Drugi svetski rat i Kadinjača: Uspon i pad Užičke republike

„Rođena zemljo, jesi li znala, tu je poginuo bataljon ceo, crvena krv je procvetala, kroz snežni pokrov, hladan i beo.“

Ovim stihovima je pesnik Slavko Vukosavljević, u poemi Kadinjača opisao bitku iz Drugog svetskog rata između partizana i nemačkih nacista, posle koje je – 29. novembra 1941. godine, Užička republika prestala da postoji.

Užička republika je zahvatala područje zapadne Srbije, delove Šumadije i Pomoravlja, na površini od oko 19.000 kilometara, i imala blizu milion stanovnika.

„Tada prva slobodna teritorija u okupiranoj Evropi, oslobođena je zahvaljujući samostalnom i zajedničkom delovanju dva pokreta otpora – partizanskog i četničkog“, kaže za BBC na srpskom Goran Novaković, istoričar Narodnog muzeja u Užicu.

• Jovanka Broz – od prve drugarice preko špijunke do državne udovice
• Peko Dapčević – legendarni komandant koji je dospeo do narodnih pesama
• Pet stvari koje treba da znate o Titu

Partizani su tokom svog boravka u Užicu, centru slobodne teritorije, proizvodili oružje, organizovali predstave i priredbe, dok su lokalne zanatlije pekle hleb, krojile odela i popravljale obuću.

„Ponosan sam na nju, bez obzira na političku pozadinu jer su to bili naši ljudi, Užičani.

„Smatram da su se borili hrabro i da su imali petlju da se suprotstave takvom sistemu“, kaže za BBC na srpskom Užičanin Marko Ristovski.

Osvajanje slobode, bez ispaljenog metka

Užička republika je nastala 24. septembra 1941. godine.

Stvaranju „slobodne teritorije“, kako su je tada nazivali, prethodilo je povlačenje nemačke vojske tri dana ranije.

Na njihovo mesto su došli četnici Koste Pećanca.

„Potom su tri partizanske čete opkolile grad i zahtevale da se preda njima na upravu.

„Nakon pregovora i insistiranja uglednih građana da se ne proliva bratska krv četnici su jutra – 24. septembra, napustili grad“, objašnjava istoričar Novaković.

Kaže da im je pri odlasku isplaćeno 2 miliona dinara iz trezora Narodne banke Jugoslavije, dok je ostalo oko 50 miliona dinara, od čega je deo bio u srebru.

„Tako da se može reći da je u tri dana, od 21. do 24. septembra, Užice promenilo tri vojne uprave bez ijednog ispaljenog metak“, dodaje.

Novaković smatra da je Užice odabrano kao centar slobodne teritorije zbog „finansija i oružja“.

U grad je 1928. godine iz slovenačkog grada Kranja preseljena fabrika oružja i municije, koja je nastavila da radi sve do početka Drugog svetskog rata.

Partizani su po dolasku u grad fabričke mašine izmestili u trezore Narodne banke Jugoslavije, koji se danas nalaze u Narodnom muzeju u Užicu, i pokrenuli proizvodnju u sve tri smene.

Tako je krenula da radi „jedina fabrika u okupiranom delu Evrope, gde se proizvodilo oružje za borbu protiv fašizma“.

„Jedinice su u potpunosti snabdevane municijom iz te fabrike, a pritom su druge manje radionice za izradu tela bombi, pištolja, popravke samog oružja, bile raspoređene po celom gradu“, dodaje Novaković, inače kustos Narodnog muzeja u Užicu.

Fabrika je bila smeštena u podzemnom prostoru, zaštićenom od nemačkog bombardovanja.

Radila je do 22. novembra, kada se dogodila eksplozija u kojoj je poginulo oko 120 radnika i civila koji su se nalazili u susednom tunelu.

• Bela ćao – priča o pesmi čiji (samo) refren svi znamo
• Jugoslavija i dalje postoji – na Tviteru: „Sve zemljaci, sve naši ljudi“
• Bitka na Neretvi: 50 godina od filma koji je doveo Holivud u SFRJ

Užice je, kao strateški važan grad, izabrano i zbog trezora Narodne banke Kraljevine Jugoslavije.

Posle isplate četnicima, partizani su ostatak novca iskoristili za „kupovinu sirovina i namirnica, snabdevanje vojske na frontu, funkcionisanje društvenog i privrednog života grada i republike“, dodaje Novaković.

Kaže da su deo novca partizani poneli prilikom evakuacije iz Užica.

„Nisu mogli sve da ponesu jer je bilo dosta sanduka, pa su jedan deo zakopali oko Zlatibora i posle se vraćali po taj novac, a nešto su zaplenili Nemci i pronašli lokalci.“

Pogledajte video o Titovom prevoznom sredstvu

„Hleb, sloboda, ogrev“

Partizani su po dolasku u Užice obnovili privredni, politički i društveni život grada.

Počela je proizvodnja oružja i municije za vojne potrebe, organizovana je zdravstvena ambulanta i železnički saobraćaj, a lokalni dućani su nesmetano radili.

„Sve je to omogućilo snabdevanje stanovništva svim potrebnim namirnicama, kako bi se funcionisalo u oslobođenoj teritoriji, ali i jedinice na samom frontu“, govori Novaković.

Kaže da se u gradu vodio i „jedan kulturan život“.

Formirana je Umetnička četa pri Užičkom partizanskom odredu sa dramskom, likovnom i muzičkom sekcijom, pa su organizovane predstave, priredbe i ostali kulturno-umetnički događaji.

• Predmeti iz Jugoslavije i sećanje na „neki bezbrižni, izmišljeni život”
• Kako su arhitekte iz Jugoslavije gradile Afriku
• Jugoslavija na četiri točka

Štampani su i listovi Borba, Vesti, Bilten Vrhovnog štaba i drugi.

U takvoj atmosferi, sredinom oktobra 1941. u Užice se izmešta Vrhovni štab Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije (NOPOJ) i Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije sa Josipom Brozom Titom na čelu.

Oni su takođe bili smešteni u jednoj od dve zgrade današnjeg Narodnog muzeja u Užicu, navodi Novaković.

„Sa tog mesta će Tito rukovoditi svim operacijama koje su se događale za vreme trajanja Užičke republike“, dodaje.

Mnogi su je zbog uređenja, strukture i organizacije nazivali državom, što ona, po Novakoviću, nije bila.

„Ne bih je nazvao državom već pre mislim da je to bila slobodna teritorija sa, u tom trenutku, dobro organizovanom načinom vođenja vojne i civilne uprave.“

Početak kraja saradnje partizana i četnika

Leto i jesen 1941. godine obeležile su brojne pobune i oružane akcije u kojima zajednički učestovali partizani, čije su jezgro činili članovi Komunističke partije Jugoslavije pod vođstvom Josipa Broza Tita, i četnici Dragoljuba Draže Mihailovića.

Dok je Užička republika postojala, partizanski centar je bio u Užicu, a četnički na Ravnoj gori, na planini Suvobor.

„U mnogim gradovima su postojale njihove zajedničke komande i štabovi, gde su jedinice oba pokreta zajedno učestovali u oslobađanju tih gradova“, kaže istoričar Novaković.

Iako su partizani i četnici početkom rata sarađivali, uporedo su se javljali i sporadični sukobi.

Konačni razlaz i prestanak prividne saradnje dogodio se 1. novembra 1941. godine.

Tada su četnici iz pravca Požege napali partizane nadomak Užica – na Trešnjici, nakon čega je usledio kontranapad partizana na Ravnu goru, objašnjava Novaković.

Kaže da su ideološke razlike bile nepremostive jer su se „ravnogorci“ zalagali za monarhiju i povratak kralja Petra Drugog, a komunisti, koji su prednjačili u partizanskom pokretu, za „revolucionarnu promenu vlasti“ i federalnu državu.

Kasnije tokom rata su četnici često sarađivali sa okupatorom i ostalim kvislinškim oružanim formacijama u Srbiji.

Bitka na Kadinjači

Užička republika je prestala da postoji posle 67 dana – 29. novembra 1941. godine.

Nemci su četiri dana ranije pokrenuli ofanzivu na slobodnu teritoriju, iz pravca Valjeva i Kraljeva, ponegde uz pomoć četnika.

Uvidevši da neće uspeti da odbrane grad, Vrhovni štab i partizani su krenuli da se povlače ka Sandžaku.

Na prevoju Kadinjača, udaljenom 14 kilometara od Užica, odstupnicu je branio Radnički bataljon, potpomognut Oraškom četom Drugog šumadijskog odreda i dve čete Posavskog odreda.

Radnički bataljon su činili železničari, obućari, krojači, tkači, pekari i puškari, navodi Novaković.

„To su bili ljudi koji su pre početka rata radili na tim radnim mestima, a sa formiranjem Užičke republike od strane njih su formirane partizanske radničke jedinice.“

Kaže da je većina puškarske čete poginula prilikom eksplozije u Fabrici oružja i municije, dok su železničari vraćeni u Užice da bi onesposobili mašine i lokomotive koje će pasti nacistima u ruke.

• Šta se obeležava 7. jula i zašto je to bio državni praznik
• Jedna od velikih misterija bitke za Beograd
• Tito i njegova grobnica: Stalni okršaji sa Kućom cveća

Šest nemačkih divizija i jedan puk, daleko nadmoćniji i opremljeniji, porazili su partizane, prema nemačkih izveštajima, za nešto više od sat vremena borbe po dnevnoj svetlosti i snegu na Kadinjači 29. novembra.

Poginulo je 108 partizana, dok su nemački gubici, prema njihovim izvorima, bili dva mrtva i jedan ranjeni vojnik, navodi Novaković.

Dok je trajala bitka, prema istim izvorima, Nemci su iz drugog pravca ušli u Užice i do 16 časova zauzeli grad.

„Stoga se postavlja pitanje da li je ta odstupnica koje su partizani branili na Kadinjači Vrhovnom štabu bila opravdana?

„Ne treba sumnjati u junaštvo tih ljudi koji su izašli na Kadinjaču i koji su suprotstavili daleko nadmoćnijem neprijatelju – svako od njih je bio heroj, ali se dovodi u pitanje svrha te odbrane na Kadinjači“, smatra Novaković.

Hostel posvećen Užičkoj republici

Gotovo 80 godina posle „republike“, njene tekovine se u Užicu još uvek neguju, kako kod stariji, tako i kod mlađih meštana.

„S jedne strane sam ponosan na lokalni kraj i razboritost tih ljudi koji su želeli da daju kakav takav otpor u tom momentu najmoćnijoj sili na svetu.

„A sa druge, pokazuje karakternu crtu Užičana – da se snađu i prilagode u svakoj situaciji“, govori Marko Ristovski.

On je 2013. godine otvorio ekološki hostel i nazvao ga Republik.

„Generalno je naša ideja, pošto smo prvi eko hostel u Srbiji, da budemo energetski nezavisni kao što je Užička republika bila 1941. godine“, kaže 36-godišnji Ristovski.

Težili su, dodaje, da otvore ugostiteljski objekat koji će imati „simboliku“ i biti „tematski obojen“ i na taj način podstaći turiste na „razgovor i interesovanje“.

Kaže da su kineski turisti najviše zainteresovani za Užičku Republiku i istoriju Jugoslavije sa njenim doživotnim predsednikom Josipom Brozom Titom, a odmah za njima i gosti iz Amerike koje prvenstveno zanima brutalistička arhitektura spomenika na Kadinjači.

Sugrađani na ime hostela gledaju blagonaklono, uz tek poneko negodovanje onih koji drugačije misle.

Ristovski je kao mali slušao od dede o Užičkoj republici koji je bio dete dok je postojala.

Međutim tokom odrastanja 1990-ih, nisu je često pominjali u društvu i porodici jer su, kaže, imali „mnogo većih problema“ – sankcije, ratovi, nemaština.

Dok se školovao, Kadinjaču je redovno posećivao, ali „ne iz ubeđenja već zbog prirodne lepote“.

Ipak, danas na Užičku republiku gleda kao na simbol njegovog rodnog grada i opisuje je kao „samoproglašnjenu slobodarsku teritoriju koja je poslužila Josipu Brozu Titu da napravi Jugoslaviju“.

„Jedan mali korak, da se napravi nešto veliko“, zaključuje Ristovski.

„Pao je četrnaesti kilometar, al’ nikad neće Kadinjača“

Narodni muzej Užica nastavlja da neguje tekovine Užičke republike.

On se nalazi u zgradama koje svedoče o tom vremenu i u kojima je bila Fabrika oružja i municije, Vrhovni štab NOPOJ i gde su se susreli Josip Broz Tito i britanski izaslanik Bil Hadson.

U okviru muzeja su dve stalne postavke – Užička republika 1941. i Partizanska Fabrika oružja i municije 1941.

Spomenik Josipu Broz Titu, koji je sa Trga partizana uklonjen 1991. godine, nalazi se u dvorištu muzeja.

U čast poginulim partizanima izgrađen je spomenički kompleks na Kadinjači koji je Josip Broz Tito otvorio 1979. godine pred oko 100.000 posetilaca.

Idejno rešenje dali su akademski vajar Miodrag Živković i inženjer arhitekture Aleksandar Đokić, dok je spomenik-kosturnicu otkrivenu 1952. godine projektovao arhitekta Stevan Živanović.

Iste godine kada je izgrađen, memorijalni kompleks Kadinjača, koji je redovna stanica školskih ekskurzija, proglašen je za spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Pet godina ranije – 1974. Žika Mitrović snimio je film „Užička republika“ u kome su glumili Rade Šerbedžija, Marko Nikolić, Neda Arnerić i drugi.

Od 2009. godine Kadinjača je u državnom programu obeležavanja značajnih datuma i godišnjica, pa deo programa finansira Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, a ostatak grad Užice.

Na događaju govore gradonačelnik, predstavnici Ministarstva, vojske i drugi zvaničnici, dok umetnički program pripada glumcima iz užičkog Narodnog pozorišta ili Beograda, kao i horu koji izvodi pesme iz Drugog svetskog rata.

„Ove godine s obzirom na epidemiološku situaciju i donete mere, broj posetilaca neće biti isti kao i prethodnih godina“, kaže za BBC na srpskom Slavica Stefanović, direktorka Narodnog muzeja u Užicu.

Kaže da se proteklih godina na obeležavanju godišnjice bitke okupljao veliki broj ljudi i da su uvek među njima savremenici Užičke republike i njihovi potomci.

„Jedna starija gospođa mi se javila da ove godine neće izaći zbog korone, ali mi je rekla da na jubilej sledeće godine dolazi sa unukom, a da će posle on sigurno nastaviti sam da dolazi“, prepričava Stefanović.

Dodaje da su već krenuli da planiraju kako će obeležiti 80. godišnjicu bitke na Kadinjači i da su već uveliko u pregovorima sa Milovanom Vitezovićem da napravi scenario za predstavu.

„Ljudi se sećaju, ljudi nisu zaboravili. To su poruke antifašizma koje se i dalje šire i naravno sećamo se Užičke republike“, zaključuje Stefanović.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]