizi navodi da se „nisu osećale kao žene“ – od izgladnelosti nisu imale grudi, koža je visila na njima, neretko su patile od gubitka menstrualnog ciklusa.
One koje su i imale cikluse nisu imale higijenskih sredstava već im je krv tekla niz noge.
Bile su izložene i ginekološkim eksperimentima, a tu su bili „i trudnoća, pobačaji, rađanje, ubijanje novorođenčadi, kao i donošenje odluke da li da ostanu sa decom koja su odabrana da umru“.
Mnoge majke, sestre i supruge boraca su zatvarane kao taoci, a bilo je i hapšenja onih koje su direktno učestvovale u pokretu otpora.
„Zloupotrebljavana je seksualna osetljivost žena, tokom saslušanja su bivale razodevane, prebijane po polnim organima, do fotografisanja kako se kupaju ili vrše nuždu“, navodi istoričarka.
Nema podataka o silovanju u logorima, ali postoje dokumenti koji svedoče o brojnim slučajevima silovanja prilikom hapšenja, dodaje.
„Težak i bitan momenat je da je kolaboracionistička štampa pisala za partizanke kako su nemoralne, kako su zbog toga otišle u šumu.
„To je služilo kao opravdanje za njihov tretman kasnije prilikom hapšenja“, navodi Škodrić.
Ipak, pojedine partizanke su i tamo pokazivale hrabrost.
„Suze su nam navirale na oči i krišom smo ih brisale, jer plakati ulogoru bilo je isto što i dezertirati u borbi.
„Plakati se moglo noću kad prebaciš ćebe preko glave i niko te ne vidi.
„Ja sam ponekad i danju prebacivala ćebe preko glave…“, navodi Kika Damnjanović u knjizi „Ja i moji ratni drugovi“ logorska iskustva jedne saborkinje.
Žena na selu
Među ženama u okupiranoj Srbiji najbrojnije su bile seljanke, slabo obrazovane.
One su bile u posebno teškoj situaciji.
„Selo je, kako je rekao profesor Dragoljub Jovanović, ugroženo tokom rata jer se nalazi na udaru svih vojski i svaka od njih ima neko očekivanje.
„Na selu su tad uglavnom bile žene, jer je veliki broj muškaraca ili u vojnim odredima, ili u zarobljeništvu, a jedan deo na prinudnom na radu, u svemu ih menjaju njihove supruge, majke, sestre, ćerke“, opisuje istoričarka.
Ipak, o njihovom životu ima najmanje dokumenata.
„Volela bih da saznamo više o životu žene na selu, ona je malo neuhvatljiva.
„U tom pogledu vredno je svedočenje Jelisavete Božić, koja je pisala pod pseudonimom Lujza Rajner“, kaže Škodrić.
Ona je Engleskinja koja je bila udata za Srbina.
Tokom savezničkog bombardovanja Beograda 1944. sklonila se u selo Rušanj pored Beograda.
Ona u knjizi opisuje susret seoskog i gradskog stanovništva u Rušnju, koje je izbeglo tu.
„To selo je po običajima podseća na antiku i Ilijadu i Odiseju.
„Zanimljivo je kako opisuje društveni život seoskih žena – jedan od momenata za predah i razgovor je odlazak po vodu, kad čekaju u redu, a drugo je kad odlaze na groblja da oplakuju mrtve“, citira Škodrić.
Gradsko stanovništvo se, primećuje Engleskinja, trudilo da bude slično Bečlijama i Parižanima, mada im „seosko stanovništvo nije tako dalek rod“.
Žena u gradu
Ni žene u gradu nisu bile pošteđene izazova okupacije.
„Žena se sada sama stara o kući i porodici, kao i žena na selu, a dobija i novu ulogu snabdevača – mora na pijacu ili na selo, i mora da kupuje na crnoj berzi.
„Šabački prota Grigorije Babović je u oktobru 1941. opisao da su na šabačkoj pijaci ‘sve žene, muškaraca nema, i ove što prodaju i ove što kupuju’.
Stekle su i nove kuvarske veštine – da ni od čega naprave jelo.
Morale su da štede i namirnice i ogrev, a ni stvari za higijenu nije bilo dovoljno.
Jevrejke i Nemice
Kako će nekom biti tokom okupacije, zavisilo je i od rasnog faktora.
Nacistička ideologija propagirala je nemačku rasu kao arijevsku.
Zbog toga su pripadnice nemačke manjine – foklsdojčerke uživale u privilegijama.
Folksdojčeri su pripadnici nemačke nacionalne manjine koji su mahom živeli u Vojvodini, u Banatu.
Muškarci Jevreji su već 1941. gotovo odvedeni u logore ili pobijeni, a žene su kasnije stradale, tokom 1942.
„Jevrejke su morale prvo da isprate smrt i stradanje muževa i sinova, a zatim su one i deca u velikoj meri ubijene u gasnom kamionu, dušegupci kojim su odvožene iz logora na beogradskom Sajmištu“.
Žene sa teritorije okupirane Srbije u najvećoj meri bile su zatočene u logoru na Banjici.
Špijunke
Na svim stranama bilo je i špijunki, ali istorijski su najpoznatije one koje su radile za nemačku obaveštajnu službu – poput Marion Bauderer, Olge Belagić i Vere Pešić, koja se više bavila propagandom.
Neke od njih su hapšene u Kraljevini Jugoslaviji, pa su puštene iz zatvora u Požarevcu odmah po dolasku Nemaca.
Bauderer, na primer, bila je spretna i agilna i oko sebe imala mrežu agenata, međutim „kompromitovala je rad hvalisanjem“, zbog čega je izgubila poverenje Nemaca koji su tražili i da bude proterana iz Beograda.
„Muškarce terali u odrede, žene iz odreda“
Škodrić u knjizi govori ne samo o životu žena na Balkanu, već u celoj Evropi i Rusiji i uviđa određene specifičnosti.
„U Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu imamo veliki broj žena ne samo koje učestvuju kao bolničarke, već i one koje se bore sa puškom u ruci, među njima su Milunka Savić i Natalija Javornik.
„U Drugom svetskom ratu jedna od specifičnosti ovog područja je da veliki broj žena čestvuje u partizanskim pokretima, a prisutne su i u Ravnogorskom pokretu, mada manje“, kaže Škodrić.
Toga nije bilo toliko u Evropi, ali se može napraviti paralela sa Rusijom u Prvom svetskom ratu i kasnije Sovjetskim Savezom, kaže.
Pritom, i u Sovjetskom Savezu i u bivšoj Jugoslaviji te žene nisu bile mobilisane – one su dobrovoljno stupale u vojne odrede.
„Tu je zanimljivo svedočenje Mirka Tepavca koji kaže da je tokom rata video mnogo muškaraca kukavica, ali ne i ženu kukavicu, dok su mnoge muškarce terali u odrede, žene su terali iz odreda.
„I pored toga, malo bi kome značilo da mu neko kaže `hrabar si kao partizanka`“, kaže istoričarka kroz osmeh.
I Milovan Đilas, bliski saradnik Josipa Broza Tita i jedan od najznačajnijih ljudi u Komunističkoj partiji Jugoslavije tokom rata i kasnije, svedočio je o hrabrosti žena, čak i onih koje su bile angažovane u sanitetu, ne direktno u borbama.
„Angažovale su se da izvlače ranjenike iz borbe, pritom ugrožavale sopstvene živote“, dodaje.
Procenjuje se da je 100.000 žena učestvovalo u borbama na prostoru svih republika bivše Jugoslavije, mada neki taj broj smatraju preteranim.
„Neke autorke smatraju, sa druge strane, da je to bila i odlučujuća prednost partizanskog pokreta“, kaže Škodrić.
Posle Drugog svetskog rata žene u Jugoslaviji, kojom su vladali komunisti, dobile su politička i zakonska prava kao i muškarci.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
