Grupa od 50, 60 ljudi se ruga, dok jevrejski prodavac pokušava da izbriše antisemitske grafite sa trotoara.
Šeširi i razbijeno staklo razbacani su po celom putu ispred uništene prodavnice šešira u vlasništvu Jevreja.
Ovo posmatra šestogodišnji Džordž Šefi ispred njegove berlinske stambene zgrade posle nacističkih pogroma u novembru 1938. godine.
„I dalje imam tu sliku u mislima, sve šešire i staklo, kao da je bilo juče“, kaže on, koji sada ima 92 godine i živi u Izraelu.
- Devojčica koja je prisustvovala Kristalnoj noći
- Nacistički plamen koji je gutao knjige „nenemačkog duha“
- Softver koji pomaže da žrtve Holokausta ne padnu u zaborav
- Nacistički logor Dahau: Kako je jedan od preživelih pomogao da se osude „sadisti“
Džordž je pobegao iz nacističke Nemačke kao malo dete bez roditelja.
Bio je jedan od oko 10.000 uglavnom jevrejske dece evakuisane u Veliku Britaniju posle napada, u okviru onoga što je postalo poznato kao britanski program „Kindertransport“.
Džordž se sada vratio u Berlin, za 85. godišnjicu pogroma, kako bi ponovio putovanje iz detinjstva, tačnije bekstva iz nacističke Nemačke.
Seća se razbijenih prodavnica ispred njegove kuće u ulici Huptštrase u berlinskoj četvrti Šeneberg i rečeno mu je da ne izlazi napolje nekoliko dana nakon pogroma.
Bio je šokiran kada je saznao da je njegova škola, koja je bila uz sinagogu, spaljena do temelja.
Ali nije znao da se ovo dešava širom Nemačke i nije shvatao da će se njegov život zauvek promeniti.
U noći 9. novembra 1938. godine, nacističke rulje su divljale širom zemlje, uništavajući prodavnice i kuće u vlasništvu Jevreja, spalivši do temelja skoro sve nemačke sinagoge.
Ubijen je 91 Jevrej, a 30.000 muškaraca Jevreja poslato je u koncentracione logore.
Džordžova majka Mari je bila potpuno svesna šta se dešava.
Bio je to trenutak kada je donela bolnu odluku da sama pošalje Džordža na sigurno u Ujedinjeno Kraljevstvo.
Novembarski pogromi, koji se ponekad nazivaju Kristalna noć, označili su prekretnicu u Hitlerovom progonu Jevreja.
Posle takvog drskog i nekontrolisanog antisemitskog nasilja, nemački Jevreji su iznenada shvatili da nisu bezbedni.
Oni koji su mogli, napustili su zemlju, ostali su pokušavali da odvedu decu na sigurno.
Do jula 1939. Mari je uspela da organizuje mesto za Džordža u Kindertransportu.
„Moja mama je uveče rekla: ‘Izaberi igračke, sutra ćeš ići vozom i brodom, videćeš drugu zemlju i upoznati drugi jezik. Divno!'“.
Džordž je rekao da se njegova majka trudila da to zvuči kao zabavno putovanje.
„Avantura!“, pomislio je.
Na kraju, nije mogao da uzme nijednu igračku.
Deci je bio dozvoljen samo mali, zapečaćeni kofer sa osnovnim stvarima.
Neka deca su otišla samo sa etiketom označenom njihovim imenom.
Mari je odvela Džordža do berlinske stanice Fridrihštrase, gde je ušao u voz pun dece koja su pokušavala da pobegnu.
„Bilo je strašno jer su se svi ti roditelji rastajali sa decom.
„Nisam shvatao šta se dešava. Mogao sam da vidim majku kako trči duž perona pokušavajući da me pronađe i mahne za srećan put“, kaže Džordž.
Mogao je da je vidi, ali pošto je voz bio prepun, ona njega nije.
Džordž nije znao da će to biti poslednji put da će ikada videti majku.
Mari Špigelglas su 1943. godine odveli u koncentracioni logor Aušvic gde je ubijena nekoliko sati posle dolaska.
Pogledajte video: Godišnjica Kristalne noći – Borili smo se da ostanemo živi
Program Kindertransporta podržala je britanska država, ali se oslanjala na finansiranje nevladinih organizacija, na donacije i volontere.
Britanska vlada je ukinula vize za decu, ali ne za njihove roditelje.
Većina njih je stradala u Holokaustu.
Džordž kaže da je za onu decu koja su pobegla, bio traumatičan dolazak u Englesku i odabir hraniteljskih porodica koje nikada niste upoznali i čiji jezik nisu razumeli.
„Bilo je kao na stočnoj pijaci.
„Ako ste devojčica od pet godina, plave kose i plavih očiju, obično bi dobili dobru porodicu.
„A ako ste klinac od 17 godina, a nos vam je malo kriv, neko bi vas primio kao jeftinog slugu“, priča on.
Nije bilo nadzora nad hraniteljskim porodicama, a pojedina deca, primljena kasnije, rekla su da su pretrpela emocionalno ili fizičko zlostavljanje.
Na mestu nekadašnje Džordžove škole u Berlinu, zid od spomen kamenja na igralištu obeležava sećanja na lokalne Jevreje ubijene u holokaustu, među kojima je i Mari.
Džordž se vratio ovde da razgovara sa odeljenjem 11-godišnjih nemačkih školaraca o sopstvenom životu.
„Za majku mora biti zaista, zaista teško. Stavite svoje dete u voz i nikada ga više ne vidite“, kaže jedna učenica Tuana.
Deca su poklonila Džordžu kutiju u kojoj je komadić pločice, ostatak njegove školske zgrade koja je izgorela u pogromu.
Ovo je deo putovanja na kome se Džordž i još dvoje preživelih vraćaju vlastitim stopama, putujući brodom i vozom od domova iz detinjstva u Nemačkoj do londonske železničke stanice Liverpul strit, gde su decu Kindertransporta dočekale hraniteljske porodice ili rođaci.
Organizatori ovog putovanja, poput Skota Sandersa, smatraju da su ovakvi događaji važniji nego ikada, s obzirom na to šta se dešava na Bliskom istoku sa ratom između Izraela i Gaze.
„Kada pogledate svet danas i posmatrate rast antisemitizma i mržnje u svim oblicima, bilo da je to islamofobija, ili mržnja prema homoseksualcima, imamo odgovornost da ustanemo i kažemo: ne, nikada više mora značiti nikad više“, kaže Sanders, koji radi za Marš živih Ujedinjenog Kraljevstva, dobrotvornu organizaciju za obrazovanje o holokaustu.
Džordž je sa 13 godina krenuo na drugo samostalno putovanje, ovog puta brodom u SAD.
Kada je imao 18 godina, emigrirao je u Izrael, gde se pridružio mornarici i zasnovao porodicu.
Pitao sam Džordža kako je preživeo traumu gubitka i razdvajanja.
„Imao sam sreće u životu. Biti u Kindertransportu i biti izbačen iz Nemačke nije sreća,“ priznao je osmehnuvši se.
„Ali, s druge strane, upoznao sam mnogo ljudi koji su mi pomogli, dobio sam dobru porodicu i napunio sam 92 godine. Tako da zaista, ne mogu da se žalim tom ‘momku’ gore“, dodaje.
Sa porodicom se mnogo puta vraćao u Berlin da razgovara sa ljudima kako bi se uverili da se istorija nikada ne zaboravi i ne ponovi.
Na svakom putovanju imaju tradiciju: Džordž se fotografiše na istom mestu gde je, pre skoro 90 godina, slikan kao mali dečak – nasmejan i nesvestan šta će se dogoditi.
Na kasnijim fotografijama se vidi kako se vraća na isto mesto, prkosan sa njegovom porodicom koja se iz godine u godinu širila.
Deca, unuci i praunuci Džordža Šefija su njegova konačna pobeda nad Hitlerom.
Pogledajte i ovu priču:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
