„Oni spavaju prosti, bez ukrasa, i njine grudi gusti crvi plave; i dok se gube iz svog lepog stasa, humke im rastu u cvetove slave.“

Ovim stihovima, napisanim pre više od veka, čuveni srpski pesnik Vladislav Petković Dis završava jednu od njegovih najlepših, i ujedno najtužnijih pesama – Cvetovi slave.

I upravo su cvetovi karanfila, bele i roze boje, prošle godine položeni na ništa manje slavne, ali pomalo zaboravljene, nadgrobne ploče 95 jugoslovenskih vojnika odvedenih na proleće 1941. u daleki nemački logor – Štalag III-a, u Lukenvald, pokraj Berlina.

Cveće su na grobove koje su prethodno očistili, odneli učesnici nemačko-srpskog projekta čiji je cilj da sačuva uspomenu na ove ljude, ali i da ostvari kontakt sa njihovim potomcima kako bi ispričali nešto više o sahranjenim zarobljenicima.

„Na širem planu postoji još jedan cilj – želimo da ljudi počnu da razmišljaju i istražuju sopstvenu porodičnu istoriju“, navodi u pisanoj izjavi za BBC na srpskom Holger Raške, učesnik projekta iz udruženja Inwole, iz nemačkog grada Potsdama.

Kroz logor je od proleća 1941, do oslobođenja – maja 1945. prošlo bezmalo 4.000 ratnih zarobljenika iz Jugoslavije, većinski srpske nacionalnosti.

„Delovi groblja u Štalagu koji su decenijama stvarani i negovani su istorijski dokumenti kulture sećanja u posleratnom periodu.

„Iz poštovanja prema ovome i iz spomeničkih razloga, ovi delovi groblja su očuvani i po potrebi restaurirani“, objašnjava za BBC na srpskom Roman Šmit, direktor Muzeja u Lukenvaldu.

Štalag III-A je bio pod direktnom kontrolom Vrhovne komande Vermarhta kome je podnosio i mesečne izveštaje o broju zatvorenika kojih je ukupno bilo oko 200.000.

Kako su jugoslovenski ratnici završili u Lukenvaldu?

Jugoslovenski ratni zarobljenici su u Lukenvald došli posle izgubljenog Aprilskog rata 1941. godine – jedanaestodnevne invazije Sila Osovine koju su predvodile nacistička Nemačka, fašistička Italija i Japansko carstvo.

„Obično su bili transportovani vozovima iz različitih mesta, ta putovanja su dugo trajala i uslovi su uglavnom bili nehumani“, objašnjava za BBC na srpskom Aleksandar Nikolić iz Požarevca, istoričar i jedan od učesnika projekta iz Srbije.

Uprava logora je morala da podnosi mesečne izveštaje o broju zarobljenika Vrhovnoj komandi Vermahta – zvanične vojske Trećeg rajha, kako je nazivana Nemačka u vreme nacističkog vođe Adolfa Hitlera.

Direktor Muzeja u Lukenvaldu Roman Šmit kaže da se od prvog izveštaja – 1. jula 1941. godine, do poslednjeg – 1. januara 1945. u logoru u Lukenvaldu stalno nalazilo oko 4.000 srpskih zatvorenika.

Tamo su zauzeli dve zgrade, gde je uvek bilo smešteno oko 400 vojnika iz Jugoslavije, pretežno Srba.

Kao i ostali zarobljenici iz logora primoravani su da rade na farmama, u fabrikama i drugim radnim mestima širom vojnog okruga.

Šta je Štalag III-A?

Štalag III-A je bio jedan od prvih logora za ratne zarobljenike, izgrađen na periferiji Lukenvalda, malog grada južno od Berlina.

Logori sa imenom štalag bili predviđeni za obične vojnike, dok su oficiri odvođeni u oflag.

Štalag znači glavni logor, III (tri) predstavlja vojni okrug Berlin-Branderburg, dok slovo A sugeriše na to da je u pitanju prvi logor u tom okrugu.

Ideja o osnivanju jednog ovakvog ratnog kompleksa za dovođenje zatočenika javila se još pre početka Drugog svetskog rata i nemačke invazije na Poljsku.

„Dana 26. avgusta 1939. izdata je naredba za podizanje logora za ratne zarobljenike Štalag III-A, da bi prvi ratni zarobljenici – poljski vojnici, stigli sredinom septembra“, navodi Roman Šmit.

Zatvorenici su isprva, dodaje, bili smešteni u šatorima širine 12 i dužine 35 metara.

Broj Poljaka je s jeseni porastao na oko 20.000, a deo njih koji je tu ostao bio je prinuđen da zida zgrade i kasarne – jezgro samog logora, završeno do zime.

„Celokupni kompleks je obuhvatao oko 100 objekata – bolnicu, funkcionalne zgrade, boravak za stražare i stalno osoblje logora, dok je samo trećina bila namenjena za smeštaj zatvorenika“, ističe Šmit.

Na tlu logora nalazilo se još i 50 dodatnih šatora.

Ratni zatvorenici

Pored Poljaka i Jugoslovena, u logor su tokom rata dovođeni i zarobljenici iz Francuske, Holandije, Sovjetskog Saveza, Sjedinjenih Američkih Država i drugih zemalja.

Na administrativnom području Štalaga III-A sve vreme je bilo 40.000 ratnih zatočenika, dok je u samom glavnom logoru najviše bilo između 6.000 i 8.000 ljudi.

Prema zvaničnim izvorima, kroz logor je prošlo više od 200.000 zatvorenika.

Razvrstavani po nacionalnosti i prema njima se nije ophodilo jednako.

„Dok su zapadni zatvorenici – na primer Britanci i Amerikanci, bili dobro zbrinuti, brojni italijanski i sovjetski ratni zarobljenici su umrli što je rezultat lošeg tretmana“, navodi Šmit.

Loše su tretirani i „jugoistočni“, kako su isprva zvali jugoslovenske zarobljenike – kasnije samo Srbi.

Francuzi su činili najveću grupu – oko 40.000 i mahom su radili u industriji.

Vremenom su stega popuštale, pa su imali više slobode, da bi naposletku bez čuvanja mogli da šetaju po danu i van logora.

„Kao i kod poljskih zatvorenika, došlo je do postepenog prelaska na civilno zapošljavanje, što je takođe bila posledica nedostatka čuvara“, ističe Šmit.

„Zabranjena je bila poseta gradu, kao i kontakt sa stranim civilnim radnicima.“

Prema postojećim podacima, u Štalagu III-A život je izgubilo između 4.000 i 5.000 ljudi, a umirali su na različite načine.

Samo tokom oštre zime između 1941. i 1942. godine od epidemije tifusa preminulo od 2.000 do 2.500 sovjetskih logoraša.

U poređenju sa zarobljenicima drugih nacionalnosti, stopa smrtnosti Sovjeta bila je izuzetno visoka.

Međutim, i ostali logoraši su umirali od zaraznih bolesti, posebno tuberkuloze, a bilo je i onih koji su preminuli od posledica povrede na radu, stradali usled pokušaja bekstva ili izvršili samoubistvo.

„Mrtvi Sovjeti su anonimno sahranjivani u masovnim grobnicama, dok su ostali preminuli zatvorenici na počinak u pojedinačne grobnice odlazili i uz vojne počasti“, navodi Šmit.

Život u logoru

Po dolasku u logor ratni zarobljenici su registrovani, fotografisani i dodeljivan im je serijski broj sa identifikacionom oznakom.

„Posle prikupljanja ličnih podataka, registracije i zdravstvenih pregleda, većina zatvorenika je slata u manje logore individualnog rada za poljoprivredu, šumarstvo i industriju ili su odvođeni u druge glavne logore“, objašnjava Šmit.

Kaže da je oko 1.000 radnih bataljona iz logora u Lukenvaldu bilo raspoređeno širom današnje države Branderburg.

Izrabljivanje zatočenika odvijalo se na više načina, ali su najčešće korišćeni kao radna snaga u takozvanoj ratnoj ekonomiji.

Zbog toga je, ističe Šmit, logor osnovao sopstvenu kancelariju za zapošljavanje.

Iako nije bio koncentracioni, već radni logor, uslovi u njemu bili su daleko od prihvatljivih i humanih.

Vojnici su smeštani u kamene barake sa trospratnim krevetima, a ni hrana nije deljena na ravne časti, već su oni poslušniji dobijali veće obroke, čime se ujedno podsticala produktivnost.

Radni dan logoraša počinjao je buđenjem u 5.45, a završavao se oko devet uveče.

„Zadržani su vojni oblici organizovanja, po prozivci koja se odvijala dva puta dnevno i tokom koje su zatvorenici morali da paradiraju u redovima po tri“, objašnjava Šmit.

Osim Sovjeta, ratni zarobljenici su, dodaje, uživali zaštitu po međunarodnom pravu kroz Ženevsku konvenciju i Hašku konvenciju o ratu.

Tako su regulisane pošiljke paketa i druge pošte od rodbine i dobrotvornih humanitarnih organizacija.

Unutar logorskih objekata razvilo se i crno tržište, pre svega zahvaljujući takozvanim ljubavnim poklonima.

Najtraženija je bila čokolada, ali i hleb, margarin i cigarete.

„U cilju povećanja radnog učinka ratnih zarobljenika, kao i propagandnog uticaja, promovisane su i slobodne aktivnosti poput pozorišta, sporta ili muzike“, navodi Šmit.

Šta se desilo posle oslobođenja?

Logor je oslobodila sovjetska Crvena armija 22. aprila 1945. godine.

Nemački stražari i oficiri pobegli su ka zapadu pre dolaska sovjetskih trupa.

Logorski kompleks je posle oslobađanja korišćen za izbeglice i doseljenike, da bi potom njegovu infrastrukturu zaposela ruska vojska organizovana u dva garnizona.

Šmit kaže da je nakon povlačenja sovjetske vojske – 1994. na mestu nekadašnjeg logora, tada već sravnjenog sa zemljom, izgrađen biotehnološki park, dok je groblje – kao poslednji logorski relikt, postalo centralno obeležje.

Govore grobovi ratnika

Površina groblja iznosi oko 7.500 metara kvadratnih i podeljeno je na četiri celine – italijanski, francuski, jugoslovenski i sovjetski deo.

Posmrtni ostaci francuskih vojnika ekshumirani su odmah po završetku rata i preneti u domovinu, što je bio slučaj i sa Britancima koji su takođe u ovom delu pokopani.

Ista sudbina je zadesila i 215 italijanskih grobova, ali tek 1992. godine, dok sećanje na sovjetske ratnike, čija su tela završavala u masovnim grobnicama, još uvek čuvaju 38 grobova obeleženih kamenjem.

Na obodnom delu groblja, sa obe strane šumske staze, u grobovima poređanim u tri reda i obeleženim kamenim pločama sa uklesanim imenima, večan san snevaju žrtve rata iz Jugoslavije.

Prema zvaničnom popisu, u Lukenvaldu je umrlo 95 Srba, čije kosti i danas leže zakopane na logorskom groblju, smeštenom pod krošnjama drveća, pokraj industrijske zone na istoku grada.

U jugoslovenskom delu groblja večno konačište našlo je i nekoliko Poljaka, Čeha i muslimana.

Od 1991. godine Srpska pravoslavna crkva (SPC) u Berlinu održava Vidovdanski pomen sahranjenim zarobljenicima.

Uspeli su čak da stupe u kontakt i sa nekim potomcima sahranjenih na logorskom groblju.

Tamošnji protojerej-stavrofor Dragan Sekulić je takođe saznao da je u logoru bio zatočen i jedan srpski sveštenik koji se posle oslobođenja vratio u otadžbinu gde je nastavio službu.

Radilo se o protojereju-stavroforu Dragomiru Ćiriću koji je sahranjen sa metalnim krstom, na čijoj poleđini je bilo ugravirano Lukenvald – izrada drugog zatvorenika.

Groblje je 2009. godine obnovljeno, dok je pre izvesnog vremena dobilo i zajedničko spomen obeležje, kao i četiri bronzane stele na kojima se nalaze poznata imena ratnih zarobljenika koji su prvobitno tu sahranjeni i njihove nacije.

Okamenjena sećanja

Aktivisti iz Nemačke i Srbije pokrenuli su prošle godine projekat ne bi li došli do saznanja šta se desilo sa jugoslovenskim zatvorenicima koji tamo počivaju jer se u odnosu na ostale logoraše, o njima najmanje zna.

„Prvo smo jednostavno hteli da očistimo lokaciju, učinimo vidljivim imena na nadgrobnim spomenicima, ali smo ubrzo shvatili da želimo da saznamo više o osobama koje su ovde sahranjene“, kaže Holger Raške iz nemačkog udruženja Inwole.

Ideja se rodila prilikom obilaska groblja i jedinog preostalog materijalnog traga nekadašnjeg logora Štalaga III-A, smeštenog iza industrijske zone, na kraju slepe ulice.

Pošto već godinama sarađuju sa omladinskih centrom CK13 (Crna kuća) iz Novog Sada, zajednički su pokrenuli „međunarodni projekat sa mladima“ sa ciljem da „potraže članove porodica sahranjenih u Lukenvaldu“.

U okviru projekta snimljen je i kratki film za društvene mreže Okamenjena sećanja.

Učesnik projekta iz Srbije – Aleksandar Nikolić, kaže da su tokom rada na filmu kontaktirali Filmske novosti i Jugoslovensku kinoteku u vezi sa snimcima iz Drugog svetskog rata, ali do saradnje nije došlo.

Drugim institucijama u Srbiji nisu pisali.

„Želeli smo da samostalno radimo na ovom projektu, bez nekog većeg dodira sa državnim institucijama“, dodaje 26-godišnji istoričar čiji je deda takođe preživeo rat kao zarobljenik Štalaga VII-B u Memingenu.

Čuvari uspomene

Uvod u projekat bilo je čišćenje groblja u čemu su pored aktivista učestvovali i meštani.

„Čišćenje ove lokacije bi bila neka vrsta odavanja poštovanja prema njima.

„U pozadini je jednostavno bio čudan osećaj tuge, jer su mladi ljudi bili žrtve rata – nisu mogli da žive svoj život u miru i sada su zakopani daleko, daleko od svojih domova“, navodi Holger Raške.

Kaže da su groblje zatekli u prihvatljivom stanju jer i sama gradska uprava jednom godišnje organizuje njegovo čišćenje.

Jedino se, dodaje, imena na nadgrobnim pločama nisu mogla pročitati, što je posledica zuba vremena.

Gradska uprava je bila od pomoći i kada im je dostavila spiska imena sahranjenih, dok su ostala potrebna dokumenta o ovim licima nalazili putem sajta Arolsen Archives, međunarodnog centra koji raspolaže bogatom bazom podataka o žrtvama nacizma.

„Napravili smo i mapu nadgrobnih spomenika, očistili ploče kako bismo pročitali imena i dodelili imena grobovima, pa sada potomci mogu tačno da pronađu grob pokojnika“, ističe Raške.

Rad na projektu već pokazuje i početne rezultate – posle prikazivanja filma, obratili su im se i prvi rođaci sahranjenih Jugoslovena.

Javila se praunuka jednog zarobljenika koji je kao mladić, ali i otac dvogodišnjeg deteta, zarobljen kod Skoplja, u Makedoniji, početkom Aprilskog rata 1941.

Na putu ka Lukenvaldu popio je vodu iz Dunava, razboleo se i umro dan po dolasku, u maju iste godine.

Sahranio ga je rođak koji je sa njim bio u Štalagu III-A.

„Napravio je fotografiju kako stoji pored nadgrobnog spomenika, koju je posle rata odneo kući i poklonio rođakovom sinu, koji je zapravo deda mlade žene koja nam se javila i fotografija je i dalje na zidu dnevne sobe“, dodaje Raške.

Nedavno im se, kaže, javila još jedna žena čiji je deda preživeo logor.

„Veoma smo srećni što saznajemo više o osobama i njihovim životima.

„Takođe nam je drago da ovu temu malo iznesemo u javnost i podstaknemo porodice da pričaju o sopstvenoj istoriji.“

Neizvesna budućnost groblja

Pošto je jugoslovensko groblje jedino preostalo sa pojedinačnim nadgrobnim spomenicima, njegova budućnost je neizvesna i postoji mogućnost da će biti sklonjeni jer nema puno ljudi koji o njima brinu.

„Argument gradske uprave je da, pošto postoji opšte spomen obeležje, više nema potrebe za pojedinačnim nadgrobnim spomenicima“, navodi Raške.

Kaže da je grad pre nekoliko godina dobio saglasnost srpskog ambasadora za preduzimanje bilo kakvih akcija.

„Dogovorili su se i da se groblje zadrži još par godina ako očistimo kamenje.

„Nažalost, nismo imali kapacitet da ga renoviramo kako treba, ali su barem imena ponovo postala vidljiva“, dodaje nemački aktivista.

Što se budućih planova tiče, čekaju da vide kakav će dalji odziv biti.

„U slučaju da budemo imali priliku da radimo intervjue sa potomcima, mogli bismo zamisliti da dodamo materijal i napravimo još jednu verziju našeg kratkog filma“, zaključuje Raške.

Pogledajte video sa arhivskim snimcima bitke za Staljingrad