Dunja Mijatović: „Srebrenicu ne smemo da zaboravimo“

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Ne znam ko je ko i šta je šta, ali kao stari lekar i Srbin iz Srbije („Srbijanac“) ne prihvatam da sam bilo čime doprineo da se ovo što se desilo desi. Niti sam bio SPSovac niti JUlovac, niti SRSovac kao mnogi koji se sada prsaju u svoje evropske prsi i pretio „sto za jednoga“ , lečio sam svakoga ne pitajući ga ko je, šta je i odakle je, nisam mu gledao u gene i boju kože, niti kako se krsti i kome se Bogu moli, i u čemu sam ja sada kriv i po čemu moram da se stidim pred nekim? Svaki zločin ima svoje ime i prezime i svako ko „mačem bije“ treba da zna da će „od mača i poginuti“.
   Ali zato znam da ako se želi da pravedna kazna stigne svakoga, prvo što je potrebno je da jedna država bude slobodna od vlasti i da joj pravosuđe bude slepo i gluvo na bilo kakve intervencije sa strane u ime nekoga ili nečega. I da se hirurški pročešlja Istorija, kako bi oni koji su ovakve stvari propremali ili svojim činjenjem prouzrokovali, bilo da su umrli ili živi, bili pred tom Istorijom ( a po mogućstvu i pred boginjom Pravde) osuđeni i prokleti kao izrodi. Narod kao narod, t.j. „puk “ nije kriv.
   Za sad, nažalost, nema Pravde, jer se ne na odakle početi, ovde još od turskih vakata, pa preko I i II velikog rata, komunizma i fašizma, NDHazije, Handžar divizija ili podivljalih raznih ratničkih grupica leve i desne provenijencije, jedne ili druge vere ili tribalskog opredeljenja i onda čistiti srpom sve koji iz toga mutnog i krvavog mulja proističu.
   Sve dok i jedni i drugi trpaju pod tepih svoje „rukopise“, nema mira među maslinama. I dok ima salto-mortale-političara na vlasti