Prostrana livada nad kojom se nadvijaju šumovita brda okružena je bodljikavom žicom i stražarskim tornjevima odakle naoružani čuvari motre na jugoslovenske zatvorenike.

Njih 900 dovedeno je u drugoj polovini juna 1942. u nacistički logor Beisfjord u Norveškoj, unutar arktičkog polarnog kruga, hiljadama kilometara daleko od kuće – da rade i umru.

„Baš sam pomislila kada smo nedavno bili tamo kako ja sada imam 37 godina, a moj pradeda Živko Božičić je tada imao 36 – ja obučena i zebem, a oni bez dovoljno odeće, gladni i prebijeni“, govori Tina Mačić, potomkinja jednog od ubijenih interniraca, za BBC na srpskom.

U ovom logoru, smeštenom u istoimenom selu nedaleko od grada Narvika, nemački nacisti su, potpomognuti domaćim kvislinzima, u noći između 17. i 18. jula pobili 287 jugoslovenskih zatvorenika za koje su tvrdili da boluju od tifusa.

„Bio je to najveći masakr u Norveškoj tokom Drugog svetskog rata“, navodi Alf Jensen, istoričar i edukator u Centru za rat i mir i Ratnom muzeju Narvika, u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

U Norvešku je odvedeno više od 4.000 interniraca iz Jugoslavije, većinom partizana i Srba, preko nacističkih logora u Beogradu i ustaških u marionetskoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj – prvenstveno iz Starog Sajmišta i Jasenovaca.

Kraj rata u Norveškoj dočekalo je svega 96 od 900 jugoslovenskih zarobljenika iz Beisfjorda, dodaje Jensen.

Sin jednog od graditelja simbola Gornjeg Milanovca priča priču kuće koja je umalo prodata.

Zašto su jugoslovenski internirci odvedeni u Norvešku?

Kraljevina Jugoslavija je okupirana 1941. posle poraza u Aprilskom ratu, jedanaestodnevnoj invaziji Sila osovine koju su predvodile nacistička Nemačka i fašistička Italija.

Zemlja je potom podeljena između njih, pa je veći deo Srbije okupirala Nemačka, a stvorena je i marionetska i kvinsliška Nezavisna Država Hrvatska (NDH), kojom su upravljale ustaše – pripadnici hrvatskog fašističkog pokreta predvođenog Antom Pavelićem.

Ubrzo su širom okupirane Jugoslavije nacisti počeli da otvaraju koncentracione logore – mesta torture i smrti za Jevreje, Rome, Srbe i „politički nepoželjne“, većinom partizane i komuniste.

Na teritoriji današnjeg Beograda najozloglašeniji i najveći bili su, između ostalih, logori Banjica i Staro Sajmište, a na prostoru NDH – Jasenovac.

„Bili su to kažnjenički logori, s tim što su ovi u Srbiji bili i izvor talaca za streljanje i prisilne radne snage za upućivanje u razne koncentracione i radne logore, pa i ove u Norveškoj“, govori istoričar Milan Koljanin za BBC na srpskom.

Velika potražnja za radnom snagom usled ogromnih gubitaka Nemaca prvenstveno u ratu protiv Sovjetskog Saveza, ublažila je represivne mere protiv ustanika i stanovništva u okupiranoj Srbiji, a uticalo je i na prilike u NDH, piše on u naučnom radu.

Dodaje da je Valter Kunce, zamenik komandanta Vermahta (oružanih snaga nacističke Nemačke) za Jugoistok, na zapovest Vrhovne komande „18. marta 1942. izdao naređenje da se ubuduće ne streljaju svi zarobljeni ustanici, već da se i oni mogu upotrebiti kao radna snaga na okupiranim područjima“.

„U međuvremenu, između Višeg vođe SS-a i policije u Srbiji Augusta Majsnera i komesara Rajha za Norvešku Jozefa Terbofena je dogovoreno da se iz Srbije u Norvešku na prinudni rad uputi 4.200 zatočenika.“

Prisilno upućivanje na rad u ovu skandinavsku zemlju, na koju je Nemačka izvršila invaziju aprila 1940. i na čijem je čelu bio saradnik okupatora Vidkun Kvisling, u dokumentima je nazivana „radni poduhvat Viking“, navodi Koljanin.

Norveški istoričar i edukator Alf Jensen kaže da je tamo postojala velika potreba za radnom snagom prvenstveno zbog gradnje puteva, ali i železnica i utvrđenja za potrebe nacista koji su vodili pomorske bitke i operacije u Severnom ledenom okeanu.

Oni su, dodaje, dovozili i rudu gvožđa iz Švedske za ratnu industriju, a transport je uglavnom išao vazdušnim ili morskim putem, gde je vrebala britanska mornarica.

Zato je bilo potrebno dovesti jugoslovenske internirce kako bi „proširili broj transportnih pravaca“, čime bi prevoz rude, materijala i ljudi bio efikasniji.

„Time bi, kako su govorili, ‘ubili dve muve jednim udarcem’ – rešilo bi se pitanje prenatrpanih jugoslovenskih zatvora i logora i pokrila bi se potreba za radnom snagom u Norveškoj.“

Poslednje putovanje od nekoliko hiljada kilometara

Milan Koljanini kaže da su prvi jugoslovenski internirci u Norvešku deportovani iz logora na Banjici krajem aprila 1942, da bi narednog meseca Staro Sajmište, gde su prethodno dovođeni i ubijani Jevreji, postala nova, poslednja stanica za odlazak na Skandinavsko poluostrvo.

Pošto nije bilo dovoljno ljudi, dodaje, postignut je dogovor između prvog esesovca Srbije Augusta Majsnera i rukovodioca oružanih snaga NDH Slavka Kvaternika da će i „politički nepoželjne elemente“ iz ustaških logora slati na prinudni rad na sever.

Tako su prvi zarobljenici iz ustaškog Jasenovca već početkom maja dovedeni na Staro Sajmište, da bi istog meseca u tri velika transporta oko 2.600 zatočenika iz Srbije i NDH bili poslati put Norveške.

„Od ukupno 4.268 zatočenika koji su stigli u Norvešku, njih 2.287 su bili sa nemačkog okupacionog područja u Srbiji.

„Bezmalo svi zatočenici iz Srbije su bili Srbi, a oni su sačinjavali i većinu zatočenika iz NDH – od 1.981 koji su stigli u Norvešku, bilo je 1620 Srba (82 odsto), 179 Muslimana, 165 Hrvata i 17 ostalih“, navodi Koljanin u naučnom radu, pozivajući se na podatke novinara Ljuba Mlađenovića, autora knjige „Beisfjordska tragedija“.

Kaže da su zatočenici iz Srbije mahom bili partizani i drugi pripadnici Narodnooslobodilačkog pokreta koji se borio protiv okupatora, uz neznatan procenat kriminalaca, dok su u NDH manjim delom bili komunisti, a više su slati po nacionalnoj osnovi.

„Velikim delom to su bili stariji ljudi ili dečaci, što se vidi i po strukturi. Uz to su bili u veoma lošem fizičkom stanju.

„Mali broj je bio onih koji su zarobljeni sa oružjem u ruci, uglavnom su to bili ilegalni politički radnici i svi oni koji su, na ovaj ili onaj način, bili sumnjivi ustaškim vlastima“, dodaje.

Jugoslovenski internirci upućeni u logor Beisfjord isplovili su ka Norveškoj 12. juna 1942. brodom Kerkplajn iz Šćećina u Poljskoj, gde su došli preko Beča.

„Bio je to teretni brod, bez kreveta i skoro da nije bilo hrane ili vode, kao ni toaleta“, objašnjava Jensen.

U daleku luku Narvik stigli su 24. juna, a onda pešice nastavili do logora Beisfjord, udaljenog desetak kilometara.

Među 900 zatočenika bilo je radnika, seljaka, studenata, đaka i učitelja različite starosti.

Čak 88 zatvorenika imalo je između 14 i 18 godina, dok je najstariji imao 65.

Na prostoru Norveške, nacisti su podigli 620 logora, od kojih je 615 vodio Vermaht, dok je ostalih pet bilo pod ingerencijom SS-a, glavne paravojne formacije Nacističke partije, pod komandom Adolfa Hitlera.

Jedan od njih bio je i ozloglašeni Beisfjord, na gotovo 4.000 kilometara od Jugoslavije.

Jugoslovenski internirci su bili zatočeni i u drugim norveškim logorima poput Botna, Karasjoka, Korgena i Osena.

Krvavi nacistički pir

Logorom je u jednom trenutku zavladala epidemija tifusa, infektivna bolest koja se pojavljuje kao prateća pojava rata.

Obolelim internircima nisu davani lekovi, a bolest se širila.

U posetu logoru koja je trajala samo sat vremena, 15. jula 1942. došao je i Jozef Terbofen, komesar Trećeg rajha (jedno od imena za nacističku Nemačku) za Norvešku, te saslušao šta oficiri i lekari imaju da kažu.

„Pretpostavljamo da je on naredio da se svi bolesni zatvorenici pobiju zbog opasnosti od zaraze stražara i meštana“, kaže Jensen.

Logor je potom podeljen bodljikavom žicom na dva dela.

Bolesni zatvorenici su smešteni u dve barake, dok su van logora iskopana tri velika jarka.

Iz Beisfjorda je 17. jula uveče izvedeno 588 zdravih zatvorenika i poslato u obližnji karantinski logor u izgradnji, u Gornjem Jernvanu, podno planine Bjernfel.

„Svim meštanima je naređeno da ostanu unutra i navuku zavese“, dodaje Jensen.

Krvavi nacistički pir počeo je tokom noći.

U grupama od po 20, bolesni zatvorenici su odvođeni do raka i streljani iz mitraljeza sa krova barake i stražarskog tornja.

Oni koji nisu na licu mesta preminuli, upucani su iz pištolja.

Primetivši šta se dešava, grupa zatočenika se zatvorila u jednu od baraka gde su prethodno smestili bolesne i odbila da izađe.

Stražari su potom sasuli rafalnu paljbu na objekat, a potom i zapalili obe barake koje su služile kao ambulanta.

„Ne znamo da li je u ovom trenutku unutra bilo još živih zatvorenika, a kako se vatra širila, zapalila se i treća baraka“, dodaje Jensen.

U noći između 17. i 18. jula stradalo je 287 jugoslovenskih interniraca, što se smatra za najveći masakr zatvorenika u Norveškoj tokom Drugog svetskog rata.

Spomenik u čast jugoslovenskim žrtvama nacizma u Beisfjordu podignut je 1949.

Ispunjen zavet i duh predaka

Tina Mačkić iz Geteborga u Švedskoj odmalena sluša priču o pradedovima koji su tokom Drugog svetskog rata otišli u Norvešku, tamo pravili puteve i nisu se vratili.

O njihovoj daljoj sudbini porodica ništa nije znala – doskora, kada su zahvaljujući kustosima Ratnog muzeja u Narviku otkrili da je pradeda Živko Božičić jedan od interniraca iz Beisfjorda.

Prema knjigama koje su nacisti vodili, on je preživeo masakr 17. jula i bio je jedan od onih koji su odvedeni u karantinski logor u Gornjem Jernvanu.

Kaže da su pradeda i ostali logoraši tu bili privremeno, spavali pod vedrim nebom i radili golim rukama.

Izdržao je do 25. jula.

„Izgleda da je imao bolest dizenteriju i sumnja se da su ga upucali“, ukazuje Tina Mačkić.

Njen pradeda Živko Božičić bio je Srbin iz sela Uštica kod Jasenovca, oženjen Hrvaticom, koji je radio kao referent na železničkoj stanici, a u slobodno vreme svirao tamburu i učio tome komšije i prijatelje.

„Neko je spomenuo da su ustaše u papirima napisale da je bio partizan i da su ga našli u šumi sa puškom, ali to nije istina, oni su ga iz kuće uzeli, samo zbog nacionalnosti, običan je čovek bio“, naglašava Tina Mačkić, švedska spisateljica i rediteljka.

Kada se sa ocem i majkom uputila na sever Norveške u junu ove godine, znala je da je to „najbitnije i najveće putovanje sa familijom“.

„Bilo je teško, emocionalni rolerkoster, izmešana osećanja“, dodaje Mačkić, srpskog porekla, rođena u Švedskoj.

Najviše ih je pogodilo kada su saznali da je on zapravo bio u koncentracionom logoru, a ne tek tako – na radu u Norveškoj.

„Najgore je bilo kad smo saznali da je tu baš došao da umre“, dodaje.

Živko Božičić sa kolegama sa železnice, pre nego što je odveden u logor

Njen otac Đurica Mačkić, koji u Švedskoj živi od 1970, kaže da je bio napet kada je zakoračio tlom gde je njegov deda hodao.

„Nisam se mogao opustiti i emotivan sam bio.

„Bilo mi je teško, tresao sam se jer je toliko godina prošlo i svašta su pričali, ali mi je drago da je moja familija prva iz Uštice koja je došla“, govori Đurica Mačkić za BBC na srpskom.

Posetom stratišta predaka ispunio je i zavet koji je na neki način dao baki i Živkovoj supruzi, koja ga je čuvala i na samrti zamolila „da ne zaboravi šta mu je pričala“.

„Zadovoljan sam jer sam ostvario to svoje – puniji sam, bio sam prazan, o tome sam puno razmišljao i donekle sam ispunio želju, radi moje bake.

„Svakako najbolje putovanje koje ostaje u sećanju čitavog života“, zaključuje Đurica Mačkić.

Pored Živka Božičića, Đurici je u Norveškoj stradao još jedan rođak – osamnaestogodišnji Dušan Jakovljević, sestrić njegovog dede, koji ga je nadživeo svega dve nedelje.

O drugom dedi, sa očeve strane, Đuri Mačkiću, nisu pronašli nikakve informacije.

Porodica Mačkić u blizini logora u Gornjem Jernvanu u Norveškoj - Tina (u sredini), majka (desno) i otac Đurica Mačkić (levo na slici) — Porodica Mačkić u blizini logora u Gornjem Jernvanu u Norveškoj – Tina (u sredini), majka (desno) i otac Đurica Mačkić (levo na slici)

‘Tu ste da radite i umrete’

Nacisti su koncentracioni logor u Beisfjordu, mestu od oko 150 stanovnika, počeli da podižu u prvoj polovini 1942.

Kampom je upravljalo 30 nemačkih SS oficira, 150 nemačkih čuvara i 40 norveških stražara iz militantnog krila norveške nacističke partije.

Alf Jensen kaže da je materijal od koga su građene proste drvene barake rasute po ograđenom prostoru dopreman železnicom iz Švedske, da bi ih na licu mesta podizala jedna norveška stolarska firma.

U njima su skučeno živeli jugoslovenski internirci, slabo odeveni i dobrano iscrpljeni od puta i mrcvarenja po evropskim fašističkim logorima.

Uslovi su bili krajnje nehumani, a život koji su vodili nije bio dostojan čoveka.

„Jugoslovenski internirci nisu imali status ratnih zarobljenika, već su ih zvali zatočenicima (häftling).

„Nacistička Nemačka partizane nije smatrala vojnicima, stoga dovedeni internirci nisu imali pravo na zaštitu prema Ženevskim konvencijama“, objašnjava Jensen, istoričar i edukator Centra za rat i mir u Narviku.

Kaže da je ideja bila da u tim barakama borave tokom zime, dok bi leti radili na putevima prema granici sa Švedskom, zbog čega su i nasilno dovedeni.

Postrojavanje je bilo ujutru i uveče, radilo se po 15 sati dnevno, kako na okolnim putevima i stazama, tako i na železničkoj stanici u Narviku gde su istovarivali robu.

„Komandant logora (Vilhelm Geke) je govorio da moraju da rade dok ne padne mrak, a u severnom delu Norveške sunce ne zalazi tokom (dela) leta (takozvani – polarni dan)“, objašnjava Jensen.

Stražari su brutalno maltretirali zatvorenike, terajući ih da trče oko logora ili da rade sklekove tako iscrpljeni.

Jensen kaže da je postojala i takozvana igra „guranje kolica“, gde bi čuvari naredili dvojici ili trojici logoraša da sednu, a onda bi kažnjeni zarobljenik morao da ih gura ukrug.

„Neki nisu mogli ni da ih podignu, a neki su padali, zajedno sa onima koji su sedeli u kolicima, jer je teret bio pretežak“, dodaje.

Norveški istoričar kaže da su ih nacisti „stalno tukli“, govoreći im da su tu dovedeni da „rade i umru“.

„Kada bi padali, čuvari bi ih gazili gvožđem ojačanim čizmama i vikali da su lenji, beskorisni saboteri“ ističe Jensen.

Obroci su bili mizerni, a pripremali su ih sami internirci u kuhinji.

Pojedini meštani Beisfjorda su krišom pokušavali da im pomognu ostavljajući im hranu ili odeću na putu kada idu da rade van logora.

„Ali kada bi neko otkrio da se zatvorenik domogao nečega, bio bi strogo kažnjen, možda čak i smrću“, kaže Jensen.

Povratak preživelih

Rad u koncentracionom logoru u Gornjem Jernvanu kod planine Bjernfel, nije se mnogo razlikovao od onog u Beisfjordu.

Jugoslovenske internirce dočekala je golet i nekoliko baraka za stražare, da bi tek posle dve nedelje bili napravljeni objekti i za zatvorenike.

Nije se prestalo ni sa šikaniranjem, pa su tako morali da trče šest krugova oko logora, dok su oni koji nisu mogli da ispune normu – ubijani.

Karantin je ukinut 25. avgusta 1942, a tokom pet nedelja provedenih tamo, 242 zatvorenika je umrlo.

Na dan povratka u Beisfjord, streljana su još 43 bolesna zatvorenika.

U logor se vratilo njih 346, ali je do 25. oktobra preminulo još 194 interniraca.

Novine koje su ih po povratku dočekale bile su kreveti na sprat u barakama, uvedeno je kupanje jednom nedeljno, uglavnom vodom iz reke, a ponekad su dobijali i komadić sapuna.

Naposletku je preostalih 152 internirca poslato u druge logore, ali mnogi od njih nisu dočekali kraj rata.

Na mestu spaljenih baraka nikle su nove, a umesto Jugoslovena, u logor su došli Sovjeti, prema kojima se bolje ophodilo.

Vermaht je preuzeo kontrolu nad logorima u martu 1943. i od tada su preostali jugoslovenski internirci tretirani kao ratni zarobljenici.

Jensen kaže da su od proleća 1944. mogli su da primaju pakete od kuće i pisma Crvenog krsta.

Tokom poslednje dve godine rata, u Norveškoj je umrlo 330 jugoslovenskih zarobljenika, dok je pod vlašću SS-a, tokom prvih devet meseci, zabeleženo 2.034 smrtnih slučajeva.

‘Logor smrti’

Među jugoslovenskim internircima bila su i dvojica dečaka od 14 godina – Simo i Mile.

I upravo su njih dvojica glavni junaci norveškog strip-romana Logor smrti (Dødsleiren) autorke Ingebjerg Jensen.

Spisateljica kaže da o njima ne zna mnogo, osim da su iz dva srpska sela u Hrvatskoj, koja su bila na udaru ustaša.

„Logor Smrti je moja četvrta knjiga o deci koja su strašno stradala tokom Drugog svetskog rata u Norveškoj.

„Moj cilj je oduvek bio da ispričam skrivene priče o ratu i ugnjetavanju, posebno o iskustvima dece“, navodi Ingebjerg Jensen u pisanoj izjavi za BBC na srpskom.

Za njihove sudbine je saznala kada su joj se javili iz Centra za rat i mir Narvik, posle održanog govora na jednoj konferenciji u Norveškoj, nudeći saradnju.

Da uradi strip o ovoj temi odlučila je čitajući knjigu Ljuba Mlađenovića Beisfjordska tragedija, upoznavši se tako sa „svim strahotama logora i o tome kako su Jugosloveni, ne samo Srbi, pokušali da se organizuju protiv svojih ugnjetača, u gotovo nemogućim uslovima“.

„Najteži zadatak mi je bio da odaberem koji od višestrukih horora da vizualizujem, a da pritom pokažem kako su se stvari odvijale i kako su mogli da zadrže mali tračak nade,

„I našla sam – humanosti i solidarnost su odgovori“, ističe norveška spisateljica i novinarka.

Knjiga koja je u Beisfjordu u nekoliko dana prodata u 300 primeraka, prevedena je i na srpski jezik.

„Znam da ljudi ovde misle da je to surova i snažna priča, a mnogi kažu da nisu znali da se to dogodilo u Norveškoj.

„Mislim da znam zašto – žrtve iz drugih zemalja se ne računaju kao norveške“, zaključuje Ingebjerg Jensen.

Ovako danas izgleda prostor na kome je nekada bio logor u Beisfjordu

Sećanje ne bledi

Logor je sravnjen sa zemljom 1946.

Sedam od dvadesetak SS oficira koji su radili u Beisfjordu i Gornjem Jernvanu su uhapšeni i poslati u Beograd u proleće iste godine.

Svima je izrečena smrtna kazna.

Norveški čuvari koji su ubili nekog ili maltretirali zatvorenike su takođe hapšeni nakon rata i sudilo im se.

„Veoma mali broj je odgovarao posle rata, a inače politika kažnjavanja je bila veoma problematična“, smatra istoričar Milan Koljanin.

Posmrtni ostaci jugoslovenskih zarobljenika ubijenih u zatočeništvu u Norveškoj tokom okupacije prebačeni su 1953. na četiri groblja, od kojih je najveće u Botnu kod Rogana u centralnom delu zemlje.

Uprava za kulturnu baštinu je na leto 2011. zaštitila ostatke logora u Gornjem Jernvanu, dok je Centar za rat i mir Narvik u saradnji sa ovom institucijom u blizini podigao spomenik u znak sećanja na jugoslovenske zarobljenike koji su tamo poginuli.

Na mestu masakra u Beisfjordu danas se nalazi spomen park, a u čast stradalim Jugoslovenima u ovom koncentracionom logoru podignut je spomenik 1949.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.