„Način na koji su umrle očigledno je važan deo ove priče.
„Ali za mene su to bile samo obične žene, obične časne sestre, koje su učinile nešto izuzetno, to je ono što ih čini posebnim.“
Pre 80 godina, 1. avgusta 1943. godine, nemačke nacističke snage ubile su 11 rimokatoličkih časnih sestara.
- Džetseterka koja se odrekla svega i postala časna sestra koja ne govori
- Časna sestra i monah koji su se zaljubili i venčali
- Časne sestre koje uzgajaju kanabis mole se za profit
Sestra Klara Volček često posećuje grob „Blažene Marije Stele i njenih deset saputnica“, poznatije kao „Novogrudske mučenice“.
„Časne sestre su pomogle u spasavanju 120 ljudi koji su bili pošteđeni smrti, ali su bili primorani da idu u radne logore“, kaže Klara, razgovarajući za BBC telefonom iz Belorusije, države u istočnoj Evropi.
Papa Jovan Pavle Drugi je 5. marta 2000. proglasio časne sestre blaženim.
To je korak pre nego što neko može da se proglasi za sveca.
„Gde su te žene smogle snage da se daju u zamenu za živote zatočenih žitelja Novogrudaka?“ upitao je.
Ali nema jasnih dokaza da su časne sestre ubijene u zamenu za oslobađanje zatvorenika.
Tražeći činjenice
Priča počinje 4. septembra 1929. godine kada su prve dve sestre iz reda Svete porodice iz Nazareta stigle u gradić Novogrudak.
Tokom vekova, mnogi osvajači su preuzimali vlast u gradu, a on je bio dom za oko 20.000 ljudi pod poljskom kontrolom u vreme izbijanja Drugog svetskog rata.
Septembra 1939. godine, zauzele su ga snage Sovjetskog Saveza.
Časne sestre su bile prinuđene da napuste samostan i usele se u domove parohijana.
Nemačke nacističke snage su smenile Sovjete kao okupatore 1941.
Časne sestre su se vratile u samostan.
Otprilike polovina stanovništva grada pripadala je Jevrejskoj zajednici i nacisti su počeli da ih istrebljuju.
Prvi masakr se dogodio u decembru 1941. gde je ubijeno 5.100 Jevreja.
Još 4.500 Jevreja je ubijeno u avgustu 1942.
Do 1943. godine, na tom području su delovale razne partizanske grupe.
Gestapo, nacistička tajna policija, uhapsila je 180 ljudi od 17. do 19. jula u želji da uguši taj otpor.
Ubrzo su se proširile glasine da će svi uhapšeni biti pogubljeni.
Zapažanje sveštenstva
Prečasni Aleksandar Zinkjevič je do tada bio jedini katolički sveštenik koji je ostao u Novogrudaku.
Kongregacija časnih sestara imala je 12 članica, od kojih je nastarija bila Marija Stela (55), a najmlađa Marija Boromea (27).
Otac Zinkjevič je zabeležio kako je „Majka Stela“ reagovala na hapšenje.
„O Bože, ako je potrebna žrtva života, prihvati je od nas koji smo slobodni od porodičnih obaveza i poštedi one koji imaju žene i decu na brizi. Čak se i molimo za to“, napisao je on, uz svedočenje koje je kasnije objavio redovnički red časnih sestara.
„Ne postoje zapisi koji identifikuju osobe ili sredstva koje je Božanska volja koristila da se umeša u planove napravljene za pogubljenje zatvorenika“, dodao je on.
Nedelju dana kasnije, časne sestre su pozvane u policijsku stanicu.
Otac Zinkjevič se susreo sa Stelom 31. jula.
Kod nje je primetio „teskobu i strepnju“, a ispostavilo se da će to biti njihov poslednji susret.
Stela mu je rekla da očekuje da će ih poslati u Nemačku na prinudni rad.
Kasnije je Stela zamolila časnu sestru Malgoržatu da ostane podalje dok ju je deset drugih časnih sestara pratilo do policijske stanice.
Sledećeg dana, otac Zinkjevič je služio misu, ali je primetio da je prostor koji obično zauzimaju časne sestre prazan.
Osetio je „neizmernu žalost“.
Dok se spremao za ispovest, saznao je da su časne sestre ubijene tog jutra, 1. avgusta 1943. godine.
Motiv mu nije bio jasan.
Sveštenik je čuo spekulacije da je reč o greškama prilikom utvrđivanja identiteta, gde je Gestapo želeo da ubije pripadnike drugog verskog reda, za koje se sumnja da su pomagali sovjetskim gerilcima.
Otac Zinkjevič se tada i sam sakrio.
U martu 1945. godine, nakon što su nacisti poraženi, vodio je ekshumaciju tela časnih sestara i ponovo ih sahranio u blizini njihove crkve.
- „Bezbožna utopija”: Kako su se u Sovjetskom Savezu plakatima borili protiv religije
- „Ovo je telo moje“: Zašto se religija menjala tokom istorije
Sporni dokazi
Sveštenikov izveštaj se poklapa sa istraživanjem Tamare Veršickaje.
Osnovala je Muzej jevrejskog otpora u Novogrudaku 1992. godine.
Posle penzionisanja, nastavila je da se bavi istraživanjem Holokausta.
„Koliko znam, ta dva događaja se ne preklapaju.
„Bili su veoma bliski, ali izgleda da nisu povezani“, kaže Veršickaja, koja je govorila za BBC iz Novogrudaka.
Veršickaja je 2011. radila sa Memorijalnim muzejom holokausta Sjedinjenih Američkih Država i vodila je video-intervjue sa očevicima i preživelima.
„Marija Karavaiska je bila jedini izvor koji je ispričao priču iz prve ruke.
„Njena dva brata su bila među Poljacima poslatim u Nemačku“, kaže Veršickaja.
Marija joj je rekla da je 112 Poljaka poslato u Nemačku.
Veršickaja je u arhivi pronašla spisak napisan na nemačkom.
Na njemu su bila imena 95 Poljaka koji su na kraju poslati u Nemačku, verovatno 24. jula, kaže ona.
U intervjuu, Marija je govorila o hapšenju braće.
„Trojica moje braće su uhapšena, ali je jedan uspeo da pobegne.
„Optuženi su da vode tajnu partizansku organizaciju. Nemci su planirali da ih pogube, čak su im i iskopali grobove“, rekla je ona.
U početku je Gestapo uhapsio 180 ljudi.
Hapšenja su se dogodila kada je glavni službenik, Vilhelm Traub, bio odsutan.
Poticao je iz zemljoposedničke porodice u Nemačkoj.
Čim je čuo za hapšenja, otputovao je u belorusku prestonicu Minsk i zamolio pretpostavljene da zatvorenike pošalju da rade na njegovoj farmi, kaže Veršickaja.
„Marija mi je rekla da je Traub razgovarao sa njenom braćom na poljskom i zamolio ih da se vrate kući na noć kako bi poneli neophodne stvari za put.“
„Već sledećeg dana svi zatvorenici su zamoljeni da dođu na železničku stanicu“, dodaje ona.
„Potpuno je tačno da su posle hapšenja poljske porodice otišle u crkvu i tražile pomoć. Časne sestre su se molile.
„Vrlo je moguće da je starija časna sestra tokom molitve rekla da ako mora da bude žrtve, neka to budu naši životi. Verujem da bi to moglo biti tačno“, kaže Veršickaja.
Ali nema dokaza koji bi ukazali na to da je bilo pregovora časnih sestara i nacista o sudbini ovih muškaraca, dodaje ona.
„Ne izgleda da su razlozi za hapšenje časnih sestara povezani sa oslobađanjem ove grupe Poljaka“, kaže Veršickaja.
Viši cilj
Svi ljudi odvedeni u Nemačku na prinudni rad su preživeli rat, kaže Veršickaja.
Sestra Amabilis je poglavarka Kongregacije Svete porodice iz Nazareta i podelila je dokumente crkve o tom događaju.
„Svi koji su svedočili životu časnih sestara su uvereni da su one žrtvovale živote, vođene verom i ljubavlju prema Bogu i bližnjem“, navodi se u dokumentu.
Kada ju joj putem mejla ponovo postavljena pitanja o nedostatku nezavisnih dokaza, sestra Amabilis je rekla: „Reči o žrtvi su izgovorile sestre i verujemo da je Bog prihvatio njihovu žrtvu.“
Dok se verska zajednica u Novogrudaku smanjuje, Klara ostaje čvrsto u veri.
„Verujem u žrtvu naših sestara koje su spasile zatvorenike.
„Znam da ljudska logika može drugačije tumačiti činjenice, ali Gospod je čuo i prihvatio njihovu žrtvu“, kaže ona.
Dodatno izveštavanje: Lu Jang
Kako izgleda borba žena da postanu rimokatoličke sveštenice:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
